Književne novine

ДОГАБАЈИ

Због других

и за друге“ Борислав Пекић

ДОЗВОЛИТЕ МИ да, примајући ово високо књижевно признање, изложим и неке сумње које, поред својих убеђења, настојим да при писању увек имам пред очима.

У највишој врлини уметности, у њеној моћи да однос уметника према свету учини општим, У способности уметности да од сваког Дела учини јавни сигнум којим искуство обележава сопствени развитак, крије се и њена најзлоћуднија урођена мана: опасност да Дело не изражава ништа. друго до свог творца. Јер, ако у једној књизи, слици или композицији нема ништа од других, 360г других и за друге, онда ће оне, и када су савршене, личити на свеће које светле само док 20ре, а не на звезде које нас обасјавају и када су већ давно погашене.

Трудио сам се стога да датуми који обележавају путању мог личног искуства не одређују сасвим и сами судбине мојим личности, па с њима и судбину Арсенија Његована, јер бих у противном е0дио јалову кореспонденцију са самим сокоме живим својим датумима, сопственим развојем без призива одређује њихову судбину, јер бих онда себе свео на улогу бом. Али, ни допуштао нисам да. свет у коју је Ежен Јонеско означио као поштарску: био бих разносач порука и препорука.

Једини критеријум којим сам се при тражењу равнотеже између мог и туђег искуства руководио — било је оно што сам замишљао да је моја савест, Животу никада нису недостајала виши циљеви. На жалост, оно што нам се тако често објављује као живот на делу, неконтролисана је спрега воље и случаја, добрих намера и рбавих исхода, па ми, који смо и сами тек још једна непозната у тој не сведеној једначини патње, сумње, наде, страсти, искушења и неизвесности, једино на савест можемо да се ослонимо и да у њој потражимо жритеријуме својих избора, мере својих акција, а ако смо писци, и циљеве својих речи. Али суд, суд увек принада другима. И у животу, и у уметности. Јер су наш живот и наша уметност другима и намењени. И као што неподнош“ љива тежина усамљености, то људско наличје нељудске човекове позиције, није у оскудности онота што примамо, већ у неспособности и немоћи да дајемо, тако и догматичност наших умовања, неутралност наших чинова, саможивост наших осећања, насилничка разорност наших тежњи, у једну реч конформизам или фанатичност наших живота почивају у заблуди да је свет само полигон за сло«

-->бодно изражавање сопствених лимностиу;

А

без обзира испољавају ли се оне као идеје

или као поступци. . Прави проблем књижевности – никада

није: о чему и како писати, већ за. шта и

како живети. Па ако нам та књижевност |

као део аутентичне људске историје у осивљењу помогне, исирпла је своју битну сврху.

Дубоко верујем да. је генерација којој припадам свесна тота, па чак и када ту свест најефикасније не испољава или најдоследније не следи њене налоге. Верујем да генерација романсијера којој припадам, а коју тако врсно представљају Миодраг Булатовић, Драгослав Михајловић, Данило Киш, Мирко Ковач, Филип Давид, Павле Угринов, Радомир Смиљанић, Бора Ћосић и. други, допушта. наду да у својим најбољим делима неће изневерити оне племените оријентације новије српске књижевности које су нашој духовној историји. дале Иву Андрића, Милоша Прњанског, Растка. Петровића, Владана Десницу, Михаила Лалића, Мешу Селимовића и Добрицу Босића. Верујем, најзад, да је та гтенерација само претходница млађем нараштају приповедача, и не само приповедача, која ће слободом осећања, идеја и израза, правим речима вратити снагу моралног, чина, а моралном чину сјај и дубину правих речи. '

Ако су при додељивању овог признања неке од изложених инспирација биле узете у обзир, осећање захвалности с којим ћу га примити. биће још дубље. |

Х Интегрални текст говора који је Б. Пекић одржао приликом примања овогодишње НИН-ове награде

