Književne novine
МИГЕЛА ЂЕЉАФ
У ВАРОШИ Бри:
МИЛОШ ЦРЊАНСКИ
МИКЕЛАНБЕЛО: МАДОНА ИЗ БРИЖА (ДЕТАЉ)
НАДАЈУЋИ СЕ, ваљда, да ће моћи ара стити, моје попуштање, у оцени Микеланђеда, професор, онда, претерује, па каже, да је Леонардо прави врхунац ренесанса, а Микеланђело каменорезства, Ја браним Микеланђела. Ствар није тако једноставна, Лео нардо је оставио за собом неколико књижурина рукописа. Сви ти рукописи писани су са десна на лево, па се могу читати само помоћу огледала. Има и тајни, и шифара, и мното цртежа. Тринаест књига, Требаће много тодина, да се то проучи и протумачи, Осим матере Микеланђела, у Микеланђелу, тајне нема,
Професор каже, има, има,
Ја прелазим преко тога, па додајем, да сам ја мало читао Леонарла, али сам читао о ње му оно, што је писао рој Ја не прелазим преко тога, за сада, међутим, пристајем да сматрамо Микеланђела само као радника, а Леонарла као генија, сликара, скулптора, пропалазача, и архитектом врђења, кога је ценио и Цезар Борђија. Што се мене тиче, ја волим тог несретног човека, због његове радозналости, античке, која га прати целог живота, у сликарству, у науци, у ратовима, а нарочито због његове смрти у Француској, “ самоћи, у туђини. Ко не би волео човека, хоји одбија да једе месо закланих телади и који купује тице, на пијаци, у кавезима, па их пушта, да одлете, у штумарпима. Ко не би волео младића, који је у стању да копиту пресавије шакама, као да је од олова, — # зазбегава туче,
Професор каже, да је Леонардо написао да је стрпљење, при увредама, које нам на» носе, исто, што и, зими, против хладноће, о» дећа. Што гора зима, тим је потребно витпе одеће, За чоцека је рекао да је дивља живо“ тиња. За мушкарце, да се понашају, према женама, као према животињама,
Шта, шта2г — узвикује госпођица дела Клоета.
То је рекао поводом своје матере, која је била напуштена,
Као да жели да, што пре, пређемо преко тога, професор узвикује, да су много важнија веучна истраживања Леонарла. Нешто сео том већ зна. Кажу да је записао, да се Сун: це не креће. П 5оје пон 5! тоуе, А кад говори о земљи, каже да треба локазати, да је земља звезда, као што је, и Месец, нешто слично, па ће се увидети, да је и земља ванредна.
Да ли и Леопарло иде до поларних краје ва2 — пита ме домаћинова ћерка, подругљиво,
Иде. Каже, ла је прирола пуна бескрајних региона, о којима човек нема искуства, Га паита е репа а4ттране тедот сће поп јитопо таг то #зретепта. Треба узети у обзир да све то каже човек, који се родио, 23 године, пре Микеланђела, а умро 1519,
Како је могуће, да Микеланђело псује и вређа, и мрзи, таквог човека2 :
Мој Мчкеланђћело је био, — каже дома Ћинона ћерка, — велики сеља.
Није, нето је презирао, у уметнику, каћипера, а Винчи је био стално међу принцеза ма и принчевима, а завршио је код једног краља. Микеланђело је имао посла код дуке у Ферари, који је желео да Буонароти буде гост, код њега.
Микеланђело је, међутим, одсео у крчми, Међу каменоресцима и путнипима, Јако је погрешио, — каже професор. Жена дуке Алфонса била је Лукреција Борђија.
Кога Алфонса2 Ваљда не тринаестога7
Алфонса 1 Есте, — каже професор.
За време тих радова у Фјоренпи, МикеланЂело је израдио и јелну другу Мадону. Са дететом у крилу, Она је 1506. пролата у Брижу. Знам ли о том факта2 Јесам ли вилео слику те Мадоне2 Она би ми се, свакако, још више допала, него ова скулптура Ргегта. У Риму.
