Književne novine

_ ДРУГА С

РАДОЈИЦА ТАУТОВИЋ

с:

"НА ДАН 23. децембра 1968. године, у 22 часа, радио. је емитовао вест да је „Аполо 8", ушао у гравитационо. поље Месеца.. Према. томе, „драма тројице космичких Аргонаута. достигла, је климакс који одлучује:о, њеном. епилогу. Зависно од угла гледања, овај могућни епи„ог, назире се у два вида. Најпре, у облику питања; Хоће ли „Аполо 8" моћи да: облети Месец. десет пута2 Затим, у облику питања: „Да ли'ће посада те васионске летелице успети да се врати на Земљу2 Један од могућних, „алтернативних, злослутних одговора на друго питање био је наговештен 21. децембра, у „емисији радио-Београда, који је том приликом објавио — отприлике — следеће: „Космонаути би могли вечито остати у Месечевој орбити... Није предвиђен никакав начин за њихово спасавање из оваквог положаја". Означавајући антиклимакс „ове светскоисторијске драме у космосу, друго питање стоји изнад првога; јер, оно се тиче људске „судбине, док се прво, односи на једну техничку операцију. У. читавој драми, наиме, У питању није толико сам „Аполо. 8" колико „његова посада. Када је реч о свемиру (као и о. било чему другом), у основи се ради о човеку... О нама свима. Пре него журналистика и наука, ову пресудну истину увидела је књижевност: научна фантастика. За: разлику од класичне (жилверновске) · фантастике која се махом ограничавала на научно-техничке проналаске, ова савремена фантастика усредсређује се на друштвене и људске могућности, које на површину износи научно|-технички прогрес. Тако, у роману Станислава Лема, долазак на планету Соларис омогућује човеку да открије засенчену страну самога

Ћирилашца У | архитектури.

ПЕБА РИСТИЋ

У НАС СЕ ових дана много говори о неписмености и полуписмености, која се на нај -невероватнији начин увукла до наше 'савремености и врши агресију. Полуписмени, без комплекса инфериорности и без увида у своје

стање, најопаснији су, јер се најжилавије |

боре за остварење свог „грађанског права“ "на заосталост; они нису сасвим беспомоћни кад неписмени који моле за помоћ; напротив они имају агресивну тежњу да и остале увале у свој безлични понор шунда и заосталости. До сада, много се говорило о полуписменима , који знају слова, а не знају да читају; ми бисмо овде говорили о оним другима, такође врло незгодним, који знају да читају али не знају слова. Тиме бисмо желели да дамо свој прилог општој кампањи против неписмености. 2 Због тога што је књига и хартија најчешће данас везана за писменост, склони. смо били да стекнемо уверење да је то уопште тако. Међутим одувек је писано и записивано: и на другим материјалима и људским творевинама, па.и-у архитектури која је свакако давала „могућност једном од првих начина да се не што: обележи, и често није могуће да се тачно одвоји шта је слика, знак, слово, скулљтура или архитектура. Тако је и у египатској култури сфинга, на пример, знак, слика, сим> „бол, слово, скулптура и архитектура. Нас овде, међутим, првенствено интересују слова. Код слова се, на пример, може утврдити како су настала, да ли прво у слици, скуп. тури, архитектури, писаном, цртаном „рукопису, штампи или електроници. Пошто кул> туре имају врло дуг развојни пут, може се утврдити да ли су настале рецимо у доба просперитета архитектуре; када је главна пол: лота за запис била грађевина онда и карактер писама носи логику и суштину те архитектуре. , > у : Даљим развојем може да се догоди да два логика више не важи. Онда од савршенства писма зависи да ли ће оно моћи да се прилагоди новим условчма и да преживи, и тако свако писмо и култура имају мањи или дужи век трајања, али само у погледу функционалне употребе, док као уметничко дело имају вечну вредност. Нека данашња културна писма имају међутим готово неограничену могућност преживљавања и прилагођавања новим условима цивилизације, али опет. са мањим. или већим успехом.

