Književne novine

НЕДРЕМЉИВО ОКО с ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС

ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИ

| |

сао:

УЗГРЕД БУДИ ЗАБЕЛЕЖЕНО 0

_" Аушан Матић

Наставак са 1. стране

мент,. као што је уосталом све што пишем фрагмент. Тај чланак и наслов нашао сам касније у књизи Анри Барбиа (нема везе с Барбисом), који је пратио ове бор бе и битке у Србији 1914 — 1915,

"као и повлачење српске војске

преко Албаније.

И одједном, та дуга ноћ од не-

„_ких шест година, прекинута напречац, а требало је да се разви-

ја као и.само време у свим својим димензијама да би се могао да одмотава „лпасијанс" живота, да се изрази тај потонули свет, у коме журба није била израз бескрајнссти као данас, већ је бескрајност била као онај шум „гумирадли", који су носили и

"враћали оне који су се играли

људском судбином, људским суд бинама. Формуле живота су се тражиле, Рекао бих, као по мери сваког човека за сваког, као што су се и одела шила по мери, код кројача, а не куповала готова у конфекцији. Међутим, данас су формуле живота једино вредне ако су унапред готове, по ме ри компјутера.

Дуго сам се питао, па и садсе питам, зашто Кафка није завршио „Пропес", зашто није могао да га заврши, нако је имао времена. Као што су сви онда имали времена да воде ствари до краја, као што се зна да су тада годинама трајали судаки процеси изме Бу браће, робака или ортака, и у којима су оптужени и тужиоци измењивали више пута места. Само је Брод мотао да пресече ланап те „судске“ процедуре готовом формулом: Шта ту вазлан! убијмо га као скота, без објашњења, и без образложења.

. Кафка није могао то да учини, јер је био дубоко загњурен у свет који је ишчезавао, и у коме је појам „невино оптуженог“ заиста постојао и нешто значио, а Брод је упознао боље свет после 1918. године, кад је тај појам нестао, а место тога дошло је: пресуда, њено извршење, па тек онда су ско „образложење“.

Не говорим о „срећи“ тог потонулог света. Не говорим о „исти ни" његовој. Говорим о стилу,а то значи о неком сређеном привиду који почиње да личи на ред. Верујем да је Пол Сезан имао право (било му је двадесет година) кад је у писму — обратите пажњу, у писму! — писао Емиау Золи, 1870: »Ноглбје езЕ Ја чјеј« А Артур Рембо могао је да преживи тај „ужасан животи прође кроз њега као кроз „пакао", али не вечни пакао, већ као што је и сам занавек. запи»Џпе 5а:5оп еп епјег«. Као да је тада и то било с мером. Верујем да је Кафка, у својој канцеларији, у банци, у Прагу, могао замста на тенане да одМОтава свој „процес“ и да се шгра дубоко морално тим појмом „невино оптуженог", јер је хтео да га провуче кроз све нијансе и да га пред суровим светом који је

у почео да израста око њега одбра-

ни до краја. Питам се, понекад, зашто је Кафка тражио да спали свој рукопис, Најчешће ипак помишљам, да крај који је Брод дсписао „Процесуу вије крај којим је Кафка желео да заврши своју књигу. Зашто би га то плашило или ужасавало, где се у ствари једним злочином завршава једно неправедно суђење, То је једна страшна истина, али не и ужасавајућа. Све ми чешће изгледа да је Кафки постајало све јасније да „Процес“, да процес који је он започео, нема краја. И да може тако да идеу 'бескрај, јер у сваком тренутку,

чини ми се да осећам да је Јо-

зеф К. могао да постане председник суда а председник сула Јозеф К И тако у бескрај. Мислим да у тој визији човека1) има страхоте. У Бродовом завршет ку има неправде, за коју ипак има наде да ће се једнот дана исправити,

Ово о Кафки кажем још из једног разлога: ето, и тај роман који је узбуђивао и узбуђује савремену мисао говори о свету пре 1914. године, и тај роман није могао ни он, Кафка, да заврши.

