Književne novine

ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ

Ва шта века, песника о Њујорку

ДВА НАЈВЕБА шпанска лиричара нашега доба Федерико Гарсија Лорка пн Хуан Рамон Хименес оставили су нам у наслеђе утиске о Новом свету, и то смо сазна. Ам тек недавно, пошто су откривени или први пут објављени је ан Лоркин синопсис ми једно Хименесово предавање.

Мексички сликар Емилио Аме ро, кога је Лорка упознао за време боравка у Њујорку, 1930. влас ник је рукописа „Пут на месец“, Лоркиног сценарија за експериментални филм, на жалост неостварен. Рукопис је веродостојно ћоркин, по изјави Лоркиног брата. Пошто је још пре четири године преведен на енглески и 06јављен, сад је побудио пажњу и шпанске јавности.

Написан само за једно вече (Лоркин својствен поступак да сазрелће замисли уобличи за најкраће време), сценарио се састоји од 78 слика, надреалистички изражених. То су преображаји облика, спајање и раздвајање предмета, удвостручавање и утростручавање слика, итд. што

су већ Рене Клер у „Међучину“ и Буњуел у „Андалузијском псу", као и Кокто у „Крви песника" ко. филмовима.

ристили у својим

ФЕДЕРИКО ГАРСИЈА ЛОРКА

Личности су човек набреклих жила, отац младића који је час младић, час арлекин. Уз њих је безимена девојка, младићева вереница. У врзином колу догађаја. лишених „разумскот“ развоја, из разних помешаних перспектива, призорима сарказма, свирепости и нежности, приказана је жубав младића-арлекина и девојке, који се воле на разним мес тима: у бару, у лифту, на сметатшту пуном старих новина и харинга, на гробљу, па месечини, Месец се претвара час у полни орган, час у уста која запомежу час у мртвачку лубању, тј. месец и рибе, и овде, као пи у Лоркином песништву, представљају еротске симболе. ;

Позадина је стварност великог града, Њујорка у овом случају, исто тако тмурна и нечовечна као и у описима збирке „Песник у Њујорку". Сценарио је у ствари показао колико је наведена панорама стихова огроман надреалнстички синопсис о левијатанском граду и техничкој дехуманизацији живота. Између „цемент. них брда и кланаца од креча љубав је постала угрожена, грчевита, болешљива, садистична, а жабе, змије, полипи и ракови, које срећемо на сваком кораку, као да оличавају сав отров, нис-

кост и ругобу, подземља чудовишнога града. Призори веома пластични без дијалога. товоре

упечатљивим филмским језиком и, мада „логички“ невезани, изванредно тумаче основна Лоркина расположења која су га пратила током читава живота: „сексталну угроженост, свирепост и страх од бесмислене смрти“.

ти _ велики лиричар, Хуан аи Хименес, добитиик Нобе. лове награде за 1956. одржао је у Буенос Аиресу 1948. предавање Под насловом „Граница напретка“, У њему је изнео утиске о Њујорку, гле је дошао први пут Зао шок 1916, а Аруги пут,

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 11

ујесен 1936, као изгнаник, почетком шпанског грађанског рата. Разлика између та два Њујорка јако га је изненадила:

„Пре двадесет тодина Њујорк је имао још видљиво тело и Аушу. Данас је све машина...

Човек је створио Њујорк великим веома да би сам постао веома велик, али је остао веома маден; и том човеку одсутном, већ изгубљеном У напорним пословима и опкољеном огромном бескорисношћу, потребно је да има, да би по нечему био цењен, ве проналаске напретка, претво-

Човек који је често измислио толико корисних справа за некорисне ствари, који ствара проналаске као машина, и сам је већ коштана машина, подмазана туж ном крвљу: машина за рачунање истински лажног, потпуно празнот. У Њујорку је идеал улица, висински закон, кобно унижен, Живети неузвишено као у Њу јерку, у страшним крлеткама тдо чула губе своје разлоте, времг, простор, предмет и сврху, значи једно умирати, У недру природе раздаљина не умањује личност. У Њујорку умањује. Не познајем место где се види како на најнедостојнији начин нестаје сваки. дашњи човек, где је живот толико људи такво неприметно умирање на ногама.

Један град, чини ми се, треба да буде организам као и сваки други, с границама моралним и материјалним у свом развитку; прекораче ли се границе, он се преобраћа у порок, порочан град, као сваки развитак који називаме порочним. Њујорк је превазишао све сразмере града, тако да то у многим видовима, не изгле да истина. Можда би био идеалан град за човека као врховног механичког орла. Али, засад њујоршки човек, судбоносно '0осуЂен на непокретност у мрачној утроби мање више издигнутих подрума, нема могућности да живи орловски, да се гнезди на облаку".

