Književne novine

Поводом затварања изложбе „Надреализам

и социјална уметност“

МУЗЕЈ САВРЕМЕНЕ УМЕТНОСТИ У БЕОГРАДУ

ХАЛО... Да, ја сам... Ко Не чујем Вас добро, окрените нулу... Сада је већ боље... О, добро вече... Не, не, нисте ме узнемирили, пре изненадили што се овако касно јављате. Чему имам за то да захвалим2... Када се затвара изложба „Надреализам и социјална уметност 1929—1950"2 На жалост, она је затворена, има томе већ неколико дана... Тако брзог Не бих рекао брзо, бар не за наше појмове трајања једне велике изложбе. Била је отворена преко два месеца... Да, знам да Вам је жао, али шта ћете када сте у том меЂувремену били заузети. Такосам и ја једва успео да погледам филм „Ко се боји Вирџиније Вулф2" са Лиз Тејлор и Ричардом Бартоном. Гледали сте га, да2:.. Слажем се, то је најбоља њена улога, А јесте ли видели Бергманове „Тишине"2... Морбидно2 Свакако да је морбидно, само то не умањује његову психоАошку и филмску аутентичност. Онда Вам је, вероватно, „Коса" ближа срцу2 Ту су бар живот младости и младост живота онакви какви јесу... Не будите престроги, забога, чега то младост има да се стиди»... Не, тај филм нисам гледао. Када се то давао2... Чуди ме, нисам напуштао Београд за све време одржавања изложбе... Многи су били спречени, нисте Ви једини, нека Вам то буде утеха... Далеког Шта ћете, има нас који свакодневно тамо идемо. А било је и лепих дана, управо створених за шетњу... Да, увек искрсне нешто непредвиђено. Чудно је само како за то непредвибђено у свако доба нађемо слободног времена... Немојте да сте смешни, не замерам Вам, с каквим правом бих Вам нешто тако пребацивао2 Мислио сам само како је тужна судбина једне изложбе што брзо прође н заборави се. Толико труда уложите док је организујете, сакупите експонате са свих могућих страна, аранжирате причу неке не тако далеке историје наше уметности, а онда, када јој рок истекне, као да је није ни било... У праву сте, нешто трајно ипак остаје. Али скоро човек да поверује да се изложбе праве само због каталога... Имали сте га у руци Онда немам потребе било шта да Вам објашњавам. Једино, скренуо бих Вам пажњу да то и није каталог изложбе већ један од осам томова историје наше савремене уметности од почетка века... Тачно, ово је тек други... Импонује, кажете2 Препуштам Вама да сами по својој савести оцените тежину свих девет студијских текстова о надреаАизму и постнадреализму, о социјалној уметности између два рата у Србији, Хрватској, Словенији, Босни и Херцеговини и Македонији, о уметности НОР-а и сошијалистичком реализму. Упозоравам Вас на ону другу, назовимо је квантитативно-документарну страну његову, на хронологију и литературу, библиографију периодике и 110 биографија умет ника са исцрпним библиографијама, на катаАошку обраду око 500 експоната и преко 400 „ мрно:белих репродукција, све то у књизи са око 300 страница великог формата. То заиста импонује, тим пре што су то први подухвати те врсте у нашој толико оскудној историогра фији... Не, стварно мислим да је велика ште та што је нисте видели. Тешко да ћете касније наћи на једном месту сакупљена сва та дела интелектуалних немира и социјалних немирења у нашој уметности, све те документе ангажованости који су били доступни а мирили су естетичке са историјским критеријумима ... Хало... Хало... У реду, опет Вас добро чујем. Мора да је дошло до неких сме-