Тако, разна хијероглифска писма, као египатско нису могла да преживе до данашњег времена, док можда најстарије цртачко нписмо — кинеско писмо — и данас живи и у

РАНА | ЕСЕЦА

себе. Мошште, та фантастика „напада“ кључ. но питање са којим човека суочава научно=технички преврат. Питање: Ко сам ја> Или, тачније: Шта чиним ја од себе» |

ЈУ ствари, поменута литература на неки

"начин преокреће и проширује познату „тео-

рију одраза": не одричући огледање света у људској свести, она истовремено третира васиону као огледало човека. Управо у роману „Соларис“, Лем назива космос огледалом самога човека, његове историје и његове природе. Сада, у својству тога светлог огледала појавиће се и она замрачена, друга страна "Месеца, коју ће тројица космонаута, по свој прилипи, по пови пут угледати. Шта ће човек угледати у том свемирском „зрцалу“, када га по први пут погледа очима ове космонаутске тројице» Да ли ће у њему видети одговор на питање: Ко сам ја2 У сваком случају, летом брода „Аполо. 8", ово вечито питање је стављено — дословце — на дневни ред, и то је оно одлучујуће; споредно је да ли ће тренутни одговор бити трагичан или срећан, овакав или онакав,

"У питању је човек. Човек репрезентован посадом летелице „Аполо 8". Он чини пио нирски, заиста надчовечански напор да по беди Месечеву и Земљину гравитацију; меЂутим, говорећи о том напору, радио и штампа махом подлежу гравитационој сили „реификоване" свести, која ствар претпоставља човеку: они нас обасипају више техничким подацима неголи „људским документима" о тројици космонаута у васионском броду. Вратимо се, дакле, човеку. Људима. Борману, Ловелу и Ендерсу.

ДЕТАЉ СА ИКОНЕ — ЧАСОВНИК СА БИРИЛСКИМ БРОЈЕВИМА КОЈЕ ЈЕ ИЗРАДИО СРБИН ЛАЗАР У АВОРУ НА КРЕМЉУ

извесним погледима има највеће предности над свим писмима света, и то баш у модерној примењеној архитектури — реклами, Да напишемо рекламу латиницом морамо да скратимо слова у симболе што се тешко тумачи, и те рекламе, ако су написане на равни зида; могу најбоље да се читају тек са Друге стране улице, Један кинески знак и односи елемената у њему садржи слику и опис који може тек да се исприча можда са десет реченица. Поред тога, ово писмо се

„чита одоздо на горе, те пошто виси као заста: ва врло је функционално за читање за про. „дазнике са улице. -

Арапско писмо има управо своју архитектонску логику; оно је настало не из слике мили знака за слику као претходна два описана писма, него из преплета, чворова и ви: суљака који су имали одређено значење; оно се еволуцијом претворило у слова која су могла ла се пишу по равни, али ти преплети су исто тако могли да буду и сами конструктивни делови зграде као плетер облепљен лепом, те су поред своје грађевинско-конструктивне и декоративне функције мотли и да се читају. Зато је арапско писмо једно од 'најсавршенијих писама света; поред свог трајног уметничког остварења има и сталну функционалну предност над свим писмима света; оно најбоље тече, односно писање тог писма је исто што и познавање стенографије, јер је архитектура ток писма и буквално и технички преплет, што је, у писању пером, аналогно преплитању прућа, току читања и току музике. Иако се арапско писмо није могао складно да уклопи у век штампе и тиска, ипак је оно и дан-данас незаменљиви део савремене светске културе и његов губиак не би био губитак само за Арапе, него и

"за џео свет.

С друте стране, писма која су успела склад но да се уклопе у еру штампања, вуку свој кођен из вавилонског клинастот писма и утискивања клинова у матрите, сребочзе и златне лимове са којих су се скидали глинени

«

Шта се догађа са њиховим бићем у без Људној васиони, с онг стране сфере људског битисања» Какав судбоносан сигнал дају њихова свежа, неупоредива искуства отуда2 Да Ами се људско биће онде уздиже изнад себе самог — или пада испод своје садашње разине» Шта човек постаје тамо: роб властитих пусна Нона ла господар универзума Робот

»„ |

Питања могу изгледати преувеличана једино у тескоби нашег приземног и свакодневвог видокрута. Међутим, она се већ поодавно помаљају на хоризонтима науке и уметности. Не само у перспективи савремене научне фантастике, већ и у видном пољу древне митологије, на пример — у симболичном облику кентаура. У суштини, питање се односи на потенцијалну двојност или по ларност људске природе, Оптика класичне књижевности обухватала је известан „дентар", подједнако дистанциран од оба пола; насупрот томе, научна фантастика се одликује баш укидањем дистанце међу половима. Отуд утисак „ексцентричности" који она побуђује. Отуда сједињење Раскољникова и

