Književne novine
КРАТКО ПАМБЕЊЕ
живот „стартовао од нултог степена" што даје посебну шансу за будућност, тај исти Бегић постаје одједном _ традиционалиста _ раг ехеПепсе који естетски критеријум одбацује претпостављајући му етнички.
Не желим да будем чистунац и противник сам поповског аскетизма у културној и интелектуалној сфери, али ми се чини да је нужно при таквим темељним заокретима, да је интелектуално поштено бар, навести разлоге, ако већ не и аргументе, такве промјене. Ваљаност аргумената може потврдити раскол који је настао толиком измјеном у мишљењу. Уосталом, баш за критичара су увијек аргументи битни. ' а
Али проглашавати недоказане хипотезе за тезе, прационалне пориве за рационално засноване доказе, етнички критеријум за есТетски, заиста је и интелектуално и морално недосљедно.
То је, дакако, унижавање света онога што је такав аутор до тога тренутка урадио.
Постоји, наравно, могућност да ће такав аутор накнадно, хтијући да оправда своје кратко памћење, како би рекао Касу, чије је баш „Кратко памћење" Бегић превео, покушати да своје метаморфозе оправда. Али оно што се из прагматичних побуда једнога тренутка учини брзоплето тешко се може и касније, накнадним промишљањем, _ аргументовано — оправдати. Док се у Бегићеву случају још и може говорити о исхитрености, недовољној аргументованости, ирационалној заслијепљености и слично, макар се он у таквом часу ограђивао од свог сопственог, неколико пута потврђбеног суда о дјелу Иве Андрића, не може се, бар за мене, оправдати, рекао бих митоманско, поитравање, с чињеницама из „сопственог литерарног живота" које је ту недавно, у броју 14 часописа „Критика", извршио Антун Шољан.
Одговарајући на питања која му је поставио Влатко Павлетић једним исповиједним текстом о својим литерарним и животним схватањима, о својој генерацији и о много чему другом, Шољан жели да читаоце увјери да је прошао кроз све мијене својега животнога м литерарнога пута као неокрњен, досљедан и непоправљив индивидуалист који је управо због таквог става и понашања Хоживљавао разне незгоде и „поаитичка етикетирања".
Шољан. каже: · „Од погрдна појма „модернист" нису били далеко ни још погрднији појмови „козмополит“ и „дегасјпе", што ће рећи одрод. Козмополитизам је као погрда дошао равно из политичке терминологије, а појам „Фегасјле" измислили су они деолошки сметлари наше књижевности, који су научили двије три ријечи француски, да би могли грлити француску декадентну књижевност и домоћи се какве дипломатске саужбице. У вријеме кад се цјелокупна наша, књижевност насилно однарођивала, слиједећи по сваку цијену примјере једне стране, нако братске, књижевности, тај „аегасте" је свакако био црни хумор. Али сколастички говорећи: једно ту бљење коријења потјецало је од пролетерског интернационализма, а друго од непролетерског коз мополитизма. И „аЧегасте" п „козмополдит" граничнло је мање-више с издајом народа и његове борбе, па нако нитко није изведен пред суд због велеиздаје, помањкање патриотизма пребацило се литератима у неколико навра-
та јавно,"
писала паса 4
Међутим, у једној мојој свес ци налази се, сасвим случајно, исјечак једног старог новинског Аиста, из оних новина у којима је Антун Шољан био марљив и поуздан сарадник, Ту стоји, црно на бијело, шта је тај исти Шољан написао поводом романа Бориса Горбатова „Моје покољење": „Горбатов је и овом књигом потврдио глас доброг књижевника. Он сигурно корача путем социјалистичког реализма и дао је у том правцу већ неколико од личних књига које се необично много читају. Главни мотиви Горбатова су изградња домовине („Моје покољење"), борба против окупатора („Писма другу"), чувство другарства („Обични Арктик"). Човјек је за Горбатова главно и основно, Све полази од човјека, а људи су увијек добри. За Горбатова нема „сувишних“ и „несретних' људи. У великој земљи социјализма за све има мјеста и рада".
