Književne novine
ТЕЛЕВИЗИЈА
АДРЕСАТ – НЕПОЗНАТ
СВАКОГ УТОРКА размењује се једна своЈјеврсна „поштанска штафета" између београдског и загребачког телевизијског студија. Ако је истина да упорност у вегетирању рађа традицију, а да традиција често прерасте у класику — тада је емисија „ТВ пошта" одавно стекла право да стане на пиједестал класике, раме уз раме са „Дневником“ и са неуништивим Мартијевим „ТВ. магазином“. Проблематична је само једна чињеница: после више од деценије малоекранског живота, још увек није јасно коме је намењена та емисија и шта она у ствари каже.
Пошта подразумева — размену инфор„мације; писмени, телефонски или телеграфски контакт међу заинтересованима. „ТВ "пошта", изгледа, сматра да њен делокруг „мора превазићи такву посредничку, шалтерско-разносачку саужбу. Али, не могући да пронађе те жељене нове домене, она редовно прескаче ограду неких других комуникација произвођача и потрошача комуникапија препознатљивих, изграђених “у другачије сврхе, дакле неаџтентичних.
Београдска. „ТВ пошта", у тратању за својим изгубљеним или неухватљивим ликом, доспела је тренутно у изразито аутсајдерску зону академскот дебат ног кауба, у опасну зону демодираности, пословичне незанимљивости и — практичне беспиљности. Шта се збива уторком џ 19,20 часова Група углавном квалификованих дискутаната, под диритентском палипом водитеља емисије и уз асистенцију одговарајућих телевизијских уредника и њихових стручних служби, разговара о и забраној теми из области телевизијског про грама... Водитељ располаже подацима о мишљењу тледалаца, уредници располажу документацијом. о својим настојањима да задовоље гледаоце, стручне службе компјутерским процентима који све то потврЂује _ Позваним дискутантима преостају две могућности: или да се безнадежно супротставе том бедему „обрађених података" или да се конфронтирају између себе у варијацијама на задату тему — што они најчешће и чине, Наравно, сав тај ритуал обавља се у духу ментаменске толеранције, благовременог препуштања микрофона следећем говорнику, временског теснаца од 25 минута и = строгог уздржавања Од доношења било каквих закључака. Чак и овај површни опис емисије неодољиво подсећа на првобитни облик _„Актуелних разговора", облик који је на срећу напуштен и замењен модернијим, животворнијим и тледаоцу кориснијим садржина-, ма. Увлачећи се попут једне врсте рака у испражњену пужеву љуштуру, „ТВ пошта" постаје све више пука програмска. формалност — слична поштанској пошиљци која. оде и врати се у пошту са налепницом „Адресат непознат". |
Загребачки студио претворио је емисију „ТВ пошта“ у визуелни часопис за породицу и домаћинство, каквих се на десетке штампа код нас сваког месеца. Све тзв, редакцијске рубрике тих часописа су-
„срећемо у овој емисији под друтим име•нима: наступ директора телевизије заме-
њује рубрику „стубац главног уредника"; уобичајена похвална писма читалаца овде
су надомештена апотеозним писмима гле.
далапа — гарнираним, ароме ради, поне ком. покудом или међусобним тледалачким 'одтовором на одговор, што потпуно надокнађује рубрике „пишем, питшеш“, „читаоци се дописују“ и „размена адреса"; појава професионалног критичара пред камерама преузета је из публицистичких анкета „Шта мислите-о нашем часопису“; ту
· је и обавезни интервју са тренутно попу-
ларном личношћу јавног тј. телевизијског живота, ту је и „приватна рубрика“ симпатичног новинарског ветерана, док савети телевизијског инжењера одтоварају епидемијски распрострањеним саветима лекара, сексолота и психијатара по листовима п часописима, Остаје нејасно; у чему је онда специфичност телевизијског медијума2 Зар само у визуелности2
Непознат је податак да Алп телевизија располаже једном екипом људи, коју бисмо условно назвали „труст мозтова" људима плаћеним зато да би мислили, проналазили нове идеје, тражили свежа решења. Али сумњамо да тако нешто постоји, јер... Право је чудо што ником до сала није пало на памет да Аосадну, сва-, конедељну „ТВ пошту" претвори у велики, јавни, директно преношени сусрет гле лалаца са телевизијом, који би се одржавао једанпут месечно у трајању од 60 минута — са могућношћу да сваки заинтересовани тледалац дође као што данас
_ долази на инфериорнији квиз— сусрет и
разговор о програму, са усменим, писменим или телефонским обраћањем творци“ ма тог пргорама, са питањима им одтово-
рима на лицу места, са Аискусијом илустрованом. _ магнетофонским — записима из третираних емисија... Можда би такво сучељавање публике са уредницима, редптељима, глумцима и спикерима било не само спектакуларно и занимљиво — можда би оно представљало непосредну помоћ телевизији у анализи постојећих протрама и обликовању будућих, у процени њених реалних домета. Телевизији би и те како добро дошла једна нережирана подршка и неанатемисана критика. — обе јој у овом тренутку евидентио недостају.
