Književne novine

ПОРТРЕТ

ту ТЕ

МИРО ТЛАВУРТИЋ: САОБОДАН РАКИТИЋ

КА ВЕРТИКАЛНОЈ ДИМЕНЗИЈИ ПЕСМЕ

ПЕСНИЧКА ПОЈАВА Слободана Ракитића у данашњој српској поезији више је резудатат духовне припреме и уклапања у традицију нето силовитог, изненадног про-

. дора у неистражене, нове области поетско.

та хтовора. Школован у традицији модерног српског песништва, Ракитић је след» беник и настављач струје мисаоног лири-

· зма, с јаким афинитетом према, декоратив-

ној шари песничког артизма, Настојећи да. се одреди према традицији, у којој тражи оедонац за своју песму, он је уклапање у традиционалне токове схватио пре свега као могућност проширења сопственог постског простора, из чега су, у обема, његовим књигама („Светлости рукописа“ 1967, „Вашки напеви" 1968), па и у новијим песмама, објављеним у „Савременику“ и „Књижевности", проистекле исте хармоничне целине чистих звукова и јасних боја,

Пратећи пажљиво кретање м преображавање оних песничких идеја, које су има де непосредног дејства на формирање мо. дерне поетске традиције нашега језика, Ракитић је већ при првим корацима успео да испољи свој развијени смисао за. исто: ријеку перспективу песничког развоја пи да свој властити песнички простор, прожет светлуцањем лирског симболизма и мук> лим тоновима меланхоличног исповедања, уклопи у најјачу и најзначајнију традици ју српског песништва. У тој традицији ис поведне поезије п мисаоног лиризма он је

мронашао она идејна, језичка и музичка

фавнучја, која пајбоље одговарају њего

вом медитативном лирском таленту, Не скривајући узоре, од којих је учио, и према чијим је искуствима уобличавао своју поетску дикцију, Ракитић је свесно натла> шавао своје опредељење и припадништво одређеној врсти поезије, трудећи се да и рухом п духом своје песме настави, прошири, ца, самим тим, донекле и обнови ону песничку нит, што се, преко заноса, касних романтичара и високог артизма симболиста, као светлоносна пруга трајања, провлачи кроз читаву новију српску поезију.

Понесен п занет светлуцавим низовима пробраних речи, од којих гради свој

питоми свет лахорастог треперења, и меке.

диричности, Ракитић се чешће препушта.

дражима. примамљиве песничке игре мис.

кушењу поетског артизма нето што се труди да своме песништву осигура унутрапњу димензију. У његовим песмама, које нису писане да би биле гласно рецитоване по трговима, већ за тиха и сетна присећа-

њау осами, јаки акценти и наглашени то“

· нови уступили су место усклађеним фор-

_ затлушен мелодичним

мама, које пре сугеришу апстрактни мир чистог лиризма мего што доносе смелу поетску визију и воде ка интелектуалној

"спознаји света, ; Лепо уобличена, складно распоређена, ·

сва прожета хармонијом звука, ритма и

спољашњег сјаја, песничка реч своја. свој-.

ства ипак не исџупљује у декоративности и површинском дејству. Тек у дубинским расветљењима _ унутрашњих смислова и огуснутих значења поетских облика откривају се праве и суштинске вредности песпништва, чије су битније претпоставке сажимање и сублимација. него разливање м умножавање поетског ткива, Као да је још 3 брујањем лаких и типких лирских тонова, Ракитић. тек почиње да наслућује ту нужност згушњавања. поетских форми и значења, Задржавајући основне одлике свог песништва, он све виуше настоји да оствари вертикалну димензију песме то да складним песничким о6лицима, чијом је чаролијом у великој ме ри овладао, обезбеди мисаону бриткост, Јер, тек ако појача п прошири ПА РОН основу свог песништва, Слободан Ракитић. Не моћи да одоли искушењу _ песничке игре, која, ма како била пуна, духа и сјаја песничког језика, није а: не може да уде једина. страст данашњег песника.

Предраг Палавестра

КЊИГА БОЛА

ЧИТАЈУЋИ најновију, рукописну још књи“ ту пдезије Слободана Ракитића „Свет нам није дом", имао сам у више наврата дојам како се поново сусрећем са једним древним, ароматичним и мемило заборављеним језиком, Наиме, језик ове Ракитићеве књиге слободно и талентовано располаже не чињеничним фондовима давмих поетских трезора, већ вертикалом нашег памћења, појављујући се пред мама као нова фигурација света леренди, мо литава, медијевалних записа настајалих

Мене ааић

арене ИН лведи при н-одешрние а ес

Слободан Ракитић

_ Плобидба

Галија наша где ће стати,

Сред каква тајна пристаништа, Зар не очекује нас нигде ништа Иза тот мора што се златиг

Над нама пустош, галебови,

Прозирна пена вечне плавети, дл, свакога нам трена прети Та сенка што за нама плови.

Однекуд, с обале, мирис папрати, Однекуд, над морем, песма дечија, И сваког часа нестварнија

Бива та сенка што нас прати.