Мирослава Пашић

Аустријска књижевност и њене специфичности АУСТРИЈСКИ ПЕН-клуб позвао је немачке ПЕН-ауторе у Беч на размену мисли, Читаво једно преподне дискутовало се о разликама између аустријске и немачке књижевности и о ономе што је за обе ове књижевности заједничко. Под председништвом _ Хермана Кестена узели су у дискусији учешћа с немачке стране И рг Древиц, Петер Хертлинг, Хорст Кригер, Зна Сабаис, а са аустријске Мило Дор (код нас у Југославији познат као преводилац мнотих наших литерарних текстова на немачки и као састављач антологије _ „Југословенска радио-драма“), затим Ханс Флеш-Брунинген, Волфганг Краус и Петер фон Трамин.

Као увек, много се бавило питањем идентитета: колико је аустријска литература заиста ау стријска и шта је разликује од немачке2 Иза овог питања скрива се извесна самољубивост, јер неки од факата на које се може позвати и на које се ослањају могући одтовори на ово питање оправдавају патриотску гордост Аустријанаца. Најпре, на пример, многа врхунска имена литературе немачког језичког подручја у 20. веку су аустријска, А сада је у току један значајан експорт аустријских писаца у Савезну Републику Немачку. То је гордост једне мале земље с великом прошлошћу и то је пре свега понос њеног несразмерно великог главног града, који полаже право на то велико литерарно наслеђе и веома љубоморно га чува.

Понајвише су у току Аискусије добијени аргументи дати у прилог разликовања аустријске књижевности од немачке. обеда противреформације, _ Класицистичка романтика, утицај словенског простора, дејство стонцизма, раскид са стварношћу у прилог језичке п мисаоне итре, необично велики допринос Јевреја, проблем такозване прашке немачке литературе, итд. А констатацијом да теније и његово дело трансцендирају порекло и утицаје нађен је на крају у овој дапскусији учтиво један заједнички утао гледања.

Често је у овој дискусији, увек изнова, помињано једно е писаца од Хофманстала до Додерера које конституише ; једну. групу која има многа зајед ничка, мако ванестетска, еж-

ја и која се стога може означити као аустријска група писаца, Занимљиво је да је у овој дискусији, као уосталом и у свим другим сличним, једно име једва поменуто. Елиас Канети, бугарски Јеврејин, спада са истим правом у аустријску. књижевност као Франц Кафка, Франц Верфел или Карл Краус. Ако је неко написао један типично бечки роман, онда је то свакако урадио далеко пре Капети него Додерер.

Ако се посматра садашња књижевност у Аустрији, понајпре књижевност после рата, онда пада у очи једна значајна функпионалдна подела у њој. Један део те књижевности, који већ на први поглед носи у себи јаке црте аустријске књижевности у смислу оне слике н представе која треба да одговара данашњој Аустрији, а у којој се не огледа увек верно Аустрија, традиционалан је, конзервативан и као учитеља познаје и признаје Додерера и Херцмановски-Орланда. Његови аутори живе у радосном

с остатком становништва барем што се тиче горе помињане слике. Авангарда, аустријска експортна роба, супротставља се, међутим, овој слици Аустрије ни одриче из актичких разлога естетско благо оног туцета аутора за величину и самосвојност А ије. Герхард Рим, Конрад Бајер и још више Артман могу се много више осетити као аутори бечког духа. Томаса Бернхарда би свак могао поставити у алпско подручје, а код Петера Хандкеа се осећа недостатак ретиона, као и код Освалда Винера.

У току ове дискусије Хертлинг и Сабаис су говорили о регионалности нове немачке књижевности као последици недостатка метрополе у Савезној Републици Немачкој. Са Хајнрихом Белом, романсијером Рајнске 06ласти и Гинтером Грасом романсијером Гдањска не испуњава се у довољној мери она потребна терманска издашност у књижевности. Свесни и несвесни утицаји на писца и његово дело не долазе свакако најпре из једног културно и теографски уског подручја. Тоталитет међусобних односа друштва и његових аутора једва да се може означити овом варијаблом а још пзанализирати.

Па би се требало много више уместо питањем постоји лт аустријска књижевност позабавити питањем зашто сада у Аустрији не постоји књижевност која би стајала у нормалном, уобичајеном, регионалном односу према друштву, његовом времену и њего вом месту. На једној страни налазимо ауторе који са аустријским друштвом деле само; илузије. оне илузије које оно таји о себи п својој прошлости. На дтутој страни авангарда окреће леђа постојећем друштву, али п земљи им то са извесним очајањем, којег се чак ни уз помоћ успеха у иностранству не ослобађа. Закључак је да Аустрија у овом тренутку својој књижевности, својој критичкој интелитенцији ни лево ни десно, ни торе ни доле не оставља довољно простођа, Увек изнова мора она да одбегне у прошлост, односно да напусти тескобу своје регионалности. (Р. С.

Кнут Хамсун на руском језику

Истакнути _ норвешџ писац Кнут Хамсун (1859-—1952) сарађивао је за време другог светског рата с немачким окупатором и због тога је, упркос свом ранијем угледу и многим значајним делима, био омражен код својих сународника и прогресивних људи читавог света све до своје смрти, па и после ње, Његово дело, међутим, не може бити негирано и заборављено, па се мало-помало опет објављује, прештампава и преводи.

