Književne novine

Наставак са 3. стране

Укратко, у негативним утопијама су половична знања њихових аутора „лите. рарно" надграњђена, да не кажем закрпље на и замаскирана. Потпуно парадоксално, ова белетристика, која по дефиницији тре ба да буде најнаучнија, има занемарљиво малу рационално-научну заснованост, У том погледу она неодољиво личи на шарлатанску, квазинаучну футуролојгију; У футурологији је кремран мит машине, овде антимит. Футуролошком, уопште сцијентистичком оптимизму тачно одговара олаки песимизам негативних утопија, А на литерарном плану, са часним изузецима, оне осцилирају између идеолашке публицистике и лаке, забавне литературе.

рема томе, њихова одбрана човека и ху манизма није нарочито импресивна.

Остала уметност понаша се ту још го ре, баш као да је угрожена пробојем науке и технологије. Многе најекстремније реакције у уметности нашег века, укључујући појаву неких нових праваца и оријентација, могу се лепо протумачити тим страхом: и бекство у спонтаност, и хипертрофирање стваралаштва примитиваца, лу дака и деце, и антиестетика у покретима реализма и надреализма.

При томе, у свом ламенту над судбином човека, а тој значи пре свега и изнад свега ламенту над сопственом судбином, уметност је — и то је ваљда најгоре _ вођена претераним страхом, страхом који долази од незнања, од непознавања науке. Она: осуђује науку — о којој није у стању или неће да суди. Готово сва уметност данас иде мимо науке, мимо типа сазнања који је репрезентативан за нашу епоху, за „дух времена", Зачепљених уши ју и слепа за тај вид истине о епохи, умет ност се понаша као да је заведена здраворазумском традицијом и носталгијом за прошлошћу. Непомирена са ограничавањем своје апсолутности, у страху Од сваке промене, уметност стално и упорно проглашава саму себе за јединог носиоца и браниоца свих хуманих вредности.

И она у ствари нема правог контакта са науком. Ове две области живе данас на два нивоа, и то не само због разлике у приступу животу, због разлике у језику него због тога што нису фиксирале такорећи ниједну заједничку тачку као базу на којој се после могу фиксирати и раз лике и супротности,

Предраг Матвејевић

Алијенирана продукција

стваралаштво

Аутор треба бити у Своме дјелу као бог у свемиру;

свуда присутан а нигдје видљив (,„Мисли" 21,

Флобер)

Стваралаштво и Дивинитет, од Библије наовамо — а сигурно и прије Библије — нужно су довођени у везу. Наведени Флоберов цитат то још једном потврђује. Угао под којим желимо освијетлити насловну тему слиједећи је: „привилегиј" ствараоца уопће и, посебно, романсијер као „привилегирани проматрач".

У грчкој трагедији, бог који је свемоћно разрјешавао најнеразрјешивије 'узлове интервенирао је изненадно, кад су сва друга рјешења изгледала немогућа! С временом, како је текао и усавршавао се „живот форми", тај привилегиј свемоћи узео је на свој рачун сам стваралац: јер то је уосталом одувијек и био његов властити, вјешто прикривени привилегиј! Проседе »Реиз ех тасћта« се тако мијењао али се у бити, кроз стољећа разваја литературе, није изгубио све до нашег времена. „Присутан свуда, а нигдје видљив" — каже Флобер. „Привилегирани проматрач" или „наратор" који све зна о својим лицима, који види што она извана чине и истовремено прати што она изнутра ми-

в. СИДУР; „ХРИСТОС.

сде, који супремно барата њиховом суа бином, љубави, вољом итд, Тај. дакле, све-

моћни Бог који се надвијао над настанак |

и ток романа слично као "онај »Реџз ех

тасћ па« у грчкој трагедији, почео је на"тло у модерној књижевности губити сво је прерогативе, У чему2 Како Зашто;

Раздога за то има много; спознаја 0.

увјетованости и мотивацијама А ЈВНЕНИ МЕ постајала је све оштрија, ком лекснија,

утјецајнија, она се дакле морала одразити и у одредби лица романа, у конституира њу њихове личности. И у

Да будемо што конкретнији, навести ћемо један капиталан тренутак те спозна“ је у сувременом приступу роману. Пред почетак другог свјетског рата, тачније

1935, Сартр је У својем познатом тексту, слобода" ,

„Господин Франсоа Моријак и напао Ф. Моријака да наспрам својих ли ца „одабире божје свезнање и свемоћ" (5иџаноп5 Т, Р. 52), додајући да „Бог није умјетник, па ни Ф. Моријак" (1510). „У правом роману — вели Сартр ослоњен на

| неке примјере сувременог (посебно а-

мјеста.

