Književne novine

ПРАЗНИК ДЕДЕ У ЛОНДОНУ (Н

Милош Црњански _

НЕОЧЕКИВАНО, из радње је, за њим, био, истрчао Талијан. Био је у белом оверолу, ужурбан, као да је искочио из неких бедих кола, Друштка за прву помоћ. Хтео

. би, још једном, ла му каже; збогом. Неће се више видети, Он је мали човек у Лондону, а господин маркиз ће, свакако, наћи нешто боље, идући пут, него овај троно: жац, у подруму. Хтео би, међутим, да му, још пешто, каже, и ако није добро рећи, сву истину, — ни у Лондону, Тош!ез мегнев пе зот. раз боппез а те. Мете а Гопагез, Треба да пази како, порезу, књижи, То је велика уметност. Плаћа се на свако седло, на сваку ципелицу, али на потпетице, не. Треба по пешто, на пете, пребацити. Регпаца се, годинама, одржао, на пети. Откад је он дошао у радњу, пореза се утростручила. То шкоди оном, што мирише мимозе, на Ривијери. Зола је његов најмилији писац. Написао је: Ј'ассизе. Паг Нашли су га на патосу, отрованог од испаравања из огњишта, — кажу. Он има своје мишљење о томе. Он оправља пете. Добро је урадио што је отишао. Да није, торе би прошао. Сећа се шта му је причао, о Фору2 Рјепнин ништа није разумео. Ништа не разуме, — каже. Зна само, да је поштено радио. Није му, међутим, ни мало жао, што напушта ово место. Не разуме се баш у књижењу потпетица, — не разуме се ни у поправци човечанства, — а камо ли у поправку пета, на ново порученим ципелицпама. Све је то јако тешко научити, Пре, то није знао. Сад, зна.

Пружио је Талијану руку.

Зуки му онда каже да, сад, ручава, ту, |

близу, У оном малом пасажу, недалеко куће у којој је Бајрон становао, Ако, маркезе, — кад нађе ново место, — затреба неки савет, може га наћи у том малом ресторану, лако. Има нову женску. То препоручује и господину маркизу. Све док не уође време барикада, и у Лондону, — а то чисто сумња да ће дочекати, — то је једино занимање, достојно човека. Нова женска. Рјепнин се и нехотице смејао. Био је висок, а Зуки, мали.

Растао се, тако, од те радње, тако рећи врло весело.

Полази потом у ону берзу рада, у којој је то место, пре скоро две године дана, добио. Сћадилек згее!. Има да бира: дали да иде, лево, где га чекају споменик палима у Криму, и топови, бронзе, отети Русима у том рату, са Енглескињом која посећује рањенике, уз лампу, — или да иде, десно, где парадира гарда, која носи медвеђу штубару и диже цокуле, до колена, при окрету. Решава се да иде, право, у оближњи парк, па да тамо, поседи, на каупи. Да види она два пеликана, на води, које су Руси поклонили Лондону, а које Енглези, кад угину, обнављају. Туда је ишао и краљ Чарлс, први, према свом губилишту. До те берзе није далеко.

Кад је Рјепнин, после дужег оклевања, пошао тамо, лагано, кроз парк, био је сасвим утучен. Није ни запазио, пролазећи кроз уличице, кроз које је, пре две године пролазио, промену. Многе су рушевине, сад, биле рашчишћене, али је још било травуљина, зараслих у погоретине, које нико није долазио, да назида, поново, Тротоари су једино, у тим улицама, обнављани, па је асфалт, по негде, прн, још мирисао. По негде се и зидало.

После се, опет, пео, у зграду у којој је већ једном био, кад је запослење тражио. Пролазио је кроз неке канцеларије, као у сну. Нико га није, ни задржавао, ни питао, шта тражи. Најзад му, — један пар наочари, — ставља питање: шта жели, шта тражиг Затим му кажу да, канцеларије, које тражи, за њега, нису више, ту. За њега је надлежна, сад, канцеларија, која се налази у оном делу Лондона, који се зове Мелибоун. Он се онда једва сетио да је то кварт Магујебопе (у ствари „Марије на речици Боурне"). А они му још кажу, да, они, који су га отпустили, нису имали права на то. Није требао да пристане на то. Може да се врати на своје радно место. Осим ако је нешто скривио. А, то, има да се тек докаже.

