Književne novine

ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕ"

Непознати Достојевски

ГОРОСТАСНА _ фигура _ Фјодора Михајловича Достојевског, ма ко. лико да је изучавана н упозната, не престаје да изазива интересовање како најширих читалачких маса тако и критичара и историчара књижевности. У време Стаљи нове ере пригушено у његовој домовини, оно последњих година видно почиње да расте и да доноси многе значајне резултате. По јављује се све већи број издања његових дела и дела о њему и све бројнији написи у совјетској штампи с позитивним — односом према великом писцу. Један од најинтересантнијих написа је, свакако, онај који је, под насловом „Непознати Достојевски", објавила московска „Литературнаја та: зета" у два наставка (16. и 23. септембра). •

Аутор овог текста, доктор фи лолошких наука Б: И. Бурсов, на примерима неких непознатих текс това, углавном писама, доказује неопходност да се постојећи ру кописи, који се чувају по разним архивима, изнесу на светло дана и да се систематичније приступи евентуалном откривању материја ла за које се зна да су постојали а којима се траг током времена замео.

Тако би, по мишљењу Бурсова, од необичне важности за проучавање дела Фјодора Михајловича било откривање рукописа скица и готових делова — драмских текстова „Марија Стјуарт" и „Борис Годунов", које су цареви полицајци, кад су у априлу 1849, године похапсили све петрашевце па и Достојевског, запленили и однели. То су, наиме, једина сведочанства о преображају оног ватреног романтичара у једног од највећих _реалиста у литератури свих времена, који је ипак, до краја живота остао, у извесном смислу, романтичар. Бурсов налази основе за претпоставку да није сачувано ни све што је Достојевски написао у својој сибирској епизоди. То се најпре односи на његова писма из тога периода. Он наводи као пример писма која је велики писац у то време писао извесној Јелизавети _ Михајловној Невротовој, у којој се може слутити прототин његове будуће јунакиње Соње Мармеладове из „Злочина и казне", писма која су, међутим, до нас дошда у интерпретацији њене робаке Н. Г. Њикитине. Кад се има у виду шта је у ичном и стваралачком _ смислу овај период имао за – Достојевскога, само је по себи јасно какав би прворазредни значај имаЛо откривање страница које су тада написане.

Бурсов не претендује на исцрппост у области о којој говори, али је ипак обухватио импозантан орој случајева који чекају своје решење. У најзанимљивије и најзагонетније спадају нестали рукописи чланка „Моје познанство с Белинским" и романа „Браћа Карамазови". Текст о Белинскоме Достојевски је писао у иностранству за први број ревије „Чаша", Коју је припремао његов познаник К. И. Бабиков, Послао га је, према постојећим подацима, 15. септембра 1867. године из Женеве Мајкову, с молбом да га овај упути извесном књижарском рад нику Соловјову, који би га са своје стране уручио Бабикову. Мајков је у једном писму написао Хостојевском: „С Бабиковим сам учинио како сте Ви молили", али

7" . 80 сЈ

„

ДУ;

кад се Достојевски, после неколико година, вратио у Русију и кад је потпуно заборавио на целу ову згоду, појавио се некакав И. Жолтов да га на све то подсети. Све претпоставке које су досад изречене о историји овога рукописа Бурсов оповргава и мисли да је једини пут да му се у траг уђе везан за Мајкова или Соловјева. За судбину рукописа „Браће Карамазових"“, која је много замршенија и мрачнија, Бурсов не налази могућности ни да претпостави како се могла завршити.

· Проблеми са текстовима Фјодора Михајловича се ни приближ-

· но не исцрпљују тиме што се мно,

гима досад није ушло у траг. Чак и таква издања као што је кап: тално издање писама великог ствараоца (објављено 1928. и 1959) у редакцији Аркадија Семјоновича садрже незаобилазне недостатке, Већ сада се, каже Бурсов, штампају писма која нису ушла у ову књигу. Иако су, по њему, уочљиве и грешке у текстологији и коментарима. Тако, на пример, у писму Достојевскога _В. А. Алексејеву, од 7. јуна 1876. тодине, у коме се први пут излаже филозофска идеја „Легенде о великом инквизитору", може да се наброји око двадесет грубих изневеравања оригинала. На крају се Бурсов залаже да се из помрчине архива на светло дана извуку рукописи који и са ми по себи представљају одређену вредност али који, истовремено, могу да баце нову светлост на личност великог писца и да до принесу да се многе заблуде о њему избегну. Као један од најинтересантнијих у том смислу Бурсов наводи један филозофски _ текст који је Фјодор Михајлович написао сутрадан по смрти своје прве жене Марије Дмитријевне и који је по његовим речима, „поражаваЈући по дубини мисли и по снази искрености“. (С. Б.)