Берислав Косиер
_КЊИЖЕВНРНОВИНЕ 5
СЦЕНА ИЗ ДРАМЕ „УЛОГА МОЈЕ ПОРОДИЦЕ У СВЕТСКОЈ РЕВОЛУЦИЈИ“ БОРЕ ЋА (ЂУЗА СТОЈИЉКОВИЋ, МИАЕНА АРАВИЋ М МАЈА ЧУЧКОВИЋ) Ка =
ПОЗОРИШТЕ
ПОЗОРИШНА ЗАБАВА
Уз премијеру драме „Улога моје породице у светској револуџији“ Боре ћосића у Атељеу 212
РОМАН Боре Босића „Улога моје породице у светској револуцији", који је својевремено наишао на допадање публике и комплименте критике, у многочему се разликује од драме, а ова опет од представе коју је на сцени Атељеа 212 поставио редитељ Љубомир Драшкић.
Ако се суди само по оном што је могуће видети на сцени — овај текст не представља нарочито стабилну и постојану основу, То је колаж с више духовитих реплика и с претензијом да буде сатиричан. Оцртавање карактера је непосредно, вешто и убедљиво, После тог међусобног упознавања, које је, уосталом, и најзаним~ивији део драме, настаје ћаскање и игра која се доста форсирано, недовољно јасно и једнострано преображава. и калупи, док. сатира не дође на ивицу памфлета, Има доста алузија на наш примитивни менталитет, а неке су веома успеле: доба од пре и за време -самот рата сажето је у једну ситуацију која својом статичношћу поприма све ознаке одређеног стања са без бројним могућностима за деформацију. М круг тако представљене малограђанске породице улази партизански капетан с пратњом и одмах с врата показује да припада истом менталитету, с тим што су извесни добро познати примитивистич ки гестови овде идеолошки постулирани и у гротескит доведени до апсурда. Драма није целовита и постоји лако уочљив несклад пзмеђу њених претензија и стварног потенпијала. Од наслова до реализације — све је ту пародија која својом фрагментађношћу, шармом одређених вербалних 0брта, грубостима и исфорсираним ефектима остаје као забава у породичном круту ш веома брзо'се заборавља.
Бећ у инвентивној сценографији. Душана Оташевића такав утисак је нашао своју потврду. Вишесобни стан је испреграђиван намештајем и бојама па смештен у оквир који својим обртањем на. позорници ефектно одражава редптељску идеју о породичном каруселу. Глумци су ту нашли природан амбијент за своју итру, а Љубомир Драшкић је учинио изузетно много да ова минијатура у свом жанру добије што потпунији сценски израз. Ако се изузму псовке које је исти“ пао тамо где им је место и где није (у тексту нису запажене), представа је препуна лепах досетки. занимљивих оорта, разноврсних кретњи и детаља који и сти мизованим призорима дају пуну пластич ност а убедљивост. Лицима из породичног круга сутериран је начин интерпретације који у својој лежерности има мекоће, осећања за ситуацију, мере у пародији, смелости уекспозицијама и реализма 0 буздавању. Уз то, збивањима је дат адекватан темпо, а посебно првом делу представе који оставља утисак затворене пелине. Изван овог стила нашли су се по највише Милена Дравић и Татјана Бељакова. Утрошћавање текста је у наставку мното драстичније па долази До сукоба у којима се пародија сукобљава са сатиром а често но са правом гротеском, Носиоци тота су дошљаци који ненаметљиво улазе у породицу као мајстори за разне оправке и ту остају разарајући је изнутра и истовремено стапајући се са њеним навикама и дајући њеним карактеристикама нешто другачије значење. Из ове перспективе све оно што. доноси једна револуција, било како. да се она зове и свеједно ко је изводи, делује помало као лакрдија. Писац се зато и пита ~ гло је место овот кухињског хепенинта2 У Београду2 Прагуг Лондону2 19442 19682 19842 Гледалац нема "потребе за дилемама — јер оне не постоје ни у тексту пи у представи! .