ЊИМ ВНЕ НОВИНЕ

СЦЕНА из ПРЕДСТАВЕ „КАКО УГОДИТ ЗЛУ; ВРЕМЕНУ ИЛИ МАРИН ДРЖИЋ“

ПОЗОРИШТЕ | | „Како угодит злу времену или Марин Држић“ Браслава Боро-

зана и „Сарајевски атентат“ у адаптацији Радослава Дорића на сценама Народног позоришта

ЖИВОТНА ЛУТАЊА Марина Држића и легенде што је време сплело око његовог имена већ годинама привлаче старије и млађе писце. На репертоарима појединих ансамбала могли смо и да прочитамо њихова имена, али се догодило да је једино Браслав Борозан успео да своју драму „Како угодит злу времену или Марин Држић" представи публици.

Први утисак је заводљив: текст је привлачан, ансамбл пажљиво пробран, а представа до те мере умивена да целим својим током привлачи пажњу публике. Уз то ваља подсетити да она долази у атмосфери неспокојства која је неочекивано почела да окружује велику сцену ове најстарије наше позоришне куће.

Браслав Борозан се и као писац и као редитељ трудио да његово дело не буде схваћено као историјско штиво. Отуда је њен основни тон полемичан: догађаји из живота Марина Држића служе само као повод за дијалошку расправу о положају“ уметника "уосвету којим“ владају

„предрасуде и уски интереси оних који се.

тренутно налазе на власти. Сва пажња писца је концентрисана на главне протахонисте овог. конфликта — Марина Држића и дубровачког госпара Миху Рсата. О њиховим карактерима, поступцима, осећањима и мислима има веома много полатака и опсервација. које уједно представљају и оно што је најзанимљивије у овој лрами, Сви остали ликови су или само фрагментарно осветљени или представљени као статисти и оквир овог конфликта, Литерарни ефекти су у другом плану и у низу призора инсистира се на томе да речи буду подлога за што једноставније и непосредније сценске призоре.

Текст Браслава Борозана ама неоснорних вредности, али у представи има доста тога што наводи на уверење да је писам погрешио што је за себе задржао и редитељску интерпреташију текста. Изостала је већа критичност према слабијим странама збивања, тако да се догађало да поједпни призори буду прво описани и наговештени у свим појединостима а затим показани на сцени. Уз то, заоштравање копфликта између главних актера учинило их је некако сувише једнообразним, тако да се сваки пут могло унапред наслутити какве ће бити реакције Марина и Михе. Исцрпљујући се у томе, редитељ није разигравао машту у амбијенту тако да му недостаје више пластике (сцена између Михе и Анице, монотона већања, суздржаност у призорима код крчмарице ЛАуце и неадекватан избор песама). Редитељу је изгледа било важније да се чује свака реч него да цео комад живи на сцени правим животом. У том контексту било је премало ренесансне бујности а и савремених асоџијапија. ,

Што контрасти између текста и сиене ипак нису претерани ваља захвалити глумцима. Вођени сигурном али м доста дДИСкретном редитељском руком, трудили су се готово сви да и у најскученијем простору, када су остајали и без речи и покрета, буду максимално убедљиви: Михајло Викторовић је улогом Марина Држића Знатно освежио свој израз па није чудо што је био веома лак у покрету, сигуран у конфликтима и непосредан у објашњапању личних расположења и поступака; Миху Рсата сагледао је Јован Милићевић им свој његовој робустности коју вешто сепчи трагичност и бесмисао да се ако пе уништи а онда бар обузда животни темпераменат и слобода духа младог Марина Држића. Оливера Марковић је својој крчмарици Луци дала медитерански шмарм и страсну емоционалност која ју је на позорници чинила веома присутном и активном. Лик Мавра Ветрановића је упечатљиво представио Божидар Дрнић. Своје место у представи су добро нашли и Борбе Пура (Биво), Милан Срдоч (Виџе), Ратко Сарић (Стијепо), Миодраг Лазаревић (Нотар Лоне), Миша Волић (Јозо) и Љуба Ковачевић (Отац Маринов).

