Književne novine

МОДЕРНО ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Неки проблеми високошколске наставе националне књижевности

ДРАГИША ЖИВКОВИЋ

У ОВО ВРЕМЕ интензивног расправљања о

орми универзитета, поред основног питања видова самоуправљања на универзитету, постављају се на дневни ред и питања научног садржаја појединих _ наставних предмета и система наставе и студија тих предмета, Јер није ствар у. томе да се правилно организује механизам живота и рада на универзитету; садржајни универзитетоко-научно-наставни проблеми тек чекају ма своје решавање, и у том погледу тек предстоји интензивнији рад у првом реду наставника, а затим и студената, на постав%ању и решавању тих проблема у оквиру општих самоуправних тенденција на универзитету. Универзитет је највиша научна и наставна установа у нашој земљи, према томе, питања научности универзитетске наставе н ефикасности те наставе спадају у кључне проблеме реформе универзитета.

Када је реч о настави националне књижевности на универзитету (овде ће бити говора само о српској књижевности, јер се аутор ових редова углавном њом бави), очигледно је да се као пово и основно питање поставља крупан феноменолошки проблем: шта је студиј књижевности, ако посебно разматрамо феномен студија (науке) и књижевности (уметности)г Може ли уопште бити науке о књижевности ако под књижевношћу схватимо чин уметничког стваралаштва, које се гради интуицијом и које захтева, по мишљењу многих теоретичара, такође интуитивно схватање, спонтано саживљавање и стваралачко критичко интерпретирање2 Има ли и који су методолошки поступци који ће критичко разматрање и интерпретацију уметничког књижевног акта учинити научно систематичним, заснованим на кохерентном и. проверљивом научном систему, а да они не изгубе много од своје. научности или, ако

СУОЧАВАЊА

КОНЗЕРВАТИВНА.

БОРБЕНОСТ

ЖИВОРАД СТОЈКОВИЋ

После чланка Елија Финција „Борбени конзервативизам", објављеног у „Политици“ (15. ХП) поводом књиге Милана Кашанина „Судбине и људи", написао сам у виду писма аутору приложени текст.

ПРИКАЗ ПРЕДРАГА ПАЛАВЕСТРЕ на књиту Милана Кашанина „Судбине и људи", недавпо објављен у „Политици“, нако вгома позитиван као критика, сасвим се недвосмислено ограђивао од извесних ауторових погледа = тврдњи. Слично је било, као што знате, и са осталим критикама — у мањој или већој мери — тако да је већ само објављивање ва-

очувају научност, да не умртве живу дуХовну структуру уметничког дела, начинивШи Од њега само гомилу аналитички раскомаданих елемената, жалосну хрпу мртвих делова од малочас живог бића књижевне творевине2 Једном речју, је ли могућа и каква треба да буде та „наука" која није у стању да лабораторијски и експериментално упроизведе" ни најбеднију песмицу, онако МА СЛИЧНО ономе како физичар или хемичар може у сваком тренутку да верификује своје законе једноставним експериментом

лабораторији. Па ако и уважимо РаНнЕ која се чини између Ауховно-историјских и природних наука, те оним првима припишемо само разумевање њихових непоновЉивих чињеница, а тек Од ових Аругих захтевамо _ каузално објашњавање (Дилтај, Хусерл), опет смо у области књижевног научног проучавања на врло несигурном терену: историјски веродостојне су само чињенице у вези с пишчевом Аичношћу им с датумом настанка дела; што се тиче са. мог уметничког књижевног дела, оно је једна фикционална књижевна творевина, проИзвод маште и емоције, која се у најбољем случају може психолошки проучавати, као снови, и која понајпре спада у домен психопатологије (Фројд). Отуда се често књижевним критичарима и пребацивало да су „пропали, неуспели књижевници“, јер су се определили за такву једну ефемерну област каква је критика, која није ни наука, а још мање је уметност. Да су нешто вредели они би били или хемичари, математичари и историчари или песници и романсијери, Лишени пак стваралачке имагинације или научно-логичне систематичности, они су спаАи на то да живе на рачун књижевности, да бесплатно узимају идеје од књижевника, а да за новац, ако већ не по скупе паре, „продају речи" читалачкој и културној јавности, ·

