Književne novine

DVA VELIKA UMETNIKA U BEOGRADU

Rufino Tamajo u Muzeju savremene umetnosti

PRVI OD TROJICE velikih predstavnika modeme umetnosti, slikar i grafičar Rufino 'Tamajo, predstavio nam se pre nekoliko dama svojim delima izloženim na poslednjem venecijanskom Bijenalu. Meksikanac po rođenju ipo nadahnuću, on je uspeo da neiscrpno folklorno bogatstvo svoje domovine poveže sa tekovinama savremenog likovnog senzibiliteta, uglavnom sa kubizmom i ekspresionizmom. Tom prilikom nije igrao ulogu samo momenat invencije, već i srećan sticaj uslova, jer su formalna fantastika i snažan kolorizam drevne meksičkc umetnosti bili veoma plodno tle za kultivisanje onih principa, koje su modemom slikarskom izrazu nametnuli fovisti s jedne strame, a Brak i Pikaso sa druge. Mada je u ovoj simbiozi etničke neposrednosti i urbaniziranog intelektualizma težište ležalo u tananoj osećajnosti za materiju, Tamajo je uspeo da svojoj umetnosti obezbedi jedan izraziti smisao za monumentalnost. U svetsku javnost je prodro kao tvorac nekoliko grandioznih zidnih dekoracija, i nastavljajući na taj način mapore SVOjih slavnih zemljaka, Oroska i Rivere, on je ukvasio stubište Konzervatorija i prostorije Narodnog muzeja u Meksiko Sitiju sa mekoliko izvanrednih fresaka, Reputacija ovih dela odvela ga je u Siedinjene Države Amenike, u Nortemton, gde je, u biblioteci Smit Koledža, potvrdio slavu jednog od najvećih dekorativnih slikara našega vremena. Kasnije, 1958. godine, pridružio se Fernanu Ležeu u dekorisarniu zgrade UNESCO-a u Parizu. Jednu od takvih svojih kompozicija, dugu devet metara, ponudio je na ušću Save u Dunav i našem uvidu. Pa ipak, uprkos svome osvedočenom smislu za monumentalnost, Tamajo će nas mnogo više privući jednom dvugom osobinom svoje umetnosti, {inim senzibilitetom za materiju, što se, u krajnjoj konsekvenci, ogleda u nepogrešnom OSećanju za pikturalnost. On je, nema sumnje, pripitomio brutalnu ckspresivnost svoih predaka, meksičkih folklorista, ali je, zadržavajući niihovo raspoloženje prema fantastičnom i tragičnom, obogatio savremenu umetnost slikama i grafikama izvanredne suptilnosti za formu i boju, čija će svežina i neposrednost nadživeti doktrinarstvo pomodnih škola i stilova.