Таласа хучних чисто иње,

И нену морску, и прах небеса.

И сен авети с руку стресам

И трептим, КО дрво сред пустиње.

И не знам ко «је нестварнији, Та сенка, ил ми – на лалуби2 Осећам како те стално тубим. – На води да ин оста траг ичији7

Ни време да се једном стипша!

Слутим с далеке висоравни "Заборављени мирис дазвни, Нежну. маховину, светли липшај.

"Одасвуд коб: то талас вали! Где бејах, тосподе, пре рођења7 Дов овде ми се и облик мења,

Ја бивам кап у једној капи.

Галија наша тде ће стати, · Сред каква тајна. пристаништа, Зар не очекује нас нигде ништа

Иза тог мора пто се златиг

уз лелујаво светло воштаница, и уз вели. ку неизвесност сутрашњице. Ложнице и

кондири, двери п небеса, чардаци и хра-

мови, мртва чеда и бели ангели, ждрепци и уранци, куполе златне и реке небеске, све се то именује песничким чином Ракитићевим. И никако не у име индиферен!ног окупљања мртвих реквизита, већ пре свега као срицање једне бОројанице дуге кодико живот, и болне колико ноћ усамљеника. Благословена књиго бола, кликће оу једном тренутку ове књиге песник, до дајући како је онај благословен који зна да пати. Дах пометње ми несналажења у великом помору који траје, тренери сроковима. ове књиге у, којој је све древност и све жива, непосредна доживљеност овота часа. Смрт, та зла хијена, само је последња. тачка на једном путовању ломном и болном, дуготрајном и мукотрпном. Са белегом рождества, као са својом власти“ том коби, корачају овим стиховима симболи нашег предања, наших клетви,.наапих носталтичних повести, Као нада, као велика светлост, над овим стиховима. траје благост опроштаја; црвено слово ле

' тописа који сведочио најездама атарјан-

ским и о књигама пророчким. Стварана, читава, за путника ил намерника, сва ноћна и узносита у свом болном освртању за сном, али и за својом властитом сенком, ова Ракитићева књига није писана за читачку доколицу, нити пак за умор“ не медитације преситих. Она је сва од звука дамара, компонована у настојању "да се понирањем у своју властиту патњу досегне она. висока кула, под небом. 0стављајући далеко иза себе питомост По. моравља, као велику, маштовиту пројекцију детињства, она је пред нама, још малобројним читаоцима ове рукописне свеске, реализовала један пејзаж сав не стваран и сав од стилизација. Развејани смо, за свагда, сашаптава се са' својим читаоцима ова свеска, исписана и уместо једног од оних уморних и су

" сенком

'"плинованој,

морних летописаца. који су, упорно и строго, за један будући свет, бележили податке о злу, епидемијама, глади и многоброј-

ним војнама и бежанијама овога нашег "тамног вилајета. Стога, чини се, ваља и-

мати поуздања у старински ритам овог казивања, овог непрекидног вајкања. Веровања и тлапње ове свеске, тако су че

' сто пружени мостови из безнађа, из таме,

из мркле дубине медијевалног времена. Јао мени, јер ми је ноћ, исписује Касија на челу ове књиге. Али,.на други, развијенији начин, исписује то виртуозна строфа Ракитићева. Проговориле су у.њој потамнеле, посукнуле слике задужбинске, нов језички занос се појавио онде тде „смо навикли да видимо и превиђамо овешталу фразу, а једна нова постава тог простора што се, попут. златне куполе, надноси, високо над нама, ослободила га. је у потпуности круте и крте елементарности. Све је стилизовано, и све је у исти мах толико аутентично у тим привидним, озареним, вазнесеним просторима које је једна имагинација по превасходству бол-

· на, населила новим звуцима. Древност, та,

толико декоративна, понегде помодарска

„компонента поетских светова, овде је до-

казана' чистим амалтамом архаичног срока. и модерне поенте, заборављене лексике и тек изнедрене клетве, Све се угиба. пред мелодијом бурних унутрашњих потреса, и све нестаје пред глаголом мрем. Жедна и гладна траје то пред својом властитом Ракитићева песма: Над извором нагнут, Понад воде жедан, Бол ми непре-

" гледан Кроз гору пи низ пут. Али, такође,

она траје с исказима једноставних, немиринх успомена, сва од трагичног сазнања, и сва од сновиђења. Неке од најузбудљи-

"вијих' тековина. српске песме амбијенти-

ране су у'овој Ракитићевој свесци, дисци: чистој, озбиљно грађеној, смерној у том великом походу ка светлости м благој мелодији успаванке. Драшко Ређеп