Међутим, на све ове сумње, приговоре, па чак и оптужбе, и књижевни критичари и књижевни научници (теоретичари и историчари литературе) имају спремљене одговоре. При томе, много је лакши противодтовор критичара него научника. Критичари једноставно прогласе и себе за ствараоце и укључују се у круг књижевника, пребацујући, сада заједно са књижевницима, сву тежину ових приговора на научнике и универзитет: збиља, какве везе има наука са књижевношћу Али и научници бране своје позиције дебелим аргументима: Јесте, сумњате је ли могућа наука о књижевности, Тачно је, она се тек конституите као наука и управо у овим деценијама ХХ века чини низ покушаја да изгради релевантан и адекватан методолошки систем испитивања који би у своје мреже ухватио и такав флуид какав је уметничко књижевно дело. Ви оптужујете науку о књижевности да није довољно или да није још довољно „научна", Али, зар хемија, пре него што се конституисала у праву, природну науку, није била алхемија Зар биолог, иако свуда признат као научник, још није у стању да „произведе" ни једну живу ћелију, а камоли неко сложеније живо биће2 Зар се модерна физика такође не бави „флуидима" теже ухватљивим него што су снови и машта2 Па ако се свима њима признаје статус научности, зашто би се то оспоравало науци о књижевности, која за предмет свога испитивања има неке врло реалне и врло конкретне чињенице и појаве: самог књижевника, његово књижевно дело као језички структуриран и објективиран предмет посматрања и анализе, друштвену средину у којој књижевник дела и у којој књижевно дело врши своје ефекте. Очигледно, могућности научног испитивања књижевности су многостру-

ке и не много мање него могућности свих Аругих наука.

шег чланка „Борбени конзервативизам" добиао једно посебно значење. Јер, ваш чланак није критичарско ревидирање претходног прнказа, већ једна накнадна, и тако изузетно наглашена потреба да се већ изречене ограде сада издвоје од свега што Кашанинова књига садржи, да се те ограде увећају до осуде и поставе као политички случај. Изрећи, и то тако неопозиво, да једна књига садржи „доста разгранат акциони систем мисли и осећања", да њеном „борбеном конзервативизму ни по оштрини ни по далекосежности, код нас, бар у годинама од ослобођења наовамо, готово нема равног"; да је њен писац „пренспољни конзервативац" — то је политичко жигосање не само књиге о којој је реч и њеног писца, већ и онога који је такву једну књигу могао издати, и тиме омогућити јавно дејство „разгранатом акционом систему" ауторових намера. Околности

~ се дакле, суочавају, па је то разлог што сам

се, и као уредник едиције у којој се појавила Кашанинова књига, обратио уреднику „Подитике“, с молбом да објави ово отворено писмо вама, не бих ли се, уместо приличног искушења за полемику, прешло на проблем који се намеће, То, дакле, није одговор вама: критичарима се и нема шта одговарати, јер они, познато је, већ према томе како мисле о једном делу, говоре сами о себи. Али, у питању су читаоци и „Политике", и Кашанинове књиге, па одговарати треба заправо њима. Пред њима смо најпре и олговорни, ако их својим мишљењима, или нашим пословима, збуњујемо, на погрешне закључке наводимо.

Први Кашанинов есеј у књизи „Судбине и људи", „Између орла и вука", објављен је пре пуних тринаест година у часопису „Књижевност", који сте тада, и до недавно, ви уреБивали, Тај, у ствари најтипичнији текст за мерила која сада примењујете, појавио се код вас без икакве редакпијске ограде или примедб.. Вама, тадашњем олговорном уред. нику „Књижевности", није сметао Каг'анинов још онда испољени „преиспољни конзервати-

Па ипак, тешкоће научног проучавања књижевности су велике и захтевају много и разноврсних напора. Ми ћемо набројати само неке, најглавније — по нашем мишљењу. Откако се почетком нашега века „лпоетоцентрично" посматрање књижевности све више замењује „ергоцентричним" (3. Лемпицки), тј. у центар тога проучавања не ставља се песник него дело, отада се и претходни деветнаестовековни метод књижевнонаучног проучавања — позитивизам (историјско-филолошки метод) показао као недовољан, мада ни издалека не као непотребан и сувишан. Поготову не у нашој књижевности, која још у многим областима није довољно историјско-филолошки испитана. Али превазилажење тога метода новијим методолошким поступцима испитивања представља прешан и неодложан задатак наших универзитетских проучавања, и свеАоци смо да се и код нас, на универзитету и ван њега, известан број испитивача, нарочито младих, оријентише ка тим модерним методама, ка такозваним интерпретацијским методама.