Slike, crteži, akvareli Paula Klea

TAMAJU SE u Muzeju savrememe umetnosti pridružio ovih dana još jedan veliki slikar našeg vremena, možda jedan od najvećih, Švajcarac Paul Kle. Rođen 1879. godine u Bemu, živeo je i radio pretežno u Nemačkoj, koju napušta 1933. godine u znak protesta protiv nacizma. Pored slikarstva, bavio se sa podjednakim žarom estetikom, teonijom umetnosti, esejistikom i literaturom. Međutim, ako Uupo: redimo njegove veoma ozbiline i germanski aknibične tekstove sa njegovim umetničkim opusom, pred nama će iskrsnuti jedna neobičma, bezmalo usamljena ličnost modernog slikarstva. On, pre svega, nije pripadao ni jednoj školi, ni jednom pravcu, ni jednom stilskom ili formalnom shvatanju. Od prvih svojih pokušaja, pa sve do smrti, 1940. godine, on Će negovati jedno slikarstvo izuzetne jednostavnosti, bezazleno i čisto, sa emocionalnošću koja njje imala nićega zajedničkog sa ropgramskim postupkom ili psihološkom rudimentarnošću naivaca. Možda ie mnogo primio od linearne čednosti i kolopnističke neposredmosti dečijih crteža, ali nam pristup njegovom načinu izražavanja otkriva jednu meobično složenu, iskompleksiranu ličnost. Svet njegove fantazije liči na otvorenu knjigu, ali kniigu koja ie ispisana šifrom najtananije senzibilnosti za liniju i za obojenu površinu. On crta pasionirano, i sa žarom renmesansnih umetnika, ali se taj crtež ne povodi za stvarnošću već kreira jednu posebnu stvarnost, nametnutu i ozakonjenu dubinom Kleovog shvatania prirode i materije. To nisu proizvodi fantazije, mada je čistoća fantaziie u njima evidentna, niti u njima postoji nečega od unapred pripremljenih zakliučaka. Njegovi crteži, kao i njegovi akvareli, izgrađeni su ma način kako to rade skulptori, od. osnove materfie prema njenim vizmelnim fenomemima. Liniia ograničava funkciju volumena, dok boja izlazi na površinu zbivanja, kao izbačena erupcijom iz dubine materije kao takve. Oba ova elementa, crtež i boja, obrazuju na površini jedam savršeno uravnoteženi splet čisto likovnih vrednosti. Kle se uvek drži prirode, ali, rovući po njenim pikturslnim fondovima, on, je sklon da ode i do apstrakcije. Na miega je možda u ovom pogledu izvršila presudam uticaj muzika, kojom se bavio sa nasleđenom strašću (otac mu je bio profesor muzjke), ali on slrovo izdvaja intelektualizam od intelegibilnih vredmosli materije i prirode. Na ovoi jzvanrednoj izložbi, videćemo oko šezdeset njegovih slika, crteža i akvarela iz zbirke dvOorca Jagerhof kod Diseldorla.

6 Miodrag Kolarić

NA SPOLJNIM EFEKTIMA |||

NA PRVI POGLED, reklo bi se da je film KlJoda Leluša fenomen svoje vrste: priča satkana gotovo ni iz čega, svedena na brižljivo opisivanje razvoja jedne ljubavi opterećene »neprebolnom« uspomenom na jednu raniju vezu koja kao senka zamračuje plamičak nove emocije koja se upravo rađa. Baviti se temom emotivne polarizacije za Leluša znači raspredati tananu čaroliju sećanja na jednu »ludu ljubav«, koia, pošto se tragično završila smrću muškarca, još uvek živi kao ogromna zasenjujuća odsutnost i kao nostalgija zajedničkih trenutaka provedenih uz ritmove sambe, dugih popodneva u jahanju poljima Kamarga i lirskih zanosa jednc snežne romanse.

Tako jedna »čista« i gotovo frenetična ljubav između kaskadera i filmske skripterke ostaje kao tuga prolaznosti i magla minulih dana za kojima se dugo i neodređeno tuguje, dok se, naravno, ne pojavi mladi automobilski as, i život junakinje koji je bio pretvoren u oživ-

SCENA IZ FILMA »JEDAN COVEK I JEDNA ŽENA«

Povodom filma »Jedan čovek i jedna žena« Kloda Leluša

ljieno sećanje, ponovo uzburkava poplava protivrečnih emocija, raspetih između starih uspomena i novih emotivnih strujanja.

Čitavom svojom strukturom film »Jedan čovek i jedna žena«, u svetlosti ovako »prepričane« fabule, zauzima se za Žživotnost i autentičnost ove ljubavne istorije, a postiže upravo suprotno: njegovi »plemeniti« lirski zanosi podsećaju na stare broširane romane, njegova idiJa liči na one u romanima Morisa Dekobre ili Anri-Pjer Rošea, njegove »unutrašnje slike OSC ćanja« postaju najobičnije kolorisane slikovnice. Posle dvadeset minuta proiekcije izlaze na videlo svi jalovi napori režije da se održi jedna mutna i oveštala konstrukcija, i film konačno počinje da liči na ono što u suštini i jeste: jedna velika igra iskupljivanja obilato zasićena nostalgičnim muzičkim lajt-motivima i lepim slikama u jednobojnom tonalitetu, najčešće prigušivanih filterom i eksponiranih u krupnom zrnu.

