Književne novine

Морамо ли се парничити

пред Уставним судом 2

МИТАР ПЕШИКАН

Наставак са 1. стране

и Срба у другим републикама) Од битног је значаја кад се одл је 0 оријентацији садашњих и будућих настојања на културном пољу, Међу. тим, кад је ријеч о културном насљеВу, требало би да ту буде пресудна историјска истина. Подсјетимо дакле на неке ноторне истине, не би ли нам помогле да спорна и отворена питања сведемо у рационалне оквире. жкт"

ЦРНА ГОРА је република у југословенској федерацији, потпуно равно. правна са осталима, међу њима и Србијом. „Прногорац“ као национална идентификација потпуно је равноправно с националним идентификацијама какве су „Македонац“, „Србин“ итд. Црногорци — као субјект у конституисању југословенског друштва, као призната југословенска нација потпуно су равноправни са Словенцима, Србима итд. То су правне, друштвене, уопште животне чињенице, утврђене у резултату народноослободилачког рата, непоколебљиво присутне и неоспорне кроз читаво раздобље од рата до данас — и оне нијесу и не могу бити предмет полемике око ових културних питања, па их треба оставити на миру. "ту

ИМА, МЕБУТИМ, још једна група мсторијских истина које би требало оставити на миру.

— Дукљу, Зету (Црна Гора је касније име, проширено из цетињске околине на остале крајеве) населио је српски огранак Јужних Словена.

ак и да није тако, средњи вијек је у Зети избрисао сваку традицију осим српске и нешто влашке, Факат је да је приликом насељења Дукље затечено прилично домородаца, који су постепено асимилирани, али су словенске струје биле знатно јаче. И касније је било интензивног досељавања; по Ердељановићевим истраживањима велику већину не само граничних племена као што су Цуце, нето и самих Његуша — чине досељеници из спољних српских крајева.

— У доба немањићке државе назив Србљи (ређе Срби) потпуно аутентично живи и у Зети. Немањићки владари титулишу се „краљ Србљем, Босни и Поморију“, „цар Србљем и Грком“ итд. набрајају се у то доба Србљи, Власи, Арбанаси, Грци — али никад Зета одвојено од Срб(љ)м, српска земља и сл.

— Зета није у то доба била подјармљена колонија Немањића (наравно, феудализам је феудализам), него активни чинилац те државе, са амбициозном и енергичном властелом, расположеном за преврате и ратове, која је одиграла активну улогу и у довођењу Душана на пријесто. Сматрати то доба за деспотство Рашке над Зетом (како то понеко фор-

· мулише пројицирајући садашња расположења на прошлост) значи деградирати улогу Зете, која је била једно од главних огњишта феудалне цивилизације Срба или Србаља — некад друго, на моменте прво, али ни: кад споредно, другоразредно.

— Термин Србија треба, међутим, јасно разликовати од термина Срб(љ)и. Та два појма разликује сасвим јасно већ византијски владар Х вијека Константин Порфирогенит, по којему су Срб(љји и у Травунији тј. требињској области, Конављу и долини Неретве (наравно у Србији), док Србију смјешта тамо гаје јест. М Црној Гори и Херцеговини до дан-данас се разликује значење „српски“

и „србијански“, „Србин“ и „Србијанац“. Уп. и у Његошевом писму кнезу Милошу: „Поради мене била би неограничена радост да бисмо сви Славеносрби учинили. међу собом једно правило књигопечатања, а особито... Србијанци и Црногорци“.

Српска традиција одржала се континуирано у Црној Гори у доба Турака. Његош није накалемио ту традицију него је само ојачао. Не знам је ли игдје култ Косова живио тако интензивно као у Црној Гори;

кад Никац-од 'Ровина с дружином:

убија „Бехај-пашу" усред турског табора, народни пјевач (по свој прилици једнако као и сами извршиоци) види у томе надахнутост подвигом Обилића, својеврсну репризу тога подвига. Црногорски писари пишу документа „по сербски“ и прије Његоша. Карађорђе у писму владици Петру Т одаје признање борби „храбрих Сербов Черногорцев“ — свакако не зато да би га увриједио српским именом. У сваком случају, Његош и сви црногорски писци ХЛХ и почетка ХХ вијека живе и пишу у увјерењу да припадају српском народу — не по неком личном критеријуму него као Прногорци.