У спенографу Владимиру Маренићу ре-

дитељ је имао драгоценог сарадника чија.

су рептења простора сутерирала стил игре који би, да је у свему прихваћен, дорео

ментарне. представе налази се“

представу до богатства које би, поред све спољне атрактивности, обезбедило себи и трајније значење. Тим пре што се цело време отимала истина од легенде м на крају сцена препустила потпуно старој мали, свеједно, новој легенди. |

По својим основним хтењима овоме је м многочему сличан подухват који су на малој сцени Круга 101 извели Радослав Дорић и Арса Јовановић представљајући своју верзију „Сарајевског атентата". Ослобађајући занос једне надахнуте младо. сти сваке легенде и патетике, они су се послужили аутентичним стенограмом са судског процеса Гаврилу Принципу и њетовим друговима, Овај текст звучи чудесно: у њему има толико чисте драматике, најдубље и најједноставније људске тратедије и вечне лепоте која превазилази оквире записника и добија димензију великог дела које је сам живот написао.

У језгру чисте, једноставне, необичне, природне, спонтане, драматичне и доку дића чија имена вреди упамтити; Милан Михајловић (Гаврило Принцип), Драган Максимовић (Чабриновић), Горан Султановић (Трифко Грабеж), Мирко Ћерић (Данило Илић), Бранимир Замоло (8 бриловић) и Мики Манојловић (Цвијетко Поповић). Лишени сваке театралности, непосредни и искрени, охрабрени истином у коју не може да се не поверује, они су У себи нашли изворни доживљај који готово фотографски одражава суштину тих младих, занесених им поносних херола.

Њих је окружила врло сугестивна игра професионалаца који су својом пеумољивом препизношћу, пригушеним интензитетом м ужасавајућом мирноћом стегли 06руч драматике. У стварању такве слике били су подједнако успешни Јован Милн-

| | | | 1

(Чу- ,

ћевић, Богић Бошковић, Љуба Ковачевић,

Предраг Тасовац, Петар Баничевић, Божидар Арнић и Михајло Викторовић. Њихо-

ва сигурност и рафинман нашли су сим-'

биозу са том младошћу, тако да смо добили целину каква. ове сезоне још није виђена пи на једној београдској позорНици, Заслуга за то добрим „делом припада Арси Јовановићу, коме је ово једна од најбољих режија: на. почетку се налази незаборавна сцена у којој се стиснути у кругу, налазе осуђеници, али тако да стичемо утисак да је пред нама окамењени вир препун људског достојанства, снаге пи животне непролазности. Касније се ова драма развија у изванредном мизансцену, што омогућава структурално нонирање у материју, да би се на крају тужиоци нашли тамо тде смо прво упознали осуђенике, а ови опет на степеницама одакле им је било суђено. Једном речју, то је представа која импонује и какву само пожелети можемо. '

Народно позориште, које са једним несмотреним кораком („Све због баште")

нашло на ивици бездана, поново се вратило својим правим могућностима које праву

подстичу веровање у илузију.

Петар Волк

театарску

| | | |

ЛИКОВНА УМЕТНОСТ

Унутарња еветлост боје

Андреј Јемец: Слике и графике, Галерија КНУ, Београд

ИСКУСТВО модерне уметности открива у свом непрекинутом току тенденцију да се, у неким својим облицима, врати оним унутарњим снагама Лличпости које елементе дела преображавају у знак и ритам чистог визуелног доживљаја. У том чину има неке магијске опсесије бојом и линијом, поверења у њихову снагу и лепоту као у вечна и непресушна изворишта стваралачке свести. То су принципи који у суштини изједначују инспирацију и експресију, садржај и облик, симбол и знак.

Из тог искуства израста и дело савременог словеначког сликара и графичара Андреја Јемеца, који је и у поступку (значи по средствима којима се служи) иу садржинском опредељењу открио свет у смислу праве снаге боје, њену универзалну прилагодљивост прототиповима свесних и подсвесних таласања од предмета до његовог емотивног превазилажења.

