Književne novine
ПОЗОРИШТЕ
Хамлет, увек нови
Поводом премијере Шекспировог „Хамлета“ у Народном позоришту
«
ХАМЛЕТ" уверава да између постојаности и пролазности на сцени постоји апсурдно јединство: нема великог глумца па ни ре дитеља који није играо или бар зажелео да интерпретира овај чудесни лик. Свако има некакво своје виђење, однос, потребу им амбицију — да би опет, када се заситимо тих спољних прерушавања, изнова зажелели да видимо правог и аутентичног Хамлета! Да ди такав уопште постоји» Зар то није једна од оних свуда присутних а неухватљивих магија великог писца2 Је ли овај принц уопште човек2 Можда је он суштина ствари или стање које омогућава да спознамо театар у њего вом пуном и коначном облику2!
Велимир Лукић, песник и писац више позоришних фарса и филозофских алегорија, није „Хамлету" приступио с професионалном редитељском радозналошћу и амбицијом. Отуда је његова сцена за данашњу театарску технику неуобичајено мирна и готово окамењена, са свега четири безлична стуба Миомира Денића, по духу ближа окаснелом класицизму него истински модерном театру (са изузетком костима Божане Јовановић). Сусрет са делом нема облик контемплације већ неочекиваног напињања жеље да се прикаже сопствени доживљај. А да се не ради о рационализованој поставци говори низ импресивних призора у представи, као што су неки принчеви монолози, сцене с краљем и краљицом (Предраг Тасовац у лику Клаудија са чудном мекоћом, перфилпошћу којој свака ситуација одређује меру, непријатном осветљеношћу изнутра, с вечно напетим, влажним рукама и хладњикавом пожудом којом пре осваја престо него Гетруду што је дискретно и без комплекса играла Мира Бобић), сцена са Офелијом (у неконвенционалној и занимљивој интерпретацији Бранке Пешић, лишеној оног романтичарског певушења и лудила са пола даха и гласа), повратак из Енглеске, сахрана несрећне девојке (у којој је Павле Минчић као гробар био снажан и индивидуалан) и финале представе. Ове сцене, ма колико да су биле само лично надахнуте, садрже и елементе који им дају шири смисао: Ово су и у режијском смислу највиши домети представе.
Код Лукића — потреба да се суочимо са Хамлетом управо овде и сада — стога и није опредељење за један строго одређени свет. Песник и редитељ желео је да се лично сједини са општим значењем комада. Његов поступак на сцени сводио се на то да се тлумцу омогући супротстављање миту о Хамлету све док не буде прилике за сједињење с трагичном исти ном коју у себи крије загонетна природа данског краљевића.
Хамлет, како га је доживео Лукић, требало је да буде саздан од савременог сензибилитета: у њему се преплићу сумње, страх, сањарење, потреба за истинитошћу и жеља да се продре у бит сопствене личнасти, па је све некако противречно, а ипак људски појмљиво. Редитељ од глумца није захтевао изразиту спољну форму, па је Петар Банићевић у том погледу доста дуго у представи био неодлучан. Веровало се да је овај даровити уметник, после низа успелих улога, као предодређен за новог Хамлета, али се испоставило да су захтеви деликатни и да он у овом
лику није нашао своју личну пројекцију. '
Хамлет се непрекидно колеба у својим размишљањима ослоњен само на своја унутарња осећања и предосећања. Банпћевић се, међутим, одмах опредељује и за њега више нема дилеме (зато ваљда монолог „бити или не бити" изговара без страсти и смисла) па му остаје једино да пронађе убицу и на достојан начин, уз сав дворски ритуал, казни. А то је водило у поједностављење и штурост, Хамлет није човек само једног осећања и психолошких карактеристика у класичном смислу — окружен и затворен у сопствену сумњу он се растапа у једно стање слично метежу: неуроза се изобличава У хистерију, сумња у сањарење, страх у акцију, тако да је, чини се, више уништаван од своје ситуације нето што је прогоњен од самог краља. Овај сплет унутарњих вибрација се не може одглумити — њих један уметник поседује или не поседује, Петар Банићевић, ма колико пута да је потврдио свој драмски таленат, не располаже оним необичним сензибилитетом без којег је незамислив модерни Хамлет. Отуда цела његова интерпретација делује као неспоразум из којег тек при крају пре/ставе успева да изађе Хамлет, али, на жалост, сувише касно. У тим фрагментима има истинске лепоте и права је штета што од почетка у овом лику није било више топлине, чиме би цела представа уобила друго значење и пуну сценску целовитост. Петар Волк
_ КЊИЖЕВНРНОВИНЕ ~
„Радње без речи“ _ Семјуела Бекета
НЕДАВНО јеу Паризу, У позоришту „Рекамије", трупа Рено-Баро прика"зала циклус дела Семјуела Бекета. Поред комада познатих нашој пубплици — „Чекајући Годоа", „Срећни дани" и „Последња трака" (овог пута у ауторовој режији) — исте вечери кад и „Последња трака", на програму су била и два Бекетова „Радње без речи" (»Асте5 запз рато[ез«) у режији Дерика Мандела, који у њима, уз Пјера Билана, и глуми.
