Književne novine

|Милорад ЈУРИ: Пријатељу |

| Узалудна су твоја бдења, пријатељу, у позну ноћ неко други седи за твојом трпезом м једе хлеб који си тако тешко стекао за себе сама.

Његово ми добро лице није познато, | ни његова шиљата модра капа, ни њего. ве дуге мршаве руке — мада верујем да би ме њима могао омиловати кад у |тами приљубљујем своје лице уз твоја окна да бих њета гледао.

Ти та не знаш, пријатељу, а страх те |је од њега — мада је твој дом његово обитавалиште, мада твоје лице трчи у“ место свог.

Од тада су се наши путеви разишли, | пријатељу, мако удишемо иста поља и | одевамо исте реке.

Не верујем да речима дугујемо живот, а можда је ипак тако.

Чујем висок таман глас како ми з6бори сунчаним језиком. Речи не разумем, пријатељу, али их видим као пусте танке зракове гте се боре преда мном.

Не верујем да си то ти, пријатељу, а | можда је ипак тако.

Можда ћу те позвати на путовање једног дана. Поћи ћемо да обићемо моју сестру Анастазију. Она почива недалеко од гробља где су сахрањени људи који мшшиљаху да су моји преци.

Ако није потпуно иструнула — у шта не верујем, јер беше жилава за живота — она ће нам објаснити како су се

догодиле те чудне ствари о којима си ми говорио.

Макар да не верујем у чуда, повешћу те, можда, да обићемо моју сестру Анастазију, која почива недалеко од гробља на којем тврдиш да бејах са-

храњен.

Кб мртва стража су наше мисли, пријатељу, речи — кб туђе невесте. Не ви|дим да се од сиромаштва не може разабрати овај бесцени пут. Твоје нејасне очи, моје лакоме руке м њено свирепо лице на позлаћеној земљи — све то ће ме вечно збуњивати, пријатељу, |

Шум светлости замире — кб брита, кб туга и роје се њена невина тела. Шарена, искидана ватра светли у познато.

Хоћеш ли да усправно одстојимо ово | невићено путовање, пријатељу Можда | би се блаже просипала земља из твоје | руке, молио би, можда, искрено себе, и мене.

Нека те ослободе од дуга пријатељ| ства измучени људи, пријатељу. Они не | верују у трајања и њихове обмане исце| љују.

Хајде да усправно одстојимо ово виђено путовање, пријатељу. Ништа нас | више не може изненадити у високој старој дворани нашег дома — руке су нам

препуне мрке, плодне земље.

Пријатељу, сасвим смо из ње израсли.

КЈ

Ако знаш ону несталу и хладну сен| су, која људе претвара у људе и нагони животиње да се љубе на човечји начин = онда знаш и дубоку уску ватру од које се откидају округли пламенови да би путовали кроз чађаво небо и једног дана, можда, у раскоши стали пред наше лице.

Ако можеш да трозреш мој поглед ч да отвориш сва врата свога дома... Ако можеш све то, онда знаш више од мене и није мудро да ти даље о томе причам.

Мислим да си ти онај кога заборав љам, не мислећи да сам у теби постојао — као кисело, исцећђено дрво, као | вечна жута сунчева смола, у коју бес|хжрајно утања стаклени дан и онај живот што га познајемо.

| _ Пријатељу, можда не тостојиш колико ја, можда постојиш више него ја, можда постојиш колико ја...

| _ Можда намеравам однекуд поново да. се вратим, али ти нећеш газумети да |сам већ ту. Слутим твоје стрпљиво ли|це и на њему своје нестрпљиве очи не мислећи да сам у теби икад постојао.

"КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 4

ИВАН ЦЕКОВИЋ

Иван Цековић

ход |

РУЖА

Графички завод, Титоград, 1970.

Неспоразуми у поезији и у песницима најчешће настају када се мајстори најкондензованије вербалне експресије свесно или несвесно мимоиђу са својом правом вокацијом. Многи потенцијално добри сензуални, штавише еротски, песници постали су лоши интелектуални песници, а не мало могућих херметичних песника било је, а и данас их има, међу такозваним спонтаним заступницима отвореног песничког исказа. Није, зато, никад њ сувише касно уговорити састанак са самим собом, са правом сопственом природом, никад није касно омогућити јој да свом снагом шикне у свет. Добре песме могу да се напишу и после много година писања стихова.

Нисам сасвим сигуран да овакво закључивање баш мора да проистекне из познавања досадашњег Цековићевог рада, а после суочавања са његовом нај новијом збирком „Ход пи ружа“, једноставно зато што немам неки поузданији увид у све оно што је он до данас написао. У јед“ но сам, међутим, сигуран: не буду ли критичке оцене ове његове књиге гласније од ранијих — а оне нису ни у ком погледу биле особито драматичне, нити су му донеле неку одређену позицију — биће извесно да свој тренутни положај овај вредни (реномиранији као писац изванредних дечјих књига) песник не дугује само сопственом раду, већ и критици поезије; ако, ипак, буду гласније биће то само податак у прилог критике поезије. Јер, ова Цековићева плакета стихова, састављена од свега двадесет и четири песме, несумњиво је веома добра. И више од тога: међу 0ријентацијама у данашњој поезији она је права једна мала реткост.

Песник, наиме, који у наше време има смелости да своју ефикасност тражи и налази У осећајности и непосред ности, а при том исписује књигу најчистијих љубавних стихова, сазданих на самим квалификацијама најлепшег од свих о сећања и најинспиративнијег Од свих песничких објеката — несумњиво је храбар. Ако ни због чега другог а оно само зато што се служи традиционално најдубиознијим аргументима у нашој поезији (који, дабоме, сами по себи, не морају бити дубиозни), псеудоаргументима заправо ко ји су дуже од једног столећа, до дана данашњег малтене, одреЂивали ниво и квалитет песничке уметности. У овој Цековићевој збирци — то мора да буде наглашено — они нису злоупотребљени. Напротив, на њима се заснива највећа вредност ових

У ОВОМ ЗРОЈУ ВИЊЕТЕ ВЕЉКА ЗЕЧЕВИЋА

љубавних песама. Јединство сна-

"жног љубавног осећања, исказа-

ног бокорима метафора, низовима квалификација вољеног бића и фигуративног песничког језика, дакле, који непосредно дејствује, чини ону снагу са којом ова поезија највише рачуна.

Песме у овој књизи готово да и немају појединачне теме: значење је јединствено, оно се допуњује и комплетира из стиха у стих, из песме у песму. Може нам се понекад учинити да је мера изгубљена, да би број пераи. у ниски могао и да се смањи, да се тон непотребно интензивира, да се сувише пита и од говара и, укратко, да на песничко разбојиште ступа Гранделоквенција. Управо тад ћемо доспети до онога што би се могло сматрати темама у овој књизи. Прва је, у ствари, она коју је велики песник нашег романтизма тако кондензовано изразио упитавши се како да назове своју Драгу (одговор. на то питање је самој супротности са мером); друга је нешто новијег датума, и то више по језику којим се исказује но по својој суштини, а своди се на посматра-

ње песме као једне нове ствар-.

ности у којој идеал постаје домашив. Читачи оштријег погледа ће у овим песмама сасвим сигурно наћи стихове чија им је интонапија позната, песме чији им је ритам већ одавно у уху, компарације чије елементе добро знају, метафоре чије језгро није особито ново. Резултати таквог читања, у овом случају, неће, мислим, одговарати 'уложеном труду. Ова је збирка, у целини, сасвим непозната. Треба је читати, треба јој се препустити. Она носи добро искоришћен и добро усмерен емотивни потенцијал, она доноси песнички језик који дарује и чулно и ду ховно уживање у коме чар новине не мора бити пресудна.

Богдан А. Поповић

| Драгутин дгњановић

ИЗАОМЉЕНА ЛИНИЈА СНА

„Браничево“, Пожаревац, 1970.

Човек сања док спава, али зна- |

чајан и жив сан може да га прене из летаргичне успаваности. Тако може да га прене и песнички сан. Отуда, у пред вечерје неких историјских драма, „будни су само песници и атентатори" (Иво Андрић). „Изломљена линија" Огњановићева сна такође кривуда између магнетских полова спавања и бдења. На једном меандру ове линије, песник се среће са Сизифом коме каже: „Око твог сунца и око камена твога — мртви се из сна буде". Доиста, Сизифова људска вредност није у његовој казни и муци, већ у његовом преступу: у буђењу мртвих (тачни је — у заробљавању смрти).

Поетски сан буди људе, јер им у свом скровишту открива њихову истинску бит: „Прелистај сан — окрени себе за собом да постанеш смисао и бит". Протнана из прозаичне јаве, та бит није ништа друто до слобода коју сновиђење преобличава У неку врсту „лутрије“ или игре случаја; стога песник брани „ову АЏАу коцку у ковитлацу сна.

Као ваздушаста тврђава и потврда човековог правог бића, песников сан негира ону јаву која ИЕ роботизује Ма а тијализује, те га тако своди сенку самога себе. Негирајући такву јаву као илузију ЉудсКОсти, песник је склон да „сенкама најави рат". Изгледа да смисао Огњановићеве песме зрачи, углавном, из те будилачке најаве рата, из те дијалектичке не гације што тиња у жаришту његова сна.

Материјализујући ову радијацију смисла, песникова реч. се умногоме обликује као лексичка инвенција, дакле — као порицање успављујуће конвенције. Она обухвата приличан број срећних неологтизама и сложеница: лобања-трад, изгнездати, кривопути-

"на, нитити, прогркљанити, дола-

зник, видоказ, обисерити, цветолика ...Језичка и песничка конвенција успева да надјача Огњановића тек овде-онде, на пример — у излизаној фрази о „најлепшем пределу сна".

Оваква песникова реч казује нам нешто и о данашњем односу између текуће историје и поезије. Можда би се тај однос дао олизовати _ следећом сликом: „Под златним мостом — крвава река протиче". На

„златном мосту" поезије, аутен-

тичан песник попут Огњановића не може остати загледан у вечни азур неба; он мора и хоће да буде запљуснут „крвавом ре-

савремене историје (која прети да однесе „мост" својом бујицом). Зато се потреба са-

држајног осавремењивања

јавља као витални проблем Огњановићевог стваралаштва и развитка. Могућност овог насушног осавремењивања изгледа наговештена песниковим отварањем према будућности, наиме стихом: „Спремам посету будућем неком себи". Сада, је крајњи час да се у ту одсСудну посету већ крене.

Ово кретање равно је активном испољавању спремности да се буде хитац и гром („Камени хлеб"). Да би песник исковао реч-тром „и „реч-хитац" „из ломљена линија" његовог говора била би упућена на то да се од вербалне и ритмичке лакоће повије ка тежини савременог значења. Када буде „оптерећен оваквим значењем, вербални из раз песниковог сна одјекнуће као будилачки глас. Ако и не буде затутњао попут грома, он ће тада праснути као хитац који има неког изгледа да надвлада усправност и хркање свакидашњице. Радојица Таутовић

Антел Думоравеану

ТРИСТНА

„Багдала“, Крушевац, 1970.

С обзиром на пуноћу и живост песничке слике, велики замах до живљава и привид некаквог славља, збирка румунског поете као да није добила најадекватнији назив. Ипак, то опредељење за име песама које опевају лаку тугу није у овом случају сасвим без основа, јер, како ћемо видети, цео песников свет, ма колико био сав у покрету, осенчен је нежним облачком туге и тихим уздахом. Међутим, будући да се не одликује већим мисаоним опсегом. Думбравеану просто, без мпото двоумљења, улази у обилат скуп пејзажа и пева свој непосредни доживљај. Све појаве, боје, мириси, предели у целини служе му да се одушеви њима и он их, понесен, опева са неким чудним усхићењем понекад само убацивши по коју сетну мисао, али која се ту складно утка, не реметећи поменуто расположење. Мако можемо уочити неколико важнијих тема и мотива, ваља рећи да се они овде не појављују посебно већ готово увек у преплету густих песничких пројекција. Тако, на пример, ако одвојимо пејзаж, морамо казати да се он јавља у рефлексивним представама и еротским снатрењима, али м сам за себе, што опет не значи да је у последњем случају проста описна песма но много сложенији доживљај природе.

Песник је у некој чежњи и жеђи, и у том сталном незадовољењу исткива визије, нежне и сочне у исти мах. Две песме у овој збирци („Источњачка поема", „Источњачке химне") имају у саставу свог имена термин источњачки. То није случајно; у целој збирци има помало источњачке сензуалности. Песник је многе од својих слика испунио мирисом пути, који се, опет, осећа и у мирису лимуна, врбовог а, чак целог пејзажа. То је могуће у овој атмосфери млаке топлоте, ноћних призора па сјајем месеца. Представљај љ занос у раз новрсним сликама, Думбравеану заиста показује велику инвентив ност (пример: „Оно што заслужује да се једна лађа", „Семење", „На обали лимунова", „Склад“). Те представе у целини значе успеле метафоре. У пес мама које бисмо могли назвати "мисаоним имамо сличан процес. Однос заљубљености песник гаји према различитим бићима и стварима. Како смо раније рекам, његов доживљај увек има свој природни застор на којем се оцртава („Сеоба", „Ода суњ цу“), а кадшто се упушта и у одгонетање појава које за њега о собом представљају сим-

А.

