Književne novine

|

|

|

ПИСМА УРЕДНИШТВУ

О ДОСТОЈНОМ

НАЈВЕЋЕГ ПОШТОВАЊА _

Поштовани друже Јеремићу,

Ово писмо понудио сам редакцији „Нина" као повремени сарадник овог листа и дугогодишњи сарадник „Политике". џ

Разумео сам обзире тренутка и пажњу ових редакција према осетљивости Одбора за подизање Њетошевог маузолеја итд.

Надам се да ћете Ви имати разумевања и за моју осетљивост.

Београд, 17. фебруара 1971.

Ваш Пећа Милосављевић

· Друго отворено писмо Одоору

за подизање Његошевог маузолеја на Ловћену

ОБРАЋАМ вам се по други пут, опет са бескрајним миром, без родољубивих страсти и срдачно, дубоко уверен да ћете ми одговорити на исти начин. Као и у првом, које је остало без одговора, ни у овом писму нема политичких алузија. Питање подизања Његошевог маузолеја на врху Ловћена, то је питање разума и укуса на првом месту. Затим, то је и питање права и етике.

Да ли је ваша одлука и политички грех, то препустимо савести одговорних и надлежности позваних. Ја сам сликар, помало заљубљен и у књигу. Као таквог и ви сте ме звали 4 своје редове, па се осећам побуђеним да вам темељно образложим не само свој став поводом овог споменика и споменика уопште, већ и према споменицима у дужој ретроспективи. Ово није ни прва ни последња, не само погрешна, него и недопустива локација. Ако је реч о Мештровићу — чије вајарско дело у целини не оспоравам — та погрешка, на жалост, већ заборављена, учињена је и на Авали у доба пре доношења данашњег Закона о заштити културноисторијеких споменика. Да подигне гроб Незнаног јунака и тада је Мештровићу било потребно да поруши на врху Авале наш сред: њовековни град Жрнов, који су Турци освојили 1442. године. Али, од 1934. године наша свест о споменицима и културном — наслеђу знатно се развила. Ми постепено постајсмо цивилизован свет и све смо мање склони грубим грешкама какве смо чинили у прошлости. Не обраћам се непосредно члановима вашег одбора, стручњацима, историчарима, професорима етике или естетике. Да будем искрен, више и не памтим ко су чланови тог тела.

Ово писмо упућујем члановима одбора-политичарима, које сматрам утицајнијим, али и мање од: говорним од консултованих стручњака. Њима не може бити непријатно ово излагање. Они су, уосталом, и желели да овај од: бор буде знатно шири и значајнији од одбора какав је сада. Најзад, још није учињен коначан и фаталан грех рушења једне светиње Републике Црне Горе и подизања једне аматерске архитектуре на врху једне природне пирамиде. |

Да све оно што следује нису празне речи, схватићете тек на крају овог писма. Све што вам будем говорио добро сам проверио. Воде ме неумољива логика и савршена непристрасност. Братство и јединство и најбоље намере за мене нису празне речи. Да се поститне овај мир и ова поузданост потребно је замислити да се и ви и ја налазимо на самом врху дивне

планине, тамо где је ваздух чист, '

на висинама где се орлови лету, пред хоризонтима далековидости и обрисима будућности.

Стало ми је да вас уверим да никакве националистичке побуде не инспиришу ове редове. Сада, после четрдесет година, читам по други пут „Горски вијенац“ и „Лучу микрокозма У оригиналним издањима. Његошева посвета моме роду даје ми за право да вам се обратим и као сродник. Тачно је да сам рођен усред Шумадије, али се једва сећам завичаја. Памтим само торањ једне цркве и зилове једне школе у којој сам угледао свет. Одрастао сам у Македоници. Мниверзитетске студије започео сам у Београду а завршио у Суботипи. Живео сам колико У иностранству толико и У земљи. Осећам се грађанином света колико и Југословеном. Један дед ми је говорио да се доселио из Црне Горе, а друти из источне Хершеговине, па сам у доба раног детињства био више дијете нето дете. Мало затим проговорио сам и турски. Као што видите, нисам имао много услова, ла постанем већи Србин него што сам, а како од свих наших крајева највише волим Црну Гору (о чему сам и писао), чини ми се да са њом понешто и саосе-

Ћам.