Недавно је у план совјетског издавачког предузећа „У метничка књижевност“ ушло 06јављивање изабраних Хамсунових дела у два тома и први том је већ изашао из штампе у 100.000 примерака. У овом тому објављени су романи „Глад“ и „Мистерије“, а предговор је написао познати совјетски критичар Б. Суч ков.

У белешци, која се тим поводом појавила у листу „Књижевна Русија“, каже се да су најбоља Хамсунова дела ушла у светску књижевност, да је на крају свот животног пута, за време окупације Норвешке, политичка слепоћа одвела престарелог писца на пут реакцнонарних тежњи, али да његово дело, повезано с наролним животом, наставља да интересује читаоце и да његови романи с краја ХТХ и почетка ХХ

века „разобличују ин осуђују ме хуманост капитализма п опевају снагу љубави, верности и храбрости“. .

29%%99%29%999%9%%%9%%0% Е 29999%9%%999%%%%%%9%9%%%%%%% 999%%99%99%%%%%%9%%9%9999999%9999%999999999)0Ф00999%+%%54 +ефофеофФофФ Фе .ео%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%еоеФеФФФ.еоео%е+%6е%: К2227272227272227227272727272712272122222722721222272727277%727277777777277773

ХУМОР И САТИРА

КАРИКАТУРА МИОДРАГА СТОЈАНОВИБА

ПСЕЋИ ЖИВОТ

До људи је дошло укидање класа Постојање класа важи још код паса. Пси, изгледа, нису много свесни, кад су једни скромни а други бесни. Заосталост велика види се код паса; не боре се нимало за једнакост маса. Зато један лаје у раскошној вили, други кисне без крова, пати се и цвили, Један пије млеко, спада у буржује, Арути има звање олињале кује.

Један кевће фино, носи страно име, други завија: спасавај, преби ме! Једног милују и љубе му шапе, другог бију у главу, вијуге му лапе. Један живи к'о Баво на крсту, другом ваде трње доктори у Трсту. Једног повијају, има неурозе, Аругога шинтери на онај свет возе, Пси заостали, за људима касне,

трпе и пристају на разлике класне,

ВЛАДА БУЛАТОВИН-ВИБ

Репа и руже

ТАЈИО САМ руже за робендане дивних дама, за дочеке страних делегација, Имао сам ружичњак.

Пре недељу дана докотрљаше се на парном ваљку два много племенита друга. Дотераше ваљак до самих ружа. Смеше се на мене и кажу:

— Друже, ми до тебе. Хоћемо да те нешто убедимо и, молим те, немој да схватиш да ми вршимо

на тебе било какав притисак.

После тога један повуче полугу и парни ваљак се помери и сравни са земљом ограду мог ружичњака, Опет се насмеја један од њих и рече:

— Немој, друже, да жалиш, дошло је време кад пуцају ограде у међународним размерама.

Како сам ја схватио они су дошли да ме без икаквог прити+ ска убеде да се спојим или како рекоше интегришем са имањем у коме се сади шећерна репа.

Ја сам им рекао:

— Не иде људи, репа с ружом. Нит можеш репу да ставиш у запућак, нити ружама да храниш стоку!

Они се смеше и кажу:

— Нисмо ми мислили ла ти укршташ репу и ружу. Шта ти смета да садиш ред репе, ред ружа.

Они одоше, парни ваљак уз пут згњечи неколико мојих АдтвНих ружа. Ни

Поново ме замолише да никако не схватим да су они на мене вршили притисак,

Сутрадан, сто ти оне двојице питомих другова, Возе се на пи стерни. Разнеше ми капију на

жичњаку, али цистерна прође.

опет почеше да говоре:

— Лепи мој друже, немој ни да помислиш да мн на тебе вршимо било какав притисак. Ми смо овде због другарског убеђивања.

И тада су лили воду на моје

уже, млазевима кидали латице. ужичњак је сав био под водом. Раскаљавио се. Кад исцуре све из цистерне, они се лепо са мном поздравише и опет ми рекоше;

— Размисли о ономе: ред репе, ред ружа. И, молим те, мемој да помислиш да смо на тебе вршили било какав притисак,

Јуче су дошли с тешким камионом. Истоварили су репу у мој ружичњак, били су птоми им љубазни. Рекли су ми да је репа истоварена да би се руже навикле на њу. Осим тога казали су ми да руже и репа имају више з3аједничког него што ја мислим.

Да ме у то убеде једну за друтом чупали су руже из корена, И рече један ол њих:

— Ето тако мекако вади се пи репа.

И опет су ми рекли да ни на који мачин не помислим да па мене врше притисак.

И да, баш ако ми је мнето стало, могу пи даље ла гајим руже,

ВЛАДА БУЛАТОВИЋ-ВИВ

слично