Književne novine
ОДЈЕЦИ
Југословенски неци
ћ : у Пољекој
ВЛАДАН ДЕСНИЦА
ПОЉСКИ ЧАСОПИС »Може К5аза (Нове књите) који излази два пута месечно, један је 904 најчитанијих у области културе и наџке, На шездесетак страница, сваких петнаест дана, даје 0н библиографски попис свих издатих књига у том периоду, обавештава пољску читалачку публику о најновијим издањима у земЉи и иностранству и даје приказе м коментаре из пера истакнутих пољских књижевника и стручњака за теорију и историју књижевности као и за друге научне 00ласти, Сваки број овог часописа на насловној страни доноси слику неког познатог домаћег или страног књижевника. На задњој страни листа, која се зове „Онлуете“ налази се кратка белешка о животу и делу тог истог писца.
Велики део једиогод последњих бројева „Нових књига" посвећен је југословенској књижевности, На насловној страни часописа налази се слика Меше Селимовића, писца који је за кратко време стекао велику славу у Пољској.
Када се Селимовићев роман „дервиш и смрт“ 1969. године појавио у веома успелој серији „Савремена _ проза“ – издавачког предузећа ПИВ, постао је брзо једна од најчитанијих књига и добио високо признање како чи-
гјелрићачке публике тако и стручња-
ка за књижевност, Збигњев Флорчак у чланку „Велики роман Седимовића“ пише да је то „сигурно најзначајнија књига која се досада појавила (у. тој серији књига)... Нисмо очекивали такву књижевну зрелост и такав таленат. Не знамо ништа о сумбини овога романа на Западу, а желели бисмо да знамо да ли је пољски превод један од првих у Европи и да ли је Дервиш стигао до циља, негде у безбројним англосаксонским, француским илм немачким _ издавачким _ кућама. Проричем књизи велики успех,“ Даље Флорчак хвали „мзврони превод“ Халине Калите и упозорава да лепота ове књиге није лако доступна пољском читаоцу због „великих разлика у култури“, мада је мисао из Корана заједничка свим људима.
Осим овога, још четири чланка „Нових књига“ су посвећена јутословенској књижевности, На првих неколико страница овога часописа Алија Дукановић, иначе добар познавалац и преводилац наше књижевности, лише о променама у југословенској послератној литератури, као и о књитама о којима се у последње време највише у Пољској дискутовало, Послератну. књижевност код нас Аукановић дели на три периода.
првом периоду, који траје од 1944, до 1952. године, доминирају теме из рата или се паше о почецима новог живота. Друга, „најзначајнија фаза у развоју југословенске послератне књижевности“ (од 1952—1965), с једне стране, најодлучније раскида с традешијом, модернизује се и обрачунава са књижевношћу“ која је пропагирана у претходном периоду и са методама те књижевности, а са друге, користи искуство експресноназма, надреализма и Аругих праваца, нарочито француске п америчке књижевности, Она је утрла пут једној новој књижевности, која се јавља посљле 1955. и за коју је карактеристично _ окретање од друштвене | стварности, „Егзистенпијалну троблематику“ ови књижевници покушавају да представе „симболичко-алегоричним _ или _ метафоричиним арабескама“. Једино су дела са ратном тематиком, „увек акту-
алном у Југославији“, и даље гтоворила о друштвеној стварности,
осле овога, наступа нови пе рнод, који „раскида са друштвеним индиферентизмом“ и поново се окреће друштвеној стварности,
_ КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ. 11
који је са „одушевљењем поздрављен“. Из овог периода Дукановић нарочито хвали дела. Антонија Исаковића, Драгослава Михајловића, Слободана Новака (ароничнорћ м ескеџтичног песника и
прозног ппоца хрватскот, средње генерације“), Слободана Селенића, Ивана Дончеваћа и др, јер су тематски интересантни, а написани су на „реалистички начип, мада нешто модернизованим и дипамизоватим реализмом“. Али оп им, при том, замера што су „као мало недовршени, као да су са шавесном _ ноншалантношћу — пуштениј' истичући да им је свима заједничка особина: „из сваког посебно и из свих заједно појављује се гледиште _ јунака“.
На крају Амкановић наглаштава. да се и неки писци најмлађе тенерације _ окрећу — проблемима стварности, малистралним потањима живота, „у више пл мање стилизованим _ веристичко-неореаАнстичкам _ сликама, – праказују егзотичне сеоске или градске маргине, живот лумпенпролетаријата, Мруштвеног талога, сиромашних“. Међутим, једна прупа писаца ствара дела са „митоко-симболичком транскрипцијом стварности“, Међу тим делима пма веома успелих, какав је случај са романом Меше _ Селимовића „Дервиш и смрт“.