Шољан закључује: „Ова књига ће добро доћи сваком нашем човјеку, и нарочито омладини, која ће књигу читати са ужитком. Ова књига ће пробудити код сваког човјека хиљаде лијепих мисли, отворит ће му многе видике, открит ће му смисао наше младости".
Не желим да коментаришем све противурјечности и недосљедности, да не кажем мистификације, које произлазе упоређивањем ова два текста. Нека то учи не читаоци. Али, морам признати, да ми није јасно зашто неко има потребе да митомански себе пред ставља У слици која је толико искривљена, толико лажна, да. се замагљује свака сличност између стварне слике и портрета који такав митоман сам о себи ствара.
Вјерујем да данас нико не би Шољану замјерио његове млада лачке соц-реалистичке гријехе, => Ам је симптоматично да он сам покушава себе пред самим собом да оправда изврћући чињенице. Каква је то интелектуална и морална досљедност2
Стара је, међутим, истина да писац цијелога свога живота пише своја сабрана дјела. Хартија. трпи све ми свашта. Али и свједочи,. Што каже мудри сарајевски љетописац Мула Мустафа Башескија: „Јер што је записано остаје, а што се памти ишчезне".
Требало би, барем, имати на уму оно што је записано и потписано пуним именом и презименом. Вук Крњевић
Нови часопне у Загребу
У Загребу је објављен први број новог часописа „Стоанса — приноси проучавању хрватске књижевности". Часопис издаје Институт за знаност о књижевности Филозофског факултета и Институт за књижевност и театрологију Југославенске академије знаности и умјетности. Главни уред ник је академик др Иво Франгеш. Већ у првом броју дотакнут је низ интересантних питања: од апокрифне _ књижевности, преко Држића, до Видрића, Нарочито је занимљив први дио часописа који има заједнички наслов „Студије и чланци" и у којему се истичу прилози Јосипа Вончине („О језику Мавра Ветрановића") и Маје Бошковић—Стули. Са акрибијом је израђена библиографија сувремене хрватске прозе (1945 — 1966), коју је приредио Станко Ласић.
Тања Груић
:
ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОП
ЕРНЕСТ ХЕМИНГВЕЈ
Још један Хемингвејев роман
Прошло је девет година од смрти Ернеста Хемингвеја, а критичари и историчари књижевности никако не успевају да донесу коначне судове у својим написима о ње му и његовом делу, јер су се у међувремену појавиле не само многе биографске и мемоарске књите о њему него и нека његова досад необјављена дела. Недавно је изишао из штампе и роман „Острва у струји". То је, у ствари, само један део обимног несвршеног романа, који је Хемингвеј волео да назива „Великом књитом", а требало је да се односи на други светски рат на мору, земљи и у ваздуху. Радећи на њој од 1947. до 1951. године на Куби, Хемингвеј је написао само онај Део трилогије који се односи на рат на мору, и то с нескривеном мржњом према рату.
Роман је доскора био похрањен у сеф једне банке, и то без наслова. Хемингвеј се тешко од: лдучивао како да назове своја дела ; понекад је правио избор из две стотине одговарајућих на: слова, и то те
штампу. Наслов овог романа, који је Хемингвеј у ужем кругу називао „Морском књигом", дала је његова супруга Мери у договору са издавачем Скрибнером, и то на основу једне од варијаната, која је гласила „Острво у струји". Поводом излажења овог романа, Мери Хемингвеј је изјавила да је то последњи роман њеног супруга који ће бити објављен. Познато је, међутим, да је Хемингвеј писао и један роман о збивањима у Француској током треће деценије овог века, али он је сигурно мното мање довршен од „Острва у струји" исигурно неби увећао славу великог америчког писца, утоли ко пре што, по мишљењу · критича» ра Ирвинга Хауа у „Харперсу", ни овај сада објављени роман „неће много допринети Хемингвејсвој репутацији".
Роман „Острва у струји" има 466 страна им, као „Иматинм пе мати" има три епизоде, повезане истом личношћу, Та личност је
сликар Томас Хадсон, који у све.
три епизоде, чија су места догађања Бимини, Куба и морска пучина, суди о себи, свом таленту, својим пропалим браковима и својим синовима, од којих у току романа сва тројица гину. Иако у о вој личности има п аутобиографских момената (и Хадсон, као Хе. мингвеј, полазећи са Кубе, својим сопственим бродом лови немачке подморнице), она је папирната и неубедљива, углавном инструмент за сећање, вођење монолога и подстицање дијалога.