Дозволите ми да у САИЧНОМ веАром тону наставим ово уводно излагање, како бисмо о веома озбиљним стварима говорили без узбуђења.

Ако ми сада верујете да нисам ватрени националиста, да вас оба-

-вестим и о свом естетском одго-

ју. Упркос школовању у Југославији, доживео сам да ме многи сматрају Французом. Између 1945. и 1948. године био сам чак и де кадент са Запада. А ми, Французи, знате, не волимо патетику. Уметност не стављамо на пиједестал (божанства. Скулптор или сликар за нас је обичан човек,

тимо у амбис, а најмање се усуБујемо да прокосимо вихорима, сметовима мМ грмљавини песниковог гнева на врху Ловћена!

А сада вас молим да пажљиво прочитате оно што следи, да још једном замислите како смо на самом врху планине, да детаљно размотримо, не више са хоризонта далековидости и обриса будућности, већ из једне сасвим обичне, жабље перспективе, да проучимо споменик који подиже„те Мештровићу, опростите, хтео сам рећи Његошу.

Не улазећи у целокупно Мештровићево дело, ја само хоћу да вас подсетим на добро познату истину да Мештровић скулптор није и архитекта. И да је чак и Његошева фигура, издвојена из овог архитектонског склопа, а вероватно управо због ове назовицелине, исти такав промашај.

Мештровића _ овом _ приликом очигледно инспирише Египат, као што га за Авалу одушевљава Кирова гробница. После фараонске припреме кроз тунеле и усеке, са једног заравњеног платоа, између два празна и вертикална пилона, улази се у пространо предворје са три ходника раздвојена низом ортогоналних екскавационих стубова. Немам времена да вам разлажем какву су разлику Египћани правили између ових и округлих стубова чија су и тела и гла-

ДАНТБОВ ГРОБ У РАВЕНИ — ОКОЛНЕ ГРАБЕВИНЕ ГА НАТКРИЉУЈУ АЛИ НЕ

И ВРЕМЕ

више занатлија него уметник, па нас после надахнућа и инвенције највише занимају знање и упућеност. Избегавамо стране речи,

' високопарни стил и лажну уче

ност. Обичне путеве не називамо магистралама. Никада не бисмо подигли маузолеј личностима које нису биле ни краљеви ни цареви. Наши бесмртници почивају у пантеонима, сходно вашим латинским традицијама, а трошкове тих бе. смислених грађевина подносимо унапред и у доба просперитета а не дефицитарности. Подухват који сте предузели ми бисмо назвали расипништвом. Разуме се, укодико не располажете моћним сред ствима за која ми Французи не знамо.

Осим тога, наши добри скул: тори нису били архитекти. Дубоко смо свесни да је ренесанса давно прошла. Не пада нам на памет да подижемо споменике на раменима већ постојећих, какав је Ловћен у оба своја вида — и као дело природе и као дело Његоша. На врховима планина подизали смо само утврђења, а споменике на приступачним мести> ма. Наше схватање монументалности полази од претпоставке пронорција а не димензија. Све наше добре скулптуре постале су велике кад су мале у односу на сусед. не грађевине и кад су са све че тири стране света подједнако саг. гледиве и убедљиве, кад се можемо измицати да их боље сагледамо а да се при томе не суновра-

ве били инспирисани вегетацијом поднебља. Читав овај хипостилон са претешким м без икакве потребе гранитним стубовима (Египћане је задовољавао кречњак), носи један раван кров (такође подстрек са Нила), раван да што боље понесе големе наслаге снега и леда! Ова позајмица пилона и стубова, без имало разумевања и њиховог облика и њихове намене, долази из земље чији житељи, 0ткако човек памти, никада нису угледали ниједан облак нити чули

