Književne novine
> ера ре
ари чаши
„јер је лако спру
Књижевности малих народа и интеграција култура
У. Загребу су, у организацији „Аруштва књижевника Хрват ске, између 18. и 21. новембра вођени Четврти загребачки књи жевни разговори, у којима је, поред писаца, филозофа, лингвиста, преводилаца. и историчара из СР Хрватске, учествовао известан број писаца из других република, као и из четрнаест земаља. Европе. Из међу осталих, у разтоворима. су учествовали Жан Пјер Фај, др. Бернард Џонсон, Елио Филипо Акрока, Ина Јун Брода, Катрин Клод, Золтан Чука, Јо жеф Дарваш, Калман Дудаш, Леслав Бартелски, Божена Новак, Тор Виљамсон и др. Од писаца изван СР Хрватске били су присутни Мак Диздар, Мира Михелич, Јаро Долар, Бранко Бањевић, Сретен Персзић, Миодраг Стојовић, др Гане Тодоровски, Мето Јовановски, Димитар Солев, Луан, Старова, др Драшко Ређеп, Енвер Берћеку. Разговори су две године били посвећени теми „Процеси _ интеграције у култури и књижевности малих народа“. У брижљиво припрем-_ љеном материјалу за ове разговоре, који износи близу 170 страница и који је преведен на светске језике, 'налазе се најпре текстови Франца Кафке „О књижевности малих наро.“ да“. и. Антуна Густава Матоша „Народна култура". Потом следе, између осталих, текстови: Елија Филипа Акроке „Треће тисућљеће и. инестограм“, Леслава __Бартелског – „Проблеми културне интеграције у Поље ској“, дра Далибора Брозовића „О мјесту, положају и мје“ ри., за књижевност малих наро“ да, на малим језицима", Вла= де Готовца „Планетарна заго“ нетка", дра Предрага Матвејевића. „Положај писца према институционализираној ·кулљлу“ ри", дра. Данила Пејовића. „От·вореност хрватске културе", 'Анте Стамаћа „Универзалност као судбина иш њезине обмане", „Антуна Шољана „Козмополитизам или национална 0дговоридст нисма (посебно, писца. ма“ лог народа)", Фрање Туглана „Културна интеграција и мали народи у повијести", дра Иве Видана „Хоризонтални расијеп у култури". У веома живој дискусији своје прилоге су саопштила и Вјеран Зупа, др Ра. дослав Катичић, Чедо Прица, др Драшко Ређеп и др. Разговоре је отворио др Иво Франгеш, председнис Друштва књижевника Хрвахске и Координационог одбора. Савеза књижев“ ника · Југославије. У богатом програму који је био, У одличној организацији, приређен за учеснике Разтовора, истиче се представа Загребачког ко: залишта младих »ОВ звао 516 папа. сактећ. ћетогсит стоа сит илити Зриниада", у рез ји и адаптацији. Мира Међи-
мориа.
ИНТЕГРАЦИЈА ПРОТЈЕРУЈЕ СЈЕНЕ
ТААЧЕЊА
ПРЕЛАЗИМ одмах на саму тему, под 'увјетом да пол ПА Обим други дио предложженог наслова; тамо гАЈе се говори 0 малим народима . Цијеним много особе које су свјесне својих граница, (биле географских,
културних ИЛИ анатомских), јер
,
с ] јЕ ахове ве „томе и јест тајна њу хдичине а тиме и културна улога.
| лоје „мали људи“, тј. осредПостоЈУ У зигравају _ привилну
1 · иако т единину“, китећи се често су перлативима. „Не постоје, међутим,
мали народи · у Број не чини величину; нанин представљати снагу, али то и тема за други реализације #
стигнућа нису мјерила
жити се на јасту спавати на. лово-
рикама моћи и тако почиње опа дање, назадовање. Примјери 45 стари, и не треба их спомињ на. књижевном скупу. пећ ију Када је један народа, СРЈЕЕ властитих географских, траци али тражи коријење које повеН У његову повијест, започиње "Р: . товор“ с другима и изучава на. чине интеграције у креативној визији једне 1нире културе (књижевне, економске и антиопресивне), онда је то народ који је ве избио на пут једне нове „величине“, који ми сви настојимо створити властитим рукама, нашим данашњим дјелима: то је онда
пима, ОХОЛОСТИ,
Наставак на'3,. страни ; у
БЕОГРАД,
: пи УТО 2Ар м
Овр А р
7 'г го70] це
“А ВГВЕТОТ у Мк Таи У
!
