Književne novine

МУЗИКА |

ЗА МУЗИЧКИ | ФЕСТИВАЛ У БЕОГРАДУ

ПОСЛЕ вишегодишњих оклевања и размишљања и Београд се уврстио у ред градова који имају свој музички фестивал. Од самих почетака размишљања о формира-

њу музичког фестивала основна дилема.

је била какав основни садржај треба да има манифестација ове врсте, с обзиром на културни и историјски лик Београда, на музичке и уметничке традиције Србије, као и на основне смернице наше културне политике, на географски положај града и земље, на туристички лик. Овим, наравно, нису исцрпене све компоненте које одлучују о формирању једног музичког фестивала.

Октобра прошле гбдине одржан је први БЕМУС (авај, каква неинвентивна и неемотивна скраћеница!). Био, је то низ концерата, оперских и балетских пред става, као и других манифестација које су дале прилику и могућности љубитељима музике да уживају у пробраним приредбама, но и критичарима да оцене и намену, као и остварење овог фестивала. На првим Београдским музичким свечаностима имали смо прилике да чујемо низ вредних и познатих уметника из иностранства, као и добар број домаћих музичких дела и признатих музичких уметника из наше земље. Дакако, било је и похвала пи покуда и замерки, у највећем броју случајева добронамерних. Београдске музичке свечаности су биле празник музике и звучи »стезсепдо« за београдски Двадесети октобар.

Већина оцена се слаже да је овај први фестивал музике у Београду успео, но, на основу овог фестивала може се закључити и како је тешко започети музички фестивал, и дати таквој манифестацији печат оригиналности, како би ове свечаности могле да заузму одређено место на листи музичких фестивала у свету. Јер, фестивал не би требало да буде веома сажета концертна сезона једног града, па били присутни на фестивалу и најпробранији и најскупљи извођачи. Организаторима Београдских музичких свечаности остаје задатак да саздају карактеристику једног новог фестивала и да се већ при помену Београда евоцира одређени садржај и физиономија, као што се то. догоди када се спомене Салцбург, Единбург, Варшава, Праг. У тражењу оригиналне физиономије не треба заборавити ни могућности организовања интернационалних такмичења и симпозијума о појединим проблемима музике, а можда и културе уопште. „Дуг према. домаћим посетиоцима биЋер истина, за: прво време испуњен ако Београдске музичке свечаности буду празник пробраних, великих остварења и врхунских страних и одговарајућих домаћих уметника. На тај начин ће свако од љубитеља музике наћи нешто за себе, док ће они највернији посетиоци концертних дворана и оперске куће имати пуно задовољство у богатом доживљају музике. У оваквој физиономији, која се за сада за прво време намеће добро би било направити дугорочнији план, за рецимо пет или шест година, са циљем да се у том периоду, рецимо прикажу у Београду најпоске музике, десетак најбољих европских знатија, епохална дела европске или светоркестара, неколико најпознатијих оперских и балетских кућа, низ врхунских диригената и концертаната, а уз све то, наравно, и одговарајући број признатих, водећих домаћих остварења у композицији и извођењу. Тако би Београдске музичке свечаности омогућиле нашем љубитељу музике да се упозна са оним. делима и ликовима који су ушли у антологију музике нашег века, а исто тако би се омогућило нашим музичким уметницима да ступе на једну европску сцену приказивања и одмеравања.

