Književne novine

" | | ке

је

Морамо ли се парничити

пред Уставним судом 2

МИТАР ПЕШИКАН

„СВЕМУ ИМА ВРИЈЕМЕ, и сваком послу под небом има вријеме“ вели старозавјетни проповједник. „Има вријеме кад се сади, и вријеме кад св чупа посађено... Вријеме кад се размеће камење, м вријеме кад се

скупља камење“.

о бисмо судили само по ономе чему наша јавност посвећује велику пажњу (а не по стрпљивом раду на извршењу важних програма), могло би нам се учинити да је у нашој језичкој култури наступило вријеме кад се чупа посађено и кад се размеће камење; или бар вријеме сумњичавог преиспитивања темељаца на којима је више од једног стољећа зи. дана зграда наше језичке културе, на којима је наш језик доживио наглу еволуцију, на којима је заправо створен модерни језички инструмент наше савремене културе. Посебна је невоља што то раде људи изван струке (а не професионални линтвисти), па је тешко разликовати замишљени конкретни језички програм од звучног поклика.

Тако се у четвртом броју загребачке „Критике“, у чланку написаном вуковски сочним и стогодишњим развојем модернизованим и дорађеним штокавским стандардом, објављује смртовница не само нашој филологији него и самом језику. Ту је Бечки договор „један приватни разговор о језику“, „друштванце“ које је "отворило епоху најскандалознијег. ма нипулирања језиком“, дошло је дО замјене знаности „са шароликом, стогодишњом _ епохом. лудовања“, „стотодишња лаж, безброј пута пропала, лаж која и није доживјела ништа друго осим неуспјеха повремено одгађаних насиљем, још једном се распада“. Још одређеније „Пропадање наше филологије добило је напокон свој скандалозни крај у Рјечни ку хрватскосрпског књижевног језика... Наш је језик претворен у ЛУД ницу... шизофрени, сифилитични језик, сишавши с ума, банчи над својим гробом. Један примитивни, провинцијски филолошки Калигула де капитира језик свог народа!... Напокон је стогодишња хисторија будалаштина добила свој одговарајући епилог: смрт у смијеху!“ (ускличници сарадника „Критике“, а и моји),

није овај осврт посвећен актуелној дискусији око језичких мотива која се води у Хрватској, и која као да добија вида интерне полемике (не завидим професионалним колетама који морају доказивати да нијесу „примитивни провинцијски Калигуле“); о томе се, уосталом, доста говорило. Говорићемо о једној метастази поменутог преиспитивања, чије манифестације не изједначујем с појавама о којима свједочи горњи навод, али би било погрешно и потцијенити њихов могућни ефекат.

Видимо, наиме, у титоградској „Побједи“ — у чланку написаном са свим обиљежјима источне варијанте (у ијекавској верзији) — захтјев за признавање црногорске варијанте нашег стандардног језика (коју, „досљедни У својој ненаучности“, негирају аутори рјечника двију Матица). Читамо чак, у истом листу, опет у једној критици овог фамозног рјечника, опет у чланку написаном нормалним ијекавским стандардом, којему је право стандардног језика извојевала Вукова реформа — да је та реформа имала у Црној Гори „периферан значај“. Узроци ових преиспитивања ниЈесу лингвистички, и с њима су у вези (емотивној а не тематској) распре око књижевног насљеђа, које кулминирају питањем „чији“ је Његош. Расправља о томе и нико други него Уставни суд СФРЈ, о чему нас — не доприносећи нимало јасноћи тих питања — обавјештава текућа штампа.

Било би нетачно идентификовати поменута изјашњења као заједнички став културних радника у Црној Гори: најновији број часописа „Књижевносг и језик" доноси написе из којих се види да дио црногорских културних радника (у републици) битно Арукчије опјењује покренута питања,

Питање расположења и жеља ОдДТОварајућих средина (у овом случају првенствено Црне Горе и Србије, а

Наставак на 16. страни

"браве" у супр

Књижевне

БЕОГРАД, 10. МАЈ 1969.

новине

Година ХХТ. Број 353. Лист излази сваке друге суботе.

Цена 1,50 динар.

Цензура —

потреба или анахронизам

РЕПУБЛИЧКА КОМИСИЈА за преглед филмова забранила је, непосредно пред Фестивал краткометражног филма, приказивање филмова „С оне стране браве" редитеља Вере Јоцић и „Слика са пијаце" редитеља Љубише Јоцића. Већином гласова, на другом састанку, комисија у саставу: Антоније Исаковић, Милош Радојевић, Арсен Диклић, Никола Марковић, Павао Броз, Александар Костић, Илинка Мићић, Владимир Стаменковић и Арса

Ст

ановић, стала је на становиште да је садржина филма „С онв стране сти са чланом 15, тачка 1, Основног. закор з од филму, а

илма „Слике са пијаце" у супротности са 3. тачком истог члана, споменутог закона. У првом слуачју реч је о недовољној хуманости, у другом о

порнографији.

