Književne novine

—_КЊИЖЕВНЕНОВИНЕТО

ЗА ШИРЕ ПРИСУСТВО КУЛТУРЕ У СРБИЈИ

Установе – важан услов за напредак културе

СА ИЗЛОЖБЕ „НАИВАЦА“ — МИЛАН РАШИЋ: „ПОГРЕБ“

ОСТВАРИВАЊЕ свестраног културног програма, свестраног по садржајима, али и по распрострањености, подразумева да се у наредном петогодишњем периоду Установама у култури омогуће У слови за савремено деловање. Оне су се до сада често неправедно запостављале, нако — одмах после стваралаштва — развијен систем установа и њихово успешно и широко дејство представља и означава моћ културе сваке средине.

Мноти неспоразуми су били плод неразумног оупротстављања. стваралаца и установа, као и тренутно модерних ставова да су у станове стари, превладани и непотребни облик организованости културе. Исто тако, постојећи примери рутинског понашања појединих установа, као ин извесне појаве институционализма — приписивани су свим установама, сматрајући, онда, то карактеристикама система установа. То је утицало да су се у читавој јавности почела стварати неповољна. мишљења о потреби и смислу У станова у култури. |

Међутим, мање нестрпљиви и мање подложни тренутним расположењима, прихватали су са у очљивим резервама ставове да су установе сувишне и да их масовна средства и друге културне инвицијативе могу сасвим да замене. Они су, такође, истицали да. ширем и успешном простирању стваралаштва — што је увек 6нла истинска амбиција сваког ај“ тентичног уметничког остварења. — установе, савремено организоване, опремљене и успешне у овојој акцији, могу само веома ла помогну ин да, самим тим, једни без других не могу.

У нашој Републици данас —

„према подацима статистичке слу-

жбе — ради 1.019 јавних библиотека са 596 читаоница и 5,314.000 књига, затим 2.792 школске библиотеке у којима се налази 4,089.000 примерака књига, као ин 440 научних и стручних библиотека са 5,295.000 књига. Такође, постоји п 658 биоскопа, који су прошле тодине приредили 223.581 представу којима је присуствовало преко 36 милиона посетилаца. Делује и 797 домова културе и 30 културних центара. Позоришта има 19, а у прошлој сезони на 2.668 представа било је 1,106.000 посетилаца. Сталне ин повремене изложбе 88 музеја посетило је 1,619.000 посетилаца. Делатност 69 народ них и 88 радничких универзитета обухватила је преко 1,110.000 полазника, и то само на семинарима и јавним предавањима. А овим подацима могу се додати и зна чајни резултати ликовних талерија, историјских архива, симфонијских и других оркестара, домова ЈНА и домова омладине, издавач ких предузећа, радио-станица и телевизијских студија.

обзиром да знатан број институција и кадровски, и материјално, па и програмски, није још увек комплетиран, тешко је оцењивати да ли је њихов садашњи број довољан. Сасвим је извесно једино да је потребна њихова програмска експанзија, нарочито. на непокривеним територијама и ме ђу грађанима..

Наредно време треба да буде повољна шанса за установе културе, за програме њихових акинја. Оне су услов културног напредовања, које подразумева да

| | |

што већи број аредина има могућност да дође до књиге, да тледа филмове, да чује музичка дела, да прати позоришне пред ставе и да се може аусрести са разновроним уметничким остварењима. Такви захтеви обавезују = саме установе да се определе за. активнији однос према онима којима се обраћају. Осавремењивање установа значило би, нарочито, усвајање таквог концепта који би омогућио широко задовољавање културних потреба и свестрано развијање културних навика. При томе би, без сумње, посебно опредељење било изражено у тежњи да се презентирају једино аутентични културни и 'уметнички садржаји.

Међутим, оваква делатност У станова културе обавезује и на промену услова, посебно у просторној, материјалној и кадровској њиховој опремљености и 0 способљености. Неефикасност установа је често била резултат њихових 'непотпуних кадровских састава, затим недовољних сред става п нефункционалног простора и опреме. Покретљивост установа, нарочито оних које имају потврђене резултате, обично је била онемогућена недостатком средстава за амбулантну _ делатност, као н немогућношћу — и материјалном ни просторном мањих средина да их приме... Исто тако, шири ангажман мнотих установа изостао је због за-

творености појединих средина, које су се више – задовољавале програмом _ који је оствариван

властитим снагама, па и таквим програмом који није увек гарантовао вредне садржаје.

Развијање и јачање установа што не значи умањивање услова. за стваралаштво, већ, супротно, оно омогућава већи број оредишта за стваралачки рад и његову презентацију — није могуће постићи без сталне, активне п разноврсне сарадње са уметницима. Присуство уметника не би требало да се сведе једино на остваривање програма. Потребно је осигурати утицај уметника на конпиповање садржаја, утврбивање репертоара и остваривање политике, али ин њихово учешће у материјалном _ положају установа, што је нарочито важно за оне установе које се баве репродукцијом стваралаштва и које су, као што је случај са телевизијом, радиом и издавачким предузећима, носиоци _ великих пи умножених културних серија.