Милутин Бутковић је у улози Деде био прекривен патином времена и искуства; то та није чинило пасивним и'у свим од лучујућим призорима за' његову породицу брзо је реаговао коментарима препуним ненаметљиве уорчине. Ташко Начић је Оца пијаницу представио убедљиво. Мајци је Маја Чучковић дала дозу сетне пародије, која је налазила своје право место У овако експонираној атмосфери. Рената. Уамански (Тетка) током целе радње 3а-
|
ита ит
држала је свој стил у коме има дискретног нијансирања тако да даје особену 60ју представи. Лик Ујака, заводника им бадаваџије у сталној нервози која изазива. комичне ефекте заинтересовано и успешно дао је Буза Стојиљковић. Зоран Радмиловић је интерпретирао спорни лик капетана: конципиран као сатира на извесне стаљинистичкопримитивистичке – поратне пароле добио је локалну боју, али се при томе није изгубило осећање за комично тако да смо добили веома живу, контраверзну, а надасве чврсту и надахнуту ролу. Петар Краљ је као Велики био некако одсутан, а Мија Адамовић је своју Мајсторицу одвела у тротеску.
Ова представа је у нашем позоришном свету очекивана са изузетним интересовањем. Поготово што већ дуже време сати ра и пародија на нас саме све теже опстојава на. сцени и што је све мање амбициозних подухвата, Зато су и наши захтеви према Бор Босићу већи“ него иначе, Јер, живи театар не опстојава 'само на психолошким медитацијама, варијацијама на класичне теме и потпуно необавезним експериментима. Траже се прави и значајни подухвати — а овај, на жалост, и поред свих својах шала м заједљивости не мења битно однос ни према смени ни према животу око ње.
Петар Волк
ГЛУМАЦ | АПААУЗ
Новим члановима Театра Лево, хоји ових дана учествују У припремању представе „Сексуалниа хороскоп"
ПОЗОРИШТЕ је настало из потребе човека да свој смисао за игру и своје тело употреби као универзални језик без речи, којим ће изразити сопствену судбину и немогућност да је измени, али се временом претвовило у средство забаве, такмичења и престижа. Задатак модерног позоришта је да се врати почецима и да учини све у негирању позоришта схваћеног као луксуз. Глумац који је у почетку био једнак онима што су пратили његову итру, У модерном позоришту има поновно шансу да постане човек, који се неће непрекидно батргати између мнотобројних улота на сцени и себе самог.
Присуствујемо све чешћем увођењу аматера у професионалне представе. Мртвачко позориште — како га је назвао Питер Брук — покушава да кроз своје сасушене вене протури свежу крв, али уместо да само оживи, оно успева У рекорамом року да усмрти и тај позајмљени живот, Аматери на професионалној смени о бавезно теже да буду схваћени као професионалци, а не схватају да су искорипг ћени и да никада неће сазнати колико су били у предности над школованим тлум“ мима. Кад их исцеде м одбаце, они више нису ни на једном тлу; бар не на позоришном. .
Овим акцијама мртвачко позориште, међутим, сигнализира постојање нових токова: удруживање мимо плаћених антажмана, академских признаница и подршке средстава масовних комуникација.
