Književne novine
ређе увсне -т-уа
ПЦ МИНИ а на шљ -
Ји РА вд и и ај А
ПИ адрљ
; ;
НЕДРЕМЉИВО ОКО
ДИ
ЗАБЕЛЕЖЕНО
Душан Матић
Наставак са 1. стране
ња, присвојним придевима тако олако играти и њима баратати.
·_ Нема сумње, никоме вероватно та није ни пало напамет, да ја тмам нешто противу културе 'у Србији. Напротив, желим да она продре, и дође у свако наше: село' или пасеље. Ако ишта више, желим да она' буде оригинална, ван оригиналџа да би припадала и себи и другима, јер само и је дино таква она је стварно култу» ра, а некултури оставимо“ да будз баш само наша, те да учинимо да је нестане, или бар да је буде што мање и мање.
Заиста, не знам шта то значи „риска култура". Културни фе номени по својој природи билл су увек много шири, и обухватвији, чак у својој бити тежили су да буду свеобухватни. |
Не треба се заваравати; Ако се товори, на пример, о кинеској култури (и кад, у ком веку, и у ком периоду), или о италијанској жултури, или о' европској култури, или кад је реч о' Египту или Грчкој, или о Византији, једноставна и кратка рефлексија нас убеђује да се под тим једноставним изразима крију, национално говорећи, читави комплекси који нас уверавају, да врло уска огравичавања у времену и простору, кад се ради о култури, могу да изазову само неугодне, опасне и место страхотне последице. На» зад, Сопоћани су у Србији — гола непобитна истина. Али, оно што је велико ми драгоцено У Сопоћанима, то је што они, на путу развоја европске, или, можда, још шире схваћене уметности, представљају онај драгоцен и оригиналан тренутак, кад се монументална и строга византијска уметност, хоћу да кажем сликарство, коначно упутило ка ренесанси. Одвојити Сопоћане. од тог великог светског комплекса, европскот, рецимо, комплекса везамисливо „је, јер Европа није никад, стала, као што је пре јелног века протестовао Арагиша Станојевић, Европа никад није стала на „Њумрукчани", на Сави. То је изалудно. И просто напросто немогуће,
·_М ствари, хтео бих, у овом, по мом мишљењу, узбудљивом тренутку, да подсетим на магијску снагу речи, али исто тако и на поразне моменте које те' исте речи могу -да унесу у наш живот и у наше олносе. У бити је речи да" буду благовести али да буду понекад и црновести, у _„Стендал негде: прича о запањености · великог песника. лорла Бајрона када је у Милану, у 10жи' у. Скали, разиме се, чуо''ОА млалих песника Ризорђимента (те њихове речи потволио је и: сам „будући. писац | „Каотузијанског манасттоа') да не постоји јелан пталијански тезик, већ да у Итаарји 'има, тада ' бар, једанаест италијанских језика. Од. запањекости, занесени песник „Чајлада Харолла" није могао: дуго) да се поврати. Толико тпто се тиче појмова: језика и нације. . 7:
„А, овог лета, у Паризу, на не ком пријему, поред осталог, упознали су ме и са једним младим париским песником. Као што оби чно бива у тим упознавањима, "млади песник је промрмљао неко италијанско _ име, отприлике "Паоло дел Наваро. Упитао сам та: „Ви сте Италијана — Не,:ја сам Фптанпуз. Мој отац је Италијан“. Толико о коренитости, 0 расности и дуготрајности појма вапије;
На историчарима, етнолозима“ и социолозима је да о томе теотријски расправљају. ' Хтео 'бих само да подсетим на. неке конкретне. ствари кад, смо; у питању ми, хоћу да кажем српски народ. Јован Цвијић је рекао, ако ме памћење не' издаје, да су Србин једина балканска миграпиона нашија. · Мислим, да -у овој · ЦвијиЋевој реченици, све је тачно, изу'зев оно „једина“, јер то остаје да се тек утврли. Али, за Србе је свакако тачно. Толике сеобе у
току векова'о томе сведоче, па и
само кретање средњовековне. српе“ „ке' државе с југа на север, и даље њихово кретање, са доласком Турака, ка северу. Сем тога, кад је реч о култури, не треба заботравити да их је запљускивало гнеколико култура и 'цивилизација и, без обзира на окупапију илн 'самоложавност, те: су: културе и џивилизатије _ остављале _ своје тратове. И Византија, и. Рим, и Грчка и Исток, и арапска“ култу ра, и Персија, и Индија, и' цело словенско мође, што: значи! да су се са грааским . цивилизацијама дубоко мешале. „шумска и .травма" култура. Све то заборавити и једноставно побтојати-оно' што
се. налази, „олавле—ловле" и на, "брзину извести „рачун“, 'занема-
Ја | | | !