Веркор као еликар

МАЛО ЈЕ познато да је Жан Бри лер, познатији под својим списатељским именом Веркор, пре него што је постао значајан писац био врло добар сликар. Занимљиво је да се прилика да се упознају с његовим сликарским делом сала није указала Парижанима већ Бечлијама. У Бечу, у галерији „Бечка сецесија", управо се одржава прва изложба Веркорових графика, које је он радио пре и за време другог светског рата. Пошто писац више не слика, он је сам, не без извесне самоироније, рекао да је ово његова прва постхумна изложба. Пре рата Веркор је настојао да својим графичким делом представи једну „фрудску комедију" нашег времена, а наставио је да црта и за време рата, у Покрету отпора. Многи албуми његове графике, као што су „Двадесет један рецепт за насилну смрт“, „Хипотезе о љубитељима сликарства", „Човек исечен на комаде", „Нови кључ за снове", „Пакао", „Умирујуће визи-

је рата" итд. данас се више уоп-

ште не могу наћи и зато су не.

само за љубитеље већ и познавао це „ликовне уметности највећим

делом непознате, На пролеће Веркорови графички радови ће бити изложени у Будимпешти и Букурешту, али се још не зна да ли ће се и Париз заиптересовати за отварање изложбе чувеног писца.

Пво Андрић у Крагујевцу

Редак доживљај имали су про светни радници Крагујевца, 9. октобра, у сусрету са Ивом Андрићем који су обезбедили Народна библиотека „Вук Караџић" и Подружница наставника српскохрватског језика и књижевности. Са Ивом Андрићем дошао је у

Крагујевац и Милан Боковић, председник _ Културно-просветне заједнице СР Србије и управник Коларчевог народног универзитета. Великог писца дочекали су

председник Скупштине општине Крагујевац Милан Боковић, председник Општинске организације ССРН Бошко Лукић, председник Већа друштвених служби Општине Слободан Васиљевић, књижевници Дора Максимовић, Јован Вулевић и Драган Биорац и у правник _ Народне _ библиотеке „Вук Караџић" Мирослав Чомић,

Андрића је краћим говором поздравио представник Заједнице збразовања _ Расим Љубијацкић, истакавши велику радост свих оних који ученицима тумаче његова дела, иако та дела „живе својим животом, савршена и чу десна као што је и сам живот. А затим је потекао разговор у веома топлој и пријатној атмосфери. Питања су постављали крагујевачки просветни радници Бојана Рашковић, Дора Максимовић, Ружица Вујовић, Малиша Про. тић, Јован Вулевић и неколико студената књижевности.

Одговарајући на питања с великом присношћу и непосредношћу астакнути књижевник се интересовао за рад библиотека, за предавања књижевности у школама, за педагошка искуства, за све оно што подстиче или забрињава просветне раднике. При том се сећао и некадашње сколастичке наставе, када је професор био „баук" за ученике, истичући да је права улога наставника да магију и лепоту речи успешно приближе ученицима и подстакну их да што више читају, тако да се у њих усади жеђ за читањем, јер, оплемењени појмови утиснути у де тињу душу, остају најдубље и најтрајније импресије. Ту је пионирска заслуга просветних радника. Андрић је, такође, изнео своја сећања на некадашње сусрете са књижевницима Кочићем и Крањчевићем, а, говорећи о литерарном стваралаштву младе генерације, истакао је да данас ствара велики број врло даровитих младих људи и да не постоји „криза. књижевности", пошто ће литерарна дела од праве, истинске врелности увек наћи пут до читалаца и постати трајна. Његова најважнија порука младима је: поштовати човека.