Уошште ми се чини да све ведике, значајне, књиге које су узбуђивале свет између два рата Ги после другог светскот рата до

„данас имају своје главне лично

сти, своје сижее из тих пред предратних година. Пруст, "Жид, Џојс, мислим на Млиса, тде

чак и дан им месец и година тачно забележени. Томас Ман, на крају крајева, чаки У „Ар _Фаус: од ,мако изглела ла привид но говори о нашим данима, у

"ствари, главна његова Личност

извучена је из света и почетка ХХ века.

Уосталом, трагове тог „све та, видимо, готово додирујемо, у оном Кафкином _ пипавом, тенијалном поступку, да својој литератури остави, од целокупног човековог доживљаја света, само треће лице: он. Могао је то само неко ко је живео у свету, у коме је било јасно разграничено као посебне институције: свет субјекта — ја — то се записује у интимном „ДАневнику" који се не објављује 3за живота. Или тек после педесет година, као што је, уосталом, Андре Бретон наредио за своја писма да буду објављена тек после педесет година. Затим, знало се и то је (била посебна институција, свет коме се човек обраћа и који се њему: обраћа, ти, свет који остаје у писмима. Која се исто тако не објављују или објављују с много обзира. А пише се само објективни свет. Хоћу да кажем: свет у трећем лицу. Свет — он. Свет који је знао шта се говори, а шта се прећуткује. Свет који је знао да време стоји човеку на располагању колико год хоће, у свим димензијама и у свим степенима, као што је овде већ било речено.

За све њих су геније, сифилис, ружа, музика, туберкулоза, имали одређено значење, не кажем јасно значење; (били су „заиста" геније, сифилис, ружа, _музика, туберкулоза, длан (за _Рилкеа). За нас, управо за оне који не носе у себи тај отров од пре 1914, шта су геније, сифилис, ружа, длан2 Не геније, већ проблем ко ји слама једног човека (Сартр); сифилис — непријатност, излечив, неизлечив _ (Оп'трогге!), остао без тежине; длан — којешта! кафанским врачарама остављен; ружа — „Нека им не причају да Је цвеће само бајно и мирисно.

веће труне ин трује по собама. Цвеће лаже кад се поклања. Ја дајем ипак цвеће својој девојци. Швеће гноји њиве. Цвеће доји муве. „Ко чува цвеће у књигама2 Цвеће је жалосно и пакосно..."

Само је један човек у то време осећао ашта има да дође. Маларме. И више је говорио него пи сао. Као да ритам његове мисли реч је још могла жива да прати, али потез пера као да је оклевао... Више значења. Више смислова. Разуме се, значења, смислова исте ствари, истог текста. Остало је то у забелешкама, које је требало спалити по његовом из

том захтеву. Читати, или још тајанственије, писати песме које се могу читати од почетка до краја, али им од краја ка почетку, из средине па на једну, па затим на другу страну. И тако ре дом... Шта надреализам, шта Фројд, поред реченица: Ре се п4; дие поге дошћ!е Тпсопзсјепсе арргогопаи... Мош5 рготетиопе= поје маше. (Моџз иштез деих је 1е татпеп5)...

Ту, негде, можда, леже разлози да ако треба причати неку причу (историју), онда стајем пред летом 1914. А за остало, за остале прохујале године, само нека лакоћа, оперета, нека ведрина дубља и лакша од хеленске, лакоћа одблесака и утисака, и зареза и запета, „ја — запета у вечности": рој уједа, кошница снова, махање руком, понеки осмех, а онда: да, да, Ош], не, не. Слажем се. И одлазим на другу стра ну. Тај осећај, да, осећај, не осећање, да сам фантом, авет међу аветима. Ко да ми оојасни зашто су једни мртви а други живи, а кланица је била за све, јесам ли жив, или већ мртав, зовем се Павле Мрак, мртав само на од суству, ко то одговара на моје име, а коме то они говоре (то ворим о насилним смртима), ко је коме пријатељ, ко коме супарник, шта хоћеш да кажеш на крају свега, ако не само бат крви у прстима који држе перо овом тексту, који ћеш можда погледати, можда бацити, најближе бићемо истини, ако та ми тим ја заборавимо. Зар заборав није истина2 Бележи Владимир В. Предић.