Osim toga, Klod Leluš kao da voli svoje lepe kadrove više od svojih ličnosti, tako da se dobija utisak da je romansa njegovih iunaka samo predtekst za jednu stilsku vežbu »za oko i kameru«. Opterećen svojom nemoć! da slikom u pokretu osnaži jednu triviialnu fabulu, Leluš se izdašno priklonio kvantitativno agomilavanju vizuelnih detalja i sveo SVO! film na zaslepljujući blesak spolinih efekata forme. Stoga je i očigledno da ie njegova „»vizuelna poezija« samo napor da se prevladaju ograničenja Jednog scenarija bez prave argumentacije: tako se u filmu ređaiu gradske veđute, morski peščani peizaži i čarobni zalasci sunca, naizmenično približavani i udaliavani UDpOtrebom zuma. Tu nemoć režije obilato zamenju]le estetizam kamere i muzika kojia služi kao vektor za sliku i osećanja: muzičke »zavese« pokrivaju sliku. popunjavaju praznine u mrtvim delovima filma, stvaraju poetične štimungce i obeležavaju sva mesta u filmu koja su Inverzije ili vraćanje u prošlost. . .

Dijalog su u ovom filmu improvizovali sami glumci zavisno od situacija u koje ih je Dpostavljala režija, u cilju postizanja efekata spontanosti i prirodnosti govornih reakcija, ali je rezultat i na ovom planu izostao: banalno uprošćeni, suvi i isprazni dijalog i Jevtin ton u frazi, najmanje su pogodno sredstvo da se postigne zvuk prave autentičnosti. Ništa u ovom filmu nije lišeno utiska da je nastalo pod jednom specifičnom vrstom olake improvizacije koja je htela da bude poezija golih životnih istina, a postala ilustrovana priča iz časopisa »Marie Claire«; jedva nekoliko zvukova koliko živih i prisnih, toliko i izveštačenih i artificijelnih. . Slično je i sa upotrebom famoznih Leluševih filtera koji su očarali Kan i značili glavni adut njegove fotografije; u najvećem broju slučajeva oni veštački slivaiu sekvence u pojedine epizode koje samo prividno stvaraju iluziju celovitosti. U stvari, Leluš stalno estetizira i uvek je spreman da zbog lepe slike i melodiozne, šansone zanemar;i i psihološku motivaciju i akcente glume. To je režija bez usredsređenosti na bitno, bez motivacije, rasuta u nizu digresija i isključivo prijemčiva za svetkovine koje oku pružaju dekorativni prostori automobilskih pista, peščanih plaža i mokrog asvalta noćnog Pariza.

»Jedan čovek i jedna žena« spada u vrstu »pravljenih« filmova koji vrlo brzo otkrivaju svoju artificijelnost i apstraktni humanizam na temeljima jednc provizorne dramaturgije, lišcne svakog unutrašnjeg kretanja i stvaralačke vitalnosti.

Bogdan Kalafatović

ZIVA POLEMVIIKA s...

| KOMEMTAMR |

U SLOVENAČKOM DNEVNOM LISTU »Delo« vodi se već dve nedelje obimna polemika o nckim pojavama u publicistici ljubljanskih studenata. Polemika je istina otpočela još nekih desetak dana pre toga, kada je pisac Anton Ingolič u »Nedeljskom dnevniku« prilično oŠtro napao časopis »Problemi«, koji je svoj dvobroj ustupio grupi mladih. Dvobroj je izišao pod imenom »Katalog«,. »Katalog« je u celini prožet idejama reizma, a osim toga je tu objavljeno nekoliko napisa koji su bili ocenjeni kao mnajbanalnija pommografija; Ivam Potrč ih je nazvao »klozetskom literaturom«. Živa polemika je otpočela kada je poslanik Cene Matičič u republičkoi skupštini napao fond za unapređenje izdavačke delainosti zato što finansira izdavanje pornografije, što potpomaže publikacije koje pokušavaju da obezvrede sve dosad stvorene vrednosti, propagiraju besmislenost i ukazuju na samoubistvo kao jedino rešenje. Pri tom je upozorio i na list ljubljanskih studenata »Tribuna«, koji je objavio »Manifest o kulturnoj revoluciji«. Aufor »Manifesta« se zalaže za razbijanje svega što je dosad stvoreno i za prenošenje kulturc u ruke prostitutki i buržuj-proletera. Matičič ie ukazao i na pesmu »Slovenska apokalipsa« koja grubo blati oslobodilačku borbu i njene učesnike.