Међутим, и у оквиру тог престројавања појављују се бројни неспоразуми и отварају нови проблеми. Оријентација на дело, а не на писца, схваћена је код неких представника тога смера као могућност једноставног и спонтаног импрегсионистичко-критичког приступа делу, па је текућа публицистичка критика почела да продире и на наше универзитетске катедре, доносећи додуше на њих свежи дах живе критичке речи, али и опасно девалвирајући сам појам универзитетског научног рада. УМ сплету таквих неспоразума појавила се и нетачна употреба. термина „универзитетска критика", који су

у ствари увели пре десетак, петнаест година англо-амерички проучаваоци књижевности, заступници такозване „нове критике", у жељи да њим означе само одређени, интерпретацијски приступ књижевности, за разлику како од историјско-филолошког метода, тако ни од публицистичке књижевне критике. Код нас се, међутим, овај термин као и термин „интерпретација“, широко почео употребљавати за све видове бављења књижевношћу само ако је испитивач или критичар човек са универзитета. Очигледно је да се тиме само формално означава институционално порекло неке критике, а нипошто не њена суштинска методолошко-вредносна одредница.

Трећи круг проблема појављује се при покушају да се успостави спој између класичних, позитивистичких поступака испитивања и новијих, интерпретацијских метода. Комплементарност метода, ма колико изгледала разумна и потребна, тешко је изводЉива, и остваривање неког „интегралног“ методолошког поступка, који би сјединио

визам", али зато вама, садашњем члану „Подитике", он је одједном толико опасан да, називајући га још и „борбеним", ви свему томе дајете довољно јасне индикације. Импутације, ваља рећи! Свих једанаест есеја које је Кашанин годинама објављивао по часописима крећу се у истом свету мишљења И претпоставки, сасвим другачијих од ваших, и не само ваших. Извесни Кашанинови погледи на свет, неки његови самовољни, каприциозни судови или почешће и надриаристократски тон у излагањима представљају више нешто

„приватно, пратеће, него стваралачки битно у

његовим огледима. То је досадашња критика довољно истакла, а ваша четворостубачна ислеђивања цитатима, истргнутим из живог ткива једне књижевне творевине, давно вћ имају своје злокобно, сада већ и злослутно име, Као да сте испунили формулар оног тако познатог поступка; споредне, нелитерарне слабости књиге начинили сте једино важним, да бисте политички инкриминисали једно прилично инокосно, али сасвим изузетно дело у читавој нашој есејистици,

А шта је заправо конзервативизам, кад је реч о књизи „Судбине и људи", или вашем осврту на њуг Ако је једна књига, сва саздана од стваралачког неконформизма џ књижевним мишљењима, у супротстављању овешталим судовима о нашим писцима, ако је сва од спремнссти и смелости да се о појединим нашим књижевним судбинама каже истина у очи, да се преиспитају досадашње мере вредности; неки митови да се оспоре истинама а неке навике замене новинама шта онда значи такву књигу огазсити „борбено копзервативном"2 Заслужује ли она поштовање или повику2 Зар су добродошле само оне књиге које нас остављају на миру, и зар су неопходни једпој средини само они писци који увек, у сваком времену, и у свим приликама своје савремености имају правог Може ли се конзервативним сматрати нешто што је сасвим другачије од свега што је до сад писано у нашој књижевној историји, што

Анректор Танасије Младеновић, Главни и одговорни уредник Зоран Глушчевић, Техничко-умет пичка опрема Драгомир Димитријевић. Уређивачки одбор: Ипњватовић, Богдан Калафатовић, Момо Капор, Мирко Ковач, др Миодраг Коларић, Радоман Кордић, Борђе Лебовић, Борислав Пекић, Богдан А. Поповић (секретар редакције) Аушан Пувачић, Добрс :лав Смиљанић, Радомир Смиљанић, Бранић гр Шћепановић. Уређивачки савет: др Татомир Анђелић, Ранко Бугарски, др Милан Дамњановић Ар Миладин Животић, др Владета Јеротић, др Звонко Марић, арх. Станко Мандин, др Коста Михајловић, ар Љубодраг Михајловић, Идејно решење и графичка опр издази сваке друге суботе. Поједини примерак 1,30 д. Годишња претплата 30 д., полугодишња 15 д. За иностранство двоструко. Лист издаје Новинско издавачко пред Београд, Француска 7, Телефон 627-286 (редакција) и 626-020 (комерцијално одељење и администрација). Рукописи се не враћају. Текући рачун број 608-1-208-1, Штампа