ја у једном те истом лицу: у познатом роману Абе Кобеа „Четири ледена доба", убица је уједно и детектив који уходи самота себе. И тако, бар са гледиттта научне фантастике, принципијелно је могућно да космонаут буде нека врста „кентаура": виши човек и т уједно. Да ли овај модерни „кентаур“ доживљава неки драматичан унутарњи конфликт на космичкој сцени2 И, ако је тако, ко задобија превагу у том конфликту2 Робот или човек2

Човек. Овакав одговор подједнако су дади и космонаути и научници, пре подвита и опита који сада врши „Аполо 8". Одговор изтледа крајње компетентан, јер га је у јесен 1967. године формулисао покојни-неумрли Га» тарин, и то у полемици са не мање компетентним зналцем Феоктистовим, који је сматрао да космичким бродовима може ефикасније управљати ахтоматски електронски уреБај него човек. Са Гагариновим одговором начелно се подудара став др Павла Савића који је још пет година раније, поволом космонаутског тандема Николајев — Попович, изјавио: „За мене, најзначајније је то што су космонаути 'очували нормалну физичку и психичку кондицију, и што у целокупном подухвату нема ничег роботског“ („Политика" Од 17. августа 1962. године).

отисци; дакле, у неку руку, то су биле прве штампарије. Комбинацијом феничанског пис ма са принципом вавилонских клинова до били смо такозвани капитал или грчку ал фа-виту. Архитектонски, ова писма нису има ла грађевинску конструктивну логику али су имала занатски примењену архитектонску ло« тику клесања клиновима слова у мермер. Зато ова слова не теку и не инспиришу му зику. Ова алфавита је имала своју варијацију за ручно писање, али је она само разјаше њавала ове капитале и није текла. Данас је ова алфавита, односно њена варијација абецеда, симбол модерног времена штампе; уметнесст њиховог уобличавања теже је савлалати него, рецимо, цртање вечерњег акта, Само човек урођеног дара после низа година стргљивогт проучавања може да . овлада - овом племенитом вештином. савана рит

Пред лепотом ових слова. својевремено су стојали забезекнути варвари Сармати; они нису умели да их читају али су осећали њихову моћ, и као полуписмени, покушали су да створе нешто слично. Тако су створене „тамге" слова или знаци који се нису читали, него су се гатали и бајали. Могли бисмо да кажемо да су Сармати били оснивачи савремене графологије, јер сама слова и потез “ словима олражавају танани мерв онога који пише, што не може да се фалсификује. Тако се сваки човек бори за свој сопствени рукопис, 2 сваки народ за своје писмо, јер су без тога фалсификовани, и не заслужују да стоје међу другим грађанима 'односно народима.

Сада ступају на сцену варвари Словени који су упорним тражењем успели да оства» ре своју потпуну писмекост. Идући за коренима оригиналних светих језика и светих писама они су успели да комбиновањем њима потребних слова из светих библијских језика створе једну јединствену целину која садржи све предности и особине тих разних капрактеристика које смо у почетку описали. Наиме, на основу грчких слова која су била иу словенској употреби, они су додали и слова из гзрамејске варијанте јеврејског језика, која нису имали Грци. Тако смо добили данашња слова ш, ц, 6, и остала која нису постојала у грчком језику, али смо исто тако, пошто је арамејско писмо унеколико претходило арапском, делом добили и елементе преплитања и тока у писму. Тако варијанта ћири лице тог словенског писма „неуми" потпуно означава музику. Да их је Шуман гледао вероватно би по њима умео одмах да изводи музику без компоновања.

а

А554445%5 44

АКРДЕТИДА

28008 ел 52» ТКАММЕОПЈ

400 200300400 500 600 700 600 308 1000 ~ раме му чу 6

бору ФХРИЦА

УПУТСТВО ЗА ЧИТАЊЕ МАЊЕ ПОЗНАТИХ БИРИАСКИХ БРОЈЕВА

САРМАТСКИ СВЕТИ КАМЕН СА „ТАМГАМА" ПРЕД КОЈИМ СЕ ГАТАЛо И БАЈАЛО

С друте стране, слова која се повезују опет постају конструктивни архитектонски симбол само друкчије од арабеске. Док арабеска која повезује аркаде из Алхамбре пред ставља стилизован плетер са лепом, ћирилица у архитектури представља оригинални зидани мозаик који је и конструктивно носећи, и овај зил нема испред себе никакву кулису или облогу од штукатура, нити лажну боју. Х' наслеђеном византијском зидању са везивним материјалом малтером редови камена