Ево како изгледају, детаљно описани, сви покрети глумаца на представи, који, поред мизансцена и ритма представе, откривају и идеје ових Бекетових дела.
Т КОМАД
Завеса се диже, Сем црног рикванда на позорници нема ничега другог.
Неко невидљив је с десне стране позорнице гурнуо младића. Младић дуге косе и браде у избледелом, прешироком оделу пада на средину позорнице.
Устаје, чисти руком одело.
Однекуд се чује звиждук — наредба, команда.
Младић полази на исту страну одакле је гурнут.
Опет је гурнут. Пада. Устаје, чисти се,
Звиждук.
Одлази на другу страну. ;
Опет је гурнут. Пада. Устаје, чисти се,
Звиждук.
Сам пада. Устаје. Гледа лево, десно, испред себе, иза себе. Пође право. Осврће се. Мисли, Брише зној са лица,
Одозго се спусти дрво од картона са неколико грана.
Звиждук.
Младић загледа дрво. Стаје поред њега. Посматра гране. Обилази га, намерава да се наслони на дрво. Вади марамицу из џепа, рашири је и стави на земљу, измакне се, стане на марамицу, на њој обрише ђонове као пред прагом, седне на њу. Чисти нокте ноктом, покуша да одгризе заноктицу. _На канапу спусте се маказе до висине његових руку. Гледа нокте, узима маказе и њима чисти нокте.
Гране дрвета се окрену на доле. Са гране као да пада нека буба. Устаје и гази је. '
Мало даље спушта се одозго на канапу флаша на којој пише „вода". Флаша је високо. Покушава да је дохвати. Не успева. Одлази. На другој страни позорнице спушта се на конопцу коцка.
Звиждук.
Прилази коцки. Узима је и доноси испод флаше с водом. Попне се на коцку. Флаша је још увек високо изнад њега. Враћа коцку. У међувремену спуштена је одозго и мања коцка.
Звиждук.
Односи на место испод флаше мању коцку. И сада је флаша високо. Доноси поново већу коцку и ставља на малу. Коцка пада. Он бежи. Искоса посматра коцке. Ставља мању на већу. Попне се. Опет је ниско. Силази. Враћа коцке. Окачи их о конопце којим су спуштене.
Спушта се трећа, још мања коцка.
Звиждук.
Конопац којим је спуштена најмања коцка повлачи се торе. Сад се спушта уже са три чвора. Младић стоји поред дрвета, пе прилази ужету, гледа га искоса. Брзо му приђе и почиње да се пуже уз њега као да хоће да га превари, узима маказе и сече га изнад своје главе. Уже се враћа горе, а он пада са мисеченим делом. Од комада одсеченог ужета прави замку. Покушава да је набаци на флашу. Флаша се повуче тек мало горе и он не успева ни замком да је дохвати. Поново узима коцке, ставља их поред дрвета, пење се на њих, покушава да веже омчу о једну грану. Грана се оклембеси уз дрво као млитава рука. Младић се полако спушта низ коцку и седне на њу. Оставља омчу поред дрвета. Устаје. Враћа коцке. Посрће носећи највећу коцку. Окачи их на ужад којим су спуштане. Узима омчу и везује је око мање коцке.
Звиждук.
Одлази са позорнице. Опет га одбаце. Пада. Лежи. Устаје,
Звиждук.
Прилази полако маказама, узима их, опипава врхове, затим сечиво, свој врат. Брише марамицом маказе. У том тренутку се повлаче горе кутија са маказама и омча.
Покушава да великој коцки диктира да и она пође горе. Седа на њу. Кутија олскочи, одбаци га. Он пада, Конопац с водом спушта се ниже.
Звиждук.
Не покушава да дохвати воду. Не верује да ће успети, Вода се опет повлачи горе.
Звиждук. ;
Повлачи се и дрво. Остаје само младић. Звизне и потом гледа своје руке.
ЗАВЕСА.
п КОМАД
На позорници леже два клошара у врећа-
ма за спавање. Одела су им смотана и стављена на ципеле испред врећа.