меричког) романа — _ нема за привилегираног проматрача".... (19) „Романескна _ лица имају _ своје 3азаконе од којих је најритурознији. слиједећи: романсијер може бити или свједок или _ саучесник, али _ никада обоје у исто вријеме. Извана или изнут ра' (за, стр. 44)... Додуше, много касније, у једном интервјуу Сартр ће додати да је овдје претјерао, да роман ,мора увијек почивати на некој конвенцији, па нека сам писац одабере у сваком случају своју конвенцију и сл.

Било како било, Решз ех тастта је у сувременој литератури изгубио добар број својих „привилегија“: ваљда и зато што смо постали неповјерљивији, мање наивни, можда и мање добродушни! Но, далеко смо до помисли да је »Пеиз ех тасћта« изгнан из најсувременије литературе., Управо бих желио овдје освјетлити његова два на први поглед контрадик“ торна аспекта, која се — зачудо! — у својим крајњим консеквенцама. приближавају више него што би се то очекивало.

Останимо на романескном лицу. Један облик хероја који увијеки нужно триумфира и при том има различите атрибуте неке врсте дивинитета је, свакако, ТЗВ. „позитивни јунак" каквог сусрећемо, рецимо, у неким лијево оријентираним књижевним ситуацијама. То је, између осталога, идеалан комесар: његов статут је стриктно ограничен оним што он смије и што не смије бити, учинити, постати. Из њега бдије писац као стварни Реиз ех тастпна, али, на жалост, не само писац — јер У томе не би било никакво зло, — негом институције, цензура и њен непосредни одраз у облику ауто-цензуре,.. Дакле, неколико различитих богова, један свемоћнији од другога! Доста смо већ чули о томе несретном „позитивном јунаку" и оставимо га начас. Погледајмо његовог привидног антипода. И тај има своју кодификацију, правила (нејпонашања која му се на један сасвим другачији али не мното мање императиван начин намећу: он рецимо не смије да буде егземпларан, поучан, он није модел, није „тип", добро је да нема неку нарочиту консистенцију, лоше је ако има било какав политички став,акосе бори за било какву друштвену ствар, тј. ако се на било који начин „ангажира". Дакле, за њим стоје његова 60жанства, и он је подређен одговарајућој вољи или анти-вољи! Један тако интелитентан и Нама по многим ставовима близак критичар као Ролан Барт на пример џ вези са сувременим романсијером Роб — Гријеом: „Роман нас овдје поучава да гледамо свијет не више очима исловјед ника, лијечника или бога, свеколиком значајним хипостазама класичног романсијера, него пак очима човјека који корача улицом по граду и нема осим спектакуларног другог хоризонта". Барт је, наравно, довољно интелигентан да не сматра да сватко и свугдје мора примјенити управо овакав став, с потпуном искључи вошћу сваког другог. Он није толико не толерантан да тражи да се сви овдје од: рекну бога. Међутим, опасност једнако постоји: опасност да се у име слободе, „У име потпуно слободне имагинације... У ништава као баласт све оно што би хтјело да се пропне изнад земаљске коре као пењалица, опирући се по закону своје психосоматске грађе гравитацији“ — „то су ријечи којима је Мирослав Крлежа. коментирао горњи Бартов навод („Разговори с Крлежом" стр. 164).

Као што видимо, крајности се овдје приближавају, ако се у свему и не поду“ дарају. У сваком случају, могло би се, с обзиром на „привилегиј“ романописца и на проседе »Реиз ех тасћта«, израдити исто тако типологију „антихероја _ МАН „анти-романа" као и „позитивног хероја" или „комесара“...

Овдје је прилика да се лотакне један други, веома сродан проблем. Ако појаву »Реиз ех тастна« схватимо као књижевни „проседе“ у најширем смислу ријечи можемо је у сваком датом периоду укло“ пити у одговарајући одредбени контекст. Гледамо ди тако типологију лица у мо дерном западносвропском роману, уочавамо да та лица све више наличе једна друтима (слично, уосталом, као и у исто чноевропском!). Та сличност не би пас морала забрињавати, јер је очито да је митература сваког времена имала одговарајуће типове" јунака и протагониста. Међутим, једна друга опасност крије се управо у споменутом „проседеу": у овом времену масовне „потрошње" и паралелно „серијске" производње, производње у „ланчаној траци", лица романа имају све више један стереотипан, „серијални" карактер: »Веиз ех тиасјита« је на неки начин све више »Решз т тасјита«, таје »тастта« У ствари постаје сам писац, тако је све очи тија пријетња да „адијенирана" продукција (и репродукција) замјењује · аутентично стваралаштво,

Нандор Мајор: ТАЛАСИ

(НиПаток)

„Форум", Нови Сад, 1969.