рада којој иде, одатле,

Он онда моли, да га у ту радњу више пе враћају. Има зато и много разлога. Приватни су. Молио би само да га упуте, тамо, где су рекли да сад припада. Примиће се, сваког, па и манџелног, рада. Осећа. и, да би, као водић туриста, у аутобусу, био на свом месту. Зна неколико језика, Човек који са њим разговара, (а има шест прстију, на десној руци, којом му враћа папире, — још један мали палац израстао на палцу), каже онда, да ће најбоље бити, да оде тамо, где му је рекао. Наћи ће ново место, сасвим сигурно. Сћеело.

Рус онда, погнуте главе, додаје, да би му било врло тешко да живи, ако, кроз месец дана, буде, још увек, без посла, али ће отићи, куд му кажу. Потребно је да, сва како, нађе, дотле, неку зараду. Има, свега, још двадесет и осам фунти у животу.

Затим ћутке силази, низ степенице, које већ зна, — којима се, пре две године пео. Има луди осећај да ће се, годинама, пети и силазити, тако. Излазећи на улипу, осећа како му је ход отежао. Опет треба ићи, кроз гунтулу, на улици, до Парламента, им,

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 6

'

опет, силазити у подземну железницу. Опет има тај луди осећај у себи, да сви ти људи, и све те жене, пролазе, крај њега, само привидно, а, у ствари, уморно, и не иду, не иду, него пливају. Пливају. Пита се куда и доклег Силази у станицу која се зове: Ме штивгег, --

Од те станице, до станице где Рјепнин излази из подземља, није далеко. Све је у Лондону · шашаво. Рјепнин не зна, да је, педавно, са те станице, његова жена, ишла, у болницу, а не зна ни, зашто је ишла у болницу. Ту је, под земљом, текла, некад, речица Воштле, која је засута, а на тој речици је, ваљда, стајала црквица Маријина, па се звала Магу Ке Ђоџгпе, па се, сад, зове Магу Ге Воппе, а изговара: Мелибоун. Цен Лондон је зове сад, тако.

Попевши се, из те станице, Рјепнин, и у том предграђу, налази Лондон свечано закићен јелкама, чак и чувени музеј воштаних фигура: злочинаца, и државника, и краљева, и краљица, лопова, и убица, па и сексуалних наказа. међу њима влада божићно расположење» Идући берзи рада, куд је упућен, пролази и крај куће чувеног детектива, који се звао Шерлок Холмс, а који је љубимац Лондона. Њего-

ви поштоваоци купили су кућу у којој је

становао, — а при њеном улазу стајала је и божићна јелка, Јелку, ту, поставља, клуб његових поштовалаца. И ако Холмс није ни постојао, него је само јунак криминал-

них романа, и ако, разуме се, у тој кући,

која је купљена да буде његов музеј, никад није ни био.

Рјепнин зна тај крај. Ту је и чувени Планетариум, у који је радо долазио. Тек кад је стигао до берзе рада, куда је упућен, пролази и крај једне зградурине, у којој је са Набом становао, кад је у Лондон дошао, а ваљда, зато, и припада и тој берзи рада, у том квартуг Можда га воде у списку, по тој старој адреси2 После тога, налази канцеларије, куда га шаљу, лако. У једном дворишту. Из којег излазе Црнци.

Просторије су пуне незапослених, који, ту, примају помоћ. Стоје пред тезгама чиновника, и чекају. Има и ту Црнаца. Они посматрају новодошлого љубазно, жељни, очигледно, да разговарају, али стоје ћутке, нагнути на тезге, и чекају, на ред. Говоре као да певуше. Уздишу .Смеју се. Енглеске јен изговарају као да шапућу, задихано.

ад је дошао ред и на њега, чиновник му узима папире и каже му, да чека.

После добрих пола сата, издају му фунту, и по. Кажу му да је, сад, на списку, па ће добити запослење, — кад му нађу. Нека дође, идуће суботе, или, још боље, у петак. Саветују му, да се, ремено, јави главној Пошти. Тамо требају, сад, растураче поште, пребираче, па и разносаче. Можда ће наћи нешто. Плаћају добро. Сћеепо.

Рјепнин зна да би, узалуд, покушавао да каже нешто и да пита нешто, Наплаћује фунту, и по. Узима цедуљу за Главну Пошту, Седа на клупу да се одмори мало, пре него што пође. Кудаг Ни сам није знао.