1) НАКНАДНА НАПОМЕНА — Човек, дакле, виђен у исти мах као оптужени и сопствени тужилац, Млам, као у некој огромној игри космичких размера, она дечја игра која се наивно зове: Играј мо се лопован жандара, У којој је свако од нас свој сопствени лопови свој сопствени жандар, и ТО до у недоглед, до бесвести. А за, разлику, од дечје игре, овога пута, на с живот и смрт. (Март, 1967). . [51

с краја ХтХ

ФесфоеФфеФеФеееевеееФ ове Фе еФееФеФеоео. о е•оФеФевеоееоФеФеоовововееое•оФ.оФеоФе-Ф.оФее.о%е

сосовооосоосососсосооволовововооовововоооооо ровове

Писци и у динломатекој елужби 2

Већ дуже времена се у културној јавности разговара о томе да су уметници крајње незадовољни начином како их заступају наши дипломатски представници у иностранству. Културни аташеи СУ најчешће потпуно необавештени о текућим збивањима у култури код нас ц уместо да буду мисионари наше културе у иностранству они обављају послове која са културом немају много додирних тачака,

Координациони одбор Савеза књижевника _ Југославије је а свом недавно одржаном састанку у Титограду констатовао да су у дипломатској служби књижевници џи уметници права рет“ кост, мако би за културне мисионаре они најпре морали бити "позвани, те је 3бог тога упутио апел следеће садржине: „Координационц одбор Савеза књижевника Југославије са задовољством пратц најновија програмирана начела о кадровској политици У

Федерацији и уделу република и покрајина у савезним ортанимао

и службама. С тим у вези, а У сврху побољшања рада наших дипломатских представништава и њихове културне политике, републичка и покрајинска друштва књижевника упутиће извршним одборима Социјалистичког савезе република и покрајина. предлоге за које сматрају да их ваља узимати у обзир приликом топуњавања тих кадрова

Управа Удружења књижевника Србије се, на својој последњој седници, међутим, противставила овој доброј одлуци Координационог одбора и није предузела никакве кораке да се она саопшти и подржи код надлежних органа! Сазнаје се, пак, да су управе других удружења поступиле по одлуци Координационог одбора и да је То већ дало неке резултате,

Састанак уредника часописа у Москви

На иниција: часописа „Вапроси литератури“ и „Иностранаја. митература“, у Москви је одржано саветовање двадесет седам уредника књижевних часописа из осам _ социјалистичких _ земаља: Совјетског Савеза, Бугарске, Ма Барске, Немачке Демократске Републике, Пољске, Румуније, Чехословачке и Монголије, које је требало да потврди идејно јединство књижевних стваралаца ових земаља, У својој уводној речи, уредник „Вапроси литератури“ и један од секретара Савеза совјетских писаца, Виталиј Озеров, рекао је. да анализа стваралаштва совјетских писаца показује да они своју главну пажњу посвећују лику савременика, одбацујући две супротности: схематични монументализам и покушаје дехеројивације човека. А у разговору за округлим столом покренута су многа друга питања, питања _ утврђивања марксистичко-лењинистичке естетике, традиције и новаторства, одтоворности писца пред друштвом, сложености књижевног процеса, националног и интернационалног у књижевности и улоге часописа у развијању тешњих односа између братских социјалистичких земаља. Истакнута је и потреба заједничких иступања против ревизионизма, сузбијања малограБанских тенденција и разобличавања идеолошких диверзија прочтив сопијалистичке културе.

Редакција „Литературне газете“ атитервјуисала је осам уредника из разних земаља о улози њихових часописа у популаризацији литература социјалистичких земаља. Најзанимљивији је, можда, одговор који је дао Јиржи Хајек, уредник чешкот књижевнот листа „Творба“, у коме је, између осталог, рекао: „Први и основни задатак листа ликвидира прекид у вези писаца социјалистичких земаља. И данас се може с великим зодовољством рећи да је тој изолацији дошао крај. Они који су иступали против везе са писцима бралоких земаља сами су се нашли у ишзолованој мањини... Чланци совјетских писаца, филозофа, сошиолога и књижевних теоретичара играју велику улогу у консолидацији нашет културнот живота .