Cene Matičič je požnjeo aplauz, što se u skupštini vrlo retko događa. Ubrzo potom je grupa uglednih kulturnih radnika. pesnik Matej Bor, književnici Josip Vidmar, France Bevk, Karel Grabeljšek, Tone Svetina, Mitja Mejak, Ciril Kosmač, Ivan Ribič, slikari Božidar Jakac i Vladimir Lakovič, vajar Stojan Batič, režiser Tugo Štiglic, objavila obimnu izjavu u »Delu«. Pokušali su da analiziraju pojedine priloge iz »Kataloga« i »Tribune« koji su izazvali njihov revolt. Naižešći napad bio je usmeren ma urednika »Tribune« Dimitrija Rupela: zamerali su mu dvoličnost, ier kao član Saveza komunista pokušava da steknc ugled kao revolucionarni tvorac, dok kao 1 rednik »Tribune« dopušta kaljanje i obezvređivanje upravo onoga za šta se zauzima kada

se javnosti predstavlja kao komunista. Grupa:

kulturnih radnika je takođe od fonda zahtevala objašnjenje zašto materijalno potpomažc takvu nekulturnu delatnost.

Urednik »Tribune« je odmah odgovorio. Njegov sc odgovor još više udaljio od traganja za oestetskim vrednostima nego što je to bio slučaj u izjavi kulturnih radnika. Branio se, pre svega, podvlačeći generacijski konflikt, naglašavajući neke opšte društvenc poiave u Yazvoju i upućujući potpisnicima optužbu da su konzervativni i da pokušavaju da ostanu na svojim položajima i ne dozvoljavaju mladim i novim snagama da se iskažu. |

Izjava kulturnih radnika imala jc snažnog odjeka u narodu, posebno među nekadašnjim učesnicima oslobodilačkog rata. Postala ie

predmet raspravljanja na raznim sm stancima 1

uredništvo »Dela« ie počelo da dobija brojna pisma u kojima kako pojedinci tako i organi

U SLOVENIJI

zacije podržavaju izjavu kultumih radnika, osuđuju pre svega pokušaje kaljanja revolucije, a isto tako i štetni uticaj koji prilozi iz »Kataloga« i »Tribune« mogu imati na moralmi razvoj mladih. U mnogim pismima zahtevanme su sankcije, katkad vrlo oštre. Da ne bi podsticalo takvo nepotrebno i u suštimi Nneopravdano zaoštravanje, a i zato što zbog pomanjkanja prostora ne bi ni moglo da objavi sva pisma, uredništvo »Dela« je objavilo ona pisma koja su značila pre opredeljenje za neko od stanovišta nego li polemičko traženje vrednosti ili bezvrednosti u spomenutim časopisima. Pisma su skraćivana tako da su samo nagoveštavala opredeljenje autora. U celini su objavljeni stavovi i tvrdnje neposredno PDogođenih, kao na primer članak uređivačkog odbora »Tribune«, koji je u celini podržao stav svog urednika, zatim članak uređivačkog odbora »Katedre«, lista mariborskih studenata, koji je ovu polemiku iskoristio pre svega zato da bi upozorio javnost da je pogrešno smatrati samo »Tribunu« studentskim listom i pri tom zaboravljati da je Maribor sa svojim višim i visokim školama takođe važan VISOkoškolski centar i da su upravo mariborski studenti u literarnim nastojanjima dosegli lepe rezultate. Uredništvo »Problema« je u »Delu« objavilo opširan izveštaj o svom poslovanju i konceptima rada, autor pesme »Slovenska apokalipsa«, koja ic izazvala najviše revolta, dvadesetogodišnji Ivo Svetina, napisao ic objašnjenie u kom tvrdi da niegova pesma uopšte nije bila zamišliena tako kako ic većina shvatila.