Помало је готска, — каже домаћин под; пуРИНа Дирер је видео ту Мадону, године Вилео сам је и ја. Био сам у фламанској вароши Бриж. Ол свих вароши, које су, У ствари. музеји, Бриж ме је највише изнена» дила. Видео сам Тоди, Ното, Равену, Ротен-
бурт, Толедо, али ни једна, међу њима, није, тако, кад БИЈЕ пада, један други свет. Прошлост. Привићђење. Стигао сам у зору У један старински хотел, на једном тргу, где жуто лишће пада, али, кад је пала магла, побегао сам из тог малог града, кога називају флааманска Венеција. Није само то, што је пуна канала, а дуж канала кућа, као да су из ХУ века, — када је Бриж био метропола, трговачка, западне Европе, — није то, што је необично. Нису то ни њени торњеви цркава, ни саттШоп њених звона, ни мостови, ни у тврђења, а још мање оно неколико капи крви Христове, које је граф Фландрије, у другом рату крсташа, донео из Јерусалима. Нису то ни лабудови, који плове, непомично, предве» че, по водама, па ни онај огроман број монахиња, који живи у тој вароши, која се сва жути, од опалог, јесењег, лишћа. Нису то ни слике Мемлинга, ни слике распетих, одераних, из средњег века. Него она неизмерна тишина, која настаје у тој вароши, кад сунца нема.
Није дерање коже са живог човека незаборавно, на њеним сликама. Незаборавна је у тој вароши, далеко од Фјоренце, бар мени, Микеланђелова Мадона, а можда и једна од
првих гиљотина француског режима, која се
налази у палати Грутус, зараслој у пљушт Аиспа првен као усирена крв.
Та Мадона, која је намештена у нишу, црну, тако, да је, и у полумраку, видна, мра» морна, чувена је по ванредној скулптури покрета голог, малог детета, које је у вези са матером, дирљиво, држећи је за руку. После оне леве руке, дигнуте са леша Христовог, на скулптури Рге1д, у Риму, ово је опет Микеланђело, зачетник барока. Фантастична је та драмска осетљивост, тог, тобоже простог, каменоресца, за позу очаја, Љубави, сна. Да би дете могао да постави стојећи, међу коленима матере, Микеланђело је матер посадио да седи, али тако, да јој је једна нога мало подигнута на камен, на ком стоји и дете, Колена су, тако, на тој скулптури, гнездо детета, а нису онако неприродно рашире на, као на Мадони римске Ргегд. Веза, међу“ тим, тела материног, и тела малишана, је потпуна. На цртежу, за ту Мадону, у Лондону, Микеланђело је нацртао акт крупне матере, која држи дете међу коленима, као мечка. У цркви, на кипу, Мадона је опет девојка као и у Риму на скулптури са лешином Исуса, — али је сад та младост природна, ча-
обна, Лешина сина у материном крилу, У иму, је аполонска. Апсурдана у сваком случају, — догма, оплакивање младог мужа, не сина. Овде је Мадона неизмерно мила, а очевидно са дететом које је она родила, Мали Христос је антички Купидон, можда, али је Мадона заиста фјорентинска. Сва је у хаљи нама, и, те су хаљине, помало готска драпеија. Тај говор драперија поновиће се тек на Мојсију Микеланђела. На скулптури Ргегтд то је трокут, пламен који се диже увис, теорија Аристотела, Белини, Шонгауер. — Овле у Брижу, то је фјорентинска готика, а на ње ном врху женска глава, која је лепшта, него Атена Лемпија. Та Малона стоји, далеко, у туЂем свету, изван круга Микеланђела. Она нема везе, ни са Сикстином, ни са сликом Страшног суда.
То је мати Микеланђелова,
Иако ми се, и професор, и његова ћерка, смеју, подрутљиво, ја слутим да сам на правом путу и да је успомена те Мадоне, у Бри. жу, како је представљам речима, и њих дирнула... ; Ан онда прелистава фотографије Микеланђелових Мадона и ћутке их загледа.
