Književne novine

() неким метаморфозама

„индивидуационог процеса“ роману „дервиш и смрт“ Меше (Селимовића

ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ

ЧОВЕК ЈЕ по Јунгу, такво чудно биће, које спонтано и незадрживо тежи ка неком свом самоостварењу, напредовању које треба јелном да одведе некој замишљеној, али и 0остварљивој целини личности. Пут оваквог развоја води кроз таму сопственог индивидуалног и колективног несвесног, кроз сукобе, борбу, па и неурозу, дакле болест. Да би се спречило коначно пропадање, склизнуће низ литицу отуђивања од несвеснот, одвајања од тог „животног врела", неопходно је раз диковати и упознати све препреке које се на овоме путу постављају, опет, најчешће, из човековог сопственог несвесног. Јер целина личности ''оже бити постигнута када су главни парови супротности унутар личности релативно диференцирани, када су дакле обе сфере читаве психе, свесно и несвесно, једно с другим тако повезани да животна енергија која их напаја може слободно и обилно да притиче. При свему томе целина остаје увек релативна, а непрекидни даљи рад на њој остаје задатак читавог нашег живота. „Личност, као потпуно остварење целине нашег бића, медостижан. је идеал. Недостиживост међутим, није противразлог идеалу, јер идеали нису ништа друго до путокази, никад циљеви", написао је Јунг.

Какве су то препреке на које личност неминовно наилази у своме „индивидуационом процесу" самоостварења и да ли се оне све могу савладати2 Реч је о сусретима, најпре у дубинама човековог бића, а онда пројициране и „нађене“ п у стварности свакодневног живота, све са самим архетипским вредностима, значи на неки начин, вечитим, хиљада ма година у човековом психичком животу наталоженим искуствима предака, који се морају, у сваком индивидуалном развоју понова открити и на начин карактеристичан само за тог човека, спојити у специфично његов мозаик личности. То су сусрети са својом Сенком, Персоном, Анимусом и Анимом, Кривицом и на крају, у ретким случајевима, то је сусрет са својим врхунским Ја који је изнад обичног ја.

Овакав развој „индивидуационог процеса", овај мучни процес настанка индивидуе „из љуске јајета", описао је, по моме мишљењу, најснажније и најдоследније, Херман Хесе. У нашој новијој литератури, овакво додиривање оних најдубљих, архетипских слојева у личности и пуштање да оне слободно проговоре, остварио је на изванредан начин Меша Селимовић у своме најновијем роману „Дервиш и смрт". Упркос фабуле која носи и локална обележја једног места и једног времена — древна Босна је за покретање овако древног точка у човековој личности била најидеалнија могућа средина — унутрашња и спољашња збивања главног јунака учинила су од овог романа, ванвременску драму. Има у“ њој далеких реминисценција и на Дантеа, од нама блиских савременика на Кафку и Хесеа. На Хесеа можда понајвише. Однос дервиша Нарудина и његовог пријатеља Хасана, умногоме је понављање односа између Нарциса и Златоустог. Исти однос разума и осећања, медитације и живота, вере и инстинкта, принципа и подређености према слободи и хаосу. Ипак, све ове сличности, сличности које се уосталом могу наћи у већини драма „индивидуационог процеса", нимало не сметају да се сагледају сасвим оригинал ни напори писца да нам каже и оно своје, доживљено и промозгано, старо и ново што се као нит провлачи кроз сва времена и све људе.

Покушаћемо да пратимо овај текст који је узаврео од јаких емоција и дубоких мисхм, Који кључа па температури на којој се сви понекад налазимо, који нам даје снагу Да нађемо смелости за оно најтеже: да ову ви: соку температуру што дуже и у себи одржимо, не би ли покренули заспале анђеле и демоне које остављамо да мирно спавају свој вечити сан, у страху да нас не узнемире, не покрену точак „вечитих питања".

Најпре сазнање — не може се више овако! Незадовољство и сумња као први плодни покретачи сваке метаморфозе. „Знао сам да је све моје доведено у питање. Све — то је веома неодређено, али и веома стварно. То је изгубљеност и беспуће, то је испадање са животне стазе, а друга не постоји, то је осећање ужаса без имена, због празнине и тлу-

хог простора што би се могао створити око тебе".