Драган Биорац

Двоброј часописа „КејаНоп5“

Непосредно уочи овогодишњег октобарског Београдског сусрета писаца објављен је двоброј часописа »КејаНоп5« који на француском, енглеском и немачком језику заједнички издају Удружење књижевника Србије и Српски ПЕН клуб. У естетско-техничкој опреми Ивана Хоровица, на више Од сто страница густог слога, у овом двоброју објављени су преводи песама Десанке Максимовић, Сте-

вана Раичковића, Ристе Тошовића, Мире Алечковић, Хусеина Тахмишчића, Вука Крњевића, Изета Сарајлића, Раше Ливаде, Јасне Мелвингер, Али Подримје, Ференца Фехера и Владимира Прелића, као и проза и есеји Милоша Црњанског, Ериха Коша, Алек сандра Тишме, Славка Леовца и Сретена Асановића. Преводиоци прилога у овом двоброју су: Ина Јун Брода, Александар Нејтебауер, Ален Мак Конел, Игор Вертипорох, Хелга Браум, Вера Араповић, Жан Луј Депјерис, Паул Винс, Бранко Момчиловић, Менсур Раифи, Марта Мак Конел, Нада ЋурчијаПродановић, Прозу Милоша Црњанског „Празник деце у Лондону", коју објављују и „Књижевне новине“, часопис »Кејанопз« је, у преводу на ентлески језик, штампао м као сепарат. Редакцију часописа ми даље сачињавају Драшко Ређеп, главни и одговорни уредник, Предраг Палавестра и Жика Лазић,

Бранкева награда за поезију

" У Сремским Карловцима, у све-

чаној дворани гимназије „Бранко Радичевић", прошле суботе је протлашена и уручена традиционална Бранкова награда за најбољу прву књигу песама, објављену на српскохрватском језику. Награда је додељена Нади Шербан за књигу „Оно пре или оно после" (Матица српска, 1970) и Марку Вешовићу за књигу „Не деља" (Свјетлост, 1970). Бранкову награду за поезију додељује сваке године Војвођанска секција Удружења књижевника Србије. Ове године жири Бранкове награде радио је у саставу: Славко Алмажан, Гојко Јањушевић, Томислав Кетиг, Јасна Мелвинтер, Павле Поповић, Драшко Ређеп и Перо Зубац. Са извесним прекидима, Бранкова награда се додељује од 1954. године. Досадашњи добитници овог песничког трофеја су Васко Попа, Гордана Тодоровић, Павле Угринов и Александар Тишма, Борислав Радовић, Душко Трифуновић, Тања Крагујевић и Раде Томић, Тито Билопавловић, Рајко Петров Ного, Раша Ливада.

„ан разума“ – драма 0. Франциску Тоји

ра Валеха „Сан разума", чији је наслов овај ветеран шпанског позоришта узео из Гојиног бакрореза „Сан разума ствара чудо вишта". Драма обрађује оно раз добље Гојиног живота када ве лики сликар схвата да деспот Фернандо УП смера да га уништи као што је непосредно пре тога уништио Шпанију. Гоји је седамдесет шест година, и он је читав живот провео као омиљени сликар шпанског двора, успевајући при том да ипак сачува нешто од уметничког интегритета. Тврдоглави старац се опире идеји да побегне у Француску због тога што је Наполеонова политика учинила од Француске непријатеља Шпаније, и што је он сам нагрдио француску окупа торску војску у својим платнима. Руља испред његове куће пре ти му као масону ми либералу, његова тридесетпетогодишња љу“ бавница га наговара на бекство, а два пријатеља, свештеник им ле кар, признају да су немоћни да та узму у заштиту. Као да је „сан разума" савладао и Гоју и Шпанију. Гојине гротескне слике вештица и чудовишта наговештавају његовим пријатељима да он полако губи разум. Љубавница и лекар комуницирају са сликаром помоћу говора прстију, јер је потпуно глув. На крају драме тврдоглави сликар се и даље одупире идеји о бекству, иако публика зна да је он на крају ипак потражио уточиште у Бордоу.