У чланку Четири књижевности Едуард Мадани пише о књизи Антуна __Барца — „Југословенска књижевност“, која је недавно прсведена на пољски,
У уводном делу чланка Мадани товори о пољским контактима с нашом културом, који „датирају још од Јагиела, на чијем су двору гуслари с Југа својим песмама забављали краљевску свиту“, а затим подсећа на балканске хуманисте који су студирали у Кракову, Али нашу књижевност ПоЉљаци боље упознају тек у ХЛХ веку, у доба романтизма, када почиње живо интересовање за наше народне умотворине, Тада су се појавили први преводи наше књижевности (Залески је издао превод српских народних песама, Сирокомла је превео Мажуранића, а онда су превођени Његош, Прешерн, Гундулић, Шеноа, Сремац,.., У последње време највише се преводе дела савремене књижевности, „Нелостајао нам је, међутим, каже Мадани, водич кроз југословенске књижевности, који би био кратак и приступачан и указшвао на главне тенденције њиховог развоја. Постојеће књите ове врсте (Папјеровског, Брикнера и Лехра-Сплавањског) нису могле потпуно да задовоље ову потребу, док је Барчева историја књижевности постала „не само универзитетоки уџбеник, већ популарни преглед историје југословенске књижевности, намењен странцима“,
Аутор мланка о „Југословенској
књижевности“ замера Барцу што му за многе писце недостаје пре-
Јосе
ђе
цизнија, карактеристика. и оцена. уметничке вредности, а има суви ше информација, тако да књига подсећа више на „књижевни реч“ вик него на историјскокњижевну студију“, у којем има „сувише непотребних појединости“,
Мадави, међутим, сматра да ми поред неких недостатака дело Антуна Барца може да „испуни, веома. добро, задатак полуларизације знања о књижевности земље која привлачи пажњу Пољака својом етзотиком, необичном мешавином култура, различитим традицтјама“. Недавно је у Пољској објављена и збирка приповедака под насловом „Повратак“, према исто именој приповеци Миодрага Павловића. О томе пише варшавски југослависта. Јан Вјежбицки у чланку „Југословенске приповетке“. Он осоматра да ова збирка приповедака не представља „ли какву необичну појаву у уметноста“ нити „уметничку сензацију“, већ _„свакодневицу" _ југословенске савремене књижевности,
Аутари тринаест приповедака књите „Повратак“ су сви, изузев Драта Иванишевића, рођени двадесетих или тридесетих година. У | збирци нема „савремених класи| ка“ ни приповедака са ,„лартизан| скофратним темама“, а врло мало | је „босанске, прноторске или неке друте егзотике", Већина њих третира проблем 'утицаја рата на људоку психу и „одговорности 0купатора за злочин“. Све ове теме су карактеристичне за пољску послератну књижевност м филм, па Вјежбишки зато сматра да се при њиховом читању „осећа мало монотоније“, али м да сама „конфронтација _ пољског са југословеноким искуством може да буде веома интересантна. Нарочито су у том погледу занимљиве приповетке _ Мратослава Михајловића. „Путник“ т Миодрага Павловића. „Повратак“, док. „Пожар“ Живка Чинга, према мишљењу Вјежбмцхот, представља нови ток паше књижевности, Код Драта Иваџитлевића, лак налази још један „ехо сартризма“ и сматра да је далеко слабија приповетка Кавчића, док за Шољана, кога иначе сматра „изврсним писцем“, каже да је овога пута „баналам, не у самој проблематици, већ у њеном површном третирању"“.
И поред неких слабости — по мишљењу Вјежбишког — у збирци се може наћи „доста добре прозе“, а међу ауторима приповедака има и неколико који „заслужују да се блшже упознају“.
Са Владаном Десницом пољски чатадац се први пут упознао 1960. тодине, када је преведен његов роман „Пролећа · Ивана Галеба“. У Пољској је овај роман, као и код нас, примљен са одушевљењем. Друга Десничина _ књиг „Зимско летовање“, која се појавила четири године касније, оцењена је као слабшје дело овог писца и доживела мањи успех од „поетско-интелектуалног романа“ „Пролећа Ивана Галеба“, његовог „највећег књижевног остварења“.