— Укратко: Црногорци су пуноправни сунасљедници (и по правима и по дужностима) старије српске народне традиције. Мјерило тога сунасљедништва не може бити колико се данас употребљава српско именовање у Црној Гори, него реални историјски однос. Руси, Срби, Хрвати, Пољаци итд. нијесу мање Словени нето они народи који словенско име одржавају и у националном именовању (Словенци, Словаци, Словињци); нијесу Аустријанци мање сунасљедници староњемачке традиције него грађани Њемачке; није Грцима византијска традиција ништа даља зато што се друкчије именује.

жж

АКО ПРИЗНАМО И ТЕ ЧИЊЕНИЦЕ — тј. да се до нашег вијека живјело џ увјерењу о народном јединству Црногораца и осталих Срба, и да се то јединство остваривало под српским именом — онда дио питања која су м наше вријеме учињена спорним излази из надлежности уставних судова и прелази у домен обичне логике, здраве памети.

Ако би неком логиком историјског развоја ДОШАО До тога да се нпр. Грци Јоњани одвоје од осталих Грка у нацију „Јоњани“ (а остали остану

просто при називу Грци“), „онда би ~

то значило ово:

— и даље би свако ко обрађује грчку филозофију (било то „Историја грчке филозофије“, или „Грчки филозофи у ху књига“, или „Триде. сет стољећа грчке филозофије“ итд.) — био дужан да у тај рад укључује Јоњане Талеса, Хераклита и др., јер би био фалсификат да их изреже из комплекса којему су припадали или мислили да припадају;

— такође би свако ко обрађује посебни јонски сектор у грчкој култури био дужан да у њему да мјеста Талесу и Хераклиту;

— дефектна би при томе била свака посебна историја Јоњана и њихове филозофије ако не би јасно и ис тинито констатовала да су у одговарајућим епохама Јоњани били дио Грка, а њихова филозофија дио трчке културе — исто колико би било дефектно оћуткивати реално постојећу самосвојност и специфичност јонске филозофске школе Талеса и Хераклита (као и школе софиста и др.);

— ништа се не би промијенило и кад би неко устврдио (или чак утврдио) да су Јоњани, међу њима Талес и Хераклит, били у заблуди да спадају у Грке, да припадају грчком свијету, јер је та рецимо заблуда уткана у њихово дјело: они се обраћају Грцима, они грчки свијет посматрају „изнутра“, идентификујући се с њим;

— било би, међутим, отворено питање да ли ће Јоњани и послије раздвоја пристајати да се подводе пол термин „грчки“ (који би у том случају добијао неки наднационални или међунационални смисао, неко традиционално или шире етничко значење, поред значења актуелне идентификације националности — а не смисао подјеле оставштине);

— нашим хуманим нормама мјерено, несумњиво би право било м те хипотетичне јонске нације и остамах Грка ла у страху од унификације подижу језичке куле вавилонске и културне кинеске зидове између себе, или да у страху од изолације оћоткују и оно што реално јест спепифично јонско (нпр. јонски дијале. кат или јонски стил у архитектури); али би несумњиво њихово право биХо и да то не чине, него да културу и језик заједнички његују и даље (7 одвојеним нацијама или чак државама) онолико колико то рационални моменти изискују и допуштају;

— истим нормама мјерено, несумњиво би лично право појединих аутора било да себе и свој рад сврставају или искључиво под грчки наслов, У актуелном националном смислу или искључиво под јонски наслов, или и трећи случај, нимало мање легалан као грађанско право да одбију питање „или-или", тј. да допусте укључивање свога дјела било у посебне би-

40 у шире оквире, зависно од потреба културних програма.

