Književne novine

ПОРТРЕТ

Између побуне и визије

ВЕРБАЛНО манифестована побуна оду век је била једно од доминантних обедежја песникове активности: у заносу којим је понесен он се не може помири ти са постављеним границама, и у језичким облицима их смело и страсно ломи. Једно песниково проклетство сигурно је садржано у његовој немоћи да изађе из језичке у стварну акцију; јер, кад пређе вербалну границу, кад напусти реалитет артикулационо-фоничке и семантичке масе у којој обликује своје виђење света, као им своју решеност да пређе у акцију, кад, уместо речју, руком посегне у свет, — тада је већ оставио за собом песника, тада је већ метаморфозирао. Али, песников језички сан о стварној акцији неисџрпан _ је источник сутестивних визија једног другачијег човековог света и не прекидна провера ми песника и поезије. Тада је песник у опасности да властиту жеђ за акцијом, за „антажованошћу", замени за оне поетске облике који треба да имају одређено место у координатама националног песништва.

Овакво размишљање о судбини песникове вербалне побуне не јавља се случајно поводом поезије Рајка Нога, односно — јел уже = поводом његове песме „Сунпокрет“. Наиме, Ного је песник који се лако и брзо наметнуо нашој паж њи и интересовању снагом своје песничке и људске побуне. Један добар део њетових стихова довољно убедљиво је говорио о оној животно-искуственој позадини на којој је израстао негативан став спрам света. И Ного је управо из тога негатив ног става успео да сачини низ песама.

Тешко је у њима разлучити оно што

припада _ младости п темпераменту Од онога што припада поетској имагинацији. И у томе се, наравно, налази и посебна драж његових стихова. Али, Ного је тад био на опасној граници: могао је, пову. чен заводљивом снагом ефекта и утицаја, да крене за изналажењем оних „вербалних тестова" у поезији којима се апе„ује на властета осећања и ситуације им који у исто време могу бити својствени и блиски и самом читаоцу. Тиме се између песника и читаоца ствара „атмосфера" непосредног разумевања, лаке им веома успешне комуникаџије. Аудиториј је уз песника, као што је м песник уз аудиториј. Само, они су нашли заједнички језик у оквиру своје свакидаштњице и увелико су се удаљили од истински поет-

ских значења.

Такав развој је карактеристичан за меколико наших поратних песника, који су тек у последње време почели да осе. Нају стварни положај у коме се налазе, Али, такав развојни смер није карактеристичан и за Рајка Нога, Испод заводљиве снаге „вербалних замаха" он је почед, врло рано, 5 ју света и да у ЊОЈ темељи своје стиховне облике. Тако се деспло да прву збирку, „Зимомору", раслоји, да је раз бије у неколико планова, што је књиту велико чинило нејединственом, Показало се, наиме, да је Ного један од оних побуњеника који су у својој основи лирици; они олбијају све конвенџије света да би нашли места за своје лирске 06 лике, Њихова субверзивна сната је обич. мо храткога даха и условљена околноетима. Није стога случајно што у „Зи момори" можете наћи облике који подсећају на раног Црњанског. Књижевни

утицај, кад је плодан, скопчан је са луб-

мом сродношћу. Ногов даљи развој ишао је у правцу

· једне унутарње, лирске визије, ка осе-

јединства и ухармонизованости, Свој сукоб са спољним обличјима света “У коме је живео он је покушао да пре. вазиће враћајући се ранијим доживљаји. ма, враћајући се „претходним стањима. Тако је све пуше урањао у сећање и де тињетво. Побуна је условила рану посувраћеност, рано бекство у лирску равнотежу. А тамо тде почиње лирска равно тежа — тамо почиње и конзистентна поетска творевина. Од спољње слободе п пркоса, Ного се врло брзо вратио песми поју треба сачинити, Није више био довољан песников однос, став; трећи у акцију, али сада у чисто поетску акцију, која, додуше, у своме памћењу чува чежњу за оном другом, стварном акцијом, али од ње одустаје,

Песниково _ враћања ка упутарњој, лирској равнотежи, њетова сабраност У грапицама чисто поетског реалитета Јре бало би да буде доминантно обележје Нотовог даљег развоја. прећени пут за

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 5

ћатђу

да тражи властиту визи-

требало је.

