Književne novine
И ПОРЕД постојећих закључака и препорука најодтоворнијих поли. тичких форума у нашој земљи, још увек није спроведено основно уставно начело: награђивање радних људи према раду а не према карактеру радног односа. Отуда постоји вапијућа разлика између стваралаца у сталном радном односу и оних који се антажују за рад по делу и ступају у привремени најамни однос. Док је један стваралац у сталном радном односу заштићен од самовоље радне организације као Свог послодавца низом прописа из области закона о радним односима, тако да му није лако дати отказ, дотле се слободни ствараоци налазе под сталним отказом.
Ако се са њима прекине привременџи (ерноварна) радни однос или однос по делу, ако, другим речима, уредници или директори одлуче да неког слободног ствара“ оца више не ангажују у, својим програмима или издањима, слободан стваралац нема практично никаквог правног. основа да. се некоме жали на ту одлуку без 0обзира што му је тај хонорар и тај најамни однос једини извор при хода за живот, и што „отказ" није објективно оправдан.
Постоји више аргумената који иду у прилог захтева за изменом овог моложаја слободних ствара-
| лаца и њиховог. изједначавања. са стално запосленим у погледу свих
_ самоуправних права и обавеза. Са- |
дашња средства којима располажу радне ортанизације у области културних делатности (и не само ту) нису средства која су акуму. лисана само из њиховог рада него и из рада свих радника и свих стваралаца који су ступали у радни однос са организацијом, а пре станком радног односа заувек се лишавају права да суделују у планирању расподеле и употребе тих средстава, без обзира на то колико су свог властитог рада акумулисали у та средства.
Ово поготову важи за разне менаџерско-посредничке, рентијерско-финансијерске организације ко је држе власништво производних средстава и изнајмљују их ствараоцима под условима нечувене експлоатације. Услед тога се ствара неравноправан однос: између продуцентских филмских група и власника филмске технике; између музичара п музичких стваралаца, с једне стране, и власника студи“ ја за снимање, с друге; између музичара и власника концертних дворана; измећу музичких стваралаца и власника производње грамофонских плоча; између ликовних стваралаца и власника ли ковних галерија итд.
Све то покреће и дубља пита“ ња но што је питање – остварива“ ња права стваралаца у удруже. ном раду: доводи се под сумњу правна _заснованост менаџерскопосредничког система, јер је оспорено власништво њихових средстава за производњу и јер их ти посредници користе искључиво у рентијерске сврхе.
Нерешеност ових проблема има ц своју негативну психолошико-моралну страну; она. доводи ствараоца до кризе и подвостручавања. личности. Стваралац ван сталног радног. односа пр едставља једно, а тај исти стваралац у сталном радном односу — нешто сасвим Ору. 20. У овом случају, он је обје: тивно наведен и приморан да брка и замењује критеријуме објективног вредновања (на што га упу ћује његово својство уредника) са властитим субјективним склоностима или, интересима (на шта га упућује својство ствараоца).
Сагледгча у целини својих ма“ нифестација, ситуација је досегла критичну > лаку. _ Фетишизација. радног, односа доводи до стварања монопола приватног и групног ко“ рактера, који су у толико моћнији што замењују раније монополе државе и Партије. Поред свестране ексилоатације туђег стваралачког рада и рентијерског каракте-
Наставак на 2. страни
~
Га“ 4
а 6.
<>
; ПРЕДНОСТИ И ПОГИБЕЉИ
БЕОГРАД, 5. ЈУЛ 1969.
Година ХХТ. Број 355; Лист излази сваке друге суботе.
Цена 1,50 динар.
ЗЛАТКО ПРИЦА
ТОСТОЉУБИВИ ГРАБАНИ, мог родног Печуха, довели су ме прољетос у двориште које сам оставио прије 47 година. За свих тих година, сјећао сам се сваке појединости мојег првог обитавалишта у тој скромној кући.
Временом су изблиједили догађаји и радње којима сам у дјетињству био свједок или учесник, али су остале луцидно јасне визије боја, пропорција, свјетла и сјене и штавише, мириса. У мојем даљњем животу, ове прве спознаје попримале су на мени необјашњив начин, вриједност одређе-
оних константи у сликарском проматрању. Као тада у том дворишту, проматрајући сусједни зид оронуле опеке, пријеп потамнио од киша и обрастао ситном вегетацијом, блиједило кућног зида и зеленило баште у дну Аборишта, тако сам и касније као смишљено упућен једним системом, свијет проматрао анализирајући појединости доводећи их увијек у међусобну овисност, Вриједности, гледане сликарски, увијек су релативне, оне то постају једино у компарацији са другом вриједности.