Све то изгледа једноставно или као неозбиљна духовна забава кад је ријеч о нашим експерименталним Грци. ма и Јоњанима, али кад олако експериментишемо на живом ткиву властите културе, забава се претвара у вивисекцију. И ако Његоша, Љубишу или Марка Миљанова претворимо У мотив распаљивања свађалачких страсти, ако не нађемо начин да

„О ТИМ, питањима мислимо -и,товоримо

У мирној и одтоворној анализи — У пашћемо у „плетење безумне скупштине“, цинично ругање ономе што су ти наши духовни великани жељеди да представља њихово дјело, неурачунљиво подривање једног вјековпог братства, једне окоснице која је имала судбоносни значај кроз читаву историју овог дијела словенског Балкана. Разумије се, кад се у оквире „срп ских писаца“ или сл. уводе Његош, Љубиша, Марко Миљанов — треба бити свјестан вишезначности термнна „српски“ и бити начисто с тим ко. је Од значења тога термина иде уз такву употребу, а које је неспојиво с њом. Конкретно: неспојиво је ако би се под том формулом подразумијевали „писци Србије“ одн. „србијански писци“ (у Србији се доста употребљава: термин „српски“ у значењу везаном само за Србију). Неспојиво је и ако би се том формулом хтјело ограничити да ти писци спадају У

ХАЛИЛ ТИКВЕША: ЦРТЕЖ

културно насљеђе само оних данапњих Југословена којима у личним документима пише „Србин“, а не свих оних што се сматрају и осјећају сунасљедницима културне традиције (и који то реално јесу) коју је обједињавало српско име, и коју према томе тако и зовемо; ту је сасвим без значаја подударност именовања. И за ове ствари би се рекло да нијесу предмет уставних судова него здраве логике, као што није спорно да тралиција Кијевске Русије (прије раздвајања Руса на три нације) није мање и украјинска зато што носи Руско име, или и руска зато што би је фамозни „територијални принцип“ ве. зао за Украјину.

Можемо све то и једноставније формулисати: Његош је тако рећи у сваком стиху засвједочио и ужу, црногорску, и ширу; српску припадност и опредјељење; зашто га не бисмо оставили тамо гдје се сам смјестиог Тим прије што му је таква идентификација сасвим узвраћена: за својег књижевника прихватили су га не са мо Црногорци него и Срби уопште, дајући му врховно мјесто у српској књижевности. Нијесу, на примјер, нимало ријетки Херцеговци који читаве одломке Горског вијенца знају напамет и којима просто не иде у главу да Вук, Сима Милутиновић, прота Матија, Матавуљ и Шантић спадају у једну књижевност, а Њетош, Љубиша и Марко Миљанов (само) у некакву другу. Не видим зашто би ово морало бити разлог огорчења Црногораца, а не разлог задо вољства и неке врсте поноса; не види се такође у чему би то угрожавало црногорска републичка, национална или било каква друга права.

Међу тим правима је и право црногорског друштва да усмјери своју даљу културну оријентацију како само нађе за сходно. У данашњој примјени то се првенствено своди на пн-

тање колико ће црногорска култура

и даље бити наслоњена на београд“ ски ски И и на ус танове које гравитирају. Кажем

„и даље" јер је досадашња наслоњеност несумњива и исто тако несумњиво плодна. Довољно је за примјер навести да је од осам досадашњих већих монографија о црногорским говорима седам објављено у београлским часописима „Српски дијалектолошки зборник" и „Јужнословенски филолог" (а надајмо се да ће се ове године објавити још једна); сличне податке могу показати и историчари, и не само они. Тај интерес за црногорску тематику не треба посматрати с подозрењем; он је, уосталом. добрим дијелом резултат чињенице да у Србији живи више од једне петине свих Црногораца, укључујући веома висок проценат научних и културних радника.

Треба, према томе, са свом озбиљпошћу одмјерити шта се добија а шта губи оваквом или онаквом оријентацијом културне политике, Нужно је исто тако бити начисто с тим да се за настављање досадашње плолне, обострано корисне узајамности (у којој је црногорски удио био углавном кадровски, а србијански не само кадровски него и ангажовање несразмерно јачих материјалних м институционалних капацитета куалтурних програма) мора чувати и његовати одговарајуће атмосфере. А то значи: што мање подозривих оптужби, што мање спектакуларног ината, што мање олаког упућивања нелијепих епитета: не би зазорно било ни посветити неку анализу или дати маХо публицитета и позитивним резултатима узајамности, а не само негативним међусобицама. Све се то, наравно, може његовати само 060остранс. Питање црногорске језичке варијанте

Питање "признавања црногорске варијанте стандардног језика погрешно је постављено: ако се створи црногорска варијанта и ако се буде употребљавала као стандардни језик у републици, она ће се наравно признати — али она засад не постоји.

