Književne novine

Наставак са 7. стране

из доба Наполеона, п пољских устанака. Као и безброј капа и калпака, британских војника. — без глава. Затим, сваки дан, за тренут два, види параду гардиста, пред капијом двор ца Св, Џемса и погледа сат, огроман, са три прозора, на спрат. Гардисти на глави имају медвеђу шубару. А сат се никад не слаже са сатом Рјепнина, и ако га Рјепнин гледа, свако јутро, зачућен,

Кад се вратио на посао, први дан му је приређен, у радњи, свечан дочек. Нико му није пребацио што је био толико прекорачио законито одсуство и сви су се окупили, да виде његову ногу у гипсу, као да је то ниска пова, бела, чизма ловаца на лисицу, коју је фирма произвела у Лондону. Свима је морао да попавља, како се био попео на стену, и како је скочио, главачке, у воду. Како му се учинило да је чуо пуцањ, да, пуцањ, и како је једва испливао, и осетио, да му пета као виси, у левом чланку.

Сви су понављали, као неки рефрен, тласно: Ахилова пета, ЕКПи5 (епдоп. А нарочиго љубазно, иначе тако охола, мис Мун.

Она је била опаљена сунцем, и освежена једрењем. Имала је на себи неку лаку хаљину, = кроз коју је назирао, да је млада, као нека Наузика. Млади Лахуре је тутао очима ту девојку. (Сандра је била оболела и имала исплакане очи.).

Мис Мун је сишла код Рјепнина у подрум.

Да је знала да ће летовати сам, без жене, била би га, каже, позвала у своју кућу, у Еојкезјопе, где припрема неки аквариум. Њена породица би желела да га упозна. И ако обала, тако близу Лондону, пије величанствепа као у Корнуалији, било би им лепо. Моглм су њеном једрилицом да оду до Француске. То је близу, у каналу, Штета што је жењен, — рече смејући се, — то се не ради, у Ентлеској, са жењеним човеком.

Гледала та је укочепим погледом. Нагиње се, и пехотице, пад њим, а, њене мале, топле, труди, ложу му па рамена, као да су толубови, Рјепнин се пита: Откуд та љубазностг ла се није завадила са младим Лахуром, са којим је чуо да иде сад па вечере»

М радњи, нема никога. Робинсон и Зуки отишли су да ручају, — прослављају рођепдан. Робинсонов. Рјепнин је остао у радњи, због ноге, и седи, сам, у полумраку. Над главом му гори мала светиљка, електрична, коју је неко био заменио.

Сад је, као перупика, плава.

Сто књитовође, висок, неудобан, који. је, спочетка, Рјепнина сећао. на пулт неког диритента оркестра, сад је окренут према улици, Испод земље, испод прозора, — чије је стакло, зелено и пепровидно. У асфалту улице је, и, потампело од прашине. У њему се виде сеике стопала пролазника.

Мис Мун му стоји, још два три минута, иза леђа.

Чудна девојка. Не може имати више од лавадесет по две, три, године. Прича о аквариуму који припрема. Оставља му, затим, једну збирку слика у боји; — слике неког американског аквариума, — који јој служи као модел, за прштрему тог њиховог аквариума у Фоукстону. За тренутак му се учинило, да ће га загрлити, кад је спуштала те сликс, на сто, пред њега. Затим рече да мора да иде да руча. Иначе би радо остала ту, у подруму, да му покаже најлешпе примерке, које ће бити тешко набавити, Скупи су.

Кад је отишла. Рјепнин прелистава ту књигу фотографија, из аквариума. Из те књите та тледају чудна, подморска, бића, неке рибе, којих се не сећа, Није их видео никада. Ни у детињству. У школи. Нека риба га посматра, која личи, јако, на лептира и рака. Труп јој се чини да је пеки препотопски рак, на ком су израсла модра и румена крила лептира. Са дивним, прним пегама. Лик те рибе има бео нос. А уста бела. А над носем два црна ока, којима га нетремице гледа. А цело то, дивно, зпарено, мало, тело рибе, завршава се као неким репом, пауна. Што је најчулније, Рјепнин је уверен, да та риба, док гледа, МИСЛИ. Да тај створ, који личи на рака, има израз липа неког замишљеног, зачуђеног бића, са којим би могао да се сретне, негде, пекад, испод мора. Да је у Корнуалији извршио самоубиство, тај лептир и рак би, можда, дошао по њега. А као да неко жели да ту слику учини још чуднијом, поред ње пливају, пролазе, у води, пека црна срца, која имају беле перјанице место репа. Пролазе као лист у води, који није жут, него се састоји од прних и белих боја. А испод тих риба, и тог лишћа, стрче, црвени и бели и плави, морски коњићи, који се дижу усправно, међу алгама, на дну акваријума. Личе на мале, мајушне, алигаторе. А претварају се у фигуре неких шаховских коњића. Имају издужене њушке као да су од корала, аквамарина, бисера, кристала2