Ова одлука Комисије за преглед филмова послужила је редакцији „Књижевних новина" као повод за јавни разговор о филмској цензури, њеном смислуу самоуправном друштву, њеној компетенцији и друштвеној

одговорности,

ДА ЛИ ЈЕ ЦЕНЗУРА НЕОБАВЕШТЕНА 2

НАША ЦЕНЗУРА дејствује још само на филмском пољу и то, како чујемо, на краткометражном, а овај филм сем фестивалске и нема друге дифузије. Тако цензура погађа оне који су већ погођени поразом пред забавно-комерцијалним смером готово целокупне репертоарске политике, Част изузецима.

Документарни филм, филмске минијатуре и цртани филм, три неопходна пута у велики филм (по стилу или по дужини траке) више су архивски него живи материјал кад их шиба и пропусти. Још нисмо чули за цензуру шунда или вултарне и недуховите еротике, оне коју инспирише профит.

Видевши филмове Вере Јоцић и Љубише Јоцића нисмо видели разлоге да та два филма не види и фестивалска публика.

Први нас обавештава о животу осу Њених жена у једном од наших затвора. То је испрпна репортажа, на махове потресна, о хуманом иако стротом режиму над злочином који се мање свети одмаздом а више душевним испаштањем. Не знамо шта је у том филму забринуло наше цензоре: да ли мимпозантна снага и строга лица жена-чувара које би, да су не-

ким чудом цензори, и саме укинуле

цензуру да не постане преступничка, или су то осуђене жене чија је лич-

на цензура довела до душевних поре.“

мећаја, а затим до убистава Не волимо цензуре зато што нас њихова историја много подсећа на злочине.

Због њих је ова планета губила дра-

гоцене књиге а понекад и најбоље

главе. И са њом је инфериорна ма-'

њина често судила супериорној ве-

ћини. Јер се са писцима суди и чи-

таоцима.

фоубиша Јоцић је рођени песник и један од ретких авангардних писаца који није изневерио своја убеђења, а увек виталан и нов. Његов симбол стваралачке вере остао је непоколебљив. Осуђени филм је бриљантна по. етска егзибиција и апотеоза нагог тела на високом естетском нивоу и пред апсолутном лепотом Афродите у реинкарнацији главне улоге, Јава и сан, свесно и подсвесно, чедност и

либидо, све што је са телом саздано

и у телу заробљено, струје кроз овај филм са мером и достојанством праве кореогр е инвенције. Са кла. сичним сликарским надахнућем и уз дивну музику старих мајстора, Цензори, па ви бисте и Далију и Тангију затворили врата да су неким чудом беспомоћни и презрени као Јоцић,

И ми се опет питамо какве су трауме нагнале оцењивачки суд да се одева кагулама лажног стида у доба кад је филм читавог света већ одавно прекршио све забране светих цркава и строгих закона и далеко превазишао све границе бестидности. Није ли Јоцић са својим филмом исто толико чедан колико и цензура необавештена 2

А тцто се тиче понеког нашег дужег филма и понеке позоришне представе, није ли боље да мудро ћутимо,

Пеђа Милосављевић

ЦРВЕНИМ...

ЗАБРАНИТИ ФИЛМ песника Љубише Јоцића „Слике са пијаце" чиста је бесмислица, Речено је да је ласциван. Није. У њему скаредно сем поезије ништа нема. Јоцић је у овој поеми демонстрирао оно што многи други слављеници, авангардисти и лауреати никада неће. Јоцићев филм је супериорно, чак запањујуће сликарско дело; он, рекао бих, изражава садејство жанрова, да не кажем родова — реч је, на првом месту, о музици, јакој и дубокој као плазма, као бубрење и расклапање ћелија. Они који су забранили овај филм мора бити да немају појма како изгледа оплођење. На месту овог Јоцићевог, приказани су, па чак и награЂени, филмови без ичега у себи, сем баналне актуелности и вултарних израза које поистовећујемо са слободоумљем. Фаворизовањем таквих филмо ва ми као да бисмо хтели да неком докажемо да имамо политички слух, да смо леви, да: смо а цј за све ишло 33 ново. Овде не кажем да бих наградио Јоцићев филм (не бих наградио ниједан са Фестивала, зато што сматрам да су награде чиста лаж, за рангирање неправда), али бих

пружио грађанску слободу сваком честитом, грађанском напору.