· Његова ћерка стоји нагнута над главу очеву,
Ја сам дуго гледао те главе, тих двеју Мадона, те, са скулптуре у Риму, и те у варотпи Бриж. Дуго сам гледао та лица. И оно у Риму и ово у Боижу, нежна су лица, тужна, девојачка. Не знамо да ли је, и када је, Микеланђело почео да употребљава живе моделе. У Фјоренци, ако је веровати Кондивију, — а не треба веровати биографима, пртао је модел из главе, из сећања, пером испрва, а после, доцније, првеним крелама. Ја мислим да су ове две Малоне иста жена, врло млада, а обе, Фјорентинке, снажних ноту, и наглашених груди. Иста су чела, и коса на челу, исте су очи, само су у Риму испла» кане, а у вароши Боиж очи младе матере, која је забринута. Исти је, чисти, ванредни, нос, иста нежна, девојачка уста, само су У Риму, гоопка, а ова у Брижу напућена од поноса. Иста је и брала, самовољна. Оба су липа Микеланђелу“ очигледно добро позната,
Скулптура у Риму је драматична. Руке театралне. Говоре.
Скулптура фландријска је мирна. Лева рука је и на њој врло изражана, као и лева рука дечија, која се држи, материног колена, Једина слабост, — бар се мени тако чини, то је десна рука материна, у Брижу, — која држи књиту. Зашто ктигу2
интририииивии ивиирциеиеипивинииилиириимиииивиими
ВУК КРЊЕВИЋ
Сарајево у мојој крви
Погледу зајурени у призор, иза кровова, ' иза прљавог растиња дима, иза звука.
Простор којему тежиш, у који џлијећеш
глад је воде: да се закопаш у дубину.
Стрепњо заустављена, ни на небу ни на земљи, као да нема свијета до овога: на једном длану сунце ти се гнијезли, на другом из потаје мркли мрак му о глави лијепој ружно ради.
И када руке склалаш пред лицем својим дјетињастим крваве твоје очи и не слуте испод вјеђа,
Све што пропустиш кроз шаке удобне ломаче постаје свјежа ништарија: лопта мркле измаглице
у којој лебди све што је било и што сада јесте, мириси кућа, предмети расути, тијела још нерођених, јер излазак овле је само поновни повратак
благом струјању прашине, у трому кружницу.
.
О, вријеме заустављено, као живи мртвац у кући, твоје је биће урокљиво питка јаловина,
Али простор ттто та трујет мудро те начиње успаванком тешка бола и предуга лога.
Микеланђело је ту, — као и Рафаел уосталом, — морао да попушта, иконографи» ји свог времена. Не треба да заборавим, да је ми та Мадона поруџбина, трговца, који се звао Ргетте Моизстоп.
Погрешио сам, — каже професор, — није Кондиви, него Челини, онај, ко нам је забележио Микеланђелов начин рада. Модел од воска. После, првеним, крајоном.
Откуд то, да толико проучавам те Мадоне Микеланђела, и зашто их истичем толико, а Рафаелове прелазим без речи» Тврдоглав сам на часовима талијанског, па сам тврдоглав и у проучавању Мпкеланћела.
Откуд та манија; пита се домаћинова. ћерка.
Стално избегавам, — каже своме оцу, = да читамо Манпонија.
Рафаелове Мадоне су Мадоне, Не занима" ју ме. Његова света Катарина, александринска, мени је смешна, кад преврће очима. Ми келанђелове Мадоне, — нарочито ту у варо. шти Бриж, — загледао сам, јер ме занима та тајна: мати Микеланђелова.
Мени је, кажем, тешко говорити у присуству јелне младе девојке, о матери Леонарда и оцу Леонарда, као штто морам, с обзиром на, тоспођицу дела Клоета, да прећутим много шттошта, што бих рекао, рало, о фамилијар ном животу Ибзена, Стриндберта, Андерсена, Кјеркегора. Тешко ми је да говорим и о ма» тери Леонарда, иако сматрам ту тужну при чу, за паралелу у животу Микеланђела.