ИЗ ГАЛЕРИЈА Миа

тњи у везама те се нисмо разумели добро... Да, да, бидо их је и овде, разумљиво, ништа. мање не рачуна на непогрешивост од једне тематске изложбе... Тачно сте уочили, нема Бабићевих „Црвених застава" из 1921. Тражили смо их али их нисмо добили... Не, не, нема ни Јунековог „Пртача" из 1940. Могли смо та позајмити по цени осигурања на вредност од 50 милиона, додуше старих динара, али признаћете да ни то није мало за једну градску буџетску установу. Него, тим поводом, примећујете ли један занимљив феномен: од дрвећа шума се не види!... Не, нисам погретио, мосталом и сами сте својим примедбама то потврдили. Запазили сте дела којих нема (ако боље прелистате каталог наићи ћете ипак и на две Јунекове слике) а превидели оно мноштво присутних... Свакако, задатак је критике да уочава недостатке и пропусте, иначе зашто би се тако звала, зар не2 Па, ипак, постоје и добре стране на које би требало указати ако ни због чега другог оно због закона равнотеже. Чак се и природа њега држи. Мане и врлине чине човека човеком, не само једна од њих. Или се добро увек подразумева и није га потребно посебно истицати2... Немојте да се љутите, па то ц мене

самог погађа... Знам, знам... верујем Вам....

у праву сте... такав је живот... не2 такви су људи2... џ реду, онда људи... ништа зато, другом приликом поразговараћемо и о томе... лаку ноћ.

Драгослав Борђевић

6

ЧОВЕК

УЗ ПРВО ИЗВОБЕЊЕ ДРАМЕ „ВОЖД“ ИВАНА СТУДЕНА

НА ВЕЛИКОЈ СЦЕНИ НАРОДНОГ

КАДА ВЕЋ СЕЗОНА није била обична зашто и завршна представа не би била памђена по нечем изузетном: јубиларном програму је до. дана премијера „Вожда“, публици је представљен један недовољно познати аутор — Иван Студен и оснажено поверење у књижевне конкурсе. Цео догађај је у знаку наглашеног задовољства и извесних вредности које ће вероватно надживети тренутак и остати у театру им литератури.

Студенова мисао је сасвим јасна: рађањем човека је процес физичког стварања окончан. Све остало је питање снажења духа и утврђивања његове не само спиритуалне него и материјалне егзистенције. Из тога би требало да следи како човек није само чиста субјективност биолошки постулирана и како у његовој природи и поступцима ваља видети стециште различитих односа, кретања и хтења. Ово му, као писцу, омо гућава да не остане међу штурим фактографским условностима, код конвенционалног и школског описивања самих прилика и истицања знамења одређених историјских датума. Историја не претходи човеку и њетовом постојању, чини се да су готово идентични, и зато се испитују они модалитети у којима најпотпуније можемо упознати дух целог једног народа. Није ли то простор и време у коме свако може наћи себе, потреба да се непрекидно суочавамо са оним шта смо постигли и шта би могли да учинимо када би били у својим могућностима, отварање према прошлости ради будућности. „Народи су оно што су њихова дела“, а из те перспективе све има своју посебну боју: факта, обичаји, политичка правила и друшштвени односи. Зар исту судбину нема и сам човек Студен се не заноси идеализацијама и његово веровање је увек осенчено сумњом: народ као'и човек може да буде снажан али и колебљив! Не доводи ли често општа мисао у питање им свој опстанак оног часа када несигурност узме маха и препусти тело пустошењу страстиг Како ускладити друштвене циљеве и индивидуалне прохтеве2 Да ли су конфликти. и противуречности природна појава или историјска неминовносте Милош је сав у своме субјективитету и строго одређеним оквирима, а КараЂорђе. изнад тако изражене индивидуално. сти, јер у себи обједињује духовни интегритет своје личности и свога народа. У „Вожду“ је он стога и представљен као тоталитет који садржи више супстанцијалности него

конкретности, готово вантелесно — као ауторитет. Отуда не би требало да нас збуњују костими, локације и поједина факта — јер ово