ВЕМИНОВНА. ЈЕ: ИНТЕГРАЦИЈА НАЦИОНАЛНИХ КУЛТУРА У БУДУЋНОСТИ : ИЕ ке риа у ПУ ) “ [ ђА у КУ |
1; у #
"НЕДРЕМЉИВО ОКО
у « ] = 4 у 4 у
|
19. ДЕЦЕМБАР 1970. ГОДИНА ХП БРОЈ 380 ШЕНА 1,50 ДИНАР
ОВИНЕ
ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ
УЗГРЕД БУДИ ЗАБЕЛЕЖЕНО
Душан) Матић Место предговора.
ЧУДНА ЈЕ судбина поезије. Још. је чуднија, још непредвидљлавија судбина песника.
Готово сви који ће писати, па чак и“они који ће се' посветити некој другој уметности, започну обично песмом. Као да је једино сна, песма, она, поезија, толико мећна да.савлада све наше прве, и последње, невештине, сав хаос, све наше празнине и сву нашу немоћ да се до краја изразимо, и
да нађе реч-две, читаву једну ре- ·
ченицу. на: ивици Немогућег. Да осветли један кутак, једну стазу кроз шуму живљења. Да буде „језгро ветра и ватре" свих будућих. остваривања. · :
А шта је поезија, шта је песник2 „Постоје реченице", пише песник Ален Жуфроа, „са којима се одвек неочекивано нађе ближе свему но икад раније". Је ли то поезија, те реченице које блеску као муњаг „Шрни прозор у прној шуми — авај", исписује даље жу. ороа. | Међутим, давно је рекао Новалис: „Једна мисао не допушта да је затворимо у једну реченицу · 7 том процепу, између муњевите истине неких реченеца, неких стихова 'и неиспрпности наше. мисли и наше осећајности, поезији и песнику треба живети и умрети,
И зато они који се посвећују поезији као да с њом не могу увек да држе корак, с њеном силовитошћу, и са сажетошћу њеног израза. Неопходан им је, изгледа, каткад предах, одмор, пливање, на леђима, и из тих разлога се лате друтих жанрова писања. Мли не
|
'ких других подухвата у животу. Лате политике, индустрије (зашто да не2), путовања. Или риболова.
1. Парадокс литературе
Ако човек, хоћу да кажем писац, не прими литературу одпрве, као ствар превасходну и примордијалну без поговора; ако му није најбитнија свака реч коју је Гете или Рембо написао (или рекао), као и'она коју није написао (или рекао), а која се мора да напише (или каже); ако. не прими као своју ону чу вену реченицу, Киплинтову, ако се не варам: „Нестаће Британске империје, али ће Шекспир остати" (довољно је било само четрдесет година од како знам ту ре ченицу. па да Британске империје нестане, а Шекспир је ту, не. такнут, како бар учени људи твр: де); ако ниси у стању да. кажеш: „Литература пре мајке, пре Жане, пре трбуха" (Бодлер); .ако немаш храбрости да запишеш У свој дневник: „Волим своју жену, али више волим свој роман" (Толстој), онда. је с литературом, за тебе, свршено.
2. Самоћа ин мисао
На једном месту, у својим „Мис авма", Паскал примећује.да праве истинске мисли има само у
самоћи и тишини; али да атмо- ·
сфера конверзације чини да не ки површни и духовити људи могу да бриљирају, као да из разговора, из присуства других, извлаче неки блесак речи. Паскал је само заборавио да каже да ли у том „блеску" има или нема „истинске“ мисли. Није. истина да је атмосфера конверзације потребна неким - ду.
ховима да би више извукли из себе него што има у њима, како | би то рекао Паскал, као да врел-
ност им истинитост једне мисли | зависи од њеног узвишеног или профаног порекла, да ли. долази
1 | | |
из те свете нутрине, или настаје у вултарном живом контакту ДУха и духа, човека и човека, као да је непроходни јаз између „унутрашњег" и „спољашњег“, измеЂу битног и небитног, по пореклау а не по инхерентној вредности једног мисаоног склопа, независно од тога како се до њега дашло. Ако је јабука навела Њутна да открије гравитаци“ ју, да ли је гравитација изгубила од своје истинитости само за. то што је њено откриће потекло из једне просте, свакодневне јабуке, а не из дубине душе доброг хришћанина Њутна.
Многи заборављају да се Њути бавио и теолошким проблемом „првог покрета". Као сваки добар | хришћанин у његово време.
3. Да ли „српска култура" или једноставно — култура у Србији»
Не свиђа ми се што се у посдедње време тај израз „српска култура" све чешће чује, и поводом свега и свачега. Као да се жели да да неки „присвојни печат" стварима које по својој суштини — а култура је једна од тих ствари — то не захтевају, чак чини ми се, опасно је у извесним тренуцима, а један такав известан тренутак је данас, то чинити. На том „инстинкту претеране посесије" свих битних и основних услова нашег окивљења, не може се, и не сме се, управо ради тог нашег живље-
2: Наставак на 12, страни ,
| заиста било стало:
У овом БРОЈУ:
Душан Матић: |
УЗГРЕД БУДИ ЗАБЕЛЕ-
ЖЕНО и КЊИЖЕВНОСТИ _ МАЛИХ НАРОДА И ИНТЕГРАЦИЈА КУЛТУРА — говоре Елифо Филипо Акрока, Бруно Поповић, Антун Шољан, Алек сеј Полторацки и Иво Видан ;
ПОЕЗИЈА Драгослава Грби-, ћа, Радослава Војводића, Бошка Богетића и Предрага Чудића
КРИТИКА —- Меша Селимо- ' вић, Предраг Протић, Миодраг Рацковић и Драгутин Огњановић — пишу о књи. тама Ристе – Трифковића. Бранка В. Радичевића, Александра Ристовића и Зорана Милића
ПРОБЛЕМИ ТЕОРИЈЕ КЊИ:
ЖЕВНОСТИ: _ ФОРМАЛИ: . ЗАМ — разговор са Викто-
„ром Шкловским и текст Ми:
ливоја Јовановића о поети-
ци руског формализма
ТРИБИНА
Кратко
памћење
или примјери интелектуалне и моралне недосљедности неких наших критичара |
СЈЕЋАМ СЕ да сам читајући сво јевремено у загребачком „Форуму" један текст Марка Ристића; у којему он, узгредно говорећи о Милосаву Мирковићу као о пи сцу. чије неодговорно' писање повлачи за собом и неодговорно + ребђивање часописа, поново, по'ко зна који пут, упозорава на по требу за досљедношћу моралних ставова, помислио да је дошло вријеме 'у којему више нема по-
требе да се о томе проблему раз-
мишља. Момислно сам, наивно, да у нашој, отвореној естетској ситуацији нико озбиљан. нема разлога за насилно мијењање мишљења и за „посипање 'пепелом по: тлави". И:
_ Сматрао сам да тенерација којој припадам није у ситуацији, ни политичкој, ни друштвеној, а још мање књижевној, да своје ставове неодговорно, из најбаналнијих прагматичних разлога, мијења. Али, ових дана, као за лакост, освједочио сам се да таквих поја ва апсолутне личне и интелектуалне неодговорности у литератури има напретек. Исти тај Милосав Мирковић, на – примјер, књизи „Послератни српски песници" у „најтежи" гријех уписује то што у њој нема стихова
„Славка Вукосављевића. Наводим
тај податак разумије се, само зато што је некада, поводом Палавестрине „Антологије“, дизао таламу због тога што је Славко Вукосављевић у њој изузетно цијењен. Нисам, наравно, обраћао пажњу на те, и сличне, опаске Милосава Мирковића пошто је он, како би рекао Давичо поводом једног друтог „критичара“, изборио себи право да каже шта тод хоће јер та нико паметан не узима озбиљно, али сам, узгред; но, помислио и на малог револвераша Буцу, када је такав гест интелектуалне и моралне, а и ес тетичке недосљедности направио један критичар до којета ми је Мидхат Бегић. Његов реферат на недавном „Симпозијуму о босанско-херцеговачкој књижевности", а нарочито његов текст у посљедњем броју сарајевског „Одјека" „У чему су разлике", у којему одговара критичарима својега реферата, као да намјерно желе да противурјече свему ономе што је, најчешће увјерљиво и луцид> но, раније писао Мидхат Бегић.
| Он је вазда покушавао да се при-
ближи дјелу, да га освијетли, да га поблвже упозна, трагајући за његовим литерарним, естетским
"вриједностима. А његови најнови-
ји текстови, „Реферат и допуна Реферата" („Одјек" 23—24, 1970) одједном, без икакве ваљане аргументације претпостављају етнички критеријум естетичкоме. Тај исти Бегић, који је још недавно, са одушевљењем, како он сам тврди у тексту „Из сарајевског стиска времена" („Раскршћа Џ", „Свјетлост", Сарајево, 1969), убјеЂивао Ролана Барта да је у Босни ситуација изузетна јер је
Наставак на:24 страни. | (то 91
Пе ан реновиран при роњнцироанирикињ-= икони ерла Ин
А