Поред ове, рекло би се, ексклузивне стране Београдских музичких свечаности, писцу ових редова намеће се и један не мање значајан садржај — улога овог фестивала у изграђивању наше музичке културе. Иако се Београдске музичке свечаности одвијају у Београду, њихов значај треба да буде великн за читаву Србију, а можда и за једно још шире подручје. Не само да љубитељи музике из друтих тралова треба да могу да посете приредбе које се одржавају у Београду, него многе од тих приредби треба да се понове по градовима Србије. Захваљујући до-' садашњој активности Концертне пословице Србије, Музичке омладине, као и многих месних организатора, десетак градова у Србији има већ и своје музичке абонмане, са по шест до десетак концерата. С обзиром да се ова пракса продужава већ неколико година може се закљумити да у неким градовима већ постоји навика и жеља за музичким приредбама. У овим градовима могу да се понове неке од приредби фестивала у Београду, и то не само у време одржавања фестивала, већ током читаве конџертне сезоне. Могао би се у неком месту, можда бањском, и поновити читав низ: приредби, „што би личило на мали фестивал.

Малазимо се између два термина Београдских музичких свечаности. Искуства од прошле године ће се, верујем, одразити на успех овогодишње манифестације, но после других Београдских музичких свечаности треба бити оштрији у добронамерној критици и, наравно, одлучнији у постављању физиономије ове манифестације која је и потребна, и корисна, и дивна.

. Душан Сковран

ВЕСНА БУТОРАЦ И СТАНЕ ЛЕБЕН У „ШЧЕЛКУНЧИКУ“

БАЛЕТ

РЕЗИМИРАЈУЋИ овогодишњу балетску сезону, бар што се мог искуства тиче, које истина није комплетно, али релативно богато са виђених шест премијера у четири југословенска града, морам да кажем да је у њој било неколико несвакидашњих тренутака који је чине изузетном. На жалост, та изузетност је више резултат једног већ уобичајеног, објективно условљенот, спорог двопремијерског ритма наших балетних сезона, као основе ових кретања у југословенским балетским кућама, него нека неочекивана креативност прворазредних размера.

Прослављајући отварање обновљене позоришне зграде, загребачки је балет дао премијеру која није одушевила и чак је, с обзиром на околности инаугурације, име кореографа ван Дајка и своје славе нашег ансамбла са најстаријом традицијом, представљала извесно разочарење.

У Новом Саду се у то време јавио Борис Тонин са својим сексуализираним балетима „Агостино“ и „Пасион“, који би, са нешто више уздржљивости и класичне елетанције сигурно постигли жељени ниво. „Пасион“ Рудолфа Бручија био је највреднији део програма од три кратка балета, који би могао да издржи чак и издвојен суд.

Београдски балет је пролетос извео своју велику премијеру, „Лабудово језеро“ П. И. Чајковског у кореографији Димитрија Парлића. Чак и они који се најмање занимају за балет познају значај „Лабудовот језера“ у њему, баш као што познају и значај „Хамлета“ у драми. „Лабудово језеро“ остаје врхунски изазов интерпретативне ни кореографске вештине, као и основно мерило вредности ансамбла који га даје. Да га београдски балет мора имати на свом репертоару, у то нема никакве сумње. Али да га је дао у подели два лабуда, црног и белог (Пилипенко — Павловић), толико неуважење властитог нивоа нисмо очекивали. У време Вере Костић, снажног техничара коме се морао стварати репертоар и оне незамисливе, ако је то право име толикој и тако ретко виђеној лепоти беле лабудице Јованке Бјегојевић и свега осталог што је пратило тај период београдског балета, таква се концепција још и могла прихватити., Данас, двадесет пет година након рата, који је објективно уништио београдски балет, тако нешто је недопустиво. У: међувремену, у Сарајеву је Славко Перван поставио свој први целовечерњи балет „Грозданин кикот“. Сочни наслов ове поетске фантазије вреле јужњачке страсти песника Хамзе Хуме, Перван је савременим третманом поједностављенот балетног израза извео прилично сигурном Руком са више изразито успелих де-

„таља, што је већ довољно.

За крај сезоне Загреб је припремио „Шчелкунчика“ П. И. Чајковског, а Нови Сад Берлиозову „Фантастичну симфонију“ и праизведбу новог балета Рудолфа Бручија „Ноћ на прузи“. „Фантастична симфонија“, у балету позната као грандиозна кореопрафска оркестрација, није дело ни за мале, а још мање за технички слабе ансамбле, Борис Тонин одлучио се за ово дело не знајући, изгледа, колико оно обавезује. Узео га је, да тако кажемо, необавезно и тако је направио и необавезну кореографију, уколико се уопште може говорити о кореографији у смислу било интелектуално зналачке, било талентовано надахнуте сценске концепције. Тонинова постава представљала је нешто што је свакоме ко је навикао барем на основна правила плесно-сценске драматургије, потпуно страно. Његова симфонија остаје на истом, веома повишеном нивоу егзалтације од почетка до краја и то је ове што би се о њој могло рећи.

У „Ноћи на прузи“, балету који је негирао класику чак и у форми, као иу „Фантастичној симфонији“, све одише импровизацијом, која се одрекла проверених и признатих форми прошлости а да није дошла ни до каквих оригиналних момената садашњости, При таквим кон статацијама веома је тешко казати било

НА КРАЈУ СЕЗОНЕ

шта о плесачима (осим о елетантној кла» сичној балерини Ерики Марјаш-Брзић), који су, можда, могли и нешто боље да пруже.

Загребачка премијера је зато била права свечаност балета и плеса, звука и 60оја, коју слободно можемо назвати „тријумфом Шећерне виле“, у смислу једне, данас јеретичке, и нимало „ашик“ истине: да смо на премијери „Шчелкунчика“, мада се ради о ружичастој бајци са укусом свилених бомбона, напокон присуствовали једном аутентичном сценском успеху, какав одавно код нас није био постигнут.

На огромној сцени загребачког позоришта све је било искључиво плес и блесак, који није страховао од тога да га прогласе застарелим и за данашње време неприхватљивим. Представа — бајка ни. у једном часу није престајала то да буде, па смо, поред небитне фабуле, имали прилике и да видимо много — за једну балетску представу, коју је овога пута кореограф Вацлав Орликовски поставио с много класичне обавезности, — битнога плеса. А тријумф Шећерне виле значио је, у првоме реду, тријумф Весне Буторац, а затим и читавог ансамбла загребачког балета. '

Појава једног новог балетног дела, „Грозданин кикот“ Данета Шкерлади једног новог кореографа, Славка Первана, чаробна лирска интерпретација Минке Камберовић као Грлице у њему, Борис Тонин још увек недефинисан покушај, два нова мушка имена која сигурно обећавају, Радомир Вучић у Београду и Дратан Моцић у Новом Саду, уз веома зреле интерпретације Катарине Коцке, Ерике Марјаш-Брзић, Лидије Пилипенко, ДАушице Павловић, Недељка Војкића, Антуна Маринића, Станета Лебена и других — а посебно велики класични стил Весне Буторац, данас неоспорно „апсолутне балерине“ целокупног југословенског балета, уз ванредно интересантна сценографска и костимографска остварења Веселина. Бадрова и Криштофа – Панкијевича у „Грозданином кикоту“ и „Лабудовом језеРу“, свакако представљају несвакидашње доживљаје једне изузетне балетне сезоне.

Бранка Ракић

ЛИКОВНА УМЕТНОСТ

Дневник о изложбама

— Петар Мојак —

МАДА НЕ И ПОТПУНО непознато, име Петар Мојак ми није много говорило све до самосталне изложбе слика одржане средином јуна у Уметничком павиљону

„на Малом Калемегдану. На изложбу сам

отишао више по инерцији потребе да будем о њој обавештен, но што сам оче кивао неко изненађење. Мојак је и раније излагао, на заједничким изложбама уметничких колонија и војвођанских уметвика, само што, колико ми се чини, није много од других одскакао, или ја бар тада то нисам примећивао.