У дервишу расте страх од Ништа, Постоји већ један, традицијом устаљени поглед на свет, Кораном загарантовани начин мишљења и веровања, чије одступање прети да поруши саме темеље зграде у којој се већ дуго станује. На почетку сумње има још пуно брана, подигнутих и раније спремних насипа који одолевају слабим бурама. Али за човека незадовољног собом, незадовољног услед богатства себе, спољни догађаји губе лагано своју судбинску моћ. Судбина се у рукама човека у трансформацији полако претвара у слободу. Слободу бирања, слободу ОдЛУке, слободу модификовања свога и унутрашњег и спољашњег живота. А када се једном пусти у покрет точак слобода-судбина, не више само пасивни точак судбине, догађаји се одвијају сами од себе, по некој стравичној, а гвозденој логици изабраних и опет не само изабраних збивања.

Први наредни корак у овом процесу, у коме се више не може остати само шраф, ма колико самосвастан м потребан у мехнизму утврђеног дервишког реда и закона, јесте издвајање из заједнице, отуђење од ове и нужно усамљивање. „Сад идем сам, о драго далеко вријеме, у црном џубету што се саг лиће око ногу, празних клонулих руку, са стрепњом у души. Али идем. Морам".

Демијанов пут је пут у непознато, ново, пут на коме се не види прави циљ, али пут мој и само мој, свеједно куда он води. Ако и у пропаст води морам њиме ићи. Он ће и одвести у пропаст. Да ли је због тога требало на време стати, устукнути, замислити се над прошлошћу и будућношћу и својом и народа коме се припада 2

Хасан није дервиш Нарудин. Али он је живот, сви његови сокови, сви његови мириси, сав његов спектар. И он неодољиво привлачи рационалног и медитативног дервиша. Све до сусрета са Хасаном, он је мислио да је довољно бити разуман, још више, уроњен у дубоке и озбиљне медитације Корана које дају упутства за сваку прилику, заклон пред сваком животном буром, одговоре на сва уз немирена питања живота. Нарудин осећа само онолико колико је потребно да саосећа, саучествује у болу и радости других, пошто се претходно лишио, свесно и вољно, својих сопствених радости и болова. Било је давно када је узалуд ратовао, узалудно волео једну жену и узалудно покушао да буде са родитељима заједно. Отац га је тада учио, не поверењу и љубави према људима, већ скепси и резигнацији. Он је и овај савет очев прихватио најпре само мозгом и остао све до данашњег дана, дана пролома и поплава у души, намван, неискусан и уплашен. „Онда је отац рекао: памти, несрећа је што код нас нико не мисли да је на правом мјесту и свако свакоме је могући супарник; људи презиру оне који не успију, а мрзе оне којн се успију

"изнад њих; навикни се на презир ако желиш

мир, или на мржњу акс пристанеш на борбу. Али не улази у окршај ако ниси сигуран да ћеш оборити противника".

А то је баш оно у што Нарудин-дервиш никада није био сигуран. Хтео је он толико пута да се ухвати укоштац са људима, да Ум не показује и када не треба своју покорну, пасивну, верску страну. Још је тада он уочио да његова покорност није она права, из снаге и верског усхићења стечена, већ је само заклон, прибежиште од „моћних и злих овога света" којима није дорастао, за које је слаб.

И Нарудин је дакле још увек жртва оног проклетог „кућишта" о коме Карл Јасперс, пако немачки философ, тако потресно пише. Да би се имао слободан поглед за оно што је једино позитивно код егзистенпије у њеној непоновљивој посебности, мора се пре свега разбити илузија о затворености посто. јања света, о рационалном кућишту са објек. тивним максимама, за поступање, доказима о постојању бога и томе слично, јер за човека који заиста постоји, у коме се докучује егзистенцијална стварност, нема никакве објективне хијерархије вредности, никаквог најбољеу уређења државе и друштва које треба. измудровети. Оно што је пехармонично у свету мора се схватити без илузија да би из онога што је у њему недовољно могао уследити скох до егзистенције. Овако Јасперс.