На крају су учесници саветовања дошли до закључка да треба наставити са сусретима ове врсте, па је, на предлог бугарских уреашика, одлучено да се следећи станак одржи у Софија.

7, ,

о а. 555

ах“ „2 2еа

са»

МИРЈАНА СТЕФАНОВИЋ

Морал

по схватању једног ТВ критичара

У понедељак 21. децембра увече на ТВ екранима играна је драма „Бели зечеви" Мирјане Стефано. 'вић, а већ непуна два дана хкасније — како то дужност налаже добром ТВ критичару — Олга Божичковић је у „Политици“ 0објавила приказ те драме, Њен приказ је, с правом, позитиван, и то Како У односу на текст, та“ ко и у односу на режију Алетсандра Борђевића, сценографију Пеђе Нешковића, камеру _ Пеге Поповића и глуму Ружице Сокић, Драгомира Бојанића и Милутина Бутковића. Али изненађује њен морални суд о понашању личности у овој драми, која је најављена Хао приказ једног аутентичног дотабаја.

у драми је реч о томе како један слектричар, коме је жена у болници, отац двоје деце, по“ што је претходно успоставио интимне везе с једном женом, на очиглед њеног супруга Железничара и њеног сина-дечака, одводи ту жену својој кући. Говорећи-о тој жени, Олга Боличковић каже да је она и мајка, и супруга, и љубавница, и додаје: „И све то што је у животу чинила и што намерава да чини, са њом је чисто ц исправно", А за 4086 ка, који је ради задовољења своје пожуде (или, _ремимо нежније: својих осећања) одводи, тврди да је „такође исправан, јер је његова мудрост (3:0!) саздана на здравом“ људском _ нагону“! Њихов је чин, дакле, морално исправан, иако повређује и уне срећује више недужних _ лица: жениног супруга и њено дете и жену електричара и његову де му, јер је „мудар“, а мудар 16 зато што је саздан на нагонима (наравно, „здравим“, да би чин био мање за осуђивање)!

Писац драме је приказао ]е дан истинит догађај из живота, остављајући нама, гледаоцима # критичарима, да о њему сами просуђујемо. Али чини се да ипак није оставио сасвим нејасном природу супруге и мајке, која напушта доброг мужа и сина (а да им ништа не може замерити), јер је показао како ње

но понашање у младости није

било сасвим беспрекорно, Није онда чудо што је касније, без много устручавања и колебања, заборавила На своје дужности и обавезе супруге и мајке. Критичар, међутим, проглашава њен став, као и став њеног љубавника, сасвим моралним и беспрекорним, тако

КБИЖЕВНЕНОВИНЕ

Уреднички колегијум: Филип Давид, Васко Швановић, Мнодрат Илић, Драган М. Је. ремић (главни м одговорни џурелник), Љу. биша Јеремић, Вук Крњевић (заменик главног уредника), Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић, Владимир В, Предић (секретар | редакције), Владимир Стојин, Бранимир Шћепановић. Техничко уметничка опрема: Драгомир Димитрије. вић. Уређивачки оабор: др Димитрије Вученов, Предра: Делибашић, Енвер Бер. ћеку, ар. Милош Илић, Душан Матић (председник), др Војни Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп, Јара Рибникар, Аушав Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал Шафер. Идејно решење срафичке опреме: Боглан Кршић. Лист изла. зв сваке аруге суботе. Цена 1,50 див. Годиштња претилата 30, полугодишња 15 динара, а за иностранство авоструко. Лист издаје Новинско излавачко предузеће „Књижевне вовине"', Београд, Француска 7. Телефон:

627-286 (редакција) по 626-020 (комерцијално .

одељење те администрација) Текући рачун: 508-1.208-1. Рукописи се не враћају. Штампа: „Гаас",, Беогрвд,. Влајковићева #.