Данашњи академски глумац, у току својих студија, на неколико часова, углавном посвећеним историји театра, пређе преко суштинских задатака својег позива по кад се нађе на сцени, он најчешће појма нема чиме се бави и у име чега. Пошто су му мерила неопходна, а у себи самом их нема, он их тражи у дневној критици и у аплаузу гледалаца. Ако та критика хвали, а публика остаје нема, он верује критици, Ако та критика руши, а публика сумануто аплаудира, оно темује те
дици. Негде дубоко у себи, глумац осе. ћа да ни критика, ни публика немају систем мерења који би га ситуирао. Јер, њега ипак мере естетички, а не егзистенцијално. Аплауз критике и аплауз публике је пусти шум,
Непрофесионални глумац, такозвани аматер, најчешће долази у театар да „убије време", да се забави, да се избави из усамљености, а понекад и са амбицијама да провери свој таленат, да стекне припрему пред полагање пријемног испита на позоришној академији. Врло су ретки аматери, који осете да би рад у театру могао да значи и рад на ослобађању сопствене личности од унутарњих препрека, од малограђанског васпитања, од меркантилних присила; али и они који очекују да у театру лакије дођу до свести о самом себи, да. извуче велику школу спонтаности и искрености, дакле да пронађу сопствену, аутентичну егзистенцију, брзо се суоче са реалношћу позоришног живота у аматеризму, препуштеног у нашој средини углавном случајним руководиоцима, пропалим уметницима, просветитељима из Х1ТХ. века или општинским писарима, неслособним да нађу девојку без директног утицаја власти,
Упркос крајње неповољној атмосфери за разпој глумачке личности у аматеризму, верујем да зшансе глумца остају на тој страни, баш као и шансе позоришта у целини. Самртни страх мртвачког позоришта. је у том погледу највреднији, да не кажем најведрији предзнак. Глумаш-аматер би стога морао већ при доласку у театар да. сазна које су мере његовог достигнућа и да, одвоји праве од лажних. Ако. буде каскао за професионалцима одмах је из губио координатни систем. Професионалпи су освојили један систем предзнања, који додуше није применљив у модерном театру, али који се може пропењивати разним критичким системима. Будући да и званична критика каска за позоришним тенденцијама, ма колико глумац ин критичар били у неслози, они су заједно у ис тој равни расуђивања и вредновања. Глумаш-аматер не треба да брине што нема академска предзнања, уколико се определио да игра комаде модерног репертоара. У модерном репертоару глуматање је сувишно. Неопходна је личност на сцени, свесна до краја значења која доноси, ослобођена предрасуда да се „баш сад“ налази ум улози „неког другог човека", да „пред ставља“ неког другог, У комадима модерног театра глумац не приказује неког другог, него себе, као непосредног представпика човечанства. Таква је већина најбољих комада написаних за последњих два десет година. Дакле, да би „глумио“, ГАУмац-аматер треба да буде личност свесна себе, и других, и то ће лакше постићи но професионалац, који треба да заборави теорију о психолошком театру, о уживљавању и преживљавању итал. Критика ће та, наравно, мимоићи.
Остаје још да глумац-аматер рашчисти са важношћу аплауза који стиже од стране публике. Јер, та публика постоји, и кад јој се нешто свиди не штеди дланове. По мом мишљењу, тлумац-аматер "не тре ба много да верује овој звучној замци. Општеприхваћене, хит-представе, увек су сумњиве. Исто тако, глумци којима се највише аплаудира, најчешће свој успех дутују неком тривијалном ефекту, који, ако је реч о добро простудираној представи мн озбиљној по намерама, обавезно испада из представе, чак јој се супротставља. Кловнови имају највише успеха, мада више не постоје. Кловновски дух још осваја публику, стога се понекад треба више забринути, но обрадовати, ако је публика раздрагана и без резерве прихвата позоришно збивање.
Глумац пре свега треба да се ослони на сопствено осећање постојања насце ни. Ако је сигуран да је за време представе постојао, а не само обављао задатке режије, онда је скоро извесно да је обавио посао на најбољи начин и главна награда неће бити аплауз који стиже из тледалишне рупе, него то ретко пи драгоцено задовољство, које ничим не може да се плати, у прихватању самог себе, у наслућивању магије постојања, учествовању у њој, у истрајавању и пошто је представа. завршена. Аплауз, у том случају, постаје конвенција, један од оних бљутавих малограћанских дарова, који треба да докажу да све ствари на овом свету имају своју џену. На најбољим представама глумци не осећају потребу да се поклоне публици, баш као што и та публика треба да не осети потребу за својим бесмисле-
· ним шљагаторским аплаузом.
У шатровачком говору реч „аплауз" има своје значење: шамар. Глумац који св не окане страсти према аплаузу,. једног дана може да осети други смисао ове речи, Нисам сигуран да ће тада за њега пре. остати било која пада.
Светозар Влајковић