Дакле, постојање и деловање мстанова неће — у условима самоуправне културне политике и савремених културних ОКОАНОСТИ — умањити · потребу, значај и вредност уметничког стварала-

штва, али ни такозваних ванин- .

ституционалних културних иницијатива, Једино узајамним и усатлашеним, понекад и заруженим деловањем — може да се постигне свестраност културног развоја сваке, и шире и уже средине. Установе не могу бити саме себи циљ, нити саме себи довољне, већ се морају; функционално -— преузимајући у потпуности свој део обавеза — уклопити у културну физиономију свог места, свог краја и своје средине у најширем омислу...

У наредном времену, не треба се заваравати заостајаће оне у станове које не буду биле спремне да се отворе и не у сталном дијалогу са. иком, са постојећом, али. и новом публиком, публиком (из школа, из радних организација, из села и сваком другом новом публиком, за коју

се треба истински борити. то, без истинских уметничких остварења, ослоњених у презентацијина могућности средине, оне ће такође бити без праве могућности за развој, за одржавање чак!

Уз све

Брже напредовање установа. у култури у већем броју средина. условљено је још увек недефинисаним односом према школи и, нарочито, према радним организацијама. Школе су у потврђеном смислу са израженом културном функцијом, коју могу најпотпувије да остварују у истинској повезаности са установама културе. Остваривање шире повезаности, која би била у једнаком интересу и школа п установа у култури, може бити, изгледа, једино онда. реална — ако се буде темељила на. заједничком циљу: културном развоју младих генерација. Слично је и са радним организацијама у привреди. Док се оне не буду схватиле као равноправни партнери, који могу да утичу на програм, а не једино да буду „куп це“ онога што се мначе остварује, пеће бити потпуније сарадње и све ће се сводити на подређени положај молиоца и дародавца.

Мосталом, мн сама организованост установа морала би да се мења и прилагођава. Било би корисно, на пример, ако би се све библиотеке повезале у јединствени систем, али такав систем који ће читаоцу без обзира где живи, омогућити да брзо дође до сваке књиге која се налази у некој од библиотека у Републици, што ће се вероватно моћи учинити тек изградњом нове зграде Народне библиотеке. Затим, треба посебно размотрити покуства. београдске Позоришне комџне, која, у ствари, значи афирмисање новог односа тледаоца и театра.. Није без значаја ни иницијатива Зајечара и Бора, оснивача заједничког позоришта које има равноправне премијерне сцене у оба града... Остали примери, у Крагујевцу, Ваљеву, Нишу, Крушевцу, Новом Саду, Панчеву, Ку ли, Аранђеловцу, Смедеревској Паланци, Сомбору, Лесковцу, Новој Вароши, Шапцу, Неготину, Пироту и још неким местима показују да је нужно да се установе никад не задовољавају постојећим стањем, већ да треба да буду обавезне на непрекидно мењање, на такво мењање које ће бити у функцији укупног културног напредовања. Те обавезе, природно, биће и нова одговорност средине 'у најширем омислу према иницијативама и програмима установа културе.

Милош Јевтић

"У необичној светлости, што засја на путу, уклетом.

| Узвишена се душа његова у грком заносу окончава.

Радослав Војводић

Орфеј | ње! пзбоди Еурпдику |

15 | Била је ноћ, из које крв извираше, као мач

који засече светлост, што се отимаше)

испод његовога корака, сапетога, дох је ходио некуд ват таме, некуд ка изворима у себи;

а лице му безумно лепо и глас стравично тих = што је будио велика звона, ноћас и заувек, призивајући мудру бесмртност, и: жетву љубави. | која враћаше детињство, тамним бојама, откинуто, онога часа уклетога, када је био помислио

да се окрене: бол га. погоди, бол као очарање;

зе му свест, донесе љуту поругу њихову,

оних што су га проклели, да је не види —

на болном путу, настањеном узвишеном 'самоћом, кад је, У кошуљи звезде, буде из амбиса. изводио!

Указа му се њен лик: чист, обасјан месецом, као у прве дане, када је љубио у уста пуна сунца, рана и воћа; док је дрвећа. будио,

и у горе се пели, необичне, на истоку.

Не би се Орфеј окренуо на тој висоравни,

у крви која га пробуди, која. га. поведе

у просторе ноћи и одрацања, међу гробове, меру шшичезле светове и ватре, У позадину

која је пејзаж била обасула нарцисима жутим, што се уз обалу јављаху, онога. времена, . онога сећања — када је Буридику срео: бледу, њу плавокосу, кад је са извора дошла, нага, огрнута господарењем девичанстза. Плави талас, бескрајна моћ љубави у покретима крви!