Видим да се домаћин мршти,. Каже, да. пређемо преко тога. Његова ћерка, међутим, узвикује, да то, њу, занима. Да кажем, сло болно, оно, што мислим да рећи треба. Она, није дете. То је занима, тим више, тто осећа. да се стално враћам на то. Шта хоћу да ка» жем2 Шта се крије иза тога2
Ништа се ружно не крије иза тога. Про учавам Микеланђела, рекао сам то већ гекоаико пута, зато, што се питам, шта је тај велики Талијан мислио, о љубави, о старости, о смрти, а питам се то, сад, кад опет мо. рам да живим, не у миру, него у ргту, А бу“ дућност да глелгм, као то жуто литтће у вароши Бриж, које опада у маглу, Нитде на свету нема тако ванредних, сочних, крттпака, као на тргу у Брижу, кити тако страшно о дераних људи, као у фландријском сликар“ ству, Сад кал сам се и ја затекто, у рату, питам се, проучавајући Мпкеланћела: има ДИ уотитте смисла, све то, што је Микеланђело дожчвео2 Као пгталелу за његове скулптупе, слике, и кубе, у Риму. Има лл уопште, у жи воту љулском, неки смисао2 И од чега зависи тај смисао2
Има ли у том неко доброз2
Има ли смисла у оном што је прошмо, или је све, чим прође, бесмислено
Па шта сам натаор — пита ме ломгћино“ ва ћерка, полругљиво. Мапокезану ла Песка» ра2 — коју је остарели Микеланђело обожавао. Вилим како је њен отац посматра намргођено. Не, нето матер Микеланђелову, о којој ништа не знамо, његовог опа, онаквог као и у животу Леомарловом. Судбину која почиње у матери, већ при рођењу, Камеч Сизифов коти, после, гура, уз брло. и низ брдо, целог века, све до смрти, на крају. Под утиском сам оног, рекао сам већ, што је доктор Феод, о Леонарду написао. Питам се шта би о Ми келанћелу писао, да сам га о матери Микеланћела питао2
Домаћин онда, намргођен, каже, да му није јасно, куд гаљам, са тим сталним тита» њем о матери Микеланђела2 Моттте прете" рутем давањем толиког значаја породичном животи, У раду тих, великих љуилт у талијан“ ском ренесансу. Мати у натлем животу итра, — признаје, — једну врло лепу улогу, али не толико, толико, сулбовосну. Оно што се“ породичном животу догађа, познато је дар ко, понавља се, увек исто, и није необично, Необично се логађа у натпем животу, 7 споље ном свету, о том да говоптмо. Знам ли ттта је сликар Себастмано дел Том ћо писао Микеланђелу, из Рима, голине 1527. после замзећа, и пљачке Рима Ол стране импеђијалне солла“ теске2 Каже, у писму, да су се доголили до“ гађаји, да је вилео ствари, које нико никад, ни замислити, не би био могао.
Ја мислим ла се не да замислити, лако, ни оно, што се Леонапау десило, у уском породичном кругу. Рођен је ванбрачно, као лете Љубави и млалости, а мати му је била млада, лепа, сељака, слиткиња у јелној гостионици на лруму. Отап му је био аристократ по пође клу. Порекло, које није легитимно, у то доба, није био добар почетак у животу.
Поофесор каже да то није тачно. БатарАа је био приман, — ако је био аристократ по пореклу, — исто као и дете легитимно,
Може бити. Ја нисам на том застао, За“ стао сам на очевој грубости, код Леонарда, коли је остатио лете, свог сина, до пете године, уз мајку. А енла га узима к себи, у своју кућу, и дечак расте уз маћеху, која се звала Албиери, а која је аристократскот по» рекла, сасвим сигурно. Од оног лана кал му узеше мајку, све је у животу Леонарла сасвим необичио, са њим се догађају ствеои, које нико никад ни замислити не би био могао.
А сви се слажу у томе, да га мати, у раду, као сен, прати, до смрти.
Да је патолошки умешана као и Микелан-
Ђелова у свако синовљево дело.