Цело ово запљускивање, да га тако назовемо, Думбравеану постиже, у првом реду, смелијим песничким исказима. Код њега нас одушеви што једно збивање, односно осећање, каже скупом фигура које, и поред тога што изгледају необичне, звуче као прави и једини израз онога о чему песник пева. Често иде до смелости правог парадокса, или до искивања нежног, суптил ног призора. Претежно песник љубавних осећања, Думбравеану није ни задоцнели романтик ни модерни негатор једне од највећих људских тајни. нова лексика и модерна метафора примиле су мекоту и питомост романтичарског осећања, оставши при том модерни и свежп. Због тога ова збирка, у врло добром преводу Адама: Пуслојића, може представљати пријатно освежење.

Блатоје Јастребић

на пример термин „резервна гене-

из ИНОСТРАНСТВА

Пољаци О КЊИЗИ СВЕТЕ ЛУКИЋА

Интересовањем за нашу савре мену литературу, доста превођену, читану и коментарисану, треба тумачити и жив одјек који је у Пољској изазвала књига Свете Лукића: „Савремена југословенска литература 1945—1965".

Недавно се појавио опсежан приказ у стручном филолошком часопису „Словенски поменик", из пера младог историчара књижевности и преводиоца наше литературе на пољски, Магдалене Петрињске. Иначе, о истој књизи први је писао у угледном књижевном часопису „Стваралаштво“ (бр. 2/1969) Алија Дукановић, добар познавалац данашњих југословенских књижевних прилика. Он је у стварм, на основу стенограма објављеног у сарајевском листу „Одјек", детаљно приказао бурну дискусију која се о Аукићевој књизи водила на трибини Народ: ног универзитета у Сарајеву.

У варшавском листу „Политика" преводилац многих наших савремених прозних књига, Данута Страшињска, објавила је прошле тодине велики чланак о Лукићевој књизи под насловом „Сциле И Харибде савремене литературе“. Пошто је протумачила главне идеје Лукићеве књиге, посебно ону о социјалистичком естетизму У Ју гословенској антератури, ауторка прелази на полемику коју је књига изазвала им износи главне аргументе Лукићевих противника, који га критикују највише због његове концепције социјалистичког естетизма, а такође и због наслова књиге и због начина коришћења социолошког метода “у ис траживању књижевних појава. На крају Страшињска даје овакву оцену: „У свом пионирском раду Света Лукић био је усамљен, ослоњен само на своје сопствене силе, — и то је појачало оштрину касније критике. Опоненти који су та напали као аутора „историје савремене књижевности" у сушти ни су имали лак задатак, али они у дискусији нису изнели своја мишљења и критеријуме према којима би требало направити историју савремене књижевности за којом се осећа тако 'велика || потреба".

За разлику од ових рецензија, Магдалена Петрињска оставља по страни полемике о Лукићевој књи зи и бави се директно и искључиво њеним садржајем, третирајући је као једну социолошко-естетичку расправу из историје књи жевности. „Књига Свете Лукића представља досад једину синтетичну обраду проблема савремене југословенске литературе. Највећу вредност у књизи има оно што се непосредно тиче литературе, а то је периодизација и типоАогизација двадесетогодишњег послератног развоја, као и Додатак књиге — Календар књижевног живота, затим био — ин библиографски подаци о савременим писцима".

Петрињска иде редом, од поглавља до поглавља, интерпретирајући и истичући значај Лукићевих анализа и закључака, враћајући се Календару, који — како она мисли — „игра улогу књижевне енциклопедије и речника савремених писаца", а на крају каже: „Оцењујући „Савремену југословенску с литературу“ треба подвући неуједначеност тога рада. Партије о литератури, које сам подробно · приказала, – одликује аутентичност и аргументованост; међутим, део који обрађује књижевни живот садржи оцене, не увек објективне, које су диктиране властитим књижевним укусом аутора. У сваком случају, то је борбена књига и тако је треба прихватити. Многе тешкоће донеЛа је аутору и терминологија која је у Југославији доста сиромашна; због тога је он морао да ствара сопствене термине, не увек сасвим разумљиве, као што је

рација" или такве који су вишезначни, као што је „модернизам“, на пример, који у Југославији о начава и прави модернизам, У стриктном смислу реч ', али и целокупну савремену литературу. Све у свему, Лукићева расправа обухвата све аспекте савремене литературе и литерарног живота: и још једном бих на крају хтела да подвучем њену пионирску улоту и значење".