Književne novine

БЛАГОЈЕ ЈАСТРЕБИЋ

Прилог за поетику Лазе Костића

Поклонише се старци у повлад, “ један клим, У један брадоглад..

„ ЈЕЗИК ЈЕ МУКА сваког песника. У случају Лазе Костића то се посебно воли истицати. Јер тај песник је делио праве језичке мегдане, у потпуности заратио" са законима језика. Том Костићевом сукобу не треба тражити неке императиве, као што су, наводно, сиромашна језичка средства, недовољна да обухвате комплексна осећања и мисли, Такође није добро у свему томе гледати самовољу овог песника. Лаза Костић је добро знао шта је језик и шта од њега сме тражити. Друга ствар што је његово сме досезало далеко, у корените морфолошке и граматичке измене, докле се у нас мало који стваралац усуђивао. Ипак, Костићева смелост није била језичка вратоломија за себе, као Кодерова. Језик песме је стварање, и пре створене песме не постоји, строго узевши, ни је зик њен. Постоје извесна помоћна правила, норме које потпомажу, али оне су секундарног значаја, премда су незаобилазне. Језик је први услов да се оствари песма. Све приче о томе како се песник, несрећник, спотиче о језик прилично су произвољне, Да о шта би се, коначно, имао спотицати песник! То је његова судбина.

ћаза Костић је један од првих наших стваралаца који је свестан језичког креирања. Језички елементи нису форма за неке песничке суштине јер је суштина у њима самима Језик је израз песме, а и сам је песма. Костић се тиме донекле приближава Крочеовом схватању израза. ·

Костићево схватање језика разликује се од филолошког анатомисања. Он истиче да није довољно бити филолог: за поуздану, свестрану анализу језика у. песмама ваља бити нешто и песник. Филолози виде „анатомију, топографију и механику језика, мање његову динамику, још мање су поузлани у његовој физијологији, најмање у најобилатијем облика његова живота, у песми и стиху."!. Они виде да недостаје ситно, а превиђају крупну грешку.

Представа о Костићу као ствараоцу који ниподаштава језик већ је у основи погрешна. Он сам у низу случајева оптужује врло зналачки друге песнике, у првом реду Змаја, за натегнуту синтаксу, језичку конструкцију и аљкавост у песничком изразу. Он зна да песник мора мислити на функционалност једне једине речи: ако је сувишна, песник је не сме трпети. Од песника се други уче језику им. песник посебно мора пазити на чистоту експресивног елемента. Колико пута Змају замера што у једној песми меша разна на речја. „Није језик политика, па да спојеши помириш... У политици — то је фузија. У језику — конфузија."г. Песник се мора борити језиком за облик песме, Костићеви језички експерименти имају одређен песнички циљ, срачиунат скок који само треба успешно извести. Ипак, он у томе тражи природност. „У метафори или каквој говорној слици или фигури, у тропу, ваља ла је сваки део удешен према оној прилипи живота из које је троп узет. Ако није тако, још сувитле ако је део проти: ан правој прилици, онда је слик,. пог-

ААЗА КОСТИЋ

решна, онда је троп рђаво, наопако израЂен."3. Зар Костић у овом случају не иде против појаве коју су најчешће приписивали њему као типично његово својствог

Песник ствара језик као индивидуалну вредност песме. Зато песников језик не може бити једнак језику свакодневног комуницирања. Песникове речи могу бити нове и по значењу и по творењу. Стварање нових речи је песнички оправдано. Костић се о томе недвосмислено изјаснио у суду о језику Змајевих песама. Он Змајеве кованице дели на рајенице и змајенице. Прве су створгне у сну песничког заноса, док су „змајенице пород сухе и непоуздане рефлексије."4. Казивање песличког смисла кованицом дозвољено је само уколико је неологизам полетан, способан да мисао пренесе преко амбиса промашаја. Занимљиво је питање: којим наречјем може да се служи песник у одређеном делу: Одговор на ово доста деликатно питање за оно доба налазимо опет у књизи о Змају. Замерајући Змају што на силу бога жели да пева јужним наречјем (које не познаје довољно), К примећује: ником није сметало што моји Црногорци (у „Максиму Црнојевићу“) говоре екавски.5. Костић се овим, можда м несвестан довољно дубине проблема, дотакао веома значајног питања песништва, књижевности уопште. Свестан чињенице да су многе песме испеване језиком или наречјем земље из које потиче песник (а не догађаји и јунаци о којима се пева) — а да то, наравно, ништа не утиче на саму вред: ност дела — Лаза Костић закључује да је најлогоднији језик онај који песник најбоље познаје. Може изгледати смешно, али зар, рецимо, у“ нашој песми треба да говори трчки или српски Српски, разуме се, Нама неће бити чудвовато што знамо да је он Грк а не обраћа нам се на свом језику. Чак и кад бисмо разумевали грчки говор, самим тим чином не бисмо задовољили наша естетичка осећања. То што ми разумемо који други је зик не причињава нам задовољство естетичког значаја. Естетички поредак можемо из: гралити у било ком језичком медијуму. Којем ће то језику припадати, то зависи олакле је сам песник. Стога је најбоље да песник пева језиком или наречјем које најбоље поз наје. Важно је само да песник у оквиру моћи језика којим пева својој мисли да најпунији израз-