Наиме, варијанте нијесу у овој лингвистичкој дискусији исто што и нарјечја, екапски и ијекав ски изговор, екавицанијекавицпа; 'Ках би"биле“ "исто, онда нам поред тих уходаних термина не би требао и још један, „варијанте". Варијанте су већ уходан хингвистич. ки термин за ону поларизацију натпег стандардног језика која се огледа у дублетизму типа писат ћу писаћу, кемија хемија, барбарин — варварин, азотдушик итд., док су писмо и нарјечје само донекле у вези с варијантном поларизацијом, јер се она не поклапа с границом нарјечја и грани. цом претежне употребе ћирилице или латинице.

Линтвисти у Србији и неки други употребљавају термин „источна ва: ријанта", подразумијевајући да она има своју екавску и ијекавску реализацију. Неки лингвисти умјесто „источна" кажу српска варијанта, што није неосновано ако се тим хо: ће рећи да је настала развојем језика у традиционалној српској култур ној области, али је неосновано ако се под тим подразумијева само акту. елна србијанска (екавска) реализација нашег књижевног језика.

Тако посматрано, разлика између најобичнијег стандардног језичког израза у Србији и Црној Гори садржана је у нарјечју, а не у варијантној поларизацији. Довољно је екавизирати текст из „Побједе" (провјерио сам то управо на чланку којим се тражи „црногорска варијанта") па да га нико не може идентификовати као различит од уобичајеног беотрадског стандарда, а исти резултат даје и обрнути оглед. Стандарани језик Црне Горе не разликује се од ијекавског Дучића или Шантића, тј. херцеговачких српских писаца.

Зашто је то тако, зашто је та првенствено културолошка поларизација језичких појава дала исте резултате у Србији и Црној Гори2 Не због Гарашанина, Пашића или АлексанАра, него би било неприродно да није тако. Наиме:

— дио варијантних разлика на тао је тако што су на истоку грчке ријечи преузимане у облику ближем трчком изговору, а на западу с траго. вима латинског или и њемачког по. срелништва, па је природно да је то најјаче у зони гдје се доста употребљавао латински језик (не само у пракси католичке цркве) и гдје су везе с њемачком културом биле јаче (уп, херувим-керубин, варварибарбари, кедарцедар, хе мијакемија итад.);

— варијантне разлике настајале су и различитим словенским утипајима: руским у Србији, Шрној Гори

И КО панонских Срба, а чешким код Хрвата; — различит је био и западноев-

ропски утицај: у Србији и Црној Гори везе с Француском биле су интензивне, док је у оквирима Аустроугар. ске њемачки утицај био пресуднији;

— Црна Гора је увијек гравити рала београдском универзитетском културном центру, а у том центру црногорски студенти и стручни дар имали велики удио (ту је наста, јао и највећи дио текстова, посебно ви тересантних за црногорску публику, јер је прногорска тематика била ин. тензивно присутна), што је утицало на уобичајену стручну терминоло. За а разлика потиче и од различи. тог односа према туђим ријечима, по. зајмицама. На истоку наглашеног пу. ризма практично никад није било (сем периферних претјеривања поје диних језичких радника, већином практичара). Већ Константин, св, Ћи. рило, оставио је У преводу доста гр. цизма, које је српска средњовековна писменост толерисала; Вуку Караџи. ћу је био стран сваки пуризам, па је нпр. У свој рјечник унио доста тур. цизама; и савремена Белићева АИНГвистичка школа наставила је са истим односом, што се нарочито ог. леда У широком отварању врата интернационалној терминологији, С друге стране, у њемачком језику је интензивно развијана домаћа терми. зологија, а код негерманских нароЈЕ Аустроугарске (Чеха, МаБара, Хр. вата, Словенаца) и отпор германизацији водио је језичком пуризму, интензивнијем отпору према туђицама него што је то био случај у нашој византијско-оријенталној _ културној регији, у оквиру ње и Србији и Црној Гори. у

Све је то утицало да се — осим неких појава мање фреквенције и слабо примјетних — разлика стан. дардног језика у Србији и Црној Го. ри своди на нарјечје; да су оба нарјечја равноправна, само је по себи јасно, а довољно се држати Новосад. ског договора па да то буде и _изричито потврђено. Овдје је ријеч • стандардном језику, језику друштве. не комуникације, а не о језику беле. тристике, гдје се може — у тежњи за умјетничким ефектом — обилније употребљавати особена лексика или примјењивати различита одступања од језичке норме, нпр. давањем дија, лекатске боје. То писцима никад ни. ко није бранио, а ствар је умјетнич ке критике да оцијени цијелисход. ност таквога поступка.

Да ли ће Црна Гора у будућности развити своју књижевну варијанту или језик, зависи од ње саме, али м од лингвистичких законитости, које осуђују на неуспјех језичке експери-

· менте-иза којих не стоје јаки и ис.

трајни духовни покрети мили јаке стварне потребе. Подавно сам написао у сарајевском „Одјеку" да Црна Гора има правну могућност да потпуно одвоји своју језичку норму, као и да свој стандардни језик измијени по свом нахођењу, рецимо да га до крајње консеквенције прилагоди својој дијалекатској ситуацији; навео сам тамо и како би то конкретно могло изгледати. Међутим, да не би било сумње како гледам на ту могућ. ност, цитираћу једну опширнију реченицу из истог написа:

„ја сам за ову алтернативу (на коју, надам се, нико и не помишља) намјерно рекао правна могућност а не право, јер је питање има ли икад ико право да уништава позитивне тековине; јер није ништа друго него тековина покољења што се прногорска дјеца већ од текстова у предшколским сликовницама (или им ОА домаћег говора) оспособљавају да буду баштиници и судионици једне у поређењу с републичким могућностима развијене културе и богате белетристичке, стручне и информативне литературе, што се оспособљавају да тај фонд примају и осјећају као свој".

Не видим ни данас шта бих оду зео од тога — сем што је нада да нико и не помишља на могућност језичког одвајања Црне Горе испала превише оптимистична.

жкх

Потпуности ради, да кажем да је Вукова реформа имала не периферан, него управо судбоносан значај за језичку културу у Црној Гори. Том реформом је дијалекатски тип који покрива сјеверну половину Црне Горе постављен у најужу основу општесрпскохрватског језичког стандарда. Ни Црна Гора не би избјегла данак вјештачком славеносрпском типу да је он побиједио у Србији, Да га није потиснуо народни, револуционарни вал Караборђевог устанка, у коме је изникао Вук Караџић. Овим се не негира чињеница да је народни језик, заснован на језичком изразу општештокавске (првенствено новоштокавске) фолклорне заједнице био и прије тога стекао лијепу традицију у Црној Гори, долазећи до на1бољег изражаја у језику владике Петра 1. Ова појава на неки начин вје снички претходи општој демократи зацији језика друштвене комуника. пије, крунисаној побједом вуковске реформе (као што је и црногорска народна борба претходила ослоболилачком и револупионарном _ буђењу Аругих крајева). То је олакшало поОједу Вукове реформе у Црној Гори, ЗАМ јој није смањило судбоносни значај п посљедице.

Не би требало да то превибамо, чак ни у жару критике рјечника Авију Матипа.

Атректор Танасије Младеновић, Главни в одговорни уредник Зоран Глушчевић. Техничко-умет цичка опрема Драгомир Димитријевић. Уређивачкр олбор: Игњатовић, Богдан Кадафатовић, Момо Капор, Мирко Ковач, др Миодраг Коларчћ, Радомав Кордић, Борбе Лебовић, Борислав Пекић, Богдав А. Поповић (с Душан Пувачић, Доброслав Смиљанић, Радомир Смиљанић, Бранимир Шћепановић, Уређивачки савет: др Татомир Анђелић, Ранко Бугарски, ар Милав Дамњановић

Божидар Божовић, Драгољуб С: Предра Протић. ар Милорал Екмечић,

екретар редакције)

др Миладив Животић, др Владета Јеротић, др Звонко Марић, врх, Станко Мандић, ар Коста Михајловић, др Љубодраг Михајловић. Идејно решење и графичка опреме боглап Кршић Лист

излази сваке друте суботе. Поједини тремерак 1,50 а. Годишња оретплата 30 4., полугодишња 15 д. За иностранство лвоструко, Лист издаје Новинске

„ излавачко прелузеће „Књижевне новине

Београд, Француска 7. Телефон 627-286 (редакција) и 626-020 (комерцијално одељење и администраци ја), Рукописи се не враћају. Гекући рачун број 608-1-206-1. Штампа „Глас"" Београд, Влајковићева СЈ