Рјепнин никако не може да замисли, како ам пливају та филигрантна бића2 Како ли се паре2 — сећа се, да је, кроз смех, одлазећи, мис Мун питала, док му је ту књигу прелиставала. Уа књигу тих слика, мис Мун му је била оставила и чек, Молила та је да га испуни и постане члан њиховог клуба, оснивач. Није било скупо, Једна фунта.

Рјепнина је била занела сличност, — и ако му се чинила невероватна, — коју су та под: морска бића имала, у тој књизи, на тим сликама, са лицима људи и жена. Израз, сад вссео, сад тужан, замишљен, у очима. И ако су те очи биле усађене, у главу, тако, да тлелају У страну, оне су, из тих глава, бојадисаних и ишараних, као главе афричких, племенских поглавиџа и ратника, као маске Азијата, гледале њега, право у очи, са погледом којн није био поглед чуловишта, него свештеника и мудраца. Изнад румених уста била су два плава ока, једног чудног бића, које је било риба, али је пливала као лопта од топаза, смарагда и турмалина. А посматрала та, са

тих фотографија у боји, погледом, неизмерно блиским онима, којих се сећао из детињства, код родитеља, рођака, дечака и девојчица. И та уста су била тако мека, опуштена. као од неког крика бола, жеље да му нешто кажу. Он је, разуме се, као јункер, чуо нешто, учио, знао, о далекој прошлости земаљског глоба, мора, океана, флора и фауна, и њихових веза са прошлошћу човека, али нису ти подаци били, оно, што та је зачудило загледаног у те слике, у та бића, док је прелиставао ту књи-

, коју му је мис Мун била оставила. Не то.

ето је био зачуђен тим ЛИЦИМА, која су, испод мора, личила, сасвим сигурно, на саму. раја, на коњића, на старце, на Дјеникина, на Барлова, па жене, љубазнипе, из његовог живота, пре женидбе, а које су га, сад, посматрале из воде, као некад из Петрограда, са фотографија, из писама, са изразом туге, и жалости. Са упереним погледом у њега, као ла желе да му нешто кажу. Стално му се враћала та мисао, да желе, да му нешто, потледом, кажу.

Ауто је тако гледао једну пљоснату рибу, која је била право чудовиште, са подваљком и устима једног кинеског цара, са шкргама, које су биле права лепеза, од плавог и белот перја. На темену је та риба имала бодљикаву кресту, која је личила на капе канова. А на челу је имала боре од танких кожа, спалих, као са змија. Два реда плавих бркова изнад уста, а ситно; плаво око, које гледа за-

мишљено, као да је око неког мандарина. От-

куд та грозна сличност са светом човечанства, у тим бићима мора2 Све постаје збрка, у мислима човека. Збрка света што је било, у прошлости, и што ће бити у будућности.

Напољу _ је био страшан _ конгломерат људи, зтрада, саобраћаја, маса, машина, порођаја, _ смрти, _ сахрана, _ Лондона, А

унутра, у њему, у животу, исто такав бесмисао. Како је страшан, како је замишљен, био тај поглед, тог мандарина, који га је гледао, са те слике, из океана,

Тог дана, шеф радње, Робинсон, па и Талијан, дуго се нису вратили, у подрум. Рјепнин је, читав сат, разгледао те, подводне фотографије, из јелпог света, где није биом неће никал бити, Тек кад је читав сат прошао, тргао се посетио, да та чека, несвршена, пошта, чекају писма, рачуни, све што сс било патомилало, док је био у Корпуалији, Све то треба прочитати. Све то унети у књиге. У билтене. У рачуне за Леон Пол Клода. Он то чека, миршпући мимозе, у Монте Карлу.

Срећом, рачуне мушких муштерија, већипом, Робипсоп је био однео да сврши сам. Има, рече, ћерку, која је учила књитовод“

~ ибтво. Рјепнину је оставио углавном, женска

писма, и рачуне за женску обућу. Рјепнин онда има зшта да чита. И да одговара. Женама, које пишу из Лондона, из Шкотске, из иностранства, или које станују по дворцима у провинцији, по раскошним хотелима у Лон, дону, и на обали мора.