ВЛАДАН РАДОВАНОВИБ; ПРЕДЕО (ПРОЗИРНА СЛИКА)

Овако мало ко од нас, али Нарудин, који је ступио на камен луд, покушаће немогуће.

Он истина још није дорастао да би био исто тако моћан и зао као остали „јаки“ свет. Овакав ће он тек касније постати; за сада, још увек само зна да му се мора супротставити спагом, а не слабошћу доброте, да би им собом могао показати, онако како је из Корана научен, један други, бољи и племенитији свег. Али то није био свет који преко зла постаје добар, Јер за овај смртоносни корак Нарудин неће имати никада снаге. Бити зао само зато да би се добар био, бити зао без суштинског идентификовања са злим, већ. да би се помогло злим, ево шта за мене значи један од Јасперсових „скокова у егзистенцију". Ово Нарудин није био у стању да учини.

Он је раније хтео само да остане добар, а да зло држи на пристојном растојању од се бе, да га уочава код других, некад га осуди, а некад да се направи да га није видео.

Унутрашње зло сваког од нас још је код дервиша било пројицирано у спољни свет, он га још није доживео као своје. А управо је то сада имао да учини. Јер се и однос према за код других мења из основа када се сусретнемо са својом сопственом Сенком. До тада ми смо га се бојали, презирали, одбацивали, правили се као да га не видимо. Од сада тек почиње права битка. Било да укротим зао и да ми оно од сада почиње да служи, било да се поистоветим са злим и: постанем сушто оно, однос према злу споља, мења се. Више не могу да се сматрам поштеђеним и чак то више и не желим.

Пошто се усамио и сусрео са својом Сенком, дервиш Нарудин не може да избегне ни трећу судбоносну станицу, кривицу. Како је са њоме само лако до тада излазио на крај! Готово као да она није ни постојала. Бар за њега и у њему. Зашто би уопште он могао бити кривг Посветио се дервишком позиву из љубави и вере према богу, одрекао се овог света и његсвих задовољстава, посветио се невољама других (авај, само оним спољашњим, лакшим, које је могао ублажити и новцем и поклоном и по неком љубазном речи). Зар све то није добра гаранција и препорука за будући живот, до кога му је увек било стало када би се разроко загледао у овај!

Није дакле ни овај Селимовићев дервиш као ни Кафкин Јозеф К био далеко од одрицања кривице и то само зато што није свесно знао ни за једну која би повлачила земаљску казну. Само док је Јозеф К стално у процесу, дервиш Нарудин је имао нешто лакшу судбину. Он је затворен, у мраку је и мемли, суочен са самим собом и својим двојником Исахком, који опет у роману рано антиципира ЖХасана. Он је затворен невин, дуго не схвата смисао оног подругивања, и овде као ч у „Пропесу", подсмешљивих тајних агената силе. Хасан покушава и у погледу разрешења егзистенцијалног проблема кривице да га поучи и помогне да упозна још једну ирационалну, тамну и непрепознату страну свога јединственог бића. Он му каже: „Видиш, ја мислим да нисам крив, што сигурно м ти мислиш. То додуше није тачно, јер не може бити да ниси макар једном у животу толико погрешио да није требало да испаштан. Али свеједно, онда те казна мимоишла, а сад ниси ништа крив".

Иако се и у овом Хасановом савету крију трагови религиозног учења о поравнању греха и кривице мада Хасан нема у себи оне дервишке религиозности, ипак се у Хасану крије и једна дубља, свеобухватнија концепЈозеф К до