смењивали су редове опеке. Опеке су имале

На сваки начин, умесно је питати се о унутарњој поларизацији човека у засиона Ако би се хумани пол могао Оку њи вичастој атмосфери коју је посада , Уа а открила око Луне, роботски ПОА оглевао, бр у замраченој, другој страни Месеца. и се, посреди је симболично. огледање, У. “. случаја). Такву поларизацију признају ита. једине присталице дијалектичког материј лизма. Они претпостављају да ће модерна, техника о (поглавито, техника аутоматског превођења) присилити људску мисао на 20 човечанску тачност", па и на својеврсни 0шлингвизам, управо на коегзистенци!у двају разнородних језика: једног пословног и а шинског, друтог — песничког и људског. #13 весни западни мислиоци иду и даље: њима се чини да у свемирском огледалу виде — човеков леш. Отуда, парафразирајући Као КрИлатУШу о смрти бога, један од њих је ја: овек је мртав“.

ЈА ником огледалу, дакле, одражавале би се две човекове дивергентне могућности: ићи или изнад себе или испод себе. Али, остварење ове или оне могућности зависи Од кретање земаљске стварности. Зато, као што смо се малочас вратили човеку, сада се мо. атити Земљи. РИТА на Земљи наговештава будућу реа» лизацију човекових могућности у васиони Поједине њене моменте предсказују посебне наџке, Далеко целовитије, међутим, ову реализацију дочарава литература: научна фан тастика. .

Сасвим ретко, то чини наша књижевност: рецимо, Кошева сатира „Снег и лед Или Наставак на 19. страни ;

ЧУ 51

примларетво

улогу да повежу и распореде притиске крупних и тешко обрадивих комада камена. Ме сто опеке могле су каткад да дођу и храстове греде, па и гвоздене шипке чија би лежишта била изведена у опеци. Ово је све представљало врсту серклажа, тј. повезују“ ћег прстена, незаменљивог конструктивног дела савремене архитектуре армиранот бе тона.

Истражујући даље домете ћирилице У архитектури открили смо по једној икони која представља Србина Лазара како показу“ је великом кнезу Василију Димитријевићу своје дело, часовник који је израдио на кне жевом двору у Кремљу. Приметили смо да часовник има ћириличне бројеве, што логиче но показује да су Срби научили вештину израде часовника од Византинаца и то знање онда вероватно преносили и другим народи“ ма, после распада своје државе. Можда је крајњи одјек ове школе турска сарајевска сајџијска школа која је израђивала часовнике за сахат куле, које су углавном постојале само у европском делу Турске. Трагично је, међутим, што нам није познато да ли се негде очувао часовник који су радили наши мајстори, али се лако може претпоставити да су сви уништени.

Латинско писмо се међувремено развило до готице. У доба развијених заната готица се одлично прилагодила кованом гвожђу и познате су нам веома успеле фирме у кова ном гвожђу и готици; и дан-данас крчма где се пије пиво не може да се замисли без го ског натписа и висеће фирме у кованом гвож• Њу. Доласком ренесансе готица је занемарена у архитектури, међутим даљим развојем ре“ несапсе када се дошло до барока који има чувено ковано гвожђе, латиница је остала на мермеру и није могла да буде представ жена у гвожђу, па је имала чисто литерарну функцију. С друге стране, ћирилица коју су Срби препели у Војводину и ћирилица која се развијала у Русији уклопиле су се због своје органске суштине у барок.

Сада бисмо, на крају, и нешто практично предложили. У прошлом броју говорили смо како је купола Саборне цркве у Београду солидно обновљена, међутим све то квари потпуно неодговарајући часовник који ружи све око себе, Дошли смо на идеју да напра вимо готово идеалну реконструкцију српског часовника са барокним ћирилским броје вима. Уколико би наша хипотеза била тачна, на то бисмо имали потпуно морално права, као што су Пољаци имали право да рекон“ струишу сасвим срушену Варшаву, а и да није тачна направили бисмо једну добру комплетну композицију и завршили једну логич“ ну еволуцију отелотвореним смислом, Са овим предаотом и образложењем отишли смо. још 1966. код представника цркве где нисмо наиш" Ам ни на какво разумевање, чак нису хтели да приме ни писмени елаборат. С друте стра не, Завод за заштиту сломеника културе града

. Узео је у разматрање овај предлог и донед

позитивну одлуку, међутим све је отпало

, Мелед недостатака средстава.