да — ако прихватимо његово мишљење — можемо оправдати свако одбацивање дужности, на“ пуштање обавеза и безобзирно понашање према најближима,

По Олги Божичковић је, ме Бутим, чудно то што је син, бранећи своја трава ч права породице, уперио пушку у отмичара и — убио га. Она мисли да је редитељ био на муци како „да на» ђе оправдање за сам чин убиства" им да га је нашао приказујући то убиство као „кобну по. следицу једне дечачки бујне, пропете и незауставиве — муњевите намере“, заборављајући да је У драми показано Како се дечак већ раније буни и гнуша односа своје мајке са електримаром. Није ли, међутхм, и тај дечак поступио по својим нагонима и зашто би онда његов поступак био неоправдан, кад су његови, синовљеви нагони за очувањем природне и легитимне љубави бар исто толико здрави и мудри колико и нагонџ отмичара њего ве мајке> Њему се, уосталом, као олакшавајућа околност може узети то да је духовно и морално још неформирана личност. Али не имо како се може оправдати „мудрост“ оних који су повредили његово право на нормалан живот, пореметили његову

психичку равнотежу и изазвали

његово гађење према саможивој пожуди,

Говорећи о својој драми уочи њеног извођења, Мирјана Стефа“ новић је рекла како у њеној драми „ниједна личност није крива", али то се, наравно, односи на њихово осећање кривице, а не на објективни смисао њиховог понашања, Она се, као што је такође истакла, није идентификовала на

са једном личношћу своје драме

и, посматрајући само њихове поступке, није желела да поставља питања моралне природе, али је критичар њене драме то питање ипас поставио, и то прилично несрећно, оправдавајући нешто што се ниједним моралом не може оправдати,

Свесни Смо тешкоће брзог и тачног реаговања на оно што се на телевизији збива и не мисли мо овим ни најмање да дајемо оцену ни раду Олге Божичковић ни вредности телевизијске рубри» ке у „Политици“, већ само да укажемо На једно, чини се, не адекватно реаговање на једну занимљиву телевизијску драму, која је, нако без моралног анзатжемана, код гледалаца, па и код критичара, могла и чак, можда, морала да изазове извесну мисаону и моралну „надградњу".

Самоуоиство

Руђера Цанграндија

Недавно је у Риму извршио самоубиство познати – историчар, књижевник и новинар, политички коментатор листа „Паезе Сера" Руђеро Цангранди (Киввето Тапотапа!). Рођен – 1915. године у Милану, Цангранди је припадао генерацији Италијана који су одрасли у фашизму и били блиски врхушкама фашистичке хијерархије, али који су после етиопијске авантуре схватили праву природу фашизма и започели отворену борбу. То сопствено искуство и искуство читаве гене рације описао је у књизи „Ауто путовање кроз фашизам“. Ухагшен 1942, пуштен је из затвора после пада фашизма. Поново је ухашшен у октобру 1943. и депортован у Немачку. Ослобођење је дочекао у познатом берлинском затвору Моабит. О томе прича У књизи „Транспорт преко Бренера“ која је, неоправдано, прошла доста незапажено у Италији. Највеће полемике изазвала је, међу тим, његова књига „25. јули — 8. септембар“, у којој говори о пе риоду од пада фашизма до капи тулације Италије. У њој Цангранди тврди да је краљево и Бадољово бекство из Рима, после ка питулације, извршено уз саглас ност немачког фелдмаршала Кеселринга, За књигу „Речник страха“ коју је написао са Марчелом Вентуролијем, Цангранди је 1952. добио награду Вијаребо.

Прочитавши вест о' Цангран Амјевој смрти сетио сам се колико је овај врсни књижевник и историчар помогао да се схвати она генерација италијанских ин-

_ телектуалаца који су се васпитаАни у фашистичкој „ери“ да би још пре почетка другог светског Рата започели борбу против фа шизма која се завршила не само политичком већ и потпуном мо ралном ликвидацијом Мусолини“

јевих идеја. Ових неколико реда--

Ка гребало би да буду враћање

Ауга значајном културном и по

Аатичком раднику, антифашисти Ђеру Шанграндију.

| Срђан Мусић