Мишљења критичара о овом роману су различита, ади га ни. један критичар досад није уврстио у успешнија Хемингвејева дела. Истиче се да је роман добар само у неким одељцима, паиме У оним елементима писања у којима је Хемингвеј увек био успешан; на пример, у описивању риболова и, покаткад, у духовитом дијалогу. Мора се, међутим, признати, да је за многе недо: статке. романа крива његова недовршеност и да га Хемингвеј ситурно не би објавио пре него што би га знатно дотерао и дорадио. Зато критичар Џефри Волф, који у „Њусвику“ каже да је то „врло о роман с мало светлих мо мената", не заборавља да напомене да њега треба читати са попустљивошћу човека који је провалио сто свога пријатеља да би
"када би потпуно, довршио дедо и припремио та за
|
Награде Милошу Црњанском и Јари Рионикар
На седници одржаној 15. децем“ бра. 1970. године у Београду, ЖИри Удружења књижевника Србије у саставу: Душан Матић, пред седник, Предраг Палавестра, Драшко Ређеп и Павле Зорић, донео је одлуку да се награда Удружења књижевника Србије за 1968. и 1969. тодину додели Милошу Црњанском, за трајан им изузетно значајан допринос српској књижевности, п Јари Рибникар, за. роман „Јан Непомуцки“, објављен 1969. године у издању „Про свете“.
Додељујући награду Удружења књижевника Србије Милошу Прњанском жири се руководио осведоченим високим вредностима. у: метничке креације Милоша ЦРњанског, подједнако оствареним и у поезији и у прози. Дело Милоша Црњанског означава један од највиших домета новије арпске књижевности. И као песник и као паоихолог, као историчар друштва ни нарави, Црњански је увек превасходно творац лирске визије и управо истиче њетова чудесна способност да задржи и очува свежину стваралачког настојања и младалачку једрину израза. Висина ове награде је 10.000 нових динара.
Роман „Јан Непомуцки“ Јаре Рибникар је, по оцени жирија, најзрелије дело овог писца чији су језик, стил и прозни поступак ту добили посебну језгровитост, чврстину и унутрашње значење. У роману је у широкој реалистичкој панорами дата рељефна. сдика људске судбине у вихору драматичних историјских догађаја. нашега времена, Висина ове награде је 5,000 нових динара.
Награду Удружења књижевника Србије, која се повремено додељује, досад су добили Тодор Манојловић и Велимир Живојиновић-Масука. Хрватека књижевност према европским књижевностима
Међу књигама које су у главном граду Хрватске недавно угледале свјетло дана нарочито се истиче књига. уХрватска књижевност -пре„ма европским књижевностима/ (Од народног препорода к нашим
данима) под уредништвом свеуч.
проф. Александра Флакера и Кру нослава Прањића. Аутори су књиге махом сурадници и професори па загребачком Филозофском факултету: Сламнит, Томић, Жмегач, Видан и др. Писци су желели повезати велика раздобља хрватске књижевности (препород, Шеноа, Матош, Ујевић) с европским куатурним ни књижевним збивањима У поједином раздобљу. То наустрирају и неки наслови ове књиге. Тако рад Ивана Сламнига носи наслов „Хрватска књижевност прије препорода као органски дио европског књижевног кретања" или Зденка Шкреба „Шеноа и његово доба према њемачкој књижевности". „Хрватска књи: жевност према европским књижевностима" није написана с намјером да се „открију трагови" страних писаца у нашој књижевности, него је. жељела да установи озбиљност неких појава наше књижевности у односу према Европи. У том су смјеру већ и раније настали. неки радови, наро" чито они од проф. А. Флакера, аутора изванредно значајне књиге „Књижевне поредбе". (Т. Г.)