Помаља се са стране копље. Полако се ближи једном клошару док та најзад доста јако не боцне у слабину. Клошар се буди. Открива се. Склопи руке и моли се богу. Избаци из флашице две врсте пилула. Прогута једну, остале врати у флашицу. Искобеља се из вреће. Седне на друтог клошара. Навлачи панталоне, ставља крагну око врата и машну око паса, обуче капут окренут на поставу, обује ципеле и стави шешир на главу. Извади шаргарепу из џепа, одгризе комад и потом га мало даље испљуне. Стави своју врећу на оног другог клошара, па га помери на место на коме је он малочас спавао у врећи. Своју врећу ставља на место на коме је пре
СЕМЈУЕЛ БЕКЕТ
премештања спавао други клошар. Увлачи се у њу. Опет просле из флашице пилуле, прогута једну, остале врати у флашицу. Помоли се богу. Прекрије врећом и главу. Шкрипи нечим у врећи. Затим се смири. Заспи.
Врх копља сад удари другог клошара. Он се брзо извуче из вреће. Педантно је џувије. Журно облачи кошуљу, вади сат из пепа и погледа на њега. Ради гимнастику. Чешља се и истовремено прави неке уз муване узалудне кораке. Погледа на сат. Све журније се облачи. Узима шешир, гледа на сат. Очетка ципеле и одело. гледа на сат. Погледа се у огледало, гледа на сат. Доручкује шаргарепу, гледа на сат. Рашири испред себе план градских улица, час баца поглед на план, час на сат. Помери оног другог клошара на место на коме је био ин на почетку. Свлачи се исто тако педантно као што се и облачио. Уредно оставља ствар по ствар и за све то време погледа на сат. Пере зубе. Гледа на сат. Ради гимнастику. Гледа на сат. Раствара врећу. Гледа на сат. Увлачи се у врећу. Заспи.
Копље на точковима се полако опет ближи првом клошару. Врх се' зауставља '
изнад, његових слабина, Боцне'та. Затим“се :
копље повлачи, Клошар. се. буди, помаља . главу из вреће, помоли се, истресе пилуле
из флашице; почиње да ради све исто
као и приликом првог буђења, док пе
овлада потпуна тама на позорници.
Тихомир Илић
БИТЕФ виђен
очима пуолике
СВИ ДОСАДАШЊИ БИТЕФ-и, па и ового: дишњи, четврти по реду, изазвали су велико интересовање код београдске позоришне публике. Стога смо се, овом приликом, одлучили за један краћи разговор са гледаоцима Четвртог БИТЕФ-а. Ево не: ких интересантних одговора.
Хуго Клајн, редитељ
Тема целог БИТЕФ-а је: Класика на па: чин 1970. Ако би се желело нешто рећи, морало би се пре свега рашчистити шта је то класика. Да ли су то дела која се издвајају по свом квалитету, или су то дела из одређеног временског периода>2 Јер распон овогодишњег БИТЕФ-а је велики: од Софокла до Арабала. Према томе, тешко је говорити о целом БИТЕФ». А, сем тога, не лежи ми да дајем оцене. Свакако је БИТЕФ изванредна прилика за све оне који се интересују за позориште да виде неколико значајних представа из најразличитих земаља. То је довољан разлог да се БИТЕФ одржи, у
Ирена Колесар, глумица
Добро је што БИТЕФ, као фестивал нових позоришних тенденција, има експерименталан карактер. Једино као таквом и можемо да му приђемо. Бојим се да неће много остати од свега онога што смо ове године видели на БИТЕФ-у. То су, углавном, експерименти које су себи дозволили извесни људи. Позориште, између осталог, треба и да нас оплемени, да нас обогати једним новим искуством, а не само да нас забавља. Може ли то, на пример, један ансамбл као што је ЛА МАМА
Милосав Лазаревић, сликар
Сматрам БИТЕФ__једном од најзначајнијих манифестација у послератној култури. И желео бих да се дуго година одржи и да буде што разноврснији.
Небојша Васић, службеник
Толико сам убијен и сатрвен да немам шта да кажем.
Борислав Михајловић Михиз, књижевник Сваког септембра дође нам.из света на
ноге сле што људи по театрима т аже, промашују и надазе, Кад помислим да би
ми требало бар пет милиона динара да све ово по свету видим, захвалан сам БИТЕФ-у и оном ко га финансира.
Борђе Зојкић, продуцент београдске
телевизије
Мислим да се БИТЕФ понавља. Све што
је ново у позоришту видели смо на првом ИТЕФ-у. Ништа се значајно није изме-
нило. Оно што је Гротовски донео својом
представом, то у овој или оној варијанти,
виђамо сваке године.