да постоје атмосферске падавине! ·

Тамо је небо вечито плаво. Поплаве и муљ Нила обезбедили су овим древним и мудрим градитељима најидеалније подлоге. Своје киклопске монолите у Карнаку и Луксору они су слагали чак и без везива. Ни темеље нису увек копали Испред својих пилона, отворених књига историје или задивљујућег знања, имали су смисла да поставе моћне скулптуре и снагу да се у камену из разе најплићом пластиком, да унутрашњу напетост органа ових колоса доведу до савршене синтезе, да природу и структуру камена саобразе адекватној обради. Ти поаџбогови непокретни су и мирни као гранит у којем су исклесани, са главама без гримаса и патетичног грча које је красио само трансцендентни осмех. Никакав орао (пардон, Ибис, још 6оље Мут), никаква тебанска богиња није скривала њихове недостатке, Мештровић нас затим уводи у један мањи храм. Тамо доминира централна ниша испред које поставља своју скулптуру Његоша у седећем ставу и са прекрштеним ногама. У првобитном храму, у Византији и у Његошевој капели, владалац, патријарх и владика стајаше. Са својим стасом колоса. Његош би још како имао раз лога да устане из камена кад му ваш одбор приступи у пуном са ставу.

На Западу, од Каносе, папа седи. Његош не сме да седи! |

Седећег Његоша у гусларском ставу прати једна отворена књига. Част и слава честитим гусларима, давним представницима усмене нарације. Његош је био песник и философ. На то су и Ме штровићу скренули пажњу. Његов далековиди Његош посматра шест других ниша са симболима наших шест република. Да ли сте икада чули за добре градитеље који у нише стављају стубове који носе — пламен2 Ако су то „свеће“, да ли сте чули за вајара који ваја већ извајане облике2 Какви су то стубови који носе пламен а не камен> И какав то шестоструки пламен — опела или славе — треба да ода пошту нашим револуционарним творевинама2 (Да сам политичар, мени не би промакла ова метафора.)

Замолите једног од потписника одлуке да се овај споменик подигне, стручњака, да вас обавести ко је у историји спајао египатске пилоне са романским ду-

"ком. Питајте га како би назвао "овакав спој. Пре тога дознајте

када је откривен Египат. А затим му поставите питање са каквим је то разлозима гласао за ово неуко и празно дело кад се слаже да се постави на врх планине. Ох, не на врх. И тај врх се засеца. Остаје још да се увезе и мало свете воде са Нила како би се постигла дилувијална раван.

И још нешто. Ако је ово храм, није ли неукусно да се владики и владаоцу Петру П Петровићу Његошу подиже црква која је толико далеко од православне, Чему та журба да се дира у осећања наших дедова и очева и у толике успомене још живих сведока2 Да сте бар водили рачуна о странама света. Ваша апсида није окренута чак ни истоку. Она гледа на север. Вашем владики и песнику ни то не би било по вољи. А мени, због ове мале примедбе из. кодекса црквене архитектуре, нема потребе да одговарате. Ви врло добро знате да се верник не постаје ни у гневу ни из ината.

Принуђен сам да улотребим и

једну страну реч, јер лепше звучи од наше, а чини ми се да је и садржајнија. Та реч је и међународна и у вези је са етиком: пијетет. Ми, Французи, веома поштујемо наше владаоце и црквене великодостојнике, поготову ако су били и песници. За нас су њихове опоруке светиња. Никада и никоме не бисмо дозволили, сем вишој сили, оној изван људске моћи, да се кости претурају нашем владики. Ви сте очигледно заборавили да на то помислите. Видите, на то се пре вас усудио само аустријски гувернер за Црну Гору 1916. године и један анонимни фашистички наредник 1942, године. Али, и бечки двор и италијанске окупационе власти имали су стила да се јавно извине кад су дознали и увидели какво су недело починили. Да окаје грех, аустријска влада је предала нашој земљи оригиналан Његошев рукопис „Горског вијенца", највеБи и аутентични Његошев спомеНик. На све позиве и молбе да одустанете од овог неумесног полухвата и ове неприклалне локације ваши стручњаци и естете упорно ћуте. Нико се не усуђује да брани ваљаним разлозима овај храм апсурда. У јавности нема ни слова — изузев текста једног историчара који говори о каме ну са Ловћена чији дух, видећете, не осећа — ни слова о целисходности гажења Његошеве опоруке, а још мање правих и убед: љивих речи о величини и снази Мештровићевог споменика који се подиже на постамент од хиљуди шест стотина шездесет ме. тара!