· Прво писмо које је дохватио, журно, било је из Јоркшера. Завичаја угојених свиња. Стигле су биле, тамо, поручене ципелице, боје која се у Енглеској назива „буртундска“, а стигле и ципелице од црног крокодила. Буртундаске су добре. Оне од прпог крокодида, међутим, јако су муштерију разочарале. Гломазне су. Тешке. Просте. Враћа их. Нек виде шта се може са љима. У међувремену, моли да јој, одмах, врате, вечерње. Очекује их хитно. Рјепнин се не сећа те поруџбине.

Друго писмо је из варошице Таунтон. Дама се извињава што није одговорила раније и исплатила рачун раније. Тек се вратила из Америке. Са мужем који је тешко оболео. „Ви, међутим, не кажете, ни речи, о мојим ципелицама од прног крокодила“ (“ош 4о пој зау апућтр ађоџ! тлу Б]аск стосод Је 5ћоез22) Уз тај болан узвик додала је два знака питања, Крупна,

Рјепнин се не сећа, ни те поруџбине, а У себи, нехотице, помишља, да ће та муштерија, можда ускоро, бити удовипа2 При тој помисли, љутито, мрмља у себи, да га се то ништа не тиче.

Идуће је писмо било мушко. Од човека који носи чувено име. Једног претседника енглеске владе Х1Х века, Неће да плати додатак који му траже, за неки додатак на толфске ципеле. Фунту и шест шилинга. Каже: Ципелс, које је купио, купио је, као ципеле за голф. Тће зћосв змеге Ђомрће А5 во зћос5. А кад пеко поручи ципеле за голф, опда је јасно, да плаћа ципеле за голф. А не неке, које тек треба претворити у ципеле за голф. Да, да, — чујем како неко мрмља. То је логично. Логично и у обућарству. Рус, књаз, може се претворити м у обућара, али енглеска цимела за голф, мора да се Роди као ципела за голф, а не, да, тек после, за њу траже пете. Неће да плати фунту и шест пенијаг Има право! (Да се њему, Русу, то десило, платио би и ћутао.)

Зар је једна пета тако важна2 У осталом откуд он умешан у то2 Откуд он треба да пите одговор, на тог |

Незалдовољна је и муштерија чије је пп смо идуће. Неће, каже, у опште више, наручивати обућу. „О тоспођо Филбе, — чујем како неко мрмља, — зар се за увек растаје мог Никад вас нисам ии видео. Мора да сте јетки и при коиту2“

Ма колико то било смешно, и певероватпо, уморни Рјепнин после, кад је тај рачун, ту преписку, са том женом, за увек, затворио, осећао се тужан, — ни сам није знао зашто. Т до пој мап! [0 огдег апу тоге зћое52 чујем како мрмља. Затим се смеје, тласно,

На рачуну идућем, — једне талијанске графице, — неко је био написао, да та, жепа има мужа, у Италији, у рату, а два јој сина служе у армији Енглеза, у Африци. Шта то треба да значиг Шта је његов претходник хтео да каже» У осталом, надајмо се да се тај отац, и та два сина, неће састати, и пуцати једно на друго. Кога врата све то иде у те ципеле од црпог крокодила; Шта се њих тиче, 102.

ЧУДНОВАТИ _ ОБУЋАР

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ

Тоспођа Нилсон, ето, пише весело, Тражи њен пар ципела за венчање, — хитно. Његтов претходник књижио је, уз то, и то, да је та дама већ давно хтела да се уда, али је тражила Француза, за то. Сад га је ваљда нашла2 Црвеном писаљком Рјепнин бележи преко тог писма: „Хитно!“

Дама, у идућем писму, протествује, што су за њене ципеле, бургундске, узели двадесет и пет фуната. Много је. Ипак, каже, шаље чек, — али га нема у писму. Како да књижи, тог А тражи, међутим, и црни крокодил, (1 мапЕ !ће сгосодпе, 100. Тако каже.) Мора јој написати дирљиво лисмо.

Идуће писмо је од једне чувене глумице, коју зна, из новина. Има секретарицу. Дужна им је # 88—18—0. Већ давно. Није платила. А сад, шаље чек на # 50. — Оно што је Рје пнина задивило, бло је стил, којим је то писмо паписано. Појавио се, каже, чек на Е 88. МиАо јој је да пошаље # 55. Рачун је, каже, изитлао, на светлост дана! Како је.то лепо речено! Као да су ишле у школу венецијанских

поклисара, (Тће епсјозеа ассопић ћаз сате јо Пећ).