,
рујући све остало, мислим да је бесмислено. Не због присвајања или неприсвајања, већ једноста»не због разумевања себе и због споразумевања са онима око нас.
"Ми смо одавно одбацили Стаљи.
. тврА, крут, и диктаторски
на и стаљинизам, али понекад и нехотице заборављамо, кад је реч
о „националном питању", да се у непо-
речан калуп његових услова „о постојању нације“ не могу да уклопе сложеност и настанак и развој нових народа и нација.
Треба увек мислити и не сметнути!с ума да разноликост нација потиче и од начина њиховог настанка и историјског развоја, и да свака има своје посебности као и индивидуе. у
У размишљањима, која би нас тала поводом једне културне и филозофске и колико је то мо. губно објективне разраде ове проблематике коју сам овлаш додирнуо, можда би се много јасније и без ужурбаности и брзо глетости дошло заиста до онога шта је оригинално, шта смо ми то унели или разрадили у културвим просторима и епохама које су нас длолиривале или прохујаде; пам које смо ми додиривали,
или поред њих прохујали у оном кретању, у оним сеобама од обале топлог мора па све докле су допрле те наше сеобе, или у току поновног враћања из тих се верних даљина у неке ближе просторе овде.
Пре тога, журити, радити Хитво, као да је реч о некој ликвидецији или продаји једне пословне куће, свако дакле етикетирање присвојним придевима тих ипак тако деликатних предмета као што су културни феномени, мислим да би могла да буде улога слона у 'порцуланској радњи.
Једном сам, У просторијама Матице српске у Новом Саду, чтледао мапу Доситејевих путо. вања. Био сам ' фасциниран, да сам заборавио на све остало на тој изложби. Како ми је најелвом Доситеј постао. и јаснији и разумљивији и тајанственији, 3 ближи. Помишљам да би и ове моје. реченице о нашим миграци
"јама и натлим сеобама биле мното садржајније и упечатљивије,
да сам којим чулом имао прилике да угледам на некој изложби
мету тих наших кретања, сеоба,
повлачења, враћања и опет сеоба. Чини ми се и наша историја им
наша култура. би одједном пос-
тале „прозрачне, видљиве као на длану, или као на неком озвезданом небу нашег историјског жи-
вота..
4. Из свеске која носи мото;
Истина, и ако многолика, није
„дволична (Бодлер)
_ Киркегард није хтео да његова историја с њом (Регином) ис пари. у поезију. Није хтео, ма ка
кав да му.је имао бити живот, „није хтео да замени исти за неки
па-живот, назови живот, коме би бвла одузета истинска тежина
„постојања, макар била (та тежи.
на) замењена паучином лепоте и поезије.
Изразити немогућност останка, опстанка а ос
·"тати, да би се проверила
моћ издржљивости.
| Рембо је био најватренији, нај„страснији песник бегства и — по-
| бетао је. У Аден. У Абисинију.
