Književne novine
НАУКА И...
Међутим, мере које је Савезној скупштини недавно предложило Савезно извршно веће, у многоме мењају ове планове. Безусловно _ потребне _ рестрикције, које треба да умање опасност од инфлације, смањење потрошње и инвестиција које треба да одржи снагу динара, не слажу се ника-
ко са предлозима за масовна ула-,
гања. Да ли улагања у науку могу да буду изузетак, тешко је сада рећи. Макар колико било исправно уверење да без науке нема производње и стандарда, у оовом часу је можда целисходније привремено стрпљење. Дилему између рестрикција и развитка науке моћи ће да реше само економски експерти и креатори политике. Наше је скромно мишљење да дужа стагнација науке може изазвати ненадокнадиве губитке.
Миодраг Илић
БЕОГРАДСКО...
кругу. Или, ако добије жељу да се код неког распита где су они „добри разлози", који би оправдали културно мртвило — треба му поклонити један мали телефонски именик, Нека прибележи бројеве:
КПЗ Београд 629-947 (скраћеница је невина и значи само „Културно-просветна заједница") не појављује се као организатор културних манифестација. Концертна пословница Србије 625-420, сем редовне делатности, није планирала никакав посебан програм преко лета. Београдски сајам 50-149, ништа до септембра. „Адрија'" 625-273, хвала на питању, исто тако. Стадион „Ташмајдан" 331-259: биће спортских атракција, културних — неће бити.
После ових, врло резолутних информација, Београђанин се осећа као слатководна риба — коју су неповољне прилике убациле у Мртво море. Он је два месеца величанствено ослобођен своје самоуправљачке обавезе и грађанског права да конзументски учествује у културном животу града, који је најјаче културно, уметничко и друштвено средиште југословенске федерације. Београбанин се враћа телевизијском екрану, биоскопској башти и сваковечерњем
турниру у преферансу — са још тројицом _ истосудбинских — комшија. Међутим, постоји још једна могућност: да одшета и цело поподне посматра ужурбане радове, грозничаву изградњу такозване „Мостарске петље", гигантских надвожњака, подвожњака, пешчаних прелаза, помоћних саобраћајница, кру жних прилазних путеваитако даље.. То је врло добро место за гледањеиза узгредно размишљање: зашто културнии забавни живот Београда повремено замре, добије сунчаницу или болест спава ња — односно где су средства помоћу којих би тај културни живот могао да постоји сваког дана и сваког месеца у години2
Један песник, у пролазу, написао је на случајни плакат: „Неком ђеврек — неком рупа од ђеврека". Можда је то одговор. Разлог сасвим сигурно — није.
Берислав Косиер
КЊИЖЕВНА ОМЛАДИНА...
дине. Њој би морала да се посвети пуна пажња, због изузетне сложености стваралачке и, уопште, литерарне проблематике.
Текуће акције, као што је учешће на Младости Сутјеске овог месеца, или на Уметничким играма студената и омладине Србије у Књажевцу, као и све оне акције које ће бити реализоване до јесени, представљају само агенс окупљања и проношења основних идеја Књижевне омладине. Књижевна омладина, настала без буке и помпе, настојећи да не буде заробљена институционалним ограничењима, има амбицију да утиче на будућност младих и будућност овога народа у најплеменитијем и најбољем смислу, Јер, сви споменути облици деловања, све акције, требало би да воде једном заједничком циљу — стварању аутентичне културе вишег духовног нивоа. То значи да су претензије велике. Напор би требало да буде још већи. Јасно је да се, чак оваквом ни једном акцијом која је широко замишљена и која се непрестано осмишљава и проширује кроз своје деловање, такве амбиције не могу остварити у потпуности. Потребна је најшира друштвена подршка, јер је јасно да млади не могу тај претешки терет понети искључиво на својим плећима. Пут који води ка срцу наше литературе је онај исти пут који води виталном бићу наше културе. Учествовати у овом послу, свим својим снагама, својим стваралачким способностима и друштвеним деловањем — то је намера оних који су се овота посла подухватили. Е
Срба Игњатовић
“
„
ЛЕТОПИС _ ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ДЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ДЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТ,
"Фестивали
хумора
Хумористичко фестивалство код нас граби крупним корацима напред. После одржаног фестивала у Будви припрема се шабачка „Чивија 70", манифестација која се већ добрим делом претвара у традицију, а управо је расписан конкурс и за П! фестивал хумора „Керемпух 70"..
Сврха оваквих манифестација не исцрпљује се свакако у локалним туристичко-пропагандним интересима, иако је на неки начин организација оваквих приредби ве зана за туризам. Текући, журналистички хумор има на овим фестивалима шансу да се отргне из своје свакодневне колотечине, да превазиђе дневну актуелност и полуанонимну пролазност новинских стубаца.