џ себи и биографско-психолошко, и орши Аошко-идејно, и естетичко-филозофско, интерпретацијско-аналитичко проучавање књижевности — мора се препустити свак поједином испитивачу, који ће то интегрИј сање успостављати мање или више нон 10, мање или више успешно, У сваком случ ју, средишња и најобухватнија област универзитетског проучавања књижевности = историја књижевности — постаје поприште врло оштрих методолошких супротстављања, при чему се концепција „књижевне" историје и литературе све више пробија међу водеће концепте универзитетске науке о књижевности, потискујући све више раније представе о историји књижевности као биографско-библиографском попису чињеница литературе.

Најзад, последњи, али зато не и најмање значајан, круг питања тиче се наставе књижевног проучавања на универзитету, која је у најужој зависности ОФА научног концепта литературе. Пишући пре некокије година такође на страницама „Књижевних новина" о питањима средњошколске наставе књижевности (1963, бр. 214—215), ја сам истицао да се методска питања наставе не могу одвајати од методолошких питања науке и да и средњошколска. настава зависи у првом реду од научних схватања литературе на универзитету. План универзитетске наставе, наставни садржаји појединих предмета, облици наставног рада (предавања, семинари, вежбе, консултације, кодлоквији и испити) — све је то у зависности како од научно-методолошког концепта предмета који се проучава, тако и од опште концепције високошколских студија на универзитету, а све се то реперкутује и на

МИ

«>

или А

о МАТЕ •

наставу и успех те наставе у средњој“ школи. Зачарани круг који већ годинама траје код нас у виду оптужби школа вишега ранта на школе нижега ранга како им ове „лиферују“ слабо спремне ученике (универзитет се жали на гимназије и средње школе, гимназије на основне школе, а основне школе на ученике и њихове родитеље) — тај круг се разрешава на универзитету и само га универзитет може прекинути. Тамо где су та питања на универзитету решена на високо научном ступњу, круга више нема; међутим, на плану књижевности и језика ми се још увек жалимо на неписменост наших средњошколаца, па чак и студената, или на њихово недовољно књижевно образовање и немање Љубави за књигу и књижевност. Поред низа других узрока што је то тако, да ли нису и организација наставе и научни концепт литературе на универзитету делом криви за тор

Али о томе ћемо говорити у следећим разматрањима.

провоцира читаоца, ангажује његову будност, а не успављује га безличним понављањима и примењивањима рецидивних облика теорија одраза, од којих никако да оду даље критичари који су у стању написати чланак какав је ваш. Правог копзервативизма има ту, у тим скученим, схематизованим, упрошћеним дозивањима борбености из времгна револуционарних обрачуна са приликама давно већ другачијим од данашњих. Тако испада да један старији писац, са својим прилично застарелим, али неуобичајеним, ризичним, некад и проблематичним схватањима нгупоредиво више креће напред нашу књижевну и критичку мисао, од цитатима нацеђених, тешко устајалих, конвенционалних и зато дословно конзервативних мишљења каква су испала ваша. И не само ваша,

Један модерни критичар, какав је, на прнимер, Роже Гароди, кад хоће да се обрачуна са екуменском линијом католичких интелектуалаца, он напише књигу „Од анатеме до дијалога", и он противничка мишљења разматра, а не раскринкава. Јер политичка раскринкавања нису ништа друго до најопаснији вид конзервтивне борбености. А зар је тресалдо да нас и лист, у ком сада радите уверава у тог Данас! ИМ, да ли „Политика" не запада у то можда баш зато што ви — спремни на „борбеност" ударца уместо обрачуна — тако суверено и посебно присуствујете на књижевној страни њеног Додатказ

Сматрао сам да ће Финција ово нисмо обавезивати да се џи лично заложи за објављивање на истом месту где џ чланак — чак и ако би редакција „Политике хтела да избегне отворени разговор о нитању које се отворило. Ели Финци то није учинио; писмо У „Политици“ није објављено Испало је то одбијање већа потврда НЕ редова. од свега другог што је у њима речено,

његова његов

Божидар Божовић, Драгољуб С. Предраг Протић » Ар Милорад Екмечић, ема Богдан Кршић, Анст узеће „Књижевне нсвине"', „Глас"", Београд, Влајковићева 8,