Извукао је закључак,
ене, просто напросто бук-
МЕНИ по СВОЈОЈ БИТИ ТЕЖЕ ДА БУДУ СВЕОБУХВАТНИ
| |
вално је конкретизовао своју поезију. ·
Маларме је у песми „Дах с мора", у песму то бегство, ону луду чежњу која сковитла човека понекад да побег не од света у свет, да побегне и од најдражих, и пође на путовања којима нема краја, без повратка. И остао. је.
Између госпођице и го спође Маларме.
Није се: макао.
Анатола је нестало. кад му је било осам и по го дина.
Поему о томе гао да напише.
Највећа чар оних који умру млади јесте да никад не остаре. .
Остају до краја памћења исти. |
Између безначајног професора енглеског језика по гимназијама у паланкама и у Паризу, најзад, модни журнали и вечери утор ком у Еџе де: Воте, и трговца слоновачом, узгред можда и трафиканта оружја, као и имућног пастора који је писао генијалне анонимне луде књиге и јавне приктодне проповеди, и волео шетње по Копенхагену и топла купатила, нема разлике: исти ватрени жиг „судбине“; разлике су само анегдотске. Ми Па
Исти је случај и са Дисом. И са Ујевићем. И са Растком Петровићем. мм
није сти-
Исти мемат, разлике само случајне. |
Да, упркос читавом јел животу. (Маларме)
ном
То је онај живот где сам пао ин ја. (Дис) Поноре, море моје главе, (Ујевић) Ко ти рече пријатељу, да ћу доћи џ недељу, У недељу Дунав тече! (Раст-
ко Петровић). | :
поврх
5. Какав диван оптимизам!
Какав диван оптимизам и код модерних, хоћу да кажем моје тенерације, какво поверење у теме и слогане “из двадесетих година овог века, поверење у. бергсоновско „трајање“ и' чисто памћење", у прустовско-»Те Тетпр5 ге«гопуб«, у фројдовски. „лек путем пражњења · успомена"! . Ако има заиста неког трагичног. промашаја у нашој. генерацији, онда је то та наша помама у потрази за „дубоким ја".
Копати по себи, у себи, у неуморном лову за „дубоким ја", за тим нашим „плавим цветом". Какав диван морални задатак, каква истина, каква надокнада за изгубљеним па. чак, и за промашеним животом!
Каква нада, нада!
Копаш и копаш. Све ставиш настрану, како каже Волт Витман, и најзад ископаш.,. неко заборављено „површно ја", дубоко само зато'што је: дуго пребивало, напуштено, запуштено, запретено на дну неког јендека пуног жабокречине или какве мемљиве јаме у
каква бескрајна
„нашем памћењу или забораву.
Изгледам себи, а моји вршњаци ме подсећају: на оне обмануте и опчињене људе, који узалуд прекопавају из ноћи у ноћ, кришом, једни од других, своје баште или околне пусте“ терене, трагајући за неким ћупом дуката закопаним пре једног или три века.
"Ископаш, чини ти се; најзад, то „дубоко ја", избациш га на површину свести, на свежи ваздух духа, а оно као кад се ископине најзад нађу на ваздуху, распадну се. Не остане ништа, само ' мало ' праха и лишаја.
И тако сазнаш, да можеш закопати ма шта, своју најлуђу, „најповршнију, | најизбезумљенију мисао. Довољно је. да је сакријеш само. од очију других, да натрпаш грдне 'наслате заборава, глупости, ћутања, кртог смеха, и то ће исклијати ваљда у цвеће или
— у коров, ко би то знао, али и то сад знаш, и једном и другом, дакле, исто је „дубоко. корење".
Али не веруј (чујем изда лека глас Павла Мрака) да си од олова направио злато. Злато су можда били твоји најпролазнији, најлелујавији, најбезбрижнији, најповршнији тренуци, које си заборавио да покупиш. „Аубина" може их само за горчати, претворити У сирће или рђу. Да, опсена, илузија дубине. Једнога дана писаће се о лажи, о трагикомедији дубине. О, тај
неподношљиви свраб једне мла-
дости!
Неки неизлечиви трговац (глас Павла Мрака је је дак) неда ти мира да спаваш. Оп бди у теби.