РЦ ИЦ Е ан а

дељења даљег наиве

ваљања атара вина атеље вечите алт ааваљата авва аафитиљмањи поли пене ита 5

РАЈКО ПЕТРОВ НОГО

песника не може бити мртво искуство, него улази у живу меморију која. увелико утиче на смисао каснијега стварања. Стога Ногова побуна, његово одбијање да ствари прихвати онаквима какве су му дате, — улази у унутарњу организацију песме. Спољњи „вербални тестови" повучени су у саму структуру нове песникове визије. Након „Зимоморе", Ного доста смишљено и поступно изграђује је дан свет бића која треба самим својим обликом, самим модусом свога егзистирања у свету истовремено да изражавају две битне ствари: с једне стране, јелну, пеловиту и конзистентну поетску тВОревину; с друге стране, песникову побуну и немирење са светом међу чијим безбројним _ обличјима песник мора да обитава. |

Те нове Нотове песме, које улазе У замишљену збирку „Зверињак“, усредсреЊене су на дескрипцију бића узетих на фауне и флоре, али дескрипшију која ће у сваком конкретном случају бити метафорична. Метафорична и зато што се оснива на песниковој визионарној семантици. Метафорична и зато што се оснива на преносу из једног, датог, света У друти, који песник треба да сачини и од чије иматинативне снаге ће зависити њетова сугестивност. Акција и имагинација, став и чин, побуна и творачка моћ — овде треба да су дати уједно. Од песника зависи у коликој ће то мери бити и успешно.

А „Сунцокрет“, тај Ногов весник „Зверињака", заиста представља песников срећан тренутак кад је успео да један визуелни податак преобликује у целовиту звуковну и сликовну творевину у језику, која, уз то, носи и сугестивну поетску визију. Материјално и семантичко овде су доведени у онај нужни склад из ког израста песма. У Ноговом „Зверињаку" он ће сигурно добити одређено место, без обзира на то да ли ће се и буквално наћи у књизи. А у њему је оличено настојање да се у конкретној поетској творевини да противречност, тратика песниковог опстанка у свету: његова побуне. је вербална побуна, његова акција остаје у границама језичкога реалитета. А песник је увек настојао и увек ће настојати да та ограничења која улазе у његову уклетост — прекорачи. У том настојању се и манифестује снага његове визије. Узалудност и својеврсно донкихотство, која малазимо у Ноговом сунпокрету — лудаку, требало би ла буду основна, темељна обележја „Зверињака".

Бар томе, засад, Мото тежи.

Новица Петковић

МЈЕРЕ УМЈЕТНИЧКЕ ТРАНСПОЗИЦИЈЕ

ДОБРИМ ДИЈЕЛОМ, врлине и недостаци Нотове прве збирке пјесама, према. моме осјећању, везани су за нешто, или тачније речено, условљени су постојањем нечег што би се за ову прилику могло назвати мјером умјетничке транспозиције. Осјећање за ту мјеру, урођено унутрашње чуло за границу до које се може допријети и која се не смије прекорачити, без негативних по сљедица, У процесу умјетничког транспоновања искустава, вјерујем да пред ставља веома важан чинилац п атрибут оног мистичног, тешко доказивог, дефиписању неподложног ентитета који се назива пјесничким даром, стваралачком иматинацијом, и слично. Ного нитдје у „Зимомори“ није прешао преко те границе — на ријеч артизам, овај се пјесник чијој поезији дионизијска инспирација даје дубље обиљежје, некада напросто јежио. Али, треба казати и то да се један дио пјесама у „Зимомори“ тој граници није ни издалека приближио; овај се пјесник између реске животне непосредности и њене метафоричке пројекције најчешће одлучује за ово прво, и, ако сам добро разумио књижевну вриједност „Зимоморе", мислим да је она, из међу осталог, садржана. у смјелом, насилном, дрском чину деметафоризације свијета, тамо глје је то било неопходно. Пјеснички резултати овакве оријентације — двојаки су, На једној страни, Но та вреба опасност сужавања искуственот

писања тата ит пар алата тај ет и дасака ли ми њи петљи арта пп пне пп питљ

Сунцокрет

Рајко Петров Ного

Већега лудака нема...