Нандор Мајор, врстан есејист и добар приповедач, недавно је, расправљајући о рачвању путева националности, записао и ову мисао: „Југословенски писац мађарског језика тешко да би био у стању да. верно уобличи јунака романа савремене Мађарске. Друкчије покретачке снате и друга животна искуства покрећу те људе; они су за нас непознати, мут“ ни и страни". То нам даје за. право да о најновијем Мајоро“ вом роману говоримо без икаквих опрада, као о једном интепралном делу наше књижевности, Као есејиста који показује велико интересовање за савре“ мена струјања у уметности и даје запажена тумачења о њима, Мајор не бира случајно своје теме, нити случај одре“ Ђује облик његовог дела. Избором теме „Таласи" значе Мајоров повратак завичајним пределима и људима. Роман је смештен у временски оквир великих поплава Дунава које треба да однесу у неповрат много мутљага и сувишних ста" рудија које оптерећују живот уљуљкан свакодневицом, Саобраћајни удес је послужио као потрес од којега ће почети да се одмотава клупче испрепле“ таних судбина низа протагони-

„ста овога романа који попри-

ма, као п набујале мутне воде реке, различите токове, час наизглед омирене, а час опет распомамљене и опасне.

И мада су у романсијерском захвату аутору биле важније моралне дилеме, остварење ро мана ипак више говори о ти

хом сукобу генерација, о раз лаици двају времена: прошлог и садашњег. Да би то што упе чатљивије изразио, писац је у структуру романа намерно у.

вео нејединственост: смењују се „објективна“ поглавља у тре ћем лицу и поглавља исповести у првом лицу. Тако је читаоцу омогућено, без наметљиве ин. тервенције аутора, да се сво јом симпатијом определи за прави живот, за млађу тенерацију која се понаша спонтано м искрено, без лажне моралне чистоте, прихватајући живот у отпору према старијима који чим се дочепају прве згодне прилике, повлаче конце старих рачуна, машају се тактичког цадмудривања. Сукоб је, декле, неминован и уметнички је мај“ сторски изражен самом структуром опога друштвеног рома на, Ликови Гизе и Микија, најизразитији и најживотнији про татонисти младог поколења ко" је се веома разликује од ратне генерације очева, израстају као достојни носиоци нових брига и проблема, судеоници живота којем се предају спонтано, но“ сећи собом не само своје већ и туће ожиљке.

„Таласи" су одиста нов и А0 бар роман у којем је Мајор ус пешно применио обновљен м измењен реалистички третман и остварио дело, у коме се не догађају велике и бурне промене већ, скривени привидном равнодушношћу писца, вртло-

ИЗЛОГ КЊИГА

БЕНЕДЕТО

НАНДОР КРОЧЕ

МАЈОР

зи, углавном, мирују у оВОЈИМ вировима као и водени токови равнице. Ови ликови су људи нашег поднебља и лако их пре

познајемо, било да их прихватамо или одбијамо. Само је

чудно и делује намештено што су сва, бројна имена личности мађарска, а роман је смештен у крај где живаљ није претежно мађарске националности. Изгледа да је аутор тиме само хтео да избегне могуће компликације у супротстављању сво" јих личности, У сваком случају такав избор смета уверљивој слици која нас је примамила и својом непатвореном реалношћу, Сава Бабић

Светозар Влајковић:

ШУМА ЧУДНОВАТА

„Просвета“, Београд 1969.

Први роман Светозара Влајковића _— „Шума представља, као и његова збирка приповедака „Шта би учинио Зобец", топлу и носталтичну евокацију стварних им полустварних доживљаја једног младића у времену прошлом. То је надахнута проза о једном интровертованом дечасвоју ку који покушава да наивну. слику света и идеалне

љубави _ помири са реалношћу на тај начин што интензивно доживљава креације своје маште. У Влајковићевом _роману управо смењивање реалног и иреалног, тј. измаштаног, успоставља лирски интонирану линију која представља његову самосвојност. Његов јунак, и када доживљава своје прво искуство са женом и када сазнаје да му девојка у коју је заљубљен није верна, остаје првржен свом меланхолично-поетском свету имагинације, и на тај начин превазилази кризе сопствене младости.

Осим тога, читаоцу је сасвим јасно да је суочен са светом _ пишчевих – успомена, јер Влајковићев тон недвосмислено указује на то да су предмет његовог приповедања протекле године младости.

