Književne novine

| |

Нова

структура путописа

Александар Тишма: „ДРУГДЕ“, „Нолит“, Београд, 1969.

ПУТОПИСИ Александра Тишме, објављени у књизи „Другде", по својим основним аштерарним преокупацијама, ближи су извесним облицима путописа у хрватској књижевности, Шегединовом путопису, на пример, него путопису Милоша Црњанског или Растка Петровића. Иако примењујеи неке одлике класичног из српске књижевности, Тишма их превазилази јед-

ним новим виђењем стварности, а самим

тим им новим односом према путопису као специфичној књижевној форми. У Тишминим путописима, за разлику од ранијих српских путописа субјективни доживљај стварности све више уступа место једном чистијем, конкретнијем и рационалнијем доживљавању. Стварност се и даље сагледава унутрашњим ауторовим очима, али она сада сама усмерава његов поглед на своје облике, Ако се и говори о субјективном доживљају, ако он и постаје предмет уметничког разматрања, он се истовремено подвргава рационализацији и анализирању, он постаје повод за дубља психолошка и интелектуална разматрања. Свест о сопственом положају у свету, о сопственој судбини, карактеру, прошлости, превазилази и побеђује сам тај положај, ту

нгсмдбину, карактер и ту прошлост. Не при-

еттрода и -не пејзаж, већ човек постаје основ

ни предмет путописног дела. Некад је то

_ сам аутор, не као субјект већ као објект

у књижевном делу, а некад други Људи, са свим својим социолошким или психолошким особеностима, Стварни аутор путописа има двоструку улогу у структури дела — он добија улогу приповедача у делу: и једног од главних јунака у њему (у првим путописима у књизи), или до максимума појачава своју функцију приповедача у делу (у завршним' путописним целинама). |

У ранијем путопису приповедач, онај који излаже приповедачку материју, најчешће је сједињен са стварним аутором дела. Уз нужну стваралачку дистанцу, он је сагледавао стварност очима самог ауто.

ра и на тај начин пројектовао у дело ауторове ставове и његове стваралачке могућ ·

ности. Улога приповедача као посебног елемента у структури дела тиме је била знатно умањена. Зато путопис и јесте био израз субјективног погледа ва свет, и као такав исцрпљивао своје могућности на оним видовима стварности које је сам аутор повезивао са својим осећањем живота, Путописи Александра Тишме не под. Бују своје значење таквој оријентацији. / тима се одвија повратак аутора дела стварности, њеној конкретној представи, њеној виђеној а не замишљеној слици. Приповедач у делу заиста прича причу, чији протагонисти су он сам, његова прошлост и садашњост и конкретна стварност. Путопис тако постаје документ о свести, о духу, о интелектуалном искуству свог творца. А надасве о његовој психоло гији. Зато би се поједине странице у 0в0) књизи, нарочито прва три путописа у њој, уз мало више композиционе слободе, могде читати као особена психолошка проза. Прелазну форму излагања прозне материје у овим путописима _ представљају „Меридијани Средње Европе". За разлику од првих путописа у књизи, у којима је припсведач био главни јунак свог приповедања, у овом путопису његова улога постаје двострука, Он и даље остаје приповедач који о себи говори као о објективном јунаку свог дела, али у своје излагање он сада уноси независне прозне и ЗРНА ведачке целине, Три узбудљиве ДАСКЕ судбине, три изванредна портрета АЕ европских Јевреја, међу којима је најуо лије приповедачки остварен портрет Јеврејина-луталице, „узбудљивот знамена нашег торког растаначког времена), дао ИМЕ начин који је својствен чистом пр И чком грађењу портрета, ", истом а су један носталгичан тон, једна ји ралела између тренутног и прошла по товештавајући непрекидву илузију У 5 човек без престанка НаЛОЛИ, разлог своје нерационално деловање, се и Еко између замишљеног а њен реног и стварног, очекиваног а невиђено и виђеног, сањаног и недоживљеног, СУ“ коб се догађа. у свести приповедача у делу а не стварног аутора дела, Зато је за оства рену приповедачку структуру дела потпуно ирелевантно да ли се живот У Будим“ пешти у време ратних година одвијао на исти начин на који је то приказано у де лу. Он у путопису има своје посебно зна-

пути

КРИТИКА »»

АЛЕКСАНДАР ТИШМА

ПРЕДРАГ ЧУДИЋ

чење, он је независни део приповедачке структуре, он има литературну а не документарну вредност. То је превазилажење субјективности управо кроз њу саму, али превазилажење у књижевном делу.

Ови путописи поседују још једно приповедачко својство које их потпуно приближава модерном прозном _ казивању. Александар Тишма литерарну _ материју излаже непосредно и изглед предмета и ток догађаја даје до детаља потпуно. Он је присутан догађајима, али он само примеђује и констатује њихово _ постојање, Он није свезнајућа личност која даје свој поглед на ствари и свој суд о њиховој вредности. Он се као стварни аутор дела дистанцира ДОВОЉНО од свог предмета приказивања да би овај могао говорити сам за себе. Предмет је са целокупним својим изгледом представљен у својој појединачности, он се у књижевном делу остварује изван ширег контекста, али он ипах добија смисао адекватан свом значе. њу јер је представљен преко слика, призора и догађаја чији је саставни део. 0 предметима и догађајима се, дакле, не прича јер они говоре директно о себи својим изгледом. То је једно објективно приповедачко излагање, без другог посредника између стварности и њеног литерарног значења сем приповедачеве моћи 0обликовања. Трећим начином излагања прозне материје, који је најуспешније и најобимније примењен у путопису „Снимак предела: Берлин" и „Свачијој земљи", путопису о Америци, даље се појачава објективно говорење о стварности. Приповедач у делу коначно губи улогу активног јунака и у потпуности је препушта самој стварности. Књижевни текст највећим својим делом приближава се критичкој социолошкој студији или на изглед непристрасном есејистичком излагању о извесним судбинским питањима човековог постојања у одређеним друштвеним срединама (социјалистичкој у „Снимку предела" или грађанској у „Свачијој земљи"). Човеков живот, првенствено у „Свачијој земљи", условљен је огремним сплетом разноврсних и противречних околности. Рационално, ирапионално, субјективно, друштвено, индивидуално, преплићу се кроз овај путопис као елементи једне једине свести — америчке. Оно што је раније био стални изабрани или дати амбијент кроз који је пролазио аутор ових путописа — град ововремена цивилизација — овде јепостало услов садржаја свести људи о којима се говори. Из објективног приступа том садржају произлази и одсуство" субјективне критичке ноте у тексту. Кад набраја податке о америчком начину живота, кад ређа најразноврсније чињенице да би проникнуо у разлоте или последице таквог живота, Тишма избегава да да свој суд о њима или да изведе нужан закључак, мада му то право није одузето. Ако текст и поприми извесну критичку ноту, онда критику изричу саме те чињенице а не аутор дела. Тиме се путопис као књижевна форма даље осамостаљује и истовремено наговештава своје нове, још неиспитане могућности,

Међутим, све наведене особине ових путописа своју пуну вредност добијале су у самом тренутку настајања дела, у самом чину писања. С те стране посматран, стил Александра Тишме превазилази квалитетима мноте друге вредности оствареног текста и тиме доприноси да и оне добију веће значење у оквиру књижевне целине, Варијације у стилу — употреба само једног времена, презента (у вредној елиптичној скици „Бициклом на југ"), изостављање помоћног | глагола У перфекту, употреба само инфинитивног облика итд., знак су изванредне стваралачке концетрације ауторове у време коначног обликовања своје прозне материје. Мисаона, стишана, али, увек постојећа приповедачева свест, присутна од првог до последњег реда у књизи, допринела је да ови путописи, у почетку необавезни и заокодатшни, постану из сцене у сцену све одсутнији, да би у завршним сценама досег ди једну „болну, скоро неподношљиву

катарзу“. Такви, они враћају веру у путопис у нашој књижевности и поново, после

толико година, стварају потребу за њим.

Марко Недић

својим '

Унутар атрске слике

Предраг Чудић: „ПОСЛЕ ДРАМЕ“, Видици“, Београд, 1970.

СУДБИНА која је задесила песме Милана Милишића готово да се понавља са песмама Предрага Чудића. Известан број његових песама које су настале у распону од пет, или и више година, појављује се тек сада као збирка. Читава хрпа раних песама расута је по публикацијама,а још више их је остало у рукопису. Подсетио бих само на објављене фрагменте „Тамног вилајета", „Раја“ и „Рајских реминисценција",

им, местимице лепршави а местимице прозно развучени и распричани текстови говорили су о свету „водњикастих бескраја", мора и океана, сирена, „свадби у трешњевом цвећу" и звезданих тајни. Затим је уследио период опсервације и ироничног _ оштроумља, чији су резултат „Прозне вежбе", бритке сличице пуне куриозне аналитичности. _

Читање Пастернака убрзало је Чудићево духовно опредељивање. Унутар његовог читалачког искуства, Пушкин, Љермонтов, Блок, Мајаковски и Мандељштам, као и Рилке, такође имају значајна места, Његов сензибилитет се, међутим, формирао најближе ономе типу сензибилитета који се, од поменутих лиричара, у најсинтетич нијем облику среће код Пастернака. Слично је и са симболичком градњом његових песама.

У песмама из ове књиге: природа је, кроз перманентно персонификовање, по. стала лирски субјект и, истовремено, наше друго ја, величанствено, хармонично и неуништиво. Законе природе, смену годишњих доба, на пример, песник не узима само као овлаплоћење свеколиких законитости, или као њихов архетип, већ их преноси у сферу човечанског, кроз својеврсно прожимање хуманог и предметног реалитета. Ово настојање је, значи блиско настојању које откривамо у другој књизи Миодрага Станисављевића. Тим је занимљивија констатација дасе њихов напор одвијао готово у истом временском интервалу. Остварења се, наравно, битно разликују. Уводна песма Чудићеве збирке „Аг5 роеНса" је лирско-иронична лакрдија на рачун целомудрених поетика З су законитости претежно формалне. тика коју он прокламује „рибе чује, слуша шумове мора". Она је песма сама. Једино правило ове поетике, које нигде није прокламовано већ се реализује у песмама, гласило би да се синтеза сензација и емоција остварује унутар лирске слике. Чудићева поезија је у том смислу заиста имажистичка, како је, пишући о њој, својевремено закључио Милан Милишић.

Унутар имажистичке визије постоје, међутим, _ реторичко-медитативни _ пасажи. Реторика и медитација представљају везивну основу Чудићевих песама. Али, реторика и медитације такође се, добрим делом, заснивају на сликама, или су условљени начинима њиховог организовања. Тиме је круг затворен. |

Асоцијативност слика и необични спрегови симбола чине најбоље од ових песа-

ма вишесмисленим. Тим пре што је Чуди-.

ћев доживљај природе вишесмислен, док његово говорење претежно осликава, а тек ретко описује. То значи да се он своје анти-поетике придржава како у самом ис казу, тако и у обликовању исказа.

У атмосфери појединих његових песама има извесне жудње за егзотиком. о томе сведоче већ сама имена тих песама: Аконкагва", „Туфтан", „Зботом Сијера Мадре", „Јенисеј“, „Об".. Ова жудња је, међутим, оплемењена потребом да, сневани и жуђени крајеви који се указују пред духовним погледом песниковим буду управо онакви каквима их је песник замислио. То је, дакле, пројицирана етзотика чија

_ је крајња сврха да посве равноправно уче-

ствује у лирској градњи.