Можда једини обрачун вреди предузети јесте обрачун с тим трговцем.
Не чувај закопани ћуп дуката у себи. Боље буди распикућа. Ако ниси знао шта да радиш с тим „скривеним благом", које ти је неко поверио, или си га случајно нашао, можда украо, други ће свакако боље знати шта треба урадити с њим. Па и без обзира на то, буди распикућа. Профућкано злато, ипак, остаје злато, ако је право, и у туђим рукама.
Руке су нам саздане од исте пролазности.
Наставиће се
који
Бележи Владимир В. Предић
ТЕОРИЈА КЊИЖЕВНОСТИ
Доктрина кода је надживела
Наставак са 9. стране
ђе, што ниједним прилогом није представљен Ј. Поливанов, кога је сам Шкловски сматрао учитељем (у његовом чланку „Уметност као поступак“ помиње се констатација да у „песничком јапанском језику има звукова којих нема у разговорном“ као доказ подвојености практичног и песничког језика, али преводилац А. Тарасјев није објаснио да је посреди чланак Поливанова „Поводом „звуковних гестова' јапанског језика“); избор се могао из вршити из књиге „Чланци из ољште лингвистике" (1968), а можда би највише одговарао чувени Поливановљев текст из 1930. године „Општи фонетски принцеп сваке песничке технике". Уз прилог Шкловског „О поезији и заумном језику“ из 1916. године пристајао би и критички прилаз проблему у књизи Г. Винокура „Култура језика" из 1925. године, а зацело је ваљало одлучити се и за који текст из зборника. „Поетика филма" (1927) у коме. је унапређен поглед формалиста на уметност као систем знакова. Уважавање ових примедаба свакако би повећало обим књиге, али је у духу концепције избора и допринело би његовој доследности. Не упуштајући се у оцену начина којим је овај замашан посао обављен (књига, дабоме, има доста штампарских и коректорских грешака, појединих недослед ности састављача и преводиоца — уз „серија“ код преводиоца „низ" код. Петрова, уз „језик стиха" код преводиоца „стихотворни језик“ код Петрова, нетачносте у транскрибовању страних презимена — „Вослер“ уместо „Фосдер", „Сиверс" уместо „Зиверс" — под утицајем погрешне извор не транскрипције, итд.), можемо закључити да је пред нама вредан резултат, који ће бити од велике користи свима који се занимају за проблеме науке о књижевности. Мако нам „Поетика руског формализма" долази са приличним закашњењем, у време када је непосредни занос струк-
'" турализмом прошао и увелико
се приступило примени овог ме тода у научном поступку као и разради формалистичког наслеђа (да поменемо само сјајну књигу И. Амброђа „Формализам и авангарда у Русији", 1968), њена пеаисходност у културно-историјској формацији наше књижевне критике и историје мора бити
"воваторски посведочена.
Миливоје Јовановић
о. о... ово о... ово... о... о... ...........о.о......о.о.о.ооо 66666
»Ф%99%о.оффењфееењовевевеоњо еф +
ЛЕТОПИС
Критика и дечја 41! њижевноет а
У Новом Саду је 3. и 4. децем-! бра ове године организовано“ са“ ветовање посвећено критици деч- . је књижевности код нас. Змајеве
дечје игре позвале су на ово са“
ветовање познате писце и крити-
чаре књижевности за децу Из
свих наших центара, Тако су на овом скупу учествовали Ар Скав-
ко Леовац, др Милош И. Бандић; Далибор Швитан, Хусеин Тахми-
пичић, Милорад Стојовић, др Слободан Ж. Марковић, Мића Данојлић, Мирјана Стефановић, Милан
Пражић, Фехер Ференц, Аћ Микић, Франце Филипич, Иван. Шоп, Воја Марјановић, Јоже: Скок, Дубравко Јелчић и АРруТИ.. Разматрајући питања књижевне критике књижевности за дешу, 7" чесници овог новосадскот разговора посебно су истакли проблем ефикасности критике остварења и аутора дечје књижевности у свим пашим центрима. Уочи саветова“ ња Змајеве игре су посветиле'комеморативно вече поводом смрти истакнутог _ словеначког _ писца Франца Бевка.