Публика је у подједнакој мери свесна и политичког значења на слова. Кад разум спава јављају се чудовишта као што је Фернандо МУЏ, који је своје либералне противнике затварао у кавез као животиње, Кад разум спава, појављује се фашизам. Пошто Фран ко намерава да рестаџрише штан ску монархију, у програму прелставе штампана је Валехова изјава да он напада апсолутну, а не уставну монархију. Ова роџаге ацх уечх (прашина У очи), како би Волтер рекао, одвраћа посматрача .од претпоставке да је драма о Гоји напад на самог аутохратског Каудиља.

У Мадриду је пре кратког времена приказана нова драма Буе.

ЖАН жионо

ан ионо – велики песник природе

У својој седамдесетпетој тодини умро је недавно романописац, есејиста, путописац и драмски пи сац Жан ионо, који је, многим својим особинама, био ретка и чак јединствена појава у савременој француској књижевности. Син обућара и праље, аутодидакт, мали банкарски службеник, веран свом Југу и провинцији (рођен је на југоистоку Француске, у Маноску, где је и умро), он је, упркос свим тим околностима, постао један од најбољих француских прозних писаца нашега доба. Као прву лектиру читао је Библију и Хомера, а нешто касније загрејао се за неке америчке писце, који су, као и он, били заљубљени у природу и зачарани њеним моћима (Мелвил, Витмен). Почео је као песник (1924), али је већ у првим романима нашао свој пут и показао изразиту индивидуалност, описујући или, тачније, опевајући у прози своју родну Провансу и уздижући се при том до епопеје о вечној и свемоћној Природи и човеку као њеном делу, који смисао свога живота не треба да тражи у модерној цивилизацији, урбаном животу и власти друштвених канона, него у својој присној повезаности с природом и у једноставном патријархалном животу. У свом стваралаштву до другог светског рата Жионо је настојао да буде не само писац извесне животне поруке, већ и идеолог антимилитаризма и пацифизма и чак друштвени реформатор, али је те тежње, након извесних, недаћа и невоља због њих, после рата напустио. У другом периоду свог стваралаштва он настоји да што је могуће убедљивије опева лепоту и снагу природе и природни живот људи, у чему је, сазревши као писац велике снаге израза, готово у потпуности успео. Ипак, његова религија је увек била им остала пантеизам, а човекову срећу је непрекидно видео у њетовом отпору друштвеној принуди, влади новца и тековинама модерне цивилизације, чиме је био близак Русо, Тороу, Лоренсу и Рамију. Његово схватање живота, због залагања за прошле, превазиђене форме производње и начина живота, наилазило је на велаике отпоре, али чак и његови идеолошки противници су увек признавали да је Жионо велики песник природе и људи који у

борби с њом настоје да обезбеде ·

своју егзистенцију, Његов стил одликује полетни и искрени лиризам, надахнути доживљај природе и сликовитост велике снаге и живописности. Од романа објављених између два рата истичу се „Велико стадо", „Песма _ света", „Нека моја радост остане", „Права богатства", и „Борба у планини", а после рата највећи успех је постигао романима „Снажне душе", „Хусар на крову“ и „Пољски млин", који понекад подсећају на Стендала и због којих је добио велику књижевну награду Мона ка (1953) и био изабран за члана Академије Гонкур (1954), а значајни су му и касније објављени романи „Луда срећа" и „Анђело".

Мако далеко од Париза и њетових интелектуалних _ кругова, сталешке и политичке ангажованости и монденског публицитета, Жионоа су, због његових романаепова, с правом сматрали класи ком међу савременим француским прозним писцима. Морис Надо је рекао да је он у својим делима тежио аптичкој трагедији и давао епску величину чак и најмањим сеоским догађајима, а Ан дре Жид та је из истих разлога али још раније назвао „прозним Вергилијем". Они који су га по знавали знају да је сатима могао да прича о чудесним догађајима који су се тобоже збили или се збивају негде у брдима, далеко од модерне цивилизације и верују да је У тренутку смрти у својим фијокама сигурно имао пола туцета рукописа, од којих би неки једнога дана били дивни ро: мани, (Ј.)

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ = 2