Književne novine

ПРОБЛЕМИ

АРАМА ПИСЦА

И КЊИГЕ

(Наставак са 1. страно)

везно неко извући. Зато није ни чудно што „обични људи" мисле да писци траже хлеба преко погаче кад св жале па свој живот.

Ако није чудно кад тако мисле Људи који су далеко од књижевности, чудно је (пајблажа реч!) кад слично мисле људи који стварају јавно мнење, па и мишљење о писцу и о друштвеном угледу књижевног позива. Свеједно је шта стоји иза педавног напада на захтев Савеза књижевника Југославије о минималној висини књижевних хонорара, таштина или штогод друго, тај папад је ружан јер руши достојанство књижевног рада. Није ружио што неко мисли да су тражене цифре високе, а Ал је захтев несрећио срочен и речен У незгодан час. Ружно је кад се тражење књижевника да булу натрађенти за свој рад, који је и друштвени рад, приказује тако као да писпи траже да им друштвена заједница отвори све своје касе.

Било би много боље да је овај повод послужио за јавну расправу о књижевном стваралаштву у нашем друштву, него што је њиме обогаћена збирка књижевних скандала о којима годинама из Француске улице број 7 извештавају исуморни ловци на сензације. Признајемо, п књижевници их м томе подобро подстичу, јер како педавно рече један песник — зидови у дому књижевника зидови су плача. Али осим плача, тамо се могу чути и ведре и трезве не речи. Међутим, како изгледа, мното је упосније писати о томе како се књижевници свађају око стапова п хонорара, него о томе како многа вредна књижевна дема постају храна за мишеве, док се њом храни једва свакт пети Јутословен. 3.

Да је код нас књижевни рад ббезвређен потврдиће чињенипа да је пре петнаест толина хонорар за табак књижевне прозе износио колико месечна плата директора предузећа пили професора универзитета. Хапас за такву плату писац треба да наптше пет или више табака, а ла би је стварно и зарадио, морао би то што напише и да објави. Међутим, нити може У месецу толико да напише нити то има где да објави, ако би неким чудом толико написао. Према то. ме, и кад жели, писац не може да живи Ол књижевног рада. Ако и порел тога има писаца који живе Ол књижевне зарале, тиме се ништа те локазх је, јер такви тасипп не жтве ол рукописа које тренутно тишти, већ од дела која су писали током многих тодина. Осим тога, то су махом школски писит, што је велика предност, пошто је школска лектира обавезна и честа. Ако не може да живи од књ жевног рала, писац мора тражити хлеб на лругој страни. Зато су веЋина писана нетде запослени, али не ми већином на правим местима, где би њихове пителектуалне вредмости више користиле по друштву ми култури. Међутим, поред тога што лисип тражећи посао не налазе праву службу, све је више пасапа који траже какав било посао. То су углавном млади писци. Али врата на која они ударају ретко се кал пред њима отварају.

Мако не желим да драматизујем ствари, ове чињенице не умем друтачије именовати до интелектуал. ном незапосленошћу. Није толико зло што се јавља таква незапосленост колико је зло што се увећава, пошто млади писци сваке гоАмне пристижу, не питајући да ли имају место под сунцем. Слика ће бити нсутешнија ако се присетимо да ти пезапослени писци, стекавши _извеспо књижевно име, нису више пл толико млади како се нама чини, јер су ближе тридесстој него двадесетој години. Осим тога, многи су ожењени и са децом а без станова пи са ме сечном зарадом често нижом Ол уарантованог минимума личног дохотка запослених трађапа.

4.

То је оно што се види споља.

Али како је у души писца који

живи у таквим приликама2 Не само да мутно осећа, он све чешће ми све гласније говори да је гурнут на периферију друштва, не кријући да верује у мало шта. Понајмање у друштвене идеале, и да ће следећи их стећи књижевну славу. Скоро сви упитани у јељној анкети о новцу и књижевности верују да новац може осигурати независност писца, али тек покоји да се код нас то може постићи писањем. „Сабрана дела" која у поодмаклим годинама пружају пристојан живот, слаба су чада писцу који у тридесетој, нако та критика слави, једва "везује

крај с крајем. Он више нема ни илузија, уколико их је икад имао, да ће у тим годинама стећи какву Аруштвену каријеру, какву цењену п добро плаћену службу, висок стандард живста и прилику да У миру своје радне собе пише до дубоко у ноћ, кад већ не може дању. Уместо тога, све што њему измиче, он види како други лако стичу. И тако, док све ниже пада ва друштвеној лествици вредности, У свести му властита судбина параста до катаклизме света У коме се Лепота жртвује у корист Профита. Срећом, нако одбачен, 0стаје му утеха да је кажњен јер је Суперпорно Биће, или — како рече таквом судбином погођен песПИК — „несилац је вертикалног принципа тријумфујућег хоризонтализма у свету“.

Разуме се, овакво песимистичко виђење пе може бити последица једино прилика у којима песник живи, алт су прилике без сумње лодале нешто овом песимизму. Аа

се разумемо: у песимистичком о-

сећању не видим ништа _ рђаво. Напротив, вазда се осећам УГОАније у друштву скептика, него У аруштву каквог грлатог оптимисте. Ако товорим о песимизму, желим боље да опишем једну песничку“ побуну, чији корен је и У тешким животним. условима. Оно што је у таквој побуни најдубље, зато најтрагичније, јесте осећање да су порушени сви мостови између поезшје п друштва. Ту више нема измирења, јер сваки покушај да до њега дође, свеједно < које стране долази, још више проститушше поезију. Песник (писац који „ствара дело") може се надати јелиној награди: Откровењу! Зато: „Плаћати песника грешан је и неморалан чин" — поручује нам песник. Но, све би то било лепо, каже трезвеније млади прозанст, ках писап не би требало да једе и да се облачи! Тиме је рекао п сву тратичност писпа који ствара своје дело не мислећи како ће та продати, а ипак је дошао у положај ла та продаје, и то да га пролаје будзашто, и да при том на сав глас товори како је преварен.

јективност тржишта код нас АОста буквално схваћена, а да <е свако уплитање често тумачи као насилно. При том не малу УЛОГУ има осећање кривице због ранијих грехова: боље је зато пустити тржиште да витла вредности како хоће и како може, него меша-

ући се у његове послове, поново

упрљати руке, заводећи ред компромитујућим мерама.

Али, као што се ни ред на тржишту не заводи свагда наредбама и административним мерама, ви том тржишту, поготову тржишту књиге, не дају печат једино економске, него и друге, назовимо их условне околности и силе.

Већ је примећено да.се ОдСУство стимулације добре књиге, на једној страни, неизбежно показује У све већем порасту кича, на другој страни. Тиме постаје и очигледније да праве уметничке

вредности и потрошња не илу У.

век руку под руку; нарочито ако те вредности претежно плаћа појелиначни купац. "

Томе треба додати и то да је наше тржиште књите углавном некултивисано н ниске естетске свести, јер број књижевно образованих купаца релативно је ма Ли, што доказују и ниски тиражп, док њихова куповна моћ споро расте. Али ни кал би таквих ку паца бчло више ни кад би им пе пови били дубљи, ни онда се трхитите књите не би много изменило, као што се није изменило

ни у земљама са вишим стандар- '

дом живота. Јер, из разлога које је тешко набрајати, и кад има новаца, појелиначан купац нити жели пити може да купи све што му се нуди, мада му све то ипак треба. Међутим, код нас се на таквом тржишту ретко ко јавља (библиотеке купују једва око 476 од укупног тиража штампаних књига) да у име друштвене зајелмице купује књигу за грађане који не могу или не желе да је купе, а желе да је читају. (Иза овак вог геста стоји друштвени инте рес о коме доста знамо). Разуме се да су у оваквим околностима мноте добре књиге, уместо у Ру ке читалаца, доспеле у складишта, док су издавачи, један за другим, стали да анжу руке од домаће књите (од близу 30 издавачких предузећа у СР Србији, јелва да се трп пили четири баве делима савремених писаца): „Права је лудост бавити се домаћом књигом" — овим речима је један наш из давач верно приказао њен положај. Срећом, захваљујући таквој лудости најугледнијих издавачких кућа („Просвета", „Нолит" и др.),

5.

Постоји, срећом, и друга, светхија страна проблема, јер упркос свему књите се и лишу и објављују, — и то добре књиге, Књижевна критика је скоро једнодушна у томе да је наша књижевност у сталном успону, а да је у својим врхунским остварењима ститла европски и светски ниво. Па ипак, на та где се ствара, за таквом књижевношћу постоји једва осредња потражња. У томе је и један од узрока што њени творци, пе сви и не увек, тешко живе. Ка. ко се то догодило да наша књижевност, док уметнички напредује, друштвено заостане2

По томе како сам поставио питање неко би могао да закључи да је у њему жал за „старим добрим временима". Међутим, такав закључак би био неоснован, поп то је ово доба боље за књижевност, мада јој ни у њему није добро. Мосталом, одавно се то зна, ако нико не посредује између естетских вредности по друштвене потрошње, тржишни механизам је исто толико неповољан за књижевност колико п алминистративни. Говорећи о робно-новчаним односима у сопијализму, Маркс је одредио улогу тржишта описом њетове природе, По Маркосу, она је стваралачка колико п руши лачка. Сва мудрост је у томе да се онај део њене рушилачке нарави обузда разумом. Према томе, тржиште је објективно мерило Управо у размери у којој разум прати сваки тетов потез у обликовању стварности. „

Ко мисли о сМАбИНИ књиге не може се отети утиску да је 06

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 10

домаћа књига. живи, иако се број наслова смањује, док тиражи, имаче мали, нити расту нити опадају. 6.

Колико год да су поразни резултати чувене анкете Института друштвених наука у Београду 0 томе колико Југословена чита књигу, поразнија је равнодушност с којом су примљени такви резултати, А тада смо дознали да је У 1967, 1968. и 1969. тодини само једна четвртина Југословена била У прилици да узме у руку какву књигу, а међу том четвртином тек покоји грађанин је у том раздобљу прочитао једно или више дела савремене домаће књижевности. Зар то не казује да су годинама наши писци писали, а наши издавачи штампали књиге за непостојеће тржиште, или да то кажем

· другим речима, да су писци писа-

ли а издавачи штампали дела без икакве стварне потражње.

Као и ранијих година, писