Književne novine
ЦЕНЗУРА...
зуре за преглед домаћих филмова, ма маколико то било противприродно. Али, пошто је самоуправљачки систем високо развио и свест аутора (никад њихова и морална ипоАнтичка и материјална одговорност није била већа до у овом часуји свест произвођача, ми смо одавно отпловили из вода у којима је било потребио имати неког оваквог регуХатора „политичке или моралне наравни“. То је и нелавни београдски фестивал показао: било је очајно слабих филмова, празних, неуких, али никако не и филмова који би захтевали посебпу интервенцију неког Аржавног органа, Уосталом, постоје још јавна тужилаштва: ако већ могу да забрањују листове и часописе у тренутку када постану „опасни за друштвени _ поредак“, зашто се њихова права не би протегла и на филма Зашто имати н мепзуру и јавног тужиоца2 На краЈу крајева, ту је и критика: до да-
нас пије код пас забележен пример да је филмска критика подрФала једно дело, мпнорпо по сво-
јим_ уметничким вредностима и писпријатељско (и сл.) по свом ставу. Напротив, пма безброј примера који товоре _ супротно _ када су — безвредна дела тако била декларисана да их чак ни публика није хтела да види!
Дратосалп Аламеовић
ОДГОВОРНОСТ — ПРЕД КИМ
ОБЈАШЊАВАЈУБИ зашто је „цензу-
а" забранила јавно приказивање АНЕ „С оне стране браве" Вере Јоцић, Антоније Исаковић, књижевник, Амректор _ „Просвете"“ и председник Комисије за преглед филмова СР Србије, каже: „Нешто се у мени побунило." Ова изјава речит је доказ пронзвољности критеријума у раду наше „цензуре" која, руководећи се тако поузданим естетичким и друштвеним мерилама као што су „нешто се у мени побунило", лоша пробава, интимни проблеми и временске непотодности (киша, снег...), надгледа, контролише, благословљава или бункерише продукте рада југословенских филмских радника.
Имајући прерогативе које, у друтим областима живота и рада, посеАује искључиво институција јавног тужилаштва „цензура" нема, на друтој страни, обавезе да се у свом раау руководи јасним и прецизним законским прописима и друштвеним одредбама и постаје, тако, тело које се издиже изнад свих самоуправних органа одређене сфере друштвене праксе. Њеним постојањем не само да се дубоко вређа самосвесност и угрожава егзистенција наших филмских радника већ се на недвосмислен начин и неопозиво „суспендује" читав процес самоуправљања у нашој кинематографији. „Цензура" је „трупа грађана" која је овлашћена од друге „групе грађана" да, тобоже у име некаквих виших друштвених принципа, врши неограничену контролу делатности једног друштвеног круга и за свој рад није одговорна јавности већ искључиво својим „патронима", својим постављачима. Таквим њеним статусом југословенска кинематографија ставља се у положај који је, у читавој нашој друштвеној пракси, без преседана и који је, коначно, у оштрој супротности са свим _ позитивним елементима те праксе,
Да би се ослободили недостојне ситуације у којој се налазе, ситуације која тако грубо дискредитује њихов друштвени и људски положај, југословенски филмски ствараоци морају повести радикалну акцију против „цензуре", а таква акција има безброј могућности за своје оства ривање: од деловања у оквиру постојећих, демократских институција до јединственог бојкота, негирања „цензуре" као тела које не само да је рецидив превазиђене бирократске „полиције мисли" већ које се налази у колизији са свим прокламованим принципима ове друштвене заједнице и са неким основним законима ове земље. _
Да би таква акција, без обзира како ће се водити, успела неопходно је да сви филмски радници и кри тичари који су чланови „цензуре" поднесу оставке им да стручна удружења наше кинематографије за бр ане својим члановима да се убџуауће примају рада у овој институцији. Један такав став заузет је у Пули 1968. године, на паенарним састанцима Удружења југословенских филмских аутора и Удружења југословенских филмских критичара и публици-
2
ста, али су неки редитељи и критичари још у чланству цензуре. Свој став и положај правдају тиме да је боље да у цензури буду људи који филм воле и схватају него људи који филм увек посматрају као латентну „опасност" по мир и безбедност. Уз минимум познавања психологије можемо закључити да је њихово објашњење реакционарно као и свако друго у оваквој ситуацији, јер чим се човек прими дужности у једном таквом теА као што је цензура, чим пристане да буде цензор, он аутоматски признаје да живи у илузији како је баш он тај који је у овом народу пајпозванији ин пајспособнији да прпо разликује од белог, жито од кукоља, махагониј од чамове даске. Од овакве психологије до онаквог (зна се каквог!) морала само је један полу-корак.
Богдан Тирнанић
ПРОИЗВОЂАЧИ — ЛОГИЧНИ ЦЕНЗОРИ
ПОСЛЕ ГЛЕДАЊА филмова Вере Јоцић и Љубише Јопића којима је цензура ускратила визу за бсотрадски фестивал, човек се, чини мисе неминовно, нађе пред питањем: шта представља, чему користи и кула води филмска цензура.
Филмски професионалци вероват по ће с правом наћи елементе у филмовима „Иза браве“ ин „Слике са пијаце“ који би могли да се урале боље, да се исеку или допуне. Али, у овом „пашем“ свету, када пикаква цензура не омета „богаћење“ новинских штандова оним де лом штампе која оба поменута филма баџа потпуно у сенку, када и позориште обилује делима која за неке представљају шок, али се оправдавају авангардизмом, пензура сама по себи, на филму више нето ма где, по мом мишљењу пред ставља апсура. 4
У кругу малог броја људи који су „ексклузивно“ једном, или по сопственој жељи и радозналости видели оба ова филма и по два пута, не верујем да је било некога коме недостаје животно искуство, осећање укуса и унутрашње цензуре. Уверио сам се, међутим, више пута у недавној прошлости да се широка публика, баш у бниоскопима згражала над оним што јецензура одобрила за приказивање.
Дакле, пустимо професионалце и оне који улажу новац у њихов труд да сами себе цензуришу, водећи рачуна да од тога зависи њихова егзистенција. Боља цензура никоме није потребна. ·
Павле Лукач
ЦЕНЗУРА И „СЛИКЕ СА ПИЈАЦЕ“
НИКАДА НИСАМ БИО за забране књига, слика, филмова. Свима цензорима није далека реч: „Спалите“! Ко све није спаљен на цензорским маказама. Мени је 1934. године цензура забранила књигу „Љубав и Слобода“. Полиција је дошла и код мене у стан и књигу однела. То је једна тешка успомена још из младости.
Затим ми је пре неколико година цензура забранила „Студентски град“, и кад сам узео маказе и избацио највиталније делове из филма, после, цензура га је пустила, али се на јунским гибањима појавио смисао мојих кадрова избачених из филма, текст такође, Живот није слушао цензуру, али и цензори нису хтели да чују за живот. И ево, сада по трећи пут долазим у додир са цензорским маказама. Заборавио сам како сам први пут поднео цензуру, само се сећам да сам се, кад сам видео полицију у жући, врло мчого уплашио. Други пут, хад сам морао да избацујем текст и кадрове из „Студентског града“, осећао сам се као у кошмару. Овога пута био бих зачућен кад и само име цензура не би
било чудовишно. Ни сањао нисам да филм може да буде забрањен. 0 филму ћу оставити да други говоре, само ћу навести да су моје намере биле да кажем нешто о судбини човека на овој земљи, о отуђењу, и да сам се сетио и Аристофанове приче коју је он причао на Платоновој гозби. Гола тела су ми била само слике, само метафоре, речи, а никако буквални њихов смисао. Такви људи који у овој нагости виде само секс, могли би да га виде и у сваком акту у музеју или на изложби. Ако нису злонамерни, онда су смешни.
|
Љубиша Јоцић
ЗАР ПОСТОЈИ2
ФИЛМОВИМА „С ОНЕ СТРАНЕ БРА. ВЕ“ Вере Јоцић и „Слике са пијаце“ Љубише Јоцића био сам блиски познаник од сасвим првих облика рада на њима. Тако рећи од корака до корака био сам упознат са њиховим стваралачким перипетијама, па, и мукама, без којих и нема стваралаштва. Безброј пута имао сам прилике да разговарам са њиховим ствараоцима о свим могућим, предвиђеним и непредвиђеним, обртима — све до завршних потеза и срећног часа првог виђења снимљеног материјала, па до оног дивног тренутка кад се на екрану појави нови филм — дакле од чина до дела! Било је много сметњи најразличитије природе, којима је посвећивана понекад и читава дискусија, али ником од њих и нас око њих није никада цао на памет целим током рада баук који је искрсао као из мрака, — цензура! Цензураг — запитао сам се кад сам чуо да су оба ова филма забрањена. Цензура — па, шта је тог Зар у нашем друштву, слободном и градитељском, лишеном конвенција спутавања личности човекове и — самим тим — у метничког рада, постоји нешто што сме с неким правом да се умеша у тај рад, и не само то, него да грубо зграби уметничко дело и да, без дискусије и одбране, просто стави своју етикету ембарта на њега! Цензура — то је за нас слободне ствараоце од пре рата нешто што припада само рђавим сновима и горким сећањима на времена којих, на срећу, више нема.
— ВИ СТЕ ПАНЕ ПОГРЕШИЛИ, РЕКЛИ СТЕ ДА ГАБАТЕ ЈАБУКУ!
Међутим, ево баука! Ту је, још је жив! не стиди се да се појави на светлости нашег данашњег дана! И управо се тамо усудио да покаже своју скривену снагу где је у ствари извор најпозитивнијег. Јер филмови и Вере Јоцић и Љубише Јоцића, по мом скромном мишљењу, представљају високо стилизовану уметничку авантарду у нашем филму, заправо У две његове основне концепције схватања стила. Филм Вере Јоцић је авангардни корак у реализму остварења уметничког уобличавања докумената. Вера Јоцић је у свом раду на документарном филму учинила још један крупан корак напред она га је продубила људском истином обелодањеном уметничком стилизацијом која прожима до кости Људско и узвишено у човеку, Филм Љубише Јоцића, такође његово најбоље и најзрелије филмско дело, успео је да на апартан начин, веома сугестиван и поетски интониран, и тако поетски до краја спроведен, говори о визијама и симболима савременог човека света уопште о трагичној судбини човека данас, кога из опута сила природе и нагона, кроз теснаце-јадиковце, прати његова хуманитарна идеја слободе и подизања у сфере икарских висина; а са друге стране конвенције и груба ограничења своде на нагоне бића које дрхти пред трагиком краја и смрти, којима међутим само кроз уметничке изразе успева да измакне и да се оствари.
Волео бих знати шта то наш човек, грађанин наше земље, у чије име, изгледа, цензура говори, и чије интересе она, тобож, треба да брани, шта то наш мали-велики човек не би смео да зна и да види, рецимо, из · филма Вере Јоцић о женској тамници! Или шта је то у филму Љубише Јоцића што делује неваспитно кад је уметничко, а уметност нема ни једну примесу неваспитног. Вери Јоцић су наше либералне власти дале могућност да слободно ради у жижи, у самој утроби једног просечног нашег казненог завода за жене; а цензура! Она не одобрава да се та истина види, чак и ако је онако стилски детерминисана до уметничке вибрације. Јоцићевом. филму се пребацује порнографичност — зар само због нагих актера у њему! Ко се баци каменом на то тај само то каже. Уметник то није рекао!
Богдан Чиплић
СМЕТА МИ што МОЈ ПРОТЕСТ НЕБЕ БИТИ УЗАЛУДАН
КО ГОД није гледао два филма бившег брачног пара Јоцић, он ће одобрити њихову забрану. Међутим, насупрот том великом броју, тако рећи целом народу, нас неколицина који смо филмове видели мислимо да их је депласирано забранити. :
Мопште сам против цензуре која долази пошто је дело готово. Цензуре треба да онемогућавају пре, нето што нешто постане чињеница, Забрасе узроци, а не последице, Не
њују меуће је забранити завршено дело, Може се говорити зашто је до њета дошло.
тије ваше анкете, једина
то се Што то је што ваш
ствар која ми смета |
пи мој протест пеће бити узалудан п што ће филмови о којима је реч бити одобрени за прикази.
сигурно вање.
Малија Бећковић
ОДСУСТВО КУЛТУРЕ ПРИСУСТВО ПАГОСТИ у овом фил-
му је симбол чистоте п ископе жул ње за свим што оправдава човекова тражења.
Да бих испољио свој револт што је овај филм, нечијом забраном, од
гурнут — што сте кажњени да не видите једно квалитетно дело — што су вас попизили дајући суд о њему у ваше име — што су вас лишили онога чега се сами не бисте никала лишили — искористићу један мотив
из филма: Један од актера филма. носи на леђима оквир са вратима Он се бесомучно и паћенички провлачи кроз време и док једном ру ком придржава оквир, другом отвара врата гледајући кроз њих у про. стор — то је потресна гротеска тај оквир у неограниченом простору — тај оквир људскога гледања, наиме постојање таквога гледања, а да оно постоји, доказ је и забрана овога дела. И тако, ми смо принуђени да гледамо кроз онај оквир на коме нам отварају врата. Они ће нам свакодневно кроз тај оквир показивати: голе, голе, голе... од барске стриптизете до урсула и брижита. Рекламни морал такве голотиње је укалкулисан — то беспризорје, то анимално показивање људскога тела је ниво њихове дозволе. И док је њихово виђење и осећање света присутно и постојеће, док је њихово осећање моралног озакоњено — она друга врста нагости која не асоцира на чулно већ на мисаоно је забрањена,
Музеј Прадо у Мадриду поседује дело Хијеронима Боша: „Врт уживања“ — мноштво нагих тела у раз ним позама су алегорично уметниково виђење света — то је ниво камере сниматеља, Миливоја Миливојевића. Његов сваки кадар је слика — извор необичне лепоте и осмишљености који сили на размишљање. Ванрелном композицијом тамних и светлих топова, Миливојевић је створно трептави колорит који узбуђује. Он је, као што пчела следи цвет лучећи нектар, следио редитељеву мисао, и више од тога, он ју је осмислно.
На крају могу да будем категојричан али не и пристрасан: да је само одсуство културе (не образовања), одсуство маште (не поштења), 0л суство наслућивања (пе ограничено сти), одсуство поезије (не ритма) рекло овом филму — НЕ!
Могао бих да напишем речи јетке и горке, речи увредљиве и пупе ољтужби — речи псовачке, могао бих али нећу, нећу да поједпоставим ни себе ни вас — нека то чине они који
су себи дали право и који пмају то право да у наше име кажу и „да“ и уће“ — они који нас сабирају, олузимају и множе, они који почињу
свој говор са: Ми...
Човеку се могу одузети многе привилегије, може му се одузети и оно најнужније, али му се не може оду“ зети, не може му се забранити оно што га чини човеком — право да мисли. За то право човек је стални борац кроз историју и зато га све више позлеђује оно: У име... И У право то, за вас једно невиђено и необразложено — у име, разлог је мога апела и овог написа.
Тома Јошановић
Милика ПАВЛОВИЋ
Претпоставка сна
Трагамо за свемогућим ријечима Којима је могуће домамити
з извор На усну пробуђеној жеђи | Појави ли се архијереј извора И златна буба откровења На јесењем листу Вратиће се у свој дом
Трагамо трагамо А ријечи непрестано падају
Из тамнице нашег незадовољства У дубину садржаја
РАДИОГРАМ О ЈАТУ
Ја копнени штакор и смион морепловац
Што свом краљевству продајс
Неоткривене земље
Милион миља далеко у Мору
Јављам у отаџбину вијест Посвуноћ слушам
Како изнад главе
Пролијећу птице
Јато је излетјело из мог сна
Гдје смо се заједно окупљали Да мене згрије
Да њега нахраним
ВЕЛИКИ ДРУГ
Три срца има У једном затворена мудра ријеч Аругом дужници Треће је срце селица
Из првог ти руку пружа За друго се дављеници хватају У селици исмијава зиму
Првим те приводи изобиљу
Дављеници откину своју гранчицу
За селицом Ддоспијеш
На широку висораван
Из једног јединог дана Искива вијек за Друге Прогнан међу трње Ослонац му је мирис руже