То је прва константа. Друга, истог значења јесте асоцијација, повезивање имагинарних визија са рудиментима објективне стварности. У границама мојег академског одгоја, нисам нашао простора за реализацију и разрађивање тих принципа, и поред познате ефикасности одгојних начела загребачке академије у тридесетим годинама. Тинторетова. парола извјешена у тадашњој мојој сликарској класи: „Лијепе боје могу се купити у дућану, а добар цртеж постиже се свакодневним марљивим радом", био је важан аксиом, непосредно везан на онај Енгров у изазову на Романтику Ежена Делакроа:
„Добар цртеж, то је питање Части".
ЗЛАТКО ПРИЦА:
Мовајајући без резерве ове строге принципе у годинама по завршеном студију, настала је и моја прва и последња музејска копија „Портрет Госпође Рекамије" Ј. А. Гроса, из збирке Југ. Ак. у Загребу. Почетком педесетих година, истражио сам све могућности које сам стекао школом и наслијеђеном традицијом загребачкот сликарског круга, познатог под називом »аје Ђште 5ећије уоп Аггатп«.
Прије свега поставило се питање новог простора у којем се појављује сликарска тема. Да се то постигне било је потребно срушити све раније концепције базираве. на илузионизму, и из темеља изградити посве нове. Преломни период у том процесу био је студијски боравак 1953. У
ндији, Могулска минијатура фреске у Ајанти, скулптура Елоре и КаБураба. Овај за мене дотад непознати дијапазон убрзао је већ један интимни процес у врењу. Објаснила ми се улога европске традиције оваплоћене у нормама талијанске Ренесансе као ретроспекције на антички идеал љепоте, поглавито на грчку скулптуру која није имала свог пандана у сликарству. Како се то постиже јасно је изложио у свом познатом трактату Ченини. Начела пропорције и мо. делирања форме, које је он тако дирљиво изложио у „име оца, сина и духа светога, те св. Луке заштитника нашег аснафа" неоспорно су ме коначно довела до сазнања да се мој сликарски проблем не остварује на пројекцији античког начела форме и моделације. Видљиви свијет је конкретна чињеница, но сликарски доживљај те чињенице кохерентан је са низом рационалних и емотивних асоцијација које сједињене у цјелину творе сликарско остварење. Сви ови елементи егзистирају у сталној међусобној овисности, они су у кон-
4
ТЕДЊА
ЗА ОДРЕЂЕНОМ ДРАМОМ
Интервју са Александром Поповићем
СОМЕРСЕТ МОМ је рекао да професионални писац не сме да прави селекцију својих дела већ мора да објави сваку написану реч. Да ли су твоје фиоке увек празнер
ПРЕ СВЕГА, ја сам овде код нас један од ретких професионалаца. Наиме, ја заиста живим искључиво од писане речи. Никада нисам добио никакву стипендију, или фондацију, или стан, или студијско путовање, и томе слично. Ја нисам члан ни једног савета, ни жирија, ни удружења, нити редакције. Осим ауторског хонорара за своја дела немам никаквог другог примања. Све ово наводим из разлога што код нас још увек има двојаког начина награђивања уметника. Прво награђивање је оно законско, право и фиксирано, односно награђивање према учинку, а груго је оно неписано, полузванично, сопијално, оно које се даје од слу: чаја до случаја, по нечијој доброј вољи и према нечијем разумевању, односно извесним заслугама и одређеним потребама, у одређеним тренуџима, под одређеним условима. Ово друго награђивање често утиче да оно прво не буде реално, јер ради се о прерасподели средстава, која у целини нису недовољна, напротив. Јасно је, ја сам против таквог стања ствари, али шта вреди кад сам у ап-
стантном покрету, кореспондирају са низом одређених појмова.
Пастирица и говедо, плодно стабло јабуке и жена, жена и плод, плод и сјеме али и сјеме и плод, плод и стабло. Тако у бескрајном ритму асоцијација и поређења, мултипликације и саједињавања налазио сам одговор на исконска питања. Она нису идентична али ни дивергентно опречна од она три позната, које је Готен у својој познатој слици сажео на тему: „Одакле долазимо, шта смо, куда идемо".
Слика прије свега има своју властиту гравитацију и простор, који није идентичан _ илузионистичком простору треће димензије. У систему ове властите гравитације и простора, тек је могуће досећи оне умјетничке домете, који су природни одраз материјалног и духовног стања наше цивилизације.
Савремено сликарство остварило је те могућности, које додуше пружају велике предности али и погибељи. Ова велика шанса можда нигдје није тако цјеловито садржана као у слици „Госпођице из Авињона" П. Пикаса.
Ова слика испуњена монструмима је истовремена негација и афирмација, повратак праизворима ликовног стварања човјека, у зору људске, цивилизације. Док је „Бијели квадрат на бијелом" Малевича само апсолутна негација оног идеала љепоте којег оваплоћује талијанска Ренесанса у обојеној античкој скулптури Боконде, и која преко Тијепола траје све до Реноара, ове „Госпођице из Авињона" упућују на хоризонте на којима нема алтернативе лијепо-ружно него истина-лаж. Потражити, наћи и показати ту истину изазива велико узбуђење, а то је природна задгћа умјетности, напосе суччаретае.