Како да књижи то2 У подруму, где је светлост дана тако ретка2 На сваком таквом писму има и адреса, — на челу. На идућем писму била је: Кет Ноџве. Дама, која одатле пише, тужи се, да су јој нове ципеле тесне и моли их, ако је могуће, да јој те ципеле продаду. Ако не могу, треба да их прошире, на калупу. Да јој јаве колико су добили за тај пар. Обукла их је свега једанпут. Ако пе могу да их продаду, нека их шире, али, у том случају, потребно је, заиста, да их јако прошире. (Ви! #: пеед5 геаћу а уегу Ба збгегсћ).

Рјепнин није марио, пи за голицаве скарадне приче, а ни за простачке речи, али, и нехотице, помишља, — и као да већ чује, како ће Талијан, и Робинсон, да говоре о том писму. Робинсон ће, озбиљно, хладно, да прела те ципеле, п писмо, Талијану, и да му каже, као да је пастор на предикаоници у антликанској цркви: „Сињор, Зуки, проширите ову даму, али, потребно је једно јако проширење.“ 'Талијан ће, тобоже замишљен, да одговара: „Хоћу, хоћу! Однећу те цилелице лично“. — Оно што је запрепастило Рјеппина, при том, пису биле те глупе шале, у подруму, него адреса, на коју треба да пише одговор, на то писмо: Кремљ.

Томе се у Лондону замста није надао.

Сећа се како му је његов претходник причао, да те отмене даме, УВЕК, нађу, нешто да се туже. На пове ципеле. — А каткад је довољно да их лобро повуче за врх чарапе, па да све буде у реду.

Дама, у идућем писму, пише тужно, Враћа тесне ципеле. Носиће, каже три године старе. (Мушгее уеаг оЈ945, — каже.) Рачун за нове, од црног крокодила, одбија да плати.

Идућа је на летовању У Корнвалу. Гаду Рлапа Абду. Задовољна је и пише му лепо. На идућем рачуну пише, — руком његовог претходника: „Муштерија је отпутовала у Кину. Очекујем је ускоро.“ Није згорег, ни идуће писмо. Бургундијске су савршене, 510 Ру регјесе. Шаље и други пар, да та оправе, тако. Међутим, што се тиче црних, од крокодила, са њима ствар стоји овако: Десна се љуља, при ходу. Пета јој се и ава. Лева још: увек клизи, при ходу, а обе 5 тешке.

та да се ради Шта да се радиг Нека јој телефонира, Зошћроге. В". 67021. Робинсон му је, на том, писму, натисао, оштро, да телеМЕ апчпо, Рукопис Робинсонов личи на

енакинов,

Миого је горе, оно, што му у идућем пи.

Неко је, — ваљда кћер Робинсонова, док је он био у болници, — погрешио. Рачун је послат на адресу друге даме, двеју дама које носе исто име. Ради се о супрузи једног лорда. Можда и разводу Муштерија моли да је већ једном поштеде рачуна, који, на њено име, и ту адресу, стиже. Ње, каже нема ви. ше у том дворцу! (Рјепнин уплашено оставља то писмо на страну. За тако нешто Леон Клод избацује на улицу.)

„Мене тамо више нема“, — пише та дама у писму.

Као да постоји неки његов анђео, чувар, — у којег је као дете веровао — дама, у иду“ ћем писму, обасипа га комплиментима, за ципелице од црног крокодила, које су јој по. слате у Никосију, на Кипру. Њен калуп, каже, имају, код њих, у Брислу, — нека јој још два таква пара пошаљу! плаћа преко своје банке у Паризу. „О мадам Валиери“, — чу: јем како онда мрмља неко, — „о мадам Валиери, ви там в Кипру, а ја здес в Лондону. Перемешченаја персона, да, да. Слава Богу, Перемешчених ботинки њет. Персона перемешчених, да, да. Ох мадам Валиери“.

Па као да се неки Нечастиви појавио, у подруму, после тог писма се нижу, неколико писама, оних, који уживају у црном крокодилу. Нејепа, Аисћез5 о! Мапсћечјег шаље им велики чек. Рјепнин удара на рачун нотврду. И адресу 55 Стозуепог Ношзе. У пет мдућих писама увек налази и чек. Уз комплименте новом моделу у црном крокодилу. На жалост, ни то није трајало дуго. Као да се налази на неком, Гуливеровом, путовању, већ у идућем писму, супруга једног лорда, прети, да ће доћи да се обрачуна, лично. Упропастили су јој кожу, за три пара. Њену кожу! »Нег от зп«. Доћи ће 20 новембра џ радњу: У уторак. Рјепнин онда, збуњен, бележи то у календар, али се чуди. Нити су они отворени 20 новембра, нити је 20. уторак. А пита се и какву је то кожу далар Пише; „њену“.