Оно што га чуди и тера на размишљање, то је тај папир који су му дали у руку. Мало се разговара. Ништа се не пита. Ништа се не зна о њему. Толики људи иду, тако, са тим папирима у руци, иду, долазе, опет, иду. Стотину хиљада људи долази, тако, и тражи посао.

Кад се мало прибрао, Рјепнин се решава да оде, до Поште, где, за божићне празнике, примају и незапослене, да испомажу. Пошта је далеко. Седи у подземљу, у вагонима који су препуни, и ћути. Све му се чини смешно. Огромни Лондон му је изнад главе, толики саобраћај, тако страшне гомиле, које некуд иду, иду. А све се то тако чини, огромно, силно, моћно, запослено. Ради, ради нешто, уређено, распоређено, паметно, мудро, неуморно. Зашто Да би, после, побегло, из тог огромног Лондона, што пре, некуд, у мала места,у насеља, предграђа, у неку малу кућу, у неку собу где ватра. гори у огњишту. Све се то понавља, и сад, пред празнике, и, нико не намерава да остане у Лондону. Све ће стати, врата се затварају, улице ће бити празне, а кад би могли, сви ти људи, и жене, не би се, ни вратили. Та огромна варош личи на неку фантазмагорију, у којој је, све, бар се тако чини, — разумно, логично, величанствено, а кад се боље погледа, из ње све бежи, у неки ситни живот, у неку кућицу, у крчму. На пиво. На тим британским острвима обожавали су, некад, Сунце, дизали храм, од тако огромног камења, да, нико, не зна, да протумачи, како су ти људи подизали читаве стене. Вековима је, ту, било, краљева, побуна, џелата, бродова, који су одлазили у далеке земље, па ну непознато, а сад се, стално, понављала, та двострукост живота, посао и бегство од посла, у неки ћорсокак, где се види само ћуп цвећа у прозору и празна флаша за млеко, на прагу. Огромна варош, огромна заједница, а нико никог не познаје и сваки бежи у самоћу. Велики догађај је имати нову женску и једини страх, остати без посла, у олуку.

Безбројни људи, и жене, пролазе крај њега, то подне, док путује под земљом и иде, горе доле, степеницама под земљом. Чине му се, као што је и он, странци, туБи, сами, у Лондону. Е

И у згради Поште има тај осећај, док се диже гвозденим лифтовима, док пролази огромним просторијама, пуним машина, пакета, поште, поштарима, носачима. Кад та колица, која иду сама, моторизована, по ходнику, обибу, изненада, као да су хтела да.га згазе, — па су се предомислида, — Рјепнин има тај луди осећај да је, живети, ту, или умрети, сасвим свеједно.

Један мах, кад га зауставише, и кад га

|

| | | | | | | | |

|

|

питају, шта тражи, треба му читав мину!

да каже шта жели, шта тражи. Као у не

ком сну, у једном тренутку, није знао, одмах, ни своје име да каже. Предаје своје папире и, замуцкујући, каже, да је послат, и зашто га шаљу. Има да испуни два примерка пријаве, са податцима који се траже, о њему, и, два имена, неких познаника који га знају и јемче за њега. Посматрају га, зачуђено, кад седи и уписује одговоре на формулару, а дуго не зна кога да упише, за ту двојицу. Кад је предао папире, кажу му да ће бити позван, ако га. требају, а кад одлази гледају за њим, као да је месечар, и, тражи врата, на излазу.

За чудо, и ту је било Црнаца, који су незапослени, па чекају, а један га је чак и задржао, на степеницама. Рјепнин га се сетио, — и тај је био у оној берзи рада, откуд је и он дошао, у Пошту. Као да га је, као нека црна сенка, пратио. Пита га, међутим, — врло учтиво, — колико је добио у Мелибоуну, где га је запазио. И он је, каже, био тамо. И њега су послали овамо. А кад му Рјепнин каже колико је, за прву недељу незапослености, добио, Прнап узвикује, гласно, да је, у релу. И он је толико добио. Значи не праве разлику. Тога се плашио. Ишао је за њим. Смешка се. Нашао је Пошту. Тћапк уоџ.