Милорад Вучелић, уредник „Студента"
БИТЕФ је дао један _ стваралачки при. лог данашњем театру. Провокативан је и довољно инспиративан. Поставља питања — даје или не даје одговоре, али, у сваком случају, не оставља нас равнодушним, Он је један од најважнијих културних догађаја код нас. Постао је потреба. Али, на жалост, не утиче довољно на наше позоришне представе, које се, углаљном, крећу устајалим водама. Издвајам „Филоктета" као најбољу представу.
Милан Илијћ, правник
БИТЕФ2 ДАозволите ми да цитирам је један краћи одломак из представе „Астраживања ...": „Магла уђе на сцену, маглл изиђе са сцене". Толико.
Душан Голумбовски, глумац
БИТЕФ је драгоцени театарски ложивљај. Он нам омогућава да се упознамо са новим струјањима у савременом театру. А, што је најважније, БИТЕФ нам показује како треба и како не треба да пзтледа модерно позориште,
Слаћана Марковић студент
Овогодишњи БИТЕФ је, као и ранијих го. дина, заснован на експерименту који мо жда није дао неке значајне резултате, али, с обзиром да је експерименат, треба. га ценити по ономе што је хтео и назначио, а не по ономе што је дао.
Мома Димић, књижевник
Долазим понекад на БИТЕФ само да видим колико је у стању да потре у дубоку анонимност све наше студентске, кљижевничке им остале напоре да створимо домаће позориште. И то чиме!
Мирјана Коџић, глумица
БИТЕФ нам је потребан али без вештачких ограничења: модеран израз мора бити увек слободан, бунтован и креативан. Ако сумњамо у традицију зар да не размишљамо и о нашем искуствуг До сада се сувише пажње посвећивало инфантилизму, ослобађању инстиката и њиховој физичкој агресији, анархији на сцени и свођењу дилетантизма на шаблоне. То је негација позоришта, а не његово превазилажење у квалитету. БИТЕФ без истински модерне и значајне литературе, правог глумачког израза и великих представа или идеја, не може бити БИТЕФ. Велики глумци представљали су увек и стил и авангар ду на сцени! Зато овај БИТЕФ, који понижава глумца, коме су важнији оквири и ствари него срце и интелект, својом помодношћу све више удаљује театар од човека.
Бода Марковић, редитељ
Неопходан је. Следећи мора потпуно друкчије да изгледа, то ми је јасно. Да ли он хоће само да се бави новим тенденцијама, пили да даје успеле представе2 Ако се определио за нове тенденције, неопходно је да буде много храбрији. Ако ништа дру го, нека се од буржоаског позоришта одмакне за цео корак, а не тих пола корака да нам презентира као авангарду. БИТЕФ је неопходан. Али је неопходније стварати нашу авангарду.
Јудита Шалго, уредник Трибине младих (Нови Сад)
Гледала сам само три представе: „Ива нова", „Антигону“ п „Игру снова". И те представе ме нису увериле да се на класичном тексту може правити аутентичан модеран театар.
Борис Радак, солиста балета
Мање је авантардан него прошле тодине, У сваком случају било је добрих представа. За мене, као кореографа, свакако су били интересантни лондонски балет и „Ан тигона", која је, по мом мишљењу, право сценско обликовање покрета и речи,
Миодраг Зуланц, студент
Да није било „Иванова", „Филоктета" и „Игре снова" -— БИТЕФ би остао само добра реклама Атељеа 212, која окупља „извесне београдске кругове". И ништа више.
Џоја Ратковић, сликар
Од првог БИТЕФ-а до данас, по. мени, нема великих изненађења. Сви су, углавном, били варијанте ливинговаца и Гро. товског. Они су први дали физиономију БИТЕФ-у и њихова појава у оно време била је шок. Данас, међутим, на такве представе смо навикли. Најбоља представа је „Каспар".
Милан Оклопџић, студент
На жалост, БИТЕФ је само једна мо тућност. Он нам омогућава излазак из локалних оквира праћења нових тенденција у позоришној уметности. Тако га треба и прихватити.
Др Драгутин Гостушки, естетичар
БИТЕФ је био парочито користан по то. ме што је великом броју људи омогућио да говоре о стварима о којима имају или немају појма. Ова поплава брбљања, у којој сам и ја свесрдно учествовао, имала је карактер чистог психоаналитичког растерећивања, па самим тим и повољно дејство на душевно здравље грађана. Због тога сматрам неопходним да следећих година у финансирању БИТЕФеа учествује и Завод за социјално осигурање.
Разговор водио Владимир В. Предић