Међутим, ваљало би можда размислити и о наличју ове појаве која прети да се претвори у фес- | тиваломанију. Не губе ли признања од своје вредности и ауторитета, ако се почну додељивати тако рећи масовно, пошто већ сад број награда и признања на фестивадима хумора превазилази број добрих хумориста код нас2 Требало би, такође, настојати да се хумор стручније вреднује и критички оцењује, како би се и на тај начин допринело ауторитету и зна чају награда које се додељују. Иначе, настави ли се овим темпом у ширину, а без оригиналности и без физиономије, атрактивни хумористички фестивали брзо се могу претворити у езотеричне и сиве манифестације које су саме себи сврха. (И. Ш.)
Пнеци као издавачи
Озбиљна криза у којој се издавачки посао у Шведској већ дуже време налази, довела је до тога да су првог априла ове године укинуте утврђене цене књиге. Извесно је да ће последице ове мере бити фаворизовање ексклузивне литературе и широко отварање врата несметаном расту цена популарне литературе. Поводом те априлске реформе најеминентнији издавачи су узнемирено закључили да продаја књиге већ годинама опада. У таквој ситуацији основана је нова издавачка кућа (Рогбанеге масе!) која'је себи као главни задатак поставила да снизи цену савремене шведске књиге и ту своју политику спроводи у пуној одговорности.
Та издавачка кућа припада писцима, а они у њој и послују. Сваки члан уноси улог од 1.000 круна, од чега треба само 100 круна уплатити у готову. Остатак се задржава из дохотка прве пишчеве књиге коју ће кућа издати. Досад
се овој новој издавачкој кући придружило равно сто четрдесет писаца. Старт је олакшан финансијском помоћи владе, која је одобрила потпору у износу од 125.000 круна и Кооперативног савеза, који је позајмио 100.000 круна. Убудуће, издавачка кућа треба сама да се издржава. Представник ових сто четрдесет писаца — чланова нове издавачке куће је изјавио да је њен
циљ, пре свега, да снизи цену _ књизи. Писци неће више „да буду упућени на публику горње кла-
се, с којом ни иначе често не мо- ·
ту да нађу заједнички именитељ".
Сви чланови ће у новој издавачкој кући, У случају потребе, преузети и улогу лектора. Тим од три аутора преузима рукописе и даје их на читање двојици писаца. Њихове рецензије су у свако доба приступачне ауторима, при чему ови имају право да приговоре, а
у том случају рукописе читају још
и други чланови. Досад је одбачено равно десет рукописа, а при томе није дошло до конфликата унутар групе.
У кући су стално запослена само два намештеника. Писци се одричу сваког рекламирања у новинама, а рекламирају се на свој начин у удружењима, школама и, другим институцијама. Осим тога, и тираж је повећан. Три до пет хиљада примерака морају бити продата да би се посао исплатио. Тиражи ове висине су необични у Шведској и могу се, како искуство сведочи, врло тешко продати управо кад је о белетристици реч.
Можда ће ово шведско искус-
тво корисно послужити и на дру-
гим странама где је цена књиге висока, а награде аутора несразмерно мале. (А. Б. П.)
Први орој часописа „Постоји ли провинција“
У тренутку када се поједини књижевни листови и часописи налазе у тешкој финансијској ситуацији или с великом муком излазе, група културних и друштвених посленика из Брчког, Жупање, Богатића и Шапца, покренула је и издала часопис са непретенииозним и симболичним називом „Постоји ли провинција". Појава овог часописа је охрабрење и потврда уверења да још увек постоје стварне потребе за оваквим издавачким подухватима и публикацијама. Судећи по првом броју, часопис има
претензију да води рачуна о домаћој сатири, поезији, прози, књижевној историји, историографији, позоришту, науци и о кретањима у друштвено-политичком животу. Због тога часопис „Постоји ли провинција“ буди вишеструко читаочево интересовање и упућује га на сређивање утисака, емоција, судова, искустава.
Часопис „Постоји ли провинција" излазиће четири пута годишње, издавач је Заједница културних установа из Шапца, а главни и одговорни уредник је Верољуб Павловић. Финансијска средства за његово излажење обезбедиле су четири комуне: Брчко, Жупања, Богатић и Шабац. Садржајном и ликовном изгледу првог броја могу, с разлогом, позавидети и наши најугледнији часописи за културна и друштвена питања. Насловну страну часописа израдио је са много инвенције и дара Владислав Лалицки. (М.Р.Б.