После тога, међутим, преписка постаје све замршенија, са тим дамама, као у неком општем вртлогу, јер имају по неколико имена, која су исто дице, а у рачунима, бар по имену, неколико. Мг5, Вискпе!, на пример, била је у књигама, пре тога, Мгз. Ргитола, затим Маз. Ргштопа Раупе, тако, да је Робинсон у рачунима направио велико замешатељство. Графица Сан Елиа била је, пре тога, на истом рачуну; Мгз. Нодит, а пре тога: Мт5, Мае5з, а пре тога, Мадате УШепеџус, а пре тога, Мадате Ргетозе], а пре тога: МогопГлоу. Регпаџа је све то побркао. (Као да је реч о не колико удадбиг Неколико бракова2 Можда и обрнутим редом2 Рјепним се више пе распознаје у тим рачунима. Хвата се за тлаву, 0 чајно.)

Како ће сад да књижи све то2 Јели зато дошао у Лондоп, јели зато пропало руско царство, да би, баш он, дошао да књижи то, у том подруму2 Јесу ли зато бпли ратови, толанки мртви, да све то прође, и остане он, са тим рачунима у подруму2

Каквим. правом мешају они те своје, црне крокодиле, у живот, п брак, тих лама, у таквом нереду2 А мужеви тих дама2 Где су сада Да ли је по њих дошла била смрт2г Јес ли мртви2 Смерт2 Силноденствујутча смерт: — чујем како неко, у Лопдону, мрмља.

Рјепнин онда чита још, два три писма, журно, а идућа оставља, у страну. Бароница Војвећиа има само оправку пета. На рачуну, врао отмене, госпође Вепшпск Сауепаећ Перно је написао, својеручно, „прпчекати“. Развод. Септ. 3. 1947. Откуд је зиаог На рачуну госпође МасшНолес написано је: „задржати“. (Украдене су јој мипеле у хотелу) Тата 5ћагтап каже ла је последњи пар бпо безнадежаи, (Тће Јаве, рај ћаме ђесп ћореје55). Она му пише из хотела КИх. Недалеко. „Тапја, Тапја, колико ствари има па свету, које су такве2 Нореје55!“

Рјепнин опда каже себи, да је, за данас, то, доста.

Узима опо што му жена меће у торбу, да понесе, за ручак. Јаја. Сир. Мел. Пексимит. У осталом и то је много. Олвнкао се ол јела. Све то му се чини тако бесмислено. Све што се са њим збива, тако луло. Ко та је ловео у тај подрума Његова сулбина2 Дјепикина Револуција2 Бога (Барлов је имао право, овакКав живот ис вреди живети, Коме користи он2 Лондону2)

После неколико трепутака чуо је да неко, горе, у радњи, са улице, отвара врата. Неко се, први, враћа. Познао је те лаке кораке. То је Мис Мун. Она силази у подрум код њега. Види је на степепишту, као у катакомби, а промаја јој задиже плисирану сукњицу. Мила му је. То не значи, међутим, да је пожудно гледа. Да би је радо имао. Не привлачи та конт у подруму, пи кад би био понуђен. То је искључено сад у његовом животу. Чуди се само што га, тако мило, гледа лапас. Пре је била тако хладна. А сал су јој очи, кал му приђе, тпиром отворепе. Гледа га право у зенице. Има при том неки чудан осмех.

Прилази му, са руком која стиска, међу колена, сукњу. Каже: „Шта вам се Мило“ Изгледате тако блед ин тужан“.

Пошто јој оп одговара хладно, — а чак се и не диже са свог троношца, — она му прилази са леђа, и спушта, писколико папирића, на сто, пред њим, а ради то као ла жели, да та загрли, око врата. Осетио је па свом ле“ сном рамену, као неке топле голубове, опет њене груди.

Пита се, намрштен, шта то све треба да значиг Значи ли то да, са младим власником радње Раш Каћите # 50оп, није све'у редуг Пита је шта би желела2

Опа се онда извија пред љим пи паслања, на сто, пред њим, сасвим близу, Показује прстом те папириће и каже, тихо: „Молим вас да приметите моју продају“. (Она, пи Сандра, почеле су биле да добијају фунту, за сваки пар од крокодила, продат из њихових руку. Тобоже њиховом заслугом!)

У радњи није било никога. Кроз прозор, у асфалту улице, пада, па њих, пека пратња ва, зелена, мутна, светлост,

(Одломак из романа о Лопдопу)

=