Јемец је тако још једном потврдио неке старе истине: средство је добро ако има јаку емотивну основу и ако у свом ослобођеном, ирационалном систему негира свој „природни“ свет да би га прерасло им преобразило се у део стваралачког чина. Тако је скраћен простор између средства и израза и у једној неочекиваној оркеотрацији боје им линије рађа се облик „сам по себи“, не апстрактан али не нп директно везан за виђено:

Због тога су ове слике и графике, ослобођене наративног и сведене скоро на чисто ликовно значење, звучне и чисте, дате често у блиставим и зшокантним колористичким акордима који израњају из двоструке природе ликовног елемента: арабеске као игре и обојене површине као визуелне доминанте дела. Отворено зеле-

· не, у јаким светлосним градацијама, Љљуби-

часте, црвене или жуте боје, нанесене глатко и широко у фино и богато извијене контуре, одишу неком дубоком радошћу, распеване п агресивне, пуне и дефинитивне, па ипак отворене за нове доживљаје. Је' мец не тежи пуноћи пасте и богатству фактуре. Он своје облике привидно прелушта дејству „неутралних“ површина, расипајући по њима светлост која извире испод пигмента, из другог слоја тона, као да је материја стављена у релације неког мета“ физичког плана. Боја је тако лишена своје чисте егзистенције, али је заузврат доби-

на дела, широког радијуса и богатог садржинског спектра. У томе се управо ни крије она топла поетска нота која Јемецовим сликама и графикама даје карактер музичког дела. Та визуелна музика је бучна, распламсана и. апасионална, јер..су акорди боје, мако затворени у границе јасних контура, отворгни својим светлим лицем времену које изражавају. Има у тој распеваности неког модерног хедонизма, радости и наде за овај свет, који сулудо маше заставама рата и у бићу човековом разара веровање у његову самосвест. Чак и када је на граници чисте игре, када се чини да је ликовни елеменат ослобођен своје естетске и хумане садржине, Јемец остаје оптимиста који верује и којем треба веровати.

' да тежину максимално потенцираног чла-

Срето Бошњак

ПИСМА УРЕДНИШТВУ

Има свакојаких Мандушића

Наставак са 2. стране

це, а опомиње историчаре, како је књаз Никола просто иронизирао на рачун српства Црногораца, Шпационирањем, а уз инерцију претходне на одређени начин заиста ироничне реченице, „вјешто" је искривљен очигледно афирмативни смисао онога што је сам књаз Никола шпационирао — „да су Црногорци Срби". Ако је мало иронично, није много интересантно зашто је Д. Мандушић у ВУСУ управо за ову реченицу окрњио цитат дра Живковића. Ипак, писмо је подугачко. Књаз Никола претходно истиче да у начеАу није против промјене назива Скупштине, али налази да је то излишно уколико пије потребно ради одбране од „тврдњи Пера Тодоровића, да смо ми Црногорци Арбанаси". Како је то излишно књаз образ лаже аналотијама: „Говори ли се Германско-баварска народна скупштина, Германско-саксонска. ., Германско-хесенска..." (Никола 1 Петровић Њетош, Цјелокупна Ајела, Цетиње 1969, књ. МЛ, 353—355). Јасно, књаз Никола гојам баварски, саксонски имплицира у појам германски, тј. ње мачки, да би, очигледно, хтио казати ка-

ко су у потпуно аналогном односу појмо- |

Ви црногорски п српски, Па као што је плеоназам рећи Њемачко-баварска, излишпоје и Српско-прногорска скупштина, а сасвим је ваљана квалификација _ Баварска, Црногорска народна: скупштина НТА. Хтјело се, дакле, приписати књазу НикоЊЕ „да је хтио рећи оно што никала није рекао нити је могао рећи. А проније код књаза. Николе има, али, као што видјесмо, најприје на адресу оних који Црно-

торце онога времена желе прогласити неСрбима. Новак Ражнатовић