ГЛАС ВАПИЈУЋЕГ БЕОГ
4242
2 | (
У
_ Бе Еј РЕ
Пије о“
о а ека У
ЗЛАТКО ЦРНКОВИЋ РЕЦИТУЈЕ СТИХОВЕ УЗ ПРАТЊУ РАЈКЕ ДОБРОНИЋ НА ХАРФИ
Поезија на Дусровачким летњим играма
У Атријуму палате Спонза изведен је седамнаестог јула у 24 часова поетски рецитал „Моје најдраже пјесме", у режији, избору и интерпретацији Златка Црнковића, Тематски и стилски разноврстан и успео избор стихова, који је направио сам Црнковић пружио је могућност да се осети богатство и лепота порука, расположења и ми сли најразнороднијих песника. Ненаметљиво и уз дискретну пратњу харфе (Рајка Добронић), која је, на моменте, била готово равноправни учесник у рециталу, Црнковић је провео слушаоце кроз песничку реч различитих народа и различите песничке епохе, кроз укус, боју и звук тих времена, почевши од Петрарке и Шекспира, па до наших дата, до Владимира Назора, Ивана Горана Ковачића, Мирослава Крлеже и до Владимира В. Предића — најмлађег песвика на овом рециталу.
Са њему својственим истанчаним осећањем за стих, са много мере, укуса и слуха за различита песничка поднебља, Шрнковић ·је за свој рецитал у препуном Атријуму палате Спонза био поздрављен дуготрајним аплаузима задовољне публике.
Цанкар на филмекој траци
ПРИЛИЧАН број дјела југосло: венских класичних писаца привукао је за посљедња два и по деценија наше филмске режисере. Успјех њихових реализација био је свакојаки; више подбачаја не-
то истинских остварења. Највиђенији наши писци некако се снебивају и не воле давати дозволе за екранизацију својих дјела. Андрић нарочито. Крлежа је тек недавно сам написао сценарио по
РАЂАНИНА
једној својој давно написаној новели, док ће први филм, снимљен на Цанкаров текст, бити приступачан нашим гледаоцима тек поткрај ове или почетком идуће године.
Избор је пао, нимало неочекивано, на најопсежнији Цанкаров приповједачки текст, на „животопис идеалиста", како гласи поднаслов приповијести „Мартин Качур", који је Цанкар писао у тридесетим годинама живота, у Бечу, а објавио почетком 1907. године. Бијесан на очајне прилике у домовини, Цанкар је, као у неколико дужих новела из тог раздобља, У „Мартину Качуру" приказао интелектуалца, учитеља, напредног у својим гледањима, али недовољно одлучног, којег је про: гутао Блатни дол, којег је, као и толико других, сломила, убила словеначка провинција.
Цанкаров „Мартин Качур" већ је у два наврата драматизован. И радио-драма, написана прије неколико година, постигла је велики успјех. Ових дана иде крају снимање филма према сценарију и у режији Војка Дулетича. Режисер је одлучио да ће филм снимити у изузетној техничкој про-
цедури: сцене досадне животне свакодневице у сепији, мркој; им сивој, сцене ' снова и чежње у
истманколору. Од глумаца који ће остварити Цанкарове ликове спомињем Штефку Дролчеву, Тонета Кунтнера, Бориса Краља, Анчку Леварову, Саву Северову, Ма: кса Бајца и Јожу Зупана. Продуцент: Весна филм. (Т. П.)
Алексеј Фајко и његов комад „Човек са ташном“
Московска издавачка кућа „Ис куство" (Уметност) објавиће кроз кратко време једну књигу која зацело неће бити брзо разграбљена (пошто су то драмски текстови а они, по правилу, немају ни у СССР-у много читалаца), али је интересантна и значајна. Та књи га обухвата пет најуспелијих, не. кад често извођених и за развој совјетског драмског театра важних комада 77-"тодишњег књижевника који се зове Алексеј Михај лович Фајко. Мада је његов комад „Човек са ташном" игран пре четрдесетак година и ван Совјетског Савеза, а видан успех постигле су, исто тако, његова ме лодрама „Језеро Љуљ“, комедија „Учитељ Бубус" и драма „Јевграф, ловац доживљаја", А. М. Фајко већ давно не спада у књижевнике о којима се много говори.
Међутим, комад „Човек са ташком“ (1928) заузима посебно и истакнуто место у преокупацијама и остварењима совјетских драматичара при крају двадесетих тодина. У ствари, ово је било јед: но од првих сценских дела о совјетским интелектуалцима, са захватом у мотиве каријеризма и малограђанске психе. Избегавши упрошћавање и једносмерност У карактеризацијама, писац се показао м као одличан градитељ сижеа.
Тодине 1928. славни редитељ и глумац Алексеј Ленисович Дикиј (1889—1955) дао је на сцени московскот Театра револуције једну од својих врхунских режија: представа „Човек са ташном"“, узнета изнад пипаве назови-веродостојности, била је продуховљено реа' листичка.
Комад „Човек са ташном" и знаменита режија Дикија улазе у историју послеоктобарског рус-
ског театра, што чини вредним пажње и ново издање „Искуства". (Л. 3.)
Наставак на 12. страни
АЊИЖЕОНЕНОВИНЕ 2