ПОВЕРЕЊЕ У ЛЕПОТУ РЕЧИ

ПОЕЗИЈА Слободана. Ракитића. је екстатична, мелодиозна; она објављује тријумф чистог лиризма, поверења у звук и лепоту речи, у неограничене моћи распеване осе ћајности. Присуство рима и класичних форми може нас завести: овај млади песник није традиционалист. Сензибилност која сенчи његове стихове неком заводљивом блатошћу и сетом, која чини мелодију њетове песме често тако елегичном, изразито је модерна. Ракитић је, као и већина правих песника савремене епохе, разапет између два супротна пола: пустошне ствајности и очаравајућег небеског склада, празне, тајанствене, примамљиве трансценденције. Када говори о реалном свету, из њега избија горчина; тада извиру слике јаловости, незадовољства, суше, несреће м бола. У тим тренуцима живот губи смисао и песник се с тнушањем окреће од његовог трљавог изгледа. Напуштајући бесадржајну реалност, песник занесено открива лепоте небеског свода, свемирску хармонију којој хрли његова разиграна машта, Онда када се окреће другом полу свог поетског универзума, Слободан Ракитић постаје радостан. Његова реч се расцветава, добија. карактер чистог певања, смисао и тон екстазе. Одбацујући све појединачно и опиљљиво, аутор „Светлости рукописа" и „Рашких напева" ствара нове светове у којима се његова чежња несметано распростире у безброј праваца, у којима се његов занос не везује ни за шта конкретно. Пошто је самог себе добровољно осудио ма

" изгнанство, усмерава своју пустоловину ка.

узвишеним циљевима. Имагинација, дотле спутана оковима свакодневног, необуздано се и експлозивно шири, укључујући у себе и напајајући се свим оним што је неодређено, нејасно, тајанствено, опште.

Тон Ракитићевих песама је пили пригушен, елегичан, молски, или химничан; средине нема. Раздрт између две крајности — ружне свакидашњице им озеленелих 06ласти сна — песник је час горак, час занесен. Треба напоменути да је спиритуализам Ракитићеве лирике лишен сваке религиозности. Џентрални појам небеског склада нема. за њега религиозно-мистично значење. То је симбол савршенства, поетска слика којом изражава своју чежњу за лепотом, миром и врховним смислом. Небо је испражњено од божанског садржаја и преплављено сањаријама о непостојећој лепоти. Мако тежи ка апстрактном, Слободан Ракитић је песник који више од свега воли реч, мелодију, лепу слику. Путевима сензуалне лирске евоканије он оживљава свег који се може замислити само у рационалним категоријама. У томе је парадокс ове лирике, њена спеџпифичност и оригиналност.

Павле. Зорић

ПОЕЗИЈА, ДУША УНИВЕРЗУМА Е

НИЈЕ ЛИ СВАКА ПЕСМА, у ствари, нади рање људског бића према суштини која стално измиче» Није ли плод, такође, једино могући израз дрвета; Стабло, које спаја корен и плод, није ли посве палик нашем путу, и не огледа ди се корен у пло"ду, као рођење детета у будућој смрти2 Тражећи склад и пут према Врховном Мајстору, песник слави ствари и бићаоко себе, преображавајући их, пред тамом пнштавила и смрти, у глас, у реч, у звук. А оно што се зове истинска и најдубља. људска патња, обасјава нас у вечној поћи. А оно што се зове живот, сталио нам из» миче.

Ја сам, увек, искључиво говорио о себи и из себе, ма о чему певао. Истина поезије је и истина универзума, п једина права истина, Говорећи о себи, ми товоримо о другом. Ја — то је неко други. Ја — то је пакао,

„Аа. се напише ма и један стих, требало

је видети многе вароши, људи и ствари", вели на једном месту Рилке у „Записима Малтеа Лауридса Бригеа", говорећи о посзији као о искуству бића. Свакако, није то једино значење п једина суштина посзије, душе универзума, која, као функција језика и најдубљи израз духа, постаје пашше друго биће, језик у језику и биће у

· бићу, слобода која само у песнику има и

свога краља и свога сужња, истовремено. Осећање се преображава у сазнање, трпља у мелодију, судбина у знак, ништавнло У чујни предео, а најприснији и пајсуштаственији део бића стреми напоље, тако да песник, као искра, бива окружен својом унутрашњошћу,

А живот, овакав какав јесте, никад ви-. ше; ни свет овај, свеједно како је уређен, свеједно што нам није дом, никад нас, док смо живи пламен, у своје крило неће узети. А ми смо овде да о свету и стварима кажемо њихову суштину, као што дрво, рецимо, најречитије говори о трајности материје, као што слова са пергамента о праху људском зборе. У мему се огледа слика универзума, слика раја или слика пакла, ако не у пашој патњи. У чему се огледамо кад нам лице сопствено измиче2 У чијој омо власти2

Љубав, смрт, живот, три сестре, и ма у том кругу из кога нема изласка. Да ли живот траје на рачун смрти, или смрт на рачун живота2 Да ли стабло, можда, не живи на рачун свога плода, или илод на рачун смрти дрветаг Не огледа ли се у једној семенци време и простор врта, у јел ном зрну само — сва житница> Шта из чега происходи, шта чему претходи, ко ко та надилази, није ли сасвим. свеједно, кад све је, сем патње наше, таштина; кад смртвима нам није дано да огледамо се У сопственом бићу; кад није нам дано да чујемо шта богови о намаи о судбини пашој у усамљености својој зборе.

Слободан Ракитић

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 9 |