Шија му се од тежина. искривила "_нејак је то ослонац за главу блесаву,

од сунца обневиделу,

| у светлост лудо заљубљену;

ко монах онај звездочатац што у самштини скапа

| | (док му се ласте по рукавима гнезде)

низ реку пиљећи у звезде.

Па и кад оболео, од туге свео, стидљиво, огромну главу срцу ближе.

пригтне,

и кад му зенице ситне поиспадају, | он и тад сунце упорно сања —

| као у мају.

Лудака већега нема...

хоризонта. Као илустрацију, наводим по сјећању имена. двију пјесама: „Брат", „Пејов до у ејечи. Искуства која нам у тим, и њима сличним, пјесмама Ного може да понуди, сувише су остала приватна. Кажем; остала, јер ниједно искуство, вјерујем, није а рмол приватно, бар не са гледишта: шта се од њега може створити у поезији. Преображене замахом визије, и снажнијим напоном израза, те такозване приватне емоције доживљавају мисаоно разлагање, изнутра се смислено озарују и загонетним путевима уопштавају. Мјеру умјетничке транспозиције, односно, изразни ниво на којем Ного настоји. да спиритуализује биографски податак, није такав да би омогућио _ саопштеним искуствима да стресу са себе љуску приватног. Но, на другој страни, и то је за мене можда у овом тренутку кудикамо значајније, баш та недовољна транспонованост животних података често зна бити узрок снажних умјетничких ефеката који долазе од јединственог утиска да Ного, умрљаног лица и прстију од смоласте близине материје, слаже у пјесму елементарно, ољуштено, с наглином одрубљивано комађе живота, да често несвјесно и наслијепо мапипава ·„подземна била" стварима, да чупа из мрака само пракоријење бића и појава.

У „Зимомори" најбољег Нога треба тражити онамо гаје је елеменат исповиједног или елиминисан, или бар скрајнут на спореднији план. Пјесник транслонује животну грађу, тада, на једном вишем нивоу, 'а "умјетнички резултати тога су кудикамо префињенији: осјети се како је ријечима скочила семантичка јачина, пјесма престаје да буде силовит излив најчешће негативних емоција, и покушава да дохвати њихова. могућна значења. Мзбудљиво је кад пјесници у чију је природу и темпераменат дубоко положен нагон за деструкцијом и укус за дисонантно, узбудљиво је кад такви пјесници с муком, готово упркос себи, изборе по који тренутак свечане сабраности и смирења у љепоти, вину се до хармоније, укораче у свијет као у храм, са неизговореном ријечју величања и слављења у устима. У таквим пјесмама, код таквих пјесника, ислод тихог сјаја метафоре и јеванђеоске добростивости емоције, 0стаје ипак довољно чујан подземни бруј оних рушилачких и рашчињавалачких порива које је пјесник, макар за тренутак, успио да обузда, или макар потисне у дубину. „Сунцокрет"' је за мене једна Од таквих Ногових пјесама и, вјероватно, најбоља пјесма „Зимоморе". Почетни м завршни стих те пјесме, прстенасто затварајући њену структуру, карактеристичном агресивношћу метафоре и насилном интерлункцијском прекинутошћу исказа, довољно осјетно и читљиво наговјештавају менталну буру и. неред сред којег је, као чудом, изникла прегршт стихова, складних, стегнутих, смирених. _ Пјесма „Сунцокрет“ је, отуда, озарено острвце визијске и изражајне хармоније, али се осјећа да је окружено узнемиреном пучином елементарног и етихијног, што је толико својствено овом пјеснику. ИМ није случајност што Ного овдје пјева о свјетлости и о стоокој загледаности тог јуродивот бића у унутрашње изворе сјаја — свјетлост је, од Грка на овамо, пра-