ција о човековој кривици, коју

краја није схватио и после оног стравичного

сусрета у катедрали. Дервиш је у бољој ситуацији да управо схвати ову последњу егзистенцијалну истину, по којој човек онтолошки носи у себи кривицу, по којој он не може да не греши, јер је само човек, макар и најбољи човек. Ово ново сазнање обогатило је дезвиша новим драгоценим прилогом, али су сада и унутрашње муке постале жешће, Динамика унутрашњих противречности све више расте, жеђ за акцијом такође. Приближио се оној наопаснијој тачки Кјеркегоровог или-или. Или се бацити цео у животну матицу, помешати се и са његовом прљавиттином, допустити свесно себи да ни мржња каже своју одлучну реч, покушати коначно бити и

|

зао да би се стварно добрим направио, или. се коначно повући од живота и предати се резигнираној медитацији о ништавности, злу и пролазности свега земаљског. „С једне страл. не сам црн, с друге бијел. То сам ја, подељен,.. а читав. Нису се мјешале љубав и мржња,. нису сметале једна другој, нису могле да убију једна другу. Биле су ми неопходне обад вије.

Да, свима нама су потребне обадве, али не овако опасно раздвојене, као гејтин и вода, јер та мешавина је некорисна, није ни зеј-· тин, ни вода. Расцеп личности, чак и онда када смо га свесни, води у дисоцијацију личности, у неурозу или схизофренију, или се опет распада у своје саставне делове, љубав и мржњу, које онда доживљавамо одвојено. У спектру боја наше личности ми морамо. једном да откријемо њене основне састојке. црно и бело, али само зато да бисмо их сада опет, али на нов начин раставили у спектар који ће од сада гарантовати јединство личности кроз његове супротности. Ако и знам да сам црн м бео, ја не поступам као црн, или бео, него као јединствени спектар <4 свим бојама. Или-или није коначна, нитњ трајна дилема, она се претзара у синтезу и-и.,

И управо овај последњи, спасоносни скок дервиш није могао да учини, он је остао неу: ротично подељен, а онда, када то више није могао да издржи, одлучио се само на једно и. За активност освете, мржње, задовољења сујете. Преко једне вешто смишљене интрите, он подстиче најпре буну у народу, затим, и убиство кадије на чије место он буде уздигнут. Није нимало случајно у роману што је убијени кадија омрзнути муж Хасанове сестре коју дервиш потајно воли, која је опет само реминисценција на једну његову ранију, исто тако безуспешну и очајну љубав из младости према несрећно удатој же ни, Он свега овога постаје свестан у тренутку када се разголићује и то неуобичајено трубо пред Хасановом сестром којој најпре

" нуди савез, а затим и брак. Она овај предлог

одбија са таквим презирањем и мржњом, да је дервиш још једном тешко погођен у оној врсти сујете, у ономе нагону који за сваког мушкарца има толики значај, у сексуалном нагону.

Читава радња последњег дела романа Од» вија се као по тачно навијеном сату непогрештивог судбинског механизма. Нарудин је и» губљен, за увек изгубљен јер се идентификовао са злим. Он је по оном страшном правиАу Кабале „изигравајући сабласт, постао сабласт". Дервиш се и као кадија и тек сада, сва више заплиће у кривицу, излаза има све ма“ ње, он је коначно стављен на последњу пробу издаје пријатељства која више и нема позитивиог решења. Једна још лукавија замка нето што је дервиш икада до тада могао смислити, доводи га у безизгледну ситуацију. Он мора да плати смрћу све што је учинио; пожелео, помислио. Као и Јозгф К, у послелњој сцени „Процеса" чека страшну пресуду: И као што овај угледа светлост и неку главу у отвореном прозору у даљини, тако и дер. виш чује прве петлове зоре. Они за њега нису више наговештај дана, већ весници њего: ве издаје. „Узалуд. Петлови су немилосрдни, већ дижу узбуну. Потапа ме страх као вода... Поучите ме мртви, како се може умријети без страха, или бар без ужаса. Јер, смрт је "бесмисао, као и живот". И цитат Корана из мота целом роману, који завршава речима: Позивам за сведоке вријеме, почетак и свршетак свега — да је сваки човијек увек на губитку. а

Друга неумитна станица после савладаног догматизма, фанатизма и кућишта јесте скепса и резигнација. Она је за многе, ево и за дервиша Нарудина, последња његова станица, гробница. А она је тек друга станица човекова! |