Лоше се браните да је Његошева капела сада само рушевина. На таквим и сличним, а далеко старијим рушевинама, ми смо засновали своја права на овај део света. Заборављате да је овај споменик срушен на наше очи, да се тај догаћај добро памти и да ис торичари располажу не само фотографијама, а Ловћен не само каменом, нето и каменом који је пао под фашистичким гранатама 1942. године. Није ли Атињанима било хиљаду пута теже да обнове агору, а археолозима да начине тачну макету чак и до темеља срушене вавилонске куле» Од читавог овог питања које ни по чему није политичко, ваш одбор је створио политички табу да се у недостатку аргумената добро сакрије иза декларације о братству и јединству, уз алузије да зна шта ради! Питам се да ли су чланови одбора (овог пута стручњаци, не политичари, који немају времена)

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 9

уопште прочитали „Лучу микрокозма" чији први стихови гласе:

Тешко ли се у полет пуштати На лаћици крилах распетијех, без кормила и без рукововће...

Не чудите се ако вам се каже.

да ви не сматрате спомеником споменике који се не виде, какав је ваш „Горски. вије-

нац". Тај споменик подигнут је.

у срцу просвећених Југословена још пре толико година и ако сте хтели предстојећу годишњицу да обележите каквим знаком у камену, могли сте узети који добар цитат из „Горског вијенца", рецимо онај са почетка ове за све нас свете књиге, тамо где се искрепим и правим речима пева о братству и јединству, да бисте заиста били доследни.

На жалост, за вас духовне вредности као да немају волумен. Пошто број неписмених не опада а број туриста расте, чуо сам како се браните потребама туризма. Како сте предвидели пи ноћну расвету, поучени примером са пирамида, светости овог места додаћете и светло ХХ века. И џ том случају бићете доследни неразумевању личности око које се толико трудите. Јер Његошу, чије дело зрачи светлошћу широм света, није потребна ова скупоцена сбакљада. Заборавили сте скромност његову, и његову свакодневну бригу и труд око убогих, као и то да је сву своју личну уштеђевину завештао сиротињи. Није ли све оно чиме данас располажете делимично потекло и од овог почетног улога2

Рушећи своје културноисториј-

ске споменике — које у случају.

Жрнова на Авали нисмо стигли ни научно да испитамо, а у случају Његошеве капеле чак ни да је обновимо а још мање да је заволимо — ми само сведочимо о своме барбарству. Ако ни покојни Мештровић није имао слуха за историју, значи ли да је тај слух дапас отказао широм наше земље2

Ништа нам, заиста, више није свето. Непромишљени смо. Залећемо се, Инат и тврдоглавост, да не кажем понос, и то су наше особине, Наши кнезови су уклети и стално несложни да на крају из губе суштинске битке. Прибегавају чак и кривотворевинама да би сакатим тезама прибавили штаке.

Истичући право да о овом споменику и Његошевој опоруци са мо ви говорите као најближи Његошеви сродници, да ли сте свесни да тако умањујете песникову светску славуг Да ли најзад увићђате да већници Скупштине града Цетиња, иако позвани на ову одлуку по своме праву самоуправљања које им нико не оспорава, заборављају на дужност

што се рађа из овог права да

своју одлуку заснују на подршпи стручњака и јавностиг Ако је одбор и мене звао у своје редове — нека и јавност чује да се одазивам, и то с препоруком да Скупштина свакако оствари своје право на подизање споменика. Само, нека то не буде на врху ЛовЋена и нека тај споменик не буде Мештровићево дело (не из политичких разлога, већ стога што је помисао на званичног скулптора старе Југославије знак преживелог укуса, а неки политичари кажу и политичке назадности). Нека то буде дело једног од вајара савремене генерације коју је подигла нова Југославија и из редова оних који су у свету дочекали признања а _не разе (нема, ваљда, потребе да и то Скупштини подробно објашњавам). А о томе да то не би смела да буде грађевина од материјала и у стилу који су страни амбијенту, не треба ни говорити. Не заборавите само да је Његош итекако имао стила и укуса.

Без обзира како сте до сада поступали, крајњи је час да ОА сада поступате само по гласу разума. Реците ми, тако вам Ње гоша, светског човека, зашто криЈете од јавности поруке угледних писаца, ерудита и прослављених Аичности као што су Андре Маалро, Жан Касу, Габриел Марсел, Мирослав Крлежа, Михаило Лалић и огромне већине угледних јавних и културних радника широм Југославије који сви од реда одвраћају Скупштину од непромишљеног корака. Јер који би

Наставак на 10. страни

ЕВА ба

по

и