Književne novine

Пред Симепоновом уметношћу

Поводом издања одабраних, код, нас досад непревођених, дела Жоржа Сименона, које садржи дванаест, романа у шест књига: 1. „Донадијеов тестаменат' и „Огистова смрт", 2. „Прљави снег" и „Црвеса светлост", 3. „Лука у магли" и „Антоан и Жили", 4. „Исповедаоница" и „Ма

ан светац", 5. „Мачка" и „Писмо моме судији", 6. „Стари Фершо" и пар из луке" — „Рад", Београд

ЖОРЖ СИМЕНОН је зацело један од митова нашега времена и савремене светске литературе. И то мит својеврстан, сложен, умногоме неодгонетнут или погрешно „дешифро. ван", и поред толиких чланака, репортажа, интервјуа... Ни најафирмативнији, озбиљни приступи досаАашњем огромном Сименоновом делу — тим стотинама књига — нису потпуно осветлили сав простор једнвог дониста изузетног стваралаштва, нити су исцрпли и решили проблем звани Сименон. А шта тек да се каже за онај уобичајени, чак (у лошем смислу) традиционални назови-приступ који обележава Сименона као славног писца криминалних, односно криминалистичких романа — и тако, у суштини, само замагљује „проблем Сименон", широм отварајући врата мноштву варијаната погрешне и површне оцене! Титула знаменитог аутора криминалних романа још је неодвојива за многе од представе о Сименону — у истој мери као и његове чувене луле. Ма колико да је само поуздано и претенциозно неснала« жење оних што доделише писцу "„Донадијевог тестамента", „Прљавог _ снега“, „Црвене светлости“, „Тамнице" итд. споменуту титулу она се већ приликом првог озбиљнијег суочења са његовим делима претвара у дим, попут дувана из лула романсијерових... Јер, напослетку, чак ни недогледно обимна „Мегреова серија" Жоржа Сименона нема суштинско обележје приповедања са тежиштима на злочину, на криминалистичким загонеткама и претпоставкама, потрази за кривцем ита, Ту Сименон веома вешто фабулира, али још вештије подређује фабулу захтевима и токовима романа који хоће и успева да буде друштвено-психолошки захват. Нека се све то презентира читаоцу под слојем „забавне лектире", нека се читаочево интересовање подстиче, бар у први мах, овим или оним „случајем из праксе _ Сименоновог _ инспектора, односно комесара Мегреа! Понорније, драматичније, потресније ства. казује Сименон и на простору еони иследничких подухвата, тако да скоро сваки роман прослављене серије (изузев оне мање еле, мање „сименоновске") делуе, пре свега, као чин трагања за истином... За истином о савременом човеку, за различитим ВидОВИма и испољавањима те комплексне истине, често болне али увек неопходне. а Док Мегре, удружујући познавање људске психе с интуицијом и 10гиком, поуздано води своје истрате, његов творац Сименон подиже иза таквих „дистрактивних“ фасада сасвим другачије грађевине. У њима је све густо испуњено сударима и борбама различитих, штавише супротнотежних светова, малим и већим трагедијама свакодневице, страховањима и траумама неотпорних духова, љубавима које се кадшто претварају у обилне изворе горчине и мржње, Станари Сименонових романескних грађевина — и то не само у серији романа о Мегреу знатним делом су паћеници, чак и онда кад, на први, утисак, нижу успехе и угодно живе. Нечега отровно небулозног, непотпуног, злослутног има у стотинама егзистендија што их је мајсторски описао Сименон којем је веома близак поступак тобоже дистанцираног „записничарског приповедања. Неречене или само тихо наговештене патње, порази у грознича“ вим покушајима д“ се сузбије властито осећање мање вредности, разметљиви, пигмејски шинизам оних „јунака" који су убеђени да им стварност више не може казати ништа ново и вредно пажње, драме поверења али и неповерења — све то прожима Сименонов опус, заједне са мноштвом других, неостварљивих тема и мотива. Под пером овот оромансијера и приповедача

људи су често зависни од нечије јаче воље, унезверени, оптерећени заблудама и нереалним хтењима, али Сименон, и поред доследно споведене уздржаности казивања, увек остаје уз оне који (на овај или онај начин) потврђују нешто људско.

Своје опредељење за светове доброте, људског достојанства и меЂусобног разумевања Сименон не жели да истакне никаквим јасно видљивим потезом — ни ауторовом дигресијом или тумачењем, ни „јунаковим" изјашњењем. То је препуштено самим токовима дела и активитету, одлукама, тежњама или отпорима средишњих личности. Оне су тако рећи потпуно самосталне, упућене искључиво на своја виђења реалности и независне од писца, Има се утисак да оне никад не траже ауџтара — и да их аутор овлаш тражи... Али ништа није варљивије Од таквог утиска: тачно постављеним мобјективизмом" Сименон само заклања своју људску и уметничку при сутност, своје дубоко учествовање у стотинама судбина и живота. Баш привидна незаинтересованост и поступак приповедача који тобоже не суделује ни у чему, и само „саопштава", — чине Сименонове романе посебно „функционалним“, животно веродостојним, уметнички ста меним. А ту је и одгонетка и снага Сименонове уметности која се често погрешно схвата — или се уопште не схвата, и покрај светске популарности тог прозаика.

Изузетна плодност није усмерила Сименона путевима што воде ка такозваној литератури литературе. Чак и она његова дела која су заснована на релативно уском кругу ситнијих колизија (такав је, на пример, роман „Марија из луке") носе печат изврсних карактеризација и унутарње, психолошке истинитости свега што је испричано на тим страницама. Свој романсијерски дијалог са стварношћу и истином Сименон још плодоносније развија у дедима као што је обимна породична

===

„Колико могу да се снађем, утицаји којима сам био изложен праћени су мојим првим лектирама; да наведем: Достојевски, Гогољ, Дикенс, Конрад, Чехов...2

Сматрам да је Француз, уопште, више моралан него романтичан. После утицаја руског романа у прошлом и почетком овота века, ми подлежемо утицају америчког романа после првог рата.

За антологију бих навео: „Три собе у Манхатану", „Писмо моме су-

дији", „Снег је био црн", „Председник“ ... Али, ово је чисто субјекти“ ван избор.

Да бих резимирао свој став,, рећи ћу Вам да се трудим да у сваком од својих романа боље упознам човека и да што простијим средствима, мање „литерарним“ =— створим што стварније ликове и с више израза. То је, помало, као упутити спутњике у свемир. Зна се дл се то никад неће достићи, али зато ће се, с ништа мање упорности, увек ићи нешто мало

даље." (Текст Сименоновог одговора на писмо

којим га београдски новинар Живојин Тодоровић позива да каже нешто о утицајима које је претрпео, да у неколико речи изрази оно најбитније што својим делима већ казује, да окарактерише савремену литературу у сопственој земљи и да, најзад, за фиктивну „светску антологију" одабере меко своје дело; из књите „Реч имају писци света", 1962).

„Увек покушавам да екстеријеризујем извесни оптимизам који постоји у мени, јоте де ућуте, радовање непосредном и једноставном друга ству са свим што ме окружује, и да постигнем, како бих описао такво стање, неку врсту спокојства."

" „Осећам као да сам сунђер." #

„Кад сте почели да пишете»“ „им сам могао да мислим“ «

„Желим да људе учиним биолошки људскијим.

Политика:

„У политици не можете остати чисти... Давали су ми ордење — Легију части... тако нешто. Дао сам га деци да се играју. .

Лектира:

„Сада углавном мемоари. и писма. Модерне романе сам престао читати у двадесет осмој години, кад сам почео озбиљније да пишем. Туђе приче могле би се помешати са мојим."

Музика:

„Не слушам музику... Волим Баха. Једном сам почео да учим клавир; али професору је тако заударао дах, да сам Ошеао Рука

„Не верујем У хероје. Херојска дела су случај. Као дечак, спасио сам млађег брата од дављења у набујалој Мези. Што сам год даље пливао, мислио сам: Ако та у следећем метру не ухватим, вратићу се. Бао је чист случај што нисам. Херој је личност која има храбрости да од читавог свог живота створи нешто добро; или човек који живи 20, 30 година са болесником."

На зиду спаваће собе виси плат-

но, на њему — ивет. „Кажем му лаку ноћ сваке вече-

ри пре спавања."

(„Жод Жоржа Сименона" — Тће Мем ТЕ тлез Воок Кемеу — 12 новембар).

О

ЖОРЖ СИМЕНОН

хроника „Донадијеов тестамент" или одлични роман из година прошлог рата „Прљави снег", или једно дело са темом стравичног отуђења „Стари Фершо", итд,

Постоји једно правило готово без изузетака: веома талентованим писцима својствено је да буду и веома талентовани читаоци, А то значи да креативно приступају остварењима и искуствима великих мајстора речи. Такав читалац је и Жорж Сименон. Може се са разлогом тврдити да он посвећује знатну пажњу не само опусима Золе и Мопасана него и ономе што су постигла два вгома несродна руска писца — Достојевски и Чехов. (Једном приликом Сименон је испричао да се још у дечаштву одушевљавао делима руских класика прошлог века). И поред тота — или, тачније, управо због тога — Жорж Сименон се види у данашњој светској књижевности као значајни стваралац с изворним унутарњим доживљавањем, самосвојним изразом и особеном предодређеношћу за дијагнозу многих бољки сав ремености,

Лав Захаров

Сеогре 5!ејпег Гапопасге апа ЗПепсе

Афепешт, Мем/ Уокк, 1967.

ДЕЛО Џорџа Стајнера код нас није сасвим непознато. „Књижевне новине" и „Савременик“ су у протеклих неколико година, учинили известан напор да своје читаоце упознају са овим истакнутим енглеским критичарем чији су текстови, не тако ретко, били повод занимљивих и оштрих распри.

Кад је 1959. године Стајнер објавио есеј „Празно чудо“, о утицају немачког језика на нацизам и о из весној условљености нацизма језиком народа у којем је поникао, готово сва Немачка је скочила на ноте. Кад је 1965. године у есеју „Ноћ не речи“ (тај текст, као и друга два, „јоудека писменост" и „Хомер и про. фесори", преведени су на наш језик) покушао да анализира дејство порнографске имагинације на извесне видове савременог књижевног језика био је дочекан ништа мање ош трим простестима противника цензуре и нападима бранилаца књижевних слобода.

У књизи „Језик и ћутање", збир ци есеја „о језику, књижевности и нечовештву", сабрано је оно што је Стајнер писао између 1959. и 1966. године. Књига је тематски веома разноврсна и у њој је уочљива једна од Стајнерових најизразитијих – особености: огромна отвореност према писцима веома различитим по опргдељењима, времену деловања и књи: жевном поступку, Стајнер подједнако с" обавештено и провокативно пише о Хомеру, Кафки, Шекспиру, Гинтеру Грасу, Клоду Леви — Стро-

, Маршалу Мак Луену, Троцком,

еримеу, Бењамину, Ф. Р. Ливису, Лукачу, Шенбергу, Томасу Ману. Међутим, упркос овој разноврсности, сви ти есеји као и неки огледи штирег, проблемског карактера, имају заједнички именитељ: живот је зика и неке „сложене енергије које дејствују у нашем друштву и кул-

» Већ па самом почетку своје књиге Стајнер се пита да ли ми из длазимо из доба „вербалног пргенства", из класичног раздобља књижевног израза, и 'улазимо, у фазу „постлингвистичких форми" и, мож. да, делимичног ћутања. Ово питање је тесно повезано са поплавом вултарности и непрецизности које су

захватиле масовну културу и, у далеко већој и болнијој мери, са чињеницама варварства и политичког дивљаштва чији смо сведоци били не тако давно.

Стајнер, поучен историјским иску: ством, гаји дубоко неповерење у ефикасност културе и делотворност хуманистичке традиције. Из кључних текстова ове књиге („Људска писменост", „Повлачење од речи", „Празно чудо", „Аутање и песник") јасно се уочава Стајнеров основни став: нељудски карактер људске историје и посрнуће савремене писмености довели су у питање читаву хуманистичку _ традицију. Цитирајући Адорнове ргчи да „после Аушвица нема поезије", Стајнер не може да се не упита шта се догађа са културом кад један исти човек увече може да чита Гетеа, а по дану да буде џелат у концентрационом логору. Љубав за Баха, Рилкеа или Гетга није могла да онемогући лични или ипституционализовани садизам, и могдо би се чак рећи да су имагинативна књижевност и апстрактна филозофија умањили осећајност за оно што се дешава око нас. Стајнер подсећа на добро познате истине: док у концентрационим логорима масе писаца и научника падају као жртве модерног. садистичког варварства, у њиховој пепосредној близини њихове колеге, писци и научници, разговарају о књигама, слушају музику, или „раде свој посао“. „Модеран варваризам ја произишао на известан битан, можда нужан начин, из саме сржи и простора хуманистичке пивилизације", каже Стајнер, свестан да култура није била довољна да, спр=чи претварање људи у чудовишта.

С друге стране, приближава се нова претња: технолошки човек, биће подложно контроли политичке мржње и садистичке сугестије, упорно се приближава самоуништењу. У овој џивилизаџији која живи у процепу између таквих опасности, перспектива ћутања, гласног и очајничког, ћутања уништене цивилизације, може лако да се претвори у чињеницу, Свестан те опасности, Стајнер упућује човечанству речи упозорења и мудрости.

За Стајнера је речено да емопијама даје предност над дефиницијом и да је то разлог што у његовим ставовима има недоследности и контрадикција; то је исходиште и његове фасцинантне перцептивности, Ига ко је, према властитом веровању, припадник „старе критике", под којом подразумева приступ делу који је подстакнут љубављу и дивљењем, критику која је спремна да разматра моралну сврху датог дела им присуство историјских енергија које у њему делују, Стајнер се не лишава услуга које му нуде остварења „нових критичара" у области анализе, стила н језика.

Ерудитско и скептично, бременито дубоком моралном перцептивношћу, ношено аутентичним _реторичким полетом, Стајнерово дело и тамо где је неприхватљиво довољно је подстицајно да дијалог са њим учини плодним и обогаћујућим,

Душан Пувачић.

ИГЕ

ПРИМЉЕНЕ

Тодор Вујасиновић НЕЗНАНИ „Просвета", Београд 1968.

ХУМАНИСТИЧКА ангажованост која чини основу књиге Тодора Вујасиновића није садржана само у његовој опредељености за слабију страну у сукобу (између југословенских ослободилаца и њихових окупатора), не само у томе што афирмише заслужне али ненаграђене у томе неравноправном сукобу него и, пре свега, У томе што је спонтани херојски Људски акт у центру његовог интересовања. То ће најпластичније потврдити портрети дечака који У књизи заузимају не мали простор. Нису то ни Плутархови карактери, ни јунаци Марка Миљанова, али све су то и примери „чојства и јунаштва" и позитивни људски карактери. Оним делом књиге који говори о дечацима и девојчицама веома уверљиво би се могло доказивати становиште по коме је дечји свет објективно чист, непристрасан, добру наклоњен. Непосредно суочена тежња за поробљавањем и тежња за ослобођењем, то је дијапазон на коме се овај свет манифестује, потенцирајући боје п једне и друге стране.

Бела Ахмадуљина ГРОЗНИЦА „Нолит“, Београд 1968.

ПРЕГРШТ ПОЕЗИЈЕ која је нелавно у нас објављена под насловом „Грозница" још једном недвосмислено може да покаже да је њен аутор, Бела Ахмадуљина, по многочему судећи, један од најзанимљивијих живих песника наших дана, сасвим безразложно поистовећен са пежоративним појмом »епјаоЕ Теггбје« Из најпростијег разлога што се Ахмадуљина мушки носи и са животном и са песничком уметничком. збиљом. А њен пример је пример више да, поред општељудских, општеисторијских околности и околности одређене епохе, лична ситуација може да буде и те како значајна и за уметност плодоносна,. Ахмадуљина нам у својим песмама „прича" о својој непосредној материјалној околини, предметима, облицима, појавама које је сачињавају. О ономе.-што њена зеница види, како су на то њени мишићи реаговали, било њено закуцало,.. „Међутим, — како у поговору књизи каже Милица Николић, — у коначном свођењу рачуна, кроз ову емпиријску мрежу у коју је заплетена сва Ахмадуљина, пробијају се неки одговори веома егзистену“ “че врсте", Ненад Радановић ПСАЛМИ О КОШУТИ

„Веселин Маслеша", Сарајево 1968. |

„ПСАЛМИ О КОШУТИ", „Хајка" и „Расуло", наслови које носе одељци књиге песама Ненада Радановића, веома јасно карактеришу њену природу и садржину. Експлицитније говорећи, ова поезија подсећа на вилиног коњица, На почетку свог тренутачног живота изводи најарабескније и највратоломније летове измеЂу привлачних и опасних дубина воде и висина неба да би се, зачас, спустила у беживотну каљугу, антипод и воде и ваздуха. Песник би морао да зна да постоји живот и постоји смрт, али не постоји само живот и не постоји само смрт. Јер кад би тако било — ни поезије не би било.

Александар Обреновић ПОВРАТАК ДОН ЖУАНА „Просвета“, Београд 1968.

АЛЕКСАНДАР ОБРЕНОВИЋ је већ. драмом „Небески одред" (у заједници са Б. Лебовићем) привукао пажњу не само позоришне, већ и књижевне публике. Ова књига представља пресек кроз његово стваралаштво и садржи текстове намењене позоришту, радију и телевизији, текстове чија је примерна одлика игривост, али који истовремено поселују и знатне литерарне квалитете. Обреновићеве драме, маштовите и разноврсне и када писац варира исте проблеме, сведоче о непрестаном напору да се изнађу и испитају нове могуЋности драмског казивања, као и о брижљивом неговању драматуршке вештине. Извођени и емитовани, ови комади су пленили вид и слух публике; презентирани у књизи, они У не мањој мери освајају дух читаоца, мамећи га да пође са писцем у заједвичку авантуру, у редак и — за поклонике и сладокусце — непоновљив доживљај.

ДРУЖЕ, ТВОЈА КУЋА ГОРИ

Избор из вијетнамске поезије, Млружење књижевника Србије, р Београд 1968.

КЊИГА вијетнамске поезије, чија је појава на нашем језику плод сарадње приређивача, преводилаца, произвођача хартије, графичких радника и књижара (сви они добровољно дају свој допринос заједничком делу) упознаје југословенске читаоце са поетским гласовима насталим у огњу борбе, са криком и вапајем, са гневним — али не осветољубивим кликтањем једног напаћеног · народа. Та географски далека земља блиска је срцима наших људи; после познанства које нам пружа ова прегршт стихова она нам постаје још ближа, разумљивија. Снага поетске речи, захваљујући преволиопима (сви преводи су заиста изврсни), открива тежње једног народа, хуманизам јелне борбе, али и недовољно познато 60гатство једне поезије. Ако нам имена заступљених песника не говоре много (осим Хо Ши Мина сва су нам била непозната), њихове песме говоре тим више.

Приходл од ове књиге намењен је фонду за помоћ вијетнамском на-