Звук у језику има изразиту и самосталну вредност. Тај елемент није без значаја ни у свакодневном говору, али у песми тај значај се изузетно повећава. Са музиком тог звужа Лаза Костић се много мучио. Заљубљен у језик, он је пазио на сваку вибрацију, настојао да му ни поједини акценат не буде без потребне, одређене песничке функционално. сти. То га је стало много труда, јер му се језичка материја није давала баш лако. Морамо гризнати да сва његова брига око језика долази од осећања извесне несигурности пред том веома тешко ухватљивом, вибрант. ном материјом.

Посебно инсистирање на звуку као вредности има у нашем песништву извесну традицију какву, на први поглед, не бисмо претпоставилг. Није код нас песма увек имала само унутарњу тежину и смисаону вредност, Признавг га је она артизам,. грапозност и ла коћу врло рано. Већ код Симе Милутиновића срећемо грчевито рвање са смислом ко-

ји никако није хтео јасно да се представи. Проблем језика се наметнуо на првом месту и тај песник је настојао да тим поводом језичкој материји да нове тонове. А зар нема у самим народним умотворинама пошалица као што су „Коларићу, Панићу,..“ и „Пошла кока на пазар..."2 Филолошка критика, без обзира на своју ускост и искључивост, имала је у виду језичке вредности, само схваћене као филолошку наративност а не естетичку експресивност. Романтичари у звуку посебно траже естетичку компоненту. Код нас је већ само поштовање народног језика водило ка признавању звучних вредности песме,

Слично Сими Милутиновићу, Лаза Костић своје кованице ствара на основама народног језика. Он је народни језик познавао добро. (Његови биографи тврде да је Вуков Рјечник увек имао уз себе). Његов језик је ближи Вуковом, има чвршћи континуитет са традицијом. И његове кованице туђе су можда нашем савременом језику јер су настале на основама говора који је владао пре но што је тзв. београдски стил битно изменио структуру и жаргон народног језика. (Отуда неслагања представника београдске школе са Костићевим језичким покушајима.)

У једној студији Алојз Шмаус прецизно је одредио све начине Костићевот стварања ко-

· ванипав. По закључцима Алојза Шмауса, Ко-

стић више пази на гласовну сличност но на полисемију, али звук настао по угледу на неко друго брујање, понесе касније и смисаону компоненту, Фонијском организацијом стиха песник сугерише одређени обим и квадитет каквог осећања и расположења. У том је Костић упорни тражилац. У „Самсону им Далили" он је променио низ стиховних орга: низација, унапред свестан да у друкчијој ситуацији треба сугерисати друкчије вибрације збивања. , |

'Нову реч, неологизам, Костић ствара: на разне начине, Илустрације ради, навешћемо неке (не бисмо набрајали, како је то код нас чињено безброј пута): трп, вред, њу мор, плетисанка, безњеница. Он, дакле, узима основу једне речи (етимолошки начин прављења), одсеца реч са почетка, или са краја, што је сасвим свеједно, да буде краћа, погодна за јамб. Међутим, има речи које су потпуно нове, изведене не од основе већ на некакав други начин. Таква је реч безњеница; њоме песник обележава једно стање које, ако не искажемо том кованицом, морамо опширније описивати. Кова ница је много ефектнија и краћа: :

„Из безњенице у рај, У рај..."

Њен смисао је; из стања без ње.