сасвим извесно није историјска драма. Пре би се могло тврдити да је Студен начинио драму духа једног народа у хегелијанском смислу. Уместо да се служи познатим драматуршким шемама узете су за основу филозофске тезе око којих се у разлагању и медитацији оформљују аргументи, негације па и одређена збивања: општа мисао о народном интересу, потребама и могућностима наилази на отпор у Милошевим страстима. Он би хтео да је задржи и подреди својој личној удобности, сигурности и задовољству. Све је то наглашено у стилу његовог живота, начину облачења, односу према кнетињи Љубици, методима политичког обрачунавања, сладострашћу када је са робињицом и самопотврђивању у власти и богатству. Под његовим притиском попушта и Вујица с тим што се не иде према сукобу личности него самих идеја. На другој страни је сам Карађорђе који се испољава као суштина — појединачно битисање га уопште не занима, свеједно му је да ли стоји испред њега пријатељ или непријатељ, лишен је потпуно приватних страсти, јер он је Вожд слободе а за себе је само рана, тако да је споља узевши више апстрактан него стваран, летаргичан у сновима и сећању, без одређенијих физичких акција. Његово присуство, међутим, делује снагом свега оног што садржи личност, својим постојањем у којем је оличена не само тежња за другачијим методама политичке борбе него и потреба да се једна револуција доведе до краја и самим животом потврди смисао слободе. Карађорђе зато није окамењени појам, његово животно деловање и људско значење је веома одређено и активно па се сукоби изводе на релацијама које и данас могу бити актуелне.

Све је то условило и специфичну изражајну форму у којој доминирају дуги монолози. Чак су и многи дијалози стилизовани тако да се пажња концентрише само на оне личности чија је мисао у одређеном тренутку пресудна и посебно активна. Физички разрађена збивања су по правилу кратка и интензивнија у сећању него самој реалности. Понекад се стога чини да на сцени и нема никакве драме — да су све то сукоби, дилеме, неизвесности, посртања и чежље јелног човека или једног народа, стање духа и свести речитије и конкретније од сваке фабуле, психологизирања или сликања карактера. Студенове сценске конфронтације делују _ понекад недовољно рафинирано и хаотично, отимају се правилима, остављају и утисак личних иницијатива — па ипак, по оном што сугерирају својом, свеукупношћу представљају јединствену структуру која се намеће својом глобалном метафоричношћу. Носиоци тог јединства су речи: у њима су сједињене све компоненте чулног и рационалног, постигнута персоналност у исказивању свега живог, успостављен онај унутарњи и суштински континуитет не само са личностима него стварима и збивањима, а то им даје конкретност и постојаност. Овакве речи никада нису сувишне, свака има своју одређену функционалност у превазилажењу супротности и разлика између свега спољног и унутарњег, рационалног и нестварног, у настојању да их прихватимо као пуни доживљај света а не само као размишљање на тему људских идеала, страсти и жеља. Из њих извире снага што усмерава ритмове и градације па су извесне партије у тек-

ПОЗОРИШТА У БЕОГРАДУ

сту препуне активности и оне чудне и недокучиве лепоте која увек означава праву литературу. ! . Студен је хтео једно а Григоровић је створио друго: у својој редитељској поставци он није могао да изневери традицију свога позоришта, потиснуо је у други план све филозофске импликације текста и исфорсирао епске димензије и оним најоскуднијим збивањима. Како за то није могао да нађе поуздан ослонац у писцу, којем би далеко више одговарала једна скромнија, непосреднија, једноставнија, пригушенија и камернија интерпретација, приклонио се сценографији Миомира Денића, костимима Божане Јовановић и илузионизму који располаже са хиљаду и једном сенком. Позорницом стога не доминира човек — већ једно огромно стабло веома реалистички обликовано које би требало да симболично оличава самог КараБорђа. Својим хипертрофираним облинама и корењем оно, на несрећу, потпуно наткриљује Вожда тако да се под њим осећа мален и изгубљен, скоро ништаван. Услед тога мисао измиче па се читава сцена претапа у фантастичну бајку пуну црвених и прних боја што остављају утисак нечег нестварнот, Да ли је дух народа апстракција2 КараБорђе као оно људско у свему томе стваран је до те мере да се пита шта је уопште песма. Из његове медитације о песми — и песништву као уметности разазнајемо да му разум не допушта никакву занесеност и Мистичност, С обзиром да тако нешто може угрозити мисао о слободи којој су сви ње гови поступци подређени. Он чак и спава отворених очију — тако да се у његовом

присуству не може раздвајати прошлост од будућности нити будућност од садашњости. Све је то један исти круг мисли, потреба, акција и могућности — па је логично што сећање на говор којим је храбрио народ на устанак добија у овом контексту облик прелсказања оног што ће се морати понављати све до оног часа док људи не задобију своју пуну слободу. Григоровић разбија тај обруч и одваја сан од сећања, сећање од сна, јаву од сна и тако Карађорђе постаје занесењак у крајње суровој и претећој реално. сти. Редитељ у страстима тражи сукобе и драматику и због тога низ сцена о ситуацији добија непредвиђене распоне и заогрће се помпезношћу, која може, евентуално, да се допадне неком у гтледалишту, али која целој представи даје карактер пресахле и неадекватне изражајне форме.