мозаик У ДВОРАНИ ЗГРАДЕ ДРУШТВЕНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА ХРВАТСКЕ У ЗАГРЕБУ (СНИМИО: ТОШО ДАБАЦ)
солутној мањини. Хоћу рећи пристао бих да радим без обзира на износ награде за свој рад, али под условом да у том случају бригу о мојој егзистенцији преузме на себе друштво, или бих исто тако у супротном случају био за то да се све што сам привредио исплати и остави на слободно располагање. Овако, када бих само једну годину престао да продајем свој рад остао бих без икаквих средстава за опстанак. Ето, коначно одговора под којим условима и с каквим перспективама стварам ја да нас као професионалац. Моја несрећа што сам двадесет година радио и гладовао, јер није било шанси да продам свој рад, ствара данас известан привид моје среће. У једном тренутку је кренуло и ја сад живим од двадесетогодишње резерве свога стварања. Ја свакако и даље радим, али морам признати да задњих %еколико година продаја мојих радова превазилази по количини оно што сам ја у стању да створим за то исто време, и тако се резерва онога што сам две деценије радио рапидно смањује. Дакле, фиоке ми још нису празне.
А ШТА ЋЕ БИТИ кад се оне једног, дана испразне2
НЕ ЗНАМ НИ САМ шта ће се догодити кад се испразне и кад многи зауради посматрачи најзад увиде да се ништа преко ноћи не може ство рити.
ДА ЛИ ЈЕ ОВО наше време заиста, како неки тврде, време комедије и сатире»
КОМЕДИЈУ И САТИРУ није родило наше време, па према томе, ни оне нису његове. Тешко ми је да се сад опет споримо око термина, али морам напоменути да ми и ново време, односно и оно што се ствара у најновије време желимо пошто-пото уденути у старе теорије. Тако смо навикли, али мораћемо да мењамо навике, јер темпо данашњег развоја људске мисли не трпи више заблуде дуже од годину дана. Данас једна машина у фабрици, прецизно је израчунато, губи своју вредност после седам година! Није речено да се у извесним фабрикама и у извесним областима културе не може и данас стварати на машинама и теоријама од пре тридесет или педесет година, али оно што се на тај начин створи служи једино као жалостан доказ заосталости једне средине. Зато бих ја пре рекао да је наше време, време немилосрдног и свакодневног рушења великог броја заблуда, па и о комедији и о сатири.
ИМАМ УТИСАК да се твоја драмска. техника све више ближи класичној. Има ли у томе истине или је то ипак само Мој погрешан утисак>
НОВА ТЕХНИКА не негира стару она је само схвата на нови начин, а ни једна вредност не може бити константна. Под класичним вредностима се често подразумевају вредности, а то је недијалектичко схватање ствари, јер у ствари немењање је најбољи доказ о безвредности. Од чета се ја удаљујем, а чему се ја приближавам, не зависи само од мога кретања, већ и од положаја оних који посматрају моја кретања. Према томе шта је од свега тога тачно не зависи само од мене, већ од свих нас, и на неке ствари можемо једино заједнички одговорити.
ТВОЈ РАД за телевизију врло се раз ликује од онота што радииг за 10з0риште што је сасвим разумљиво кад се зна да си превасходно позоришни писац. Шта би рекао када бих те замолио да упоредиш писање за телевизију и писање за позориште>2
НА ПРВОМ МЕСТУ хтео бих да кажем да је телевизија мајка за про фесионалне писце. Телевизија сваком нуди посао, и у сваком тренутку, што. је најважније. Међутим, телевизија није позориште. Телевизија има чврсте схеме свога прсграма, односно телевизија има своје одређене пстребе. Уметник не може телевизији, као што може издавачком предузећу или позоришту, понудити све што створи. Као што је познато, ја сам покушао да своје стваралаштво прилаатодим извесним потребама телевизије. Мислим да је телевизија била задовољна том нашом сарадњом, а и ја сам врло. Знам да има и таквих који пореде мој рад на телевизији са оним што радим за позориште, али то је бесмислено. У позоришту сам ја сам, а на телевизији нисам. Не може се свака песма из збирке песама објављивати у дневном листу. Технички може, али једна иста песма на та два различита места раздичито и делује.
ДА ЛИ БИ БИЛО боље када би се писци“ опредељивали за позориште или за телевизију2
МОЖДА БИ ТАКО било боље, али на жалост, ја бих се при таквом изору ипак определио за позориште, ЗАШТО КАЖЕШ на жалост» АЖЕМ НА ЖАЛОСТ, јер позориџте није у стању да издржава драмже писце. Коначно, мом темпераменту одговара да се кушам у разним медијумима. |
Наставак на 2. страни