Чудновату је какву експресивност постиже Лаза Костић својом специфичном организацијом звука. У песми „Санта Мариа..." он је измењао речима и облике, и родове, и значења: кајан, зорин свит, душило дет, брид, глелд... Све се ту згусло и његов израз наоружало у шиљке. Ови успешни експерименти имају своје узоре пре свега и народном говору, иако не само ту. Реч „кајан", која у Костићевом стиху значи „онај који се каје“, можемо упоредити, примера ради, са речи „недоказан“ са оним смислом какав она има понегде у народу; наиме, та реч не значи да је неки факт недоказан, већ је реч о особи којој је тешко нешто доказати. Недоказан човек значи тврдо глав човек. (Детаљније истраживање. у овом смислу тражи посебан рад).

Игра речи и каламбур нису неважне ни наивне стилске вештине за какве смо-навик-

Е

ЈАНКО БОНОВИЋ

СУВЕНИРИ

ИСАКИЈЕВСКИ САБОР

Магловити хладни дан обавија с врха до дна православни Ватикан.

Стоји као громада у магли, као парада камена, искрслог изненада.

Птице се стане на њему птице мале, остављене, нађите једно мјесто и за мене.

Да завирим у Исакијевски колико сламка дана, у траг свога постојања:

Да Његоша младог потражим допутовалог с Цетиња, а да нађем тамо — Лењина.

Магла обавија Невски. Магла је некад и овдје била... — Пожалоста, Исакијевски!

ЕРМИТАЖ

Вјекови су устављени у злату и пјени,

и позвани на пир и сла' за побједе, за Полтељзу.

Ништа у мени нема до једна златна пјега,

до једно златно сунце, всјем, у чије кратере тонем.

Његова гпотла ме ослијепише и ја не видим ништа више.

Лењинград, новембра 1968.

ли да их проглашавамо, Лаза Костић се њима служи да би једном речи или једним потезом ухватио више смислова. Јер игра речи неочекиваним обртом открива смисао и везу тог смисла са осталим појавама. Игра речи свој садржај открива још кроз духовиту досетку која каткад иде до моћне романтичарске ироније. Ухватити прави_ песнички смисао, са стране од које се овај не нада, тако да кажемо, значи постићи велику експресивност. То је начелно оправдање, ове врсте песничког артизма. Лаза Костић је ту наоко неозбиљну могућност користио у већини својих песама: Снове снивам, сну јем снове, Ко за свог века не посрну хром, похрамаће за њиме веко ви, Шта ме сеца са месеца...

Лаза Костић је увео јамб у српску поезију. Он је схватио да стих, носећи нове садржаје, треба да грми, да буде стегнут у акциони полет, да је сваки део стиха функционалан за себе, што се није могло постићи трохејом, омиљеном стопом нашег десетерца. Удар, кључни елемент у јампској организацији стиха, био је адекватан израз бурнијих животних процеса започетих још са Устанком. Лаза. Костић не само што је први применио јамб у нашој метрици него је ту песничку стопу најуспешније стваралачки користио,

Снага песничког дела не лежи иза стилских и метричких енигми. Утврђива» ње законитости по којој настаје песничка вредност није неважан начин истраживања, као што то нису ни многи друти методи. Сав тај труд, ипак, остаје недовољан и не може да објасни све тајне које у себи крије погзија. Стога чнт зање за стихове и риме има само условни значај. Ти версифика» торски елементи могу у целини приближно натовестити неку вредност али не и сасвим је открити. Сам Костић је волео стих изра» ен са много дисциплине, чиме помало натњ ње класицизму. Он је необично волео да коме бинује. Течно и складно песничко низање није за њега врлина ако се лако дало, зко се до њега није дошло након савладане тешкоће. Рушећи старо, Костић је ново, ипак добрим делом стварао искуством старога. Био је свестан да ништа не може бити сасвим ново, свуда мора постојати некакав континуитет, веза са старим. Једно се уклања да би дошло друго, савршеније. И тако смо дошалан до песника рушитеља којег је, најзад, победила његова, од њега самог ство-

рена хармонија.

"4. А. Костић, „О Јовли“ Товановићу Змају", (Змајево), Сомбор, 1902, п. 398.

. 2. Ибид. 304. 3. Ибид. 262. 4. Ибид, 402. 5. ИбнА; 302.

6. А. Шмаус, „Лаза Костић магзар звука", 1965, књ. 395, стр. 108—122. А

АМС,