U polemiku su se opširnim prilozima uključili i književnici Tanez Dokler ı Vladimir Kavčič, koji spadaju u mlade pripadnike srednje generacije. Janez Dokler je do nedavna bio u uređivačkom odboru »Problema«, ali je | slupio upravo zbog toga što |jc grupa »Katalog« dobila na raspolaganje dvobroj »Problema.« U svom prilogu ucenjuje kritički pre svcga stav urednika »Tribune« Dimitrija Rupela. Članak Vladimira Kavčiča ocenjen je u javno-

VINJETI IZRADIO MILIĆ STANKOVIĆ.

VOŠNJAK

sti kao najobjektivniji. Smatra da je pole mika predimenzionirana, da se u njoj ne raš. čišćavaju estetska merila, već da ic fo samo pokušaj starije generacije, koja ie već stekla priznanje, da zadrži dosadašnji način vrednovanja svog stvaralačkog rada i, s druge strane, pokušaj mladih da bez potrebnih kvaliteta i nelepim metođama upozore na svoje Dostojanje ı steknu ugled.

Učesnici polemike su, naravno, jedan drugome odgovarali. Matei Bor je odgovorio Dimitriju Rupelu, ovaj opet Boru i Janezu Dokleru, Ivan Ribič i Tone Sveta su polemisali sa sociologom dr Janezom Jerovšekom, koji ic u jednoj kratkoj izjavi za neku anketu rekao da pesničko stvaralaštvo nije moguće interpretirati svagđanjim političkim jezikom, itd. Republički fond za unapređenie izdavačke dclatnosti je dao izjavu u kojoj se kaže da on ne može preuzeti odgovornost za sadržinu Dpojedinih publikacija koje finansira, već da je to dužnost ustanovitelia tih publikacija. Republički odbor Saveza boraca je najodlučnije osudio pokušaje kaljanja revolucije i njenih učesnika. Izvršni odbor Republičke konferencije socijalističkog saveza nije, istina, konkretno govorio o ovoj pojavi, ali je pred svoie organizacije i članstvo postavio zadatak da u većoj meni obilkuie etičke i socijalističke vrednosti i pozvao na intenzivniju borbu protiv svih nepravilnosti koie uslovliavaiu raznc ekscese i loše utiču na oblikovanie svesti. U republičkom kulturno-prosvetnom veću se pojavio zahtev poslanika Borisa Feldina da veće dA svoje mišljenje o ovom problemu, ali je odbor za kulturna pitania ovoga veća stao ma stanovište da je polemika osetno predimenzionirana i da skupština, kao organ vlasti, ne može biti arbiter za etičke i estetičke stavove, ali da će veće morati raspravliati o uzrocima koji takve ekscese uslovliavaju i to kad bude raspravljalo o osnovama zakona sa područia kulture i o programu nacionalnog razvoja kulture,

To ie naravno samo Kratak uvid u pole

miku, vrlo pojednostavlien, jer u jednom ova ko kratkom napisu nije moguće spomenuti sve ono što ie više od nedeliu dama. punilo gotovo celu kulturnu stranu »Dela« Posle dosađašnie · rasprave još nije moguće oceniti polemiku. Jedno se sigurno može ustanoviti: dosađašnia polemika ie bila predimenzionirana, često ic skiznula ispod dopuštenop nivoa, često se DOkušalo obezvrediti liude a ne ideie. Polemika je ukazala. na određene uzroke našece društvenog razvoja koji omogućavaju različite eksccse, a pokazala ie i da ie stvarma stručna kriti ka nedovolino prisutna, a bila bi itekako Dofrebna za objektivno vrednovanie svega onoga što se rađa u tragamiu za novim. . Nekolicma učesnika u polemici pređlagala le da se ubuduće polemika mastavi ma stranicama stručnih časopisa i u direkfnim kontakfimn sa stručnim organizaciiama. Ako to uspe, biće to naravno od velike koristi,

KNJIŽEVNE NOVINE