Тешко се мирим са чињеницом да ми је неко неопажено промакао на некој колективној изложби, али ме је досадашња пракса поучила да има сликара, вајара или уметника било које врсте, чија се два или три дела, измешана са осталим експонатима, скоро изгубе на групним изложбама, бивају угушена мноштвом, потиснута околином, постајући тако неприсутна и неуочљива. Та иста дела, када се нађу у својој породици на самосталној изложби, готово се преобразе, као да измене свој изглед и садржај и проговоре сасвим другим језиком. Таквих примера има доста у Београду да би се појединачно набрајали. Није искључено да и Пе тар Мојак спада у те случајеве,

Као друго, навео бих питање формата, односно димензија изложених дела. Живимо у времену којим влада права форматоманија. Није важно „шта“ и „како“, већ „колико“. Што мањи садржај или проблем, то већи формат, и она очајна празнина која се осипа са тих огромних површина. Сликарско платно почиње да конкурише биоскопском синемаскоп екрану, са две празне главе на њему. И обрнуто, има уметника који се тешко исказују на малим површинама, у малим димензијама. Они су монументалисти по осећању и потреби да то осећање пластично обликују. Свака принуда их гуши, па губе и замах и снагу, а са њима и пластичну и садржајну експресију, када су из „техничких разлога“ приморани на Редукцију и свођење на мало. Код некога је то питање темперамента и диоптрије, као што је то било код покојне Зоре Петровић, код некога питање визуелне замисли сагледане у монументалним размерама, питање креативне имагинације. Петар Мојак овакако припада овој другој групи.

Тиме су додирнуте две битне особине Мојаковог сликарства: монументализам и маштовитост. У службу каквог садржаја су оне стављене» Тешко је то рећи, а још теже медијумом другог израза описати та кошмарна сновиђења, ту фантазмагоричну визију, тај гротескни паноптикум утвара и сабласти названих именом човека. Мојак је опседнут темом човекове пасије од јеванђеоских текстова до наших дана, од библијске до атомске апокалипсе, кроз све просторе и сва времена људског трпљења без искупљења. Ако би се тој халуцинантној и демонијачкој имагинативности тражила нека сродна литерарна и уметничка поређења, најпре би се нашла у свих тридесет и четири певања Дантеовог „Пакла“ или у сценама страшног суда на порталима готских катедрала и зидовима припрата наших средњовековних цркава и манастира.

Распето између фантастичног и над реалног, карикатурадног и гротескног, експресионистичког и натуралистичког, и све то у исти мах, ово сликарство пока» зује истовремено одлике превазиђене традиције и новог у настајању, виђеног кров историју протекле уметности и наслућеног у некој долазећој, будућој уметности која ће се вратити једној од бивших традиција, да би је у измењеном духу и руху даље наставила. Оно је и анахроно и савремено, анахроно по репертоару експресионистичких облика, тонском грађењу пластичне форме и просторном развијању композиције, савремено по садржајној експресији блиској новом експресионизму, надреалним односима, чудним изворима светлости и оносветској атмо-

сфери.

Слаба тачка Мојаковог сликарства је колорит. Сви остали елементи су ту, једи но преостаје да се колорит више усагласи са њима, да се прочисти, омекша, натопи већом звучношћу. У циклусу монументалних композиција из 1969. године, међу којима се издвајају „Пријатељство“, „јоуди“, „Личности“, „Отуђени“, „За космос“, „Снага“, „Троугао“, „Претња“ и друге, наслућује се решење тога проблема у неком сфумату, некој дифузној светлости која подједнако сједињује и нагриза чврсте облике, док се у малим форматима и сликама из 1970. године још оштрије поставља.

Мојак много ради и резултат тог опсесивног рада је ова његова велика изложба са преко педесет слика и студијских цртежа насталих у раздобљу 1967—1970. За прво самостално представљање то је више него довољно. За друто и сва будућа, захтеви ће расти у складу са датим обећањима која нису мала, Утолико је, за Мојака, и обавеза већа.

Драгослав Борђевић

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 8