Основни принцип Чудићеве лирске градње, као и његове визије, означио бих као принцип поља. Јер, реч је о визији поетски осмтшљеног и _реализованог света у коме, баш као и у реалном свету, има безброј избора и решења. Зато треба наћи она права. Као у игри шаха, значајна су и поља и фигуре, Наћи однос између фигура и поља значи доћи до решења. У овој песничкој игри, то би значило да наћи однос између лирског субјекта и поља његовог распростирања значи пронаћи лирско решење, Пут до овог решења. меБутим, није искључиво рационалан. Поетска интуиција и имагинативна градска јесу управо непредвидљиви и ирационални чи-

Бернар Ноел

ЈЕДНА ПЕСМА ЛА СЕ ВИДИ

живот се враћа сунце ће да труне

неко ступа напред и сусреће набрекло море

успоставља сан

очи та боле

негде црни ивет одшкрине своју пећину

кажи ми каже она да би пождрала чекање

ал песак се руши

и речи одлазе да обоје талас

нема приче крик овде-онде и толубови мртви

само се гледа

не мисли се више

пресекли су грло

ту гдг протицаше жеђ времена

ал кажи ми каже она

ко лебди у себи

и губи перје у грлу

и гужва ваздух гужвањем које траје тај бол нема укуса

ни цепање погледа ћутљивим крилом ни заборав сазнања

велики транспарент сурвава се на пустињу трагова нема нити ће ветар направити дине говориће се о мртвом лишћу о маскама облака

ал кажи ми казаће она зашто богови губе своју кожу

њен провртеће нас глас

проводићемо се као да

да бисмо сакрили улов ларви авети

око изгубљених очију |

поставићемо се натрашке да бисмо се опет родили иза себе

један нов бунар облаже се органима моје је то тело

и време звижди у мојим устима

и ја се враћам овде

ал кажи ми казала је она око се окреће и сећа се будућности

касно је

кућа је под водом

и ноћ затворена

крв је заменила море

гледамо ипак

и поглед вам се пење на чело

и пијемо ваздух ко неку воду благу

ал кажи ми каже она ;

зашто речи говоре мање од слика-

и зашто је позориште унутра.у нама

а ја затварам очи и кажем

темељи нашег памћења припадају свима

и слика је реч

у којој ја нисам више ја

(Превела Лела Матић)

БЕРНАР НОЕЛ, рођен 1930, живи у Паризу. Објавио је посебне поетске текстове; „Утварне очи", „Одломци тела", „Лице ћутња", „У сржи самој најзад ноћ", „Против смрти" и недавно (изванредан текст) „једџа бела миса". Бави се и књижевном критиком, као и превоЂењем Шекспира, Јејтса и савремених енглеских песника. Тренутно припрема велику документарну књигу о Париској комуни, поводом њене стогодишњице (1971). Носл је један Од уредника новог париског часописа „ја |тауегзе", искључиво посвећеног поезији. Песма коју

објављујемо налазила се на челу првог броја овог часописа.

ниоци овог процеса, чијим се окончањем може очекивати остварење од вредности,

Но, и то није довољно. На имагинарној табли број поља није ограничен, Зато поменути принцип захтева да се истовремено има увид у што већи број поља, чиме бивају сложенији како само певање, тако и особености и могућности испољавања лирског субјекта. Најмањи пад у оштри ви увида, броју и квалитету релација које постоје између субјекта, односно субјеката, и поља њиховог распростирања, одра жава се како у градњи и значењима, тако и у вредности песме. Унутар овог принципа постоје одступања која су неминовна, и која не само што сваки лирски принцип чине непоновљивим, већ релативизирају и сам појам „принципа“. То су визије оправдане „пред сновиђењем", луцидни и готово халушинантни продори којима се једино може објашњавати настанак слика које превазилазе границе лирског парадокса. Истовремено, елементи бајке и сна потпомажу при поменутом персонификовању џиновског организма природе. Природа је, међутим, схваћена и. као трајна мера живота, као чудесни резонатор „ванвремених шетњи и разговора" („Љубави ветар").

Очигледно је да се поводом појединих песама или исказа Чудићу може спорити артистичка спретност. Јединствена интонација његовог певања и значај његовог подухвата нису, међутим, спорни. Напомињући да тај подухват није окончан, сматрам да од песника треба очекивати више но што је овом приликом пружио. ·

Срба Игњатовић

КРИМЕОНЕ НОВИНЕ, 5