Могло је бити пет сати, кад је Рјепнин пошао, из главне Поште. Већ се мрачило, и на улици, — преко рушевина, и рупа срушених кућа. Видео је и огромну зграду Светог Павла, као сенку. Силазак, у подземну железницу, ту, и сам личи на једну велику рупу, у тлу. Све је порушено, уоколо. Иако се глад јавља у њему, и те како, Рјепнин се предомислио, и решава, да, полако, пешице, иде, одатле, кроз сумрак, све до трга Нелсоновог, где, поред једне француске књижаре, стоје аутобуси којима странце, туристе, — возикају по Лондону. Бар му се чини, да је, тамо, једном видео полазну станицу тих аутобуса. Хоће да их види. Можда би могао, тамо, да до-

ана, неупадљиво, како се налази место водића, при излетима. Сетио се да му је његов пријатељ, Пољак, Ордински, то, саветовао. Само да не иде кући и не сретне Нађу. Шта да јој каже» Његова жена добија, сад, помоћ од Марије Петровне, али њему ти новци женини, не требају. Пекли би га по образу. Има сад у џепу, поред отказа, и скоро тридесет фуната, и, зна, да ће, са тим новцем, моћи, месец дана, да изиграва запосленог кларка Лахура. Кроз месец дана биће свему томе крај, овако, или онако. И ако је сад у капуту, који није био офуцан, па је личио на неког морнара у Лондону, на пролазу, — а морнари су најомиљенији, и најпоноснији, свет у Лондону, Рјепнин се решава да не залази да поједе негде, уз пиво, оно, што је, и тог јутра, био, за ручак, понео у радњу, а сад осећао, у џепу, као велику, лимену, кутију. Одлази на клупе којих се сећа, да их је, ту, иза Поште, у малом парку, било, а, у новембру, тамо никог неће бити, и, све ће бити, празно.

Читаво јато неких чудних врабаца, који су врло крупни у Лондону, опкољава његову клупу, у сумраку и он их посматра тужно. Не паре се. Једу. А он им баца трошице. Никад пре, у животу, није о врапцима размишљао, а сад се пита, колико ди их има, тако, од Набережњаје, до Лондона, који тресу крилима и мрве скупљају. Краду, једно од другога, краду.

Тек што је био почео да једе, пада нека суснежица у сумраку, па се решава да и жеђ утоли, и уђе у неки паб, и заврши једо, уз чај. Застаје, мало даље, поред једне старе железничке станице, у некој чајциници, у којој скоро никог нема, и, у којој му доносе чај. На шољи је био остао траг „ружа, ваљда са усана неке жене, која је, из те шоље, пила, пре њега, чај. На столу је, у нереду, била остављена, још једна шоља, на тањирчету, — коју је, ваљда, неки путник, пре њега, код тог стола, испразнио и оставио. Он онда, свој чај, пресипа у ту шољу, као да је чај свој већ попио. Нико то није приметио. Само је неко дете, које је, са мајком, седело, код једног стола, близу врата, застало да жваће и загледало се у њега, — као да се зачудило, том пресипању из шоље у шољу. Дуго га је посматрало. Радознало. Рјепнин који је, иначе, волео децу, окрете главу.

Неки брадати човек био је, мељ,.. ушао, и сео, поред њега. Рјепнин је разм!: шљао куда да, одатле, оде. Да је имао но ваца, да троши, могао је провести, неко лико сати, тако, негде, уз чај, читајући новине у загрејаним просторијама, или биоскопу. ,

Жена, чије се дете беше у њега загледало, добацила је нешто, љубазно, новодошлом госту. Он јој је, мрмљајући, одговорио, да је: два сата прошло. Наје раз! ко.

И ако их је било неколико у тој чајџиници, чинила се празна. Напољу се већ спуштао мрак, сутон, који у Лондону, каткад, у зимско доба, пада тако рано. Има у Лондону много жена, самица, које, тако, седе у 'чајџиницама, сатима, као да нешто чекају. На неки воз чекају. На некога чекају. А има и много прљавих шоља. Има и Људи који, тако, уђу у неки бар, чајџиницу, чекаоницу, подрум, — ништа не наручују, дуго, а проводе дан, као да су отишлн из дондона, некуда, далеко, у Кину, у Азнју, а траже познанства и ословљавају су седа при столу. Немају никакву злу намсру, није новац у питању, него су, просто, жељни да тако поразговарају, или, за се бе, и себи самом, мрмљају, па се пи на смеју. Или да нека чудна саопштења саопште другоме.

Шта мисли, колико би се људи могло нахранити, од новца, потрошеног, у општини, на те божићне украсе, који висе над улицама, напољу2 Јели приметио како се, сад, врши, скупљање опалог лишћа, у Хајла: парку. Човек се насмејао. На бази усисавања ваздуха, мотором! Смеће се убацује у камионе. Јест, да, али се лишће, не да. Ха, ха, ха. Један део се не да. Један део се просипа, при том, уз пут. Неће у камион.

Рјепнин се смешкао и није се упуштао у разговор, али, да не би увредио човека, који му ништа није скривио, климао је главом, да потврди, да има право. Бацивши кашикицу од лима у шољу, из које је био чај пресуо, устаде, као да је баш хтео да оде. Лаку ноћ. боод ллрћи.

Загледан у лице тог, непознатог, госта, жељног разговора, био је запазио да је брадат и сетио се, оног, што је жени био обећао,. Да ће скинути браду.

Плативши чај, при одласку, изишао је на улицу и упутио се, лагано, пешице, кући у којој је, сад, становао. Као да је хтео, да буде што даље од њега, та кућа, ишао је „лагано, корачао, корачао. Божићни украси, над улицама, око Пикадилија, бљештали су, сад, већ у осветљењу које је, као са неба падало. Пластик се претварао у ланце и цвеће, као да је све сам драги камен, топаз, смарагд, сафир, аметист, рубин и дијамант. Круне, изнад улице, сјале су, сад, у полумраку, као гиганти, фантастично. У обручу који је имао првено дно, а завршавао се, на врху, у зеленилу као јелка, са кругом звезда, које су имале упаљен дијамант у центру. Из тог звезданог обруча уздизао се, као неки, плави, усијан, обелиск од сафира, врх, који је, високо, на себи, носио, опет, једну звезду, али још већу, плаву. А пошто је са тих круна, и десно, и лево, висио, као плашт неког краља, дуг низ првених звездица чији су ланци допирали чак до кровова, неком детету се, то, могло учинити као да неки, дивовски, краљ, или краљица, пролазе, изнад улице, чија се тела не виде, него је само њихова круна и њихов плашт вид љиво разапет на небу.

Испод тог украса, над улицом, текао је, и шумео је, саобраћај аута, који је, каткад, али ретко, био прекидан знаком труба, чији је глас долазио, тако се бар чинило, из два, велика, ока аута, која су сијала у бескрајном реду возила, што су се кретала, као носорози, лагано. Из гунгуле светлости, светиљки, сјаја, трепера лампи, које су се кретале у два правца, на сред улице светлео је, видно, само један стуб, који је, као стаклен, као упаљен изнутра, горео, седефасте боје, у којој су се црнела слова опомена: Држ лево, Кеер Јен.

Берберских радњи нема у центру Лондона, дуж улица, њих има још само у прелграбу. У центру су то велике просторије фризера, под земљом, под хотелима, под станицама. подземне железнице, у подруму великих робних кућа. Рјепнин је, после лутања у сутону, стигао, тек после једног сата, до велике робне куће, до које је Нађу,

· каткад, пратио, а под којом је знао да има, тако, једна берберница, огромна, у којој се надао да ће скинути ту своју браду, брзо. Био је сметнуо са ума да је, то, скупо, и да је, ту, увек, дупке пуно. Муштерије се јављају телефоном и моле да уђу у књиту пријављених, за шишање, или бријање, сат два, каткад им дан, два, раније. Са пуним именом. Кад је Рјепнин сишао под земљу, у просторију, која је мирисала, већ на степеништу, од мириса сапуна, лака за нокте, и мирисних алкохола, за главу, све је било бело. Све је било у белом. Послуга у белом, — у женском, лаком, оверолу, скупљала је, са патоса, ошишану косу. На каси му је узето име, и, кад није нађено као уговорено, речено му је, да ће имати да чека, — али може бити јако дуго.

Рјепнин је, у Мил Хилу, имао берберина, који му је удешавао косу, али свега јелном месечно, пошто је и то за њега било скупо. Ордински му је причао да одлазн берберину, истом човеку, — већ седам година, а да је чуо, да има, тако, Енглеза, који одлазе истом, већ четрдесет година. Муштерија, и берберин, виђају се и мењају мисли, као давни познаници у Лондону, А само они, који се зову „бољи" (Тће Вебет5) ћуте и кажу, свега, две три речи берберпну. Берберин им и не тражи више. Не сме. Сваки зна, у Лондону, да је једног од најславнијих, и најотменијих, лордова, — лдржавника који је био необично леп мутика. рац, — шишала, само његова жена.

ИЗ „РОМАНА О ЛОНДОНУ“

(КРАЈ У СЛЕДЕБЕМ БРОЈУ)