Григоровић се, међутим, није у свему разилазио са аутором. Присност је одржана посредством ликовне шеме, тако да су им се ставови и виђења приближила и ускладила око неких ликова, а пре свега Љубице. Ту је редитељ веома успешно решавао конфликте између општих стремљења и сасвим субјективних хтења. Расцепи у личностима су доста реалистични и убедљиви а у неким приликама прихватљиви. Једино је у игри Јована Милићевића, уза све ово, било мало превише виолентности испод прастаре маске Вујице Вулићевића која му је, без обзира на разлоге који се донекле могу уважити, више штетила него користила. Да је то пригушено, његова себичност и лукавство у својој застрашујућој опомени били би још продорнији и импресивнији. »

Парадокс ове представе и редитељске поставке лежи у избору Петра Банићевића за улогу · Карађорђа. Он се својом | појавом, кретањима и конкретношћу у доживљавању опире маглинама које га окружавају и настоји да одржи присебност у сваком тренутку: будан је и у сну, не допушта себи никакву болећивост, није трагичан над својом судбином, непоколебљив је и понекад сасвим тих као да већ и за живота припада смрти, чврст и кад треба — каменит, човек који се неприметно, без патетике и великих тестова уздиже до појма, духовна снага што интензивно зрачи и узнемирава околину, егзистенција сведена на своју суштину. Овакав лик — представља високи артистички домет Банићевића и значајну уметничку креацију. Мира Ступица је као Љубица потпуно обуздала потребу за спољном игром и своју изражајну моћ усмерила на унутарња превираља и патњу. Између снажних речи вешто је балансирала тако да је цела улога деловала као поема слободи и верности. У Милошу Обреновићу све своје страсти разиграо је Бранислав Јеринић пуном снагом доводећи их често до максимума. У његовој интерпретацији то је робусна личност која све опште норме и идеале своди на своју личну егзистенцију. Јеринић је умео да се наметне силином сцени па је, и поред извесне форсираности, доминирао првим делом представе исто онако како је, на сасвим други начин, чинио Карађорђе у другом делу. Мпечатљиве минијатуре реализовали су Љуба Ковачевић (Лисовић), Ратко Сарић (Наум), Мида Стевановић (Милутин) и БорЂе Пура (Вечити слуга). Због свега тога режију ваља тражити више иза глумачке игре нето у спољним оквирима представе.

„Вожд“ је, када се ослободи свега онота што га оптерећује, литерарна реч и могућност за сценски доживљај. Такав ће и остати да чека нову сезону.

Петар Волк

ПАВЛЕ ЈАКШИЋ

ДЕЛО ГЕОРГИЈА КОНСТАНТИНОВИЧА Жукова подсећа умногоме на Толстојев „Рат и мир" у којем славни романсијер између шест стотина личности романа, као главног актера истиче патриотизмом надахнут народ. Стога, ако се занемаре неки ефемерни ефекти и поштују услови места и времена, у овим мемоарима могу се наћи инспирације за велика дела.

Жуков је човек који је рат видео и доживео у разним варијантама. Жуков је војсковођа под којим су жестоким окршајима грађанског рата у једном дану убијена два коња. Он је као заменик Врховног команданта совјетских оружаних снага излазио на прве борбене линије и тиме у теорију ратне вештине увео елемент „истакнуто командно место".

То је човек који је међу реткима, изузев, наравно, оних које је Стаљин због самосталног става лишио живота, ммао смелости да испољи своје Ја пред великим бирократским деспотом Ј. В. Стаљином и да му на увреду у историјски опасном тренутку одговори оставком на положај _ начелника Генералштаба оружаних снага СССР-а; човек кога је Стаљин, упркос томе, а можда баш и због тога, увек звао када је тешко, да би га ангажовао као летећег команданта.

„и. Каква је то будалаштина2 Како вам је могло пасти на памет да Кијев предамо непри. јатељу2 — каже _ Стаљин Жукову. — Ако ви сматрате да је начелник Генералштаба способан само будалаштине да меље, тада он нема шта да ради. Ја вас молим да ме ослободите дужности начелника Генералштаба и да ме пошаљете на 4 фронт — одсскао је Жуков. — Моћи ћемо ми и без вас!“

Основна тематика овог дела може се свести на разматрање · улоге војно-политичког руководства Совјетског _ Савеза КПСС, војног командовања и појединих војних личности с једне, и народних маса, с друге стране, у једном историјски изванредно важном догађају какав је био немачко-совјетски рат 1941—1945. године.

Како оцена Стаљинове личности, његове улоге у припремању и вођењу рата има не само историјски него, у савременим _ условима сложених међупародних односа и идеолошких струјања, и практично-политички значај, лупе аналитичара усмерене су управо на она места на којима се непосредно третира ова проблематика.

Због тога ће овде овом деликатном питању бити поклоњена нешто већа пажња Од оне коју оно по својој суштини заслужује у историјској перспективи. ;

Култ Стаљинове личности — као негацију дијалектичко-материјалистичког _ погледа на свет и много којечега од онога што би требало да буде политичка пракса у теорији дефинисаног социјалистичког друштва створили су у одређеним историјским усло: вима одређени људи, појединци и организације, уз активно учешће самог Стаљина.

У светлу агитације и пропаганде настале у то доба, Стаљин је третиран као древни бог сунца Ра, без кога нам ни ово наше реално постојеће сунџе не би сијало.. „Јер је обични човјек Стаљин бесмртан као што је бесмртан и вјечан људски напредак; јер је он човјечанство, у најсудбоноснијим данима". Опда је дошао идеолошко-политички шок 1948. тодине и сагледавање Стаљина из југословенског аспекта, кроз пову призму на стаљинистичко-информбировна социјалистичку Југосла-

сталу у току ског притиска вију.

. Други шок, чији је епицентар био у Совјетском Савезу, наишао је после Стаљинове смрти која је, како се то песнички изразио Јевтушенко, као и код осталих људи ушла непозвана у Стаљинове одаје.

Затегнуте струне агитације и пропаганде нагло су прескочиле на другу страну раннотежног положаја. Стаљин „свезнајући". „свемогући", „тенијални", проглашаван је тада не само за човека који је рђаво руководио пословима прве земље социјализма 4 међународног радничког покрета и који је совјетско-немачки рат „пратио само на глобусу", него и за незналицу сваке врсте, па и злочинца.

Утисак који је све ово произвело на грађане Совјетског Савез формулисао је синтетички, у аутентичном разговору један совјетски књижевник који је, у слободној интерпретацији, рекао ово: ,

„Ми смо учинили оно за шта народ каже „не ваља се", видели смо своју голу мајку... Имали смо славиу историју... 1917, са царизмом је бачена под ноге и сва та историја.

. Из Лењиновог доба остао је само он, који лебди негде у облацима. Његове сараднике Стаљин је осудио као издајнике земље... Веровали смо да је то исправно и да је Стаљин достојан симбол наше историјске величине

А онда је дошао ХХ конгрес. Хрушчон је открио наличје једне појаве којој смо ми увек гледали само лице, и то јако улепшако. Хрушчов је кренуо напред а онда је, после релативно _ кратког времена, — почео ода „„шлајфује" да би на крају и он добио негативну оцену.

Имамо ли ми нешто светло у вашој историји, — питамо се и ми старији п наша млада генерација!" Размишљања. овде неименованог књижевника, који је и сам изрекао тешке оптужбе на рачун Стаљина, у несагласју су са такође аутентично израженим гледањима — других угледних научника и књижевника _ Совјетског Савеза који се, имајући у виду претежно негативну страну минулог раздобља, енергично боре против сваког покушаја „ре“ хабилитовања" Стаљина.