слика и прасимбол свемирске хармоније. |

Овдје је свијет, у пјесниковој визији, постао дивовски храм у којем пјесникова. унутрашњост, транспонована у слику Мопаха ~ звјездочатца склопљених руку на молитву, успоставља присност једнако са птицама и са далеким звијездама, Та слина монаха у чије се рукаве увлаче ласте, подсјети нас однекле на светог Фрању Асишког и његову мудрост свеприхватадачког општења са стварима, мудрост садржану У двоименичном начину изражавата: „брат мрав", „сестра звезда", „се стрица смрт

При свему томе, значајно је да се Но- |

то, остајући досљедан свом начину гледања на ствари, није могао суздржати а да се не подемјехне свом сунцокрету, и иронизујући, за сваки случај, тренутак остварене равпотеже себе са свијетом, он прећутно указује ма себе друкчијег, ма оног себе који воли Да у пјесми, из чистог ћефа, „звизне шамар, рецимо, првоме ко наиђе".

Марко: Вешовић |

датив ивица аи сав ===

љдсин рељи а афина

ОСТАЛО НАМ ЈЕ ЈЕДИНО ПИСАТИ ДАКЛЕ ПЈЕСМЕ

; ни. ЈА САДА само повремено имам старе и срамне пориве да звизнем „шамар јавном укусу". Глуво уво јавности мрави се лудо и све више осјећам како за такве ријечи сада више нема резонанце. Њима се може аплаудирати, али их мало ко узима озбиљно. У тој својеврсној фарси, у том политичком стриптизу, пгри жмурке, у тој жалосној мелодрами наше · литературе, трагично осје ћање живота чили. Можете у стиху рећи што вам је воља, = ЗАМ то се доиста више никога не тиче, Увијек ће вам дати нетражени азил: речено је у пјесми, не у памфлету, тј. нема програмски карактер. Тако наше „страшине", „нарогушене" ријечи на властитим мснама замиру или одзвањају шупље у општој празнини на коју смо навикалм.

Ко још у овој ноћи пшше стихове а да му се та работа не чини излишном, а да је се помало не гади2

Ми смо хтјели много више него написати добар стрих. Па ипак, оне праве, животне акције, нема. Иза свих мала. ких и плашљивих покушаја који су се лако окретали у сопствену карикатуру, нама, овако резитнираним, остаје једино писати, дакле, пјесме.

Па, када је већ тако, зашто не бих презрео ту такозвану стварност, као то лики прије мене2 |

. Мој „Зверињак“ и јесте једно такво бјекство. Та привидна „емиграција“ из ове баналне стварности ппак не бих хтео да буде кукавичка. Са нешто лукавства, које је увијек красило моје земљаке, ваља јој доскочити: сачинити малу затворену космогонију, тачније: један племенитији свијет звјерки и растиња у моме источнохерцеговачком дјетињству им пустити да све то израсте на ријетким а благотворним и магличастим остацима прастарог словенског мита. А тпронијом се морам чувати да, исувише сентименталан, не пређем на терен неке нове пасторале, Свјестан сам да се у тим помало „ирационалним" _ захватима мора ипак пронаћи некакав егзактнији поетски метод помоћу ког ћу моћи што приклаадније да изразим своју егзистенцијалну позицију у савременоме свијету. Звјерињак који поетски обликујем требало би да буде једна визија људи и свијета у коме живим.

Ако се једнога дана тај свијет у себе затвори, ако могне да живи без мене, ако ме као каквог уљеза из себе протјера, ја ћу, тако напуштен, изнова ма ничијој земљи, ситурно знати да сам написао књигу која је заправо поетски имихицитан дијалог са временом, Дотле ћу, као што рече један пјесник, „складати своје версе" вјерујући (а шта нам друго остаје!), у ово сегзибиционистичко вријеме силних авангардиста, да је тај повратак чврстој структури везанот стиха ипак можда она јерес до које ми је толико стало. Јер, крај тоАпких и различитих „авангардиста" ми „експериментатора", бити традипионалан, то значи бити против струје.

Рајко Петров Ного | '

У ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ САОБОЛАНА МАРКОВИВА