Ломио се, у голотињи таме, уловљен у зелене мреже, које њу скриваху; лепу, невидљиву. Клањао се њој, чистоти крика, љубичицама. које је имала у уснама, у белој хармонији, крхка на чудном ветру, тај цвет кобнога јутра, јах као љубав, јак као смрт, чувар живота! Еуридика, сва неземаљска, у белој хаљини,

и под велом белим, плавокоса, мирно је ишла гледајући некуд напред, И НЕ СЕБАЈУВИ СЕ!) Чудесна нежност, бескрајно му потчињена, била за је завела, па Орфеј криком позиваше ледене брегове и животиње, снагу слепе стихије, која за њим крену! Њетове су руке биле подигнуте увис; призивајући живот — оп је благосиљао!

Еуридика, предата му нежно, корачала је за њим, клањајући се некоме сну, ранијем, који је предсказао његово лише, његове очи и осмех, што је миловао

као да је свлачи, као да је уљуљкује, нудећи јој мир

и сан, љубећи ј0] ноге и груди, љубећи јој дах

што се у његовоме отимаше, на у једна се уста

ватра сливаше, у једно тело, благородно и узбудљиво, што се онога јутра, у сну, указа: налик на пламен, плави прстен људски, наг; насртај љубави која падаше на земљу, покривену звездама, = белим каћунима.

То је пробуди — пламен се изви, она у његовоме наручју отвори "чудно. увеће,. замириса; шуме кренуше за њима,

и Орфеј, певајући, обдари: кретање топлим: сечивом; "носећи > | на раменима — земљу и сунце, благослов страдања. љубавника! 5.

Крв сећања му казиваше оно јутро — таласом минуло. Бол се у сећању, дамар се у рани његовој

будио; и он помисли: како је то толико јаче,

док га жестоко баца на земљу. Оборен, болни предео, гушио се, мислећи: НЕ МОГУ ДА СЕ ОКРЕНЕМ! Омамљен, поново је падао, уједао земљу, газио

по ономе :ито је створио; пузао је и јаукао. , НИЈЕ СЕ ОКРЕНХУО! Удови му букнуше, глад сг његова, велика, немогућа, уздизала — тражећи његову главу,

њено витко тело, благост додира, кошуту, Еуридику!

Није се окренуо! Мушки га бол сапињаше,

кад је схватио да неће издржати, да ће свиснути

ако је не љуби, ако је руком не помилује, лучу;

ЈОШ УВЕК СЕ НИЈЕ БИО ОКРЕНУО! Дрхтао је!

Она га није познала, уплашена, није очекивала.

да јг неко може повести из таме у којој се навикла, умпрући и милујући ране — побеђене богате мирисе

које је доживела на земљи, са мужем својим, .

Орфејом, кротитељом облака и закона, пролећних вода, оним који је подизао олује, шуме и народе, певајући; : и био јој више него дом, него храна, него дах.

Умирала је љубећи те ране: безумне. векове

с њим проведене, већ драге невидљиве блискости,

жуте траке у њеном сећању, аветне зелене птице

као што је аветна крв њихова, чим проври будећа је. носећи његов лик: огрнут сунцем, господар врта, . приноси слободну чулност, и снагу јој узима!

Одузета, лепа Еуридика, није га била познала!

ЗАВЕДЕНА ЊЕГОВИМ ГЛАСОМ Еуридика. се пробуди, посрну, крв јој — променом потамнила, залеђена,

узаври, и понесе је, пи она крикну: Орфеју, стани!

НИЈЕ СЕ БИО ОКРЕНУО, али се понесе снагом

која напушта ум, и указа му се онај час, видовити,

када је све мотао, пре смрти њихове, увек варљиве,

и пре ускрснућа. Пејзаж запева болније, опијен Орфејом, за њим побоше брегови, као некада, у прекопаној младости. Она га је још увек позивала, клечећи: Орфеју, стани! Није се био зауставио, мун сунца љубави, водећи свет, стварајући чуда наоружана крицима, топлих додира. Необична му ватра. узе лице, плаве косе природе,

што их је узалуд љубио, сплетоше му се око тела:

О, окрену се: Еуридика, бела, тога часа ишчезну.

8. Окриље ноћи обасјане месецом изгуби се, уловљено

Орфеј, у краљевству ванумља, осети голотињу коњаника ; коти су њу пратили, спутан величином новога огња. “ Који је Буридику љубио, посечену врелим сечивом2 Орфеј оборен суштаством својим оживе судбину песника. . : Непрестану бујицу, талас младости, показује азур

на његовоме лицу: зодине у кавезу заустављени бескрај. Знак на његовоме челу чудесне стазе смрти заноси, водећи их навише и поклањајући их слободи што крвари. Покажи тај знак на челу: онога што није и јесте. Сањари потањају врхове: венац буктиња сједињен у смрти, Жута, њихава. обнажена. стаза, покрива крв у дубинама.