Државне награде | за књижевност у (овјетском (Савезу
И ове године додељене су:у Совјетском Савезу државне награде за књижевност и уметност.“ На предлог Комитета за додељивање: Лењинових и државних награда при Министарском савету ссс: Р-а, за 1970. годину додељено је' је данаест награда деветнаесторици астакнутих уметника. Две награде добили су музичари, пет. на“ града примиће = позоришни; филмски радници, а по две на» граде припале су ликовним умет“ ницима и писцима. За књижевност награду је добио Сергеј Венедиктович Сартаков, а за дела књижевности и уметности за: децу — Николај Иванович Дубов.
Сартаков је рођен 1908. године џ граду Омск, у Сибиру, где је био ловац, тесар, а после, сту дија руководилац У дрвној ињ Аустрији, Почео је да се бави књижевношћу 1934. године, 2. ОА, 1957. године живи у Москви, где пише прозу, драмска дела пи књижевну критику. Познат је као песник рада, особито напорног рада у сибирским шумама н шумским предузећима. Државну награду је добио за трилогију „Барбинске повести" („Плаћин ски ветар", „Не дај АЛТ „Лагана гавота“). +"
ДХубов је земљак Сартакова; рођен је такође у Омску, 1910. године. Почео је да пише још 1929, дуго је радио као учитељ; руководилац заводских клубова а библиотекар, а 1944. године постао је новинар. Пише. прозу и драмска дела, а у току. шесте деценије века посвећује се писању за децу. Омиљена тема, му је приказивање сусрета.младих са правом реалношћу. Награду ·је
=
· добио за роман за децу „Тешко · ономе ко је сам". КЕ 45
Протест Греама Грина
У знак протеста чротив мешања Сједињених Америчких Држава у унутрашње ствари Вијетнамаент-
· лески писац Греам Грин је иступио · из Америчке академије наука и У
метности. Овај свој корак објаснио је шездесетпетогодишњи писац који живи у Француској тиме што је Академија, која га је 1961. тодине изабрала за свог почасног члана, пропустила да на било ко ји начин заузме став у погледу, како се изразио, необјављеног рата у Вијетнаму. Писац је такође изјавио да је успоставио контакт са осталим иностраним члановима америчке Академије наука и уметности како би организовао масовно иступање из те Академије. (Р. С.) '
КВИЖЕВНЕНОВИНЕ
Уреднички колегијум: Филип Давид, Васко Мвановић, Миодраг Млић, Драган М.. Је ремић (главни м одговорни уредник), Фу: бина Јеремић, Вук Крњевић (заменик славног уредника), Богдан А. Поповић, Владимир _Б. Предић (секретар редак. чије), Владимир Стојшин, Божидар Гимо тијевић, Бранимир Шћепановић. Техничио уметничка опрема: Драгомир Димитрије. вић. Уређивачки одбор: др Анмитрије Вученов, Предраг Делибашић,“ Енвер Бер: ћеку, др Милош Илић, .Аушан Матић (председник), др Бојин Матић, Момзчнао Миланков, др Драшко Ређенп, Јара Рибникар, Душан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал Шафер. Идејно решење графичке опреме: Богдан Кршић, Анст (зла: зи сваке друге суботе. Цена 1,50 дин. Годи. шшња претплата 30, полутодишња 13 анвара, а за иностранство двоструко. Анст аздаје Новинско издавачко предузеће „Књижевне аовине", Београд, Француска 7. Телефон: 627-286 (редакција) и 626-020 (комерцијално одељење п администрација) Гекући рачув: 408-1.208-1 Рукописи се не враћају. Ш ита: „Гавс", Београд, Влајковићева Ф,.
:
И