И у филму Вере Јоцић има нешто што још није видео наш екран. Филм је нежан, а не груб, како су тврдили цензори., Неке призоре ћу памтити до краја, или бар док постоје гнусне институције, зване цензуре.

Цензура: злочин противу мисли, слободних слика, противу рада. Цензура, наша надсвест, надморал, наш норматив. Црвеним.

Миодраг Булатовић

ЗАМЕНА КРИТЕРИЈУМА С ЈАСНИМ ПОСЛЕДИЦАМА

ВЕЋ И САМО ПОСТОЈАЊЕ филмске цензуре доводи у питање нека од основних начела на којима је конституисано наше друштво, представља друштвени анахронизам, чак опасан преседан с политичког становишта. Јер за човека, који рационално и логички резонује, или су филмски ствараоци правно и фактички стављени у исти положај с другим уметницима 'у ком случају треба одмах и безусловно укинути цензуру,или то нису па треба исто тако неодложно и друге уметности ставити под контролу цензора да би се принцип равноправности остварио макар и у том негативном облику. У сваком случају, тај анахронизам, уколико желимо да га се и даље држимо, морали бисмо да озаконимо и ем одговарајућих чланова устава. У овом тренутку, мада се заснива на одређеним законским параграфима, он је у пуној супротности с духом основног закона наше земље.

Што се тиче филма Љубише Јоцића „Слике са пијаце", желим да кажем следеће: као члан цензуре гласао сам да се тај филм не забрани из једноставног разлога што смат рам да нико у овом друштву, па ни филмска цензура, нема права да се поставља изнад друштва; другим речима, да цензура није овлашћена да на филм „Слике са пијаце" чак и кад би он садржао порнографске елементе примени етичко мерило које више не постоји у животу, то јест џ нашим новинама, у нашим филмовима, у понашању које преовлађује на улици.

Био сам и против тога да се забрани филм Вере Јоцић „С оне стране браве" из исто тако за мене убедЉивог разлога: зато што сматрам да „је још у ХЛХ столећу једном за увек расправљено да се приликом оцењивања уметничког дела никако не сме ју бркати етички и естетички критеријуми, да то што неко дело евентуално вређа схватање хуманости јед не групе људи не може бити поуздано мерило за његово процењивање.

Заиста не знам шта је горе: да ли кад се људи постављају изнад живота правећи се да у њему још увек постоји нешто што је из њега одавно ишчилило, или кад настоје да ограниче домен у коме сме да се простире уметност руковођени својим Аичним укусом.

Свако од нас мора бити свестан шта значе овакви преседани, куда може да нас одведе овако постављање изнад живота и бркање критеријума. Колико јуче је опстанак натурализма, који је у међувремену постао органски део наше уметности, угрожаван и оспораван у име нече! што је већ одавно било нестало из живота а данас конзервативној струји совјетске естетике полази за руком да стави ван закона све оно што је заиста вредно у модерној уметности Запада служећи се аргументима који базирају на једној так вој замени критеријума. Очигледна несразмера између наведених примера и случаја о коме говоримо не доказује ништа супротно. Јер из историје морамо нешто да научимо на време, зар нег

Владимир Стаменковић

КРИТИКА А НЕ ЦЕНЗУРА

— БЕЗ СУМЊЕ: ЦЕНЗУРА (може мо је звати и званично: Републичка комисија за преглед филмова) највећи је анахронизам нашег самоуправљачког друштва. У административно-бирократској фази друштвеног развитка цензура ником није била апсурдна; у то време је чак и један обичан чиновник (секретар, не члан цензуре) био необично важна личност: од чланова цензуре могао је да састави такво „црно веће петорице“ које је могло да забрани ваљда сваки други филм! У време данашње цензура се поставља изнад свих демократских инстанци, она је неко смешно су-. пер-тело које у савременом самоуправљачком механизму нема места. . Чему онда филмски и раднички савети једног предузећа Тврдим да су филмски односно раднички савети у 90% случајева и у стручном и у сваком другом виду позванији и ауторитативнији од обично с брда с дола састављеног тела цензуре. .

То све — када је у питању домаћи филм. Када се ради о увозу сматрам да је неопходно даље постојање Савезне комисије за преглед филмова и то чак с појачаним комцетенцијама! Јер, када бисмо мим производили филмове какве у високом проценту упорно увозимо, ја бих се залагао и за постојање цен-

Наставак на 2. страни

СЦЕНА ИЗ ЗАБРАЊЕНОГ ФИЛМА ЉУВИШЕ ЈОЦИНА _ „СЛИКЕ СА ПИЈАЦЕ“ атол пр зе У ва 2 реаговати агранеививигвчиивче али пави милиииишиинзииисе однесен лагане ваза