О трећем сусрету пољског читаоца са Десничиним делом пише Гжегож | Латушињски у чланку „Трећи сусрет“. Он каже да је збирка приповедека „Пролеће у Бадровцу“ доживела мањи успех Од, претходних, дела. М пољском преводу појавило се девет од двадесет и неколико приповедака 0ве збирке. У њима има „свега по мало“, како тематски, тако м У погледу форме. Латушињски за једне приповетке каже да су „мало оригинадне“, а за друге да не прелазе границе родне Далмације. Он сматра да ће књига „Пролеће џ Бадровцу“ „ситирно разочарати оне који познајући „Пролећа Ивана Галеба“ булу желели да прочитају следећу књигу истог аутора“, Код оних, пак, који „лектиру почну ОА ових приповедака, оне неће створити жељу за тражењем следећих наслова овога писца“. На крају чланка /Лату: шињски препоручује издавачима и преводиоцима стране књижевности да не „комплетирају сабрана дела тамо где је м један на| слов довољан, наравно, онај пра| ва“,
| Љубина Росић
|“
99999.
9999... Ф+9+
• + + + • + •
• + • • + Ф + • • • Ф • Ф + : • • • • + •
• + + + • + • + + •
• + + : •
• + %
•
• + • Ф + • + + + • •
•
+ • +
+ + Ф Ф +
~
ХУМОР И САТИРА
| | | 1
КАРИКАТУРА БРАНКА ПЦОНИЋА
–
10.
ЈА
~ 72;
14.
16.
5
18.
Шунд сшигхоби
Велико славље се спрема. = Долази дан којег Нема!
Не гледајте ме тупо, Код нас све цвета, Само = цвеће је Скупо.
Свака власт је од Бога,
У нашем народу изрека може да се чује,
И зато народ —
Бота псује.
У радне победе нове. Увек ме један исти лењивац Упорно зове!
Громове и муње ни из најмоћнијих облака
Не очекујте више,
Из њих се само цеде
Капи досадне кише.
Нико признао не би Да није једнак Ни себи!
Хвале се да су изучили Школу праву, а —
Празним мислима. напунили су Главу.
Ко је лутао а није Умео да лута
Доћи ће у ћорсоках На крају великог пута.
Свет ће коначно Да се сруши: Великих идеја пуне Прљаве
Уши!
Која је главна врлина. муза За смех До суза2!
Свако у свом фаху Држи ме У шаху.
Ни дворска луда |
Не верује у сва најављена Царска
Чуда.
Политика се све више Хумано Води; Вечни сужњи. су
На вечној
Слободи. . ·
Кад се у будућности остваре Сва предвиђања и све жеље Будућа деца абортираће Своје родитеље.
Највише путева види Који тражи пута,
На највише места стигне Који вечно
Лута.
Велико је питање: После сваке ноћи Долази ли Свитање»
Како да радим на успостављању
Многохваљене друштвене у равнотеже, Кад ме једни јург А друш ми Беже!
На великој сам муци:
Нити су ми овце на. броју, |
Нити су сити
Вуци! 19. „Слобода" је у муном јеку: Сви заједно седе ма једној грани, И ужурбано је Секу. 20, Да те неспособии до пораза. доведу, Годинама те воде Из победе у победу! 2/. Импозантна. брига за људе: И невинима Суде, и таван 22. Кажипрст народних трибуна Показује преко седам мора и седам брда; До светлог циља ићи ћеш туда! Народу је још, остало само Да стигне до тамо, 23, Бирократа са својом клапом Поштапа се мозгом А управља. Штапом. 24. Како нам тврди Тата-Маха Успеси су нам опет већи Од резултата! 25, Највећа дворска будала Игра Цара. 26. За нас не постоји ништа
Паметније и веће
Луде среће. РАСТКО ЗАКИЋ
Васко Попа
СВЕЧАНИ РЕП
Ма трећџ звиждук девице звезде Јурнула мачка за својим репом
У мачки разроки котао У котлу бајата риба У риби жадље цеванице
Што се мачкина репа тиче Дотакла та мачка није А дигла је шапе од трке
Села је на златан троножац И пригњечила шестицу поспану
Морали су кажу да страдају Троножац и мачка и шестица
Он рече да ће се жалити
Одбору за дочек одбора за испраћај
360; својих поломљених ногу
Скочила мачка У сопствено око А шестица себи одузела ОсмицУу Сабрала се с неком четворком
И поделила с отиском прста Коме ништа за руком не полази
Снашао се само мачкин реп Пребројао своје длаке
Да свечан од главе до пете Запроси пужеву сенку
ПАРОДИРАО ЛАВ ЗАХАРОВ
'