Критика антологија у Еитлеекој
По једној статистици „Тајмсовот Литерарног додатка“, на енглеском језику, судећи по књигама које су до недавно публиковане, пише данас око 1.100 песника. Сасвим је разумљиво да се међу мно штвом штампаних књига стихова налазе и антолопије, избори, па нораме. У најновије време појавиле су се у Енглеској две такве Књиге које су изазвале доста о штрих оцена н непријатних 382-
кључака. Реч је о „Британској“
поезији после 1945“ џ о „Пенгви: новој књизи социјалистичких стихова“, о антологијама чији су састављачи _ Едвард – ЛусиСмит, еминентни песник и критичар и Ален Болл, познати писац и публициста, |
Непотписани рецензент „Тајмсовог литерарног додатка“ (што је у овом дисту веома поштована традиција) обрушава се на ове
ис ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС
гестином; његова иронично инто“ Мана анализа креће се од техничке стране књиге која, у Болдовом случају, потпуно онемогућу. је читаоца да биографске подалке на крају књиге повеже са зна" чајнијим подацима који претходе пабору из појединачних песни“ ка или му не пружа пуну сигурност при утврђивању да ли је код појединих песника (код Индијаца пи Африканаца, на пример) реч о' преводу или, о оригиналу, па све до антологичарског Кон“ цепта који је, кад се говори 0 Луси-Смиту, пример одсуства пропорције, мере, па, чак, и доброг
"укуса. Јер, вели поводом ове дру-
те рецензент, Луси-Омитова анто“ логија садржи, пре свега, малте» ме четвртину свих песника стати стички утврђених као енглеских! Шта учинити са таквом масом медиокритета!2 Луси'Смитова солуција је била да креира некаквих десет категорија песника, као на пример „Експресионисти“, „Утицај споља“, „Јеретици“, „Нови гласови“ итд., којима је требадо укротити ову песничку армију и устројити је у извесне, постојеће или непостојеће тенденције. Ре-
„зуатат овог напора је „успешно
идентификовање 0 ганаца. који се проглашавају значајним“; нико осим Луси-Омита, закључује рецензент, није могао истицати некакве дубиозне „велике енитме своје поетске генерације, нека» кве „најзначајније фигуре у по крету британске конкретне пое зије“, некакве „теоретичаре ли верпулске групе“! + ба
Ништа боља судбина није онашла ни Алена Болда. Поводом његове књиге рецензент, осим и стицања њене техничке спетљаности, каже на пример п ово: „Је на антологија медицинских стихова може бити састављена а стихова које су писади лекари НАМ од стихова о медицини... Боддо" ва књига укључује песме које „ни су нужно написали социјалисти, али им могу припадати јер оснажују настојања социјализма и опнтујући догађаје веома ради. кално“.“ Болд се, по мишљењу ре цензента, исувише трудио око не ентлеских песника, а његов од: бир енглеских песника је недовољан и незанимљив. Оно што је изабрао лоше је, оно добро није изабрао, а његов уводни текст препун је логичких нонсенса, де» зинформација и стилских отрешења. :
да
ВАСКО ПОПА (ЦРТЕЖ ОЉЕ ИВАЊИЦКИ)
Југословенски инеци на румунском
Недељни лист за књижевност и уметност „Књижевна Румунија" који већ трећу годину излази У Букурешту, објавио је у свом броју од 10. децембра, под насло“ вом „Шта има новога у југословенској култури", једну малу па“ нораму текстова савремених ју тословенских писаца. У ту пано раму, која обухвата готово целе три стране, ушао је одломак романа „Црвени петао лети према, небу" Миодрага Булатовића, по једна песма Васка Попе, Ивана Лалића, _ Хусенна _ Тахмишчића, · Душана Трифуновића, Матеје Матевског,. Владе Готовца, Данијела Драгојевића, Ивана Минатија н Катје Шпур, и одломак из есеја „Филозофија Иве Андрића" Дра: гана М. Јеремића. Међу преводиоцима објављених прилога на лазе се и неки врло познати ру. мунски писци, као што су Штефан Ауг. Доинаши Петре Стојка, а највећи део текстова (песму Васка Попе и одломке Булатови“ ћевог и Јеремићевог текста) превела је Санда Неноју, која је је дан од најбољих преводилаца са По ааескОг на румунски је
| |
У ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ МИЛАНА МАРИНКОВИЋА
"прочитао његзвл писма, | две њаче готово неизрецивом
| АЊИЖЕВНЕНОВИНЕ = 2