и у свом роману „Шума чуд: новате“ остаје доследан _својој мисли изреченој на крају збирке „Шта би учинио 30 бец", мисли која изражава Од бијање да се својој прошлости одузме живот тиме што ће се посматрати као низ чињеница. У том смислу Влајковићева проза поседује свежину наговештеног и недореченог. Остварена је једна чезнутљива атмосфера, карактеристична за младалачка сањарења и сентиментална трагања по свету, унутрашњем и спољашњем, а посебно за од

нос према недавно прошлом времену. Роман „Шума _ чудновата“

представља знатно чвршће, кохерентније и убедљивије дело него _Влајковићева претходна збирка. Писац се добрим делом ослободио извесних утицаја, избегао претерану лиричност и успоставио уједначен тон током целе књиге. Међутим, он је, исто тако, напустио нека занимљива решеља која је раније наговестио. Прихватио је, нанме, фабулу им самим тим се ограничио М односу на извесне суптилније играрије и смелије кон: струкције. Мада је све ово својеврстан доказ Влајковићевог сазревања као прозанњсте, ми помало жалимо за 30бецом, Јер, писац који опису. је доба које претходи зрело. сти, можда се својим литерарним сазревањем одриче изве-

сне карактеристичне импресио |

нистичке ноте која је пријатно звучала у контексту дела са оваквом темом...

Властимир Петковић

чудновата“ .

Бенедето Кроче:

КЊИЖЕВНА КРИТИКА КАО ФПАОЗОФИЈА

„Култура", Београд 1969.

Избор и превод Владана Деснице

Међу писцима који су превођени на наш језик Бенедето Кроче ни приближно није био заступљен онолико колико по својој вредности и свом знача ју заслужује. Избор огледа ко ји су објављени у овој књизи такав је да они покривају го тово све области у којима се Кроче огледао. С тим у вези најпре бих споменуо оне који су посвећени разјашњавању питања која се односе на њекову филозофију ми, појгебно, естетику м теорију језика. Ме Бу ове спадају „Око мог филозофског рада" и „Естетика и психологија језика". Док у првом покушава да одреди свој однос према Хегеловој филозофији и дијалектици (на рочито је занимљив пачин на који он прихвата Хегелову ди палектику), Кроче у другом полемише с једним следбеником Вунтовим који је крити ковад његов појам експресије и теорију вредности, пребацујући му да његове идеје нису довољно засноване на модер-

ној психоајлогији. На ово он одговара да је, како бн се схватила природа језика, и

уметности, потребна филозофи ја- а „не. психологија, и да се он не креће на подручју психологије него гносеодогије и филозофије духа.

М неколико огледа Кроче се бави филозофском проблематиком — било да се у њима расправља о теоријским питањима, било о питањима исто рије филозофских, етичких односној _ политичких _ идеја (код Вика, Макијавелија или у посматрању развоја идеје слободе).

. Посебно су занимљиве студи је из области књижевне критике, а у првом реду оглед „Књижевна критика као фило зофија", по коме је ова књига и добила наслов. У овој свог јој расправи Кроче показује неодрживост једног од најши ре распрострањених мишљења да књижевна критика, „да би судила слободно и непосредно, треба да се чува од појмо ва и дефиниција и система, ук ратко од свега онога што има карактер филозофије". Ову, ка ко је Кроче назива, „афилозоф ску тезу" он оспорава теоријоки,. али је већи део чланка усредсређен да докаже немо. гућност да „она буде којнва-

лидирана... појединачним и хисторичким фактима који се наводе у њену потврду“.

. Ни оглед „Књижевност као израз друштва" није ништа мање вредан пажње. Иака на свега неколико страница (као, уосталом, н већина огледа у

(овој књизи), Кроче широкој развија своју мисао и из тога шта се под „изразом друштва" мора разумети извлачи овакав закључак: ако је неко једампут рекао да је „књижевност израз друштва", а други пут да „књижевност ни је израз друштва" не сме. бити оптужен за противречност, јер „може бити да је рекао право у оба случаја".

_ Кадј писац, Кроче поседује једну врлину која је прилично ретка код стваралаца у овој сфери мишљења — изванред:

"на јасноћа и он је у том погле

ду један од најсјајнијих представника медитеранске култу ре.

Посебну вредност ова књита има и због тога што је избор огледа и студија извршио Владан Десница, који је и њихов преводилац. Она показује у којој је мери овај нашг ведики књижевник познавао и волео Крочеа.

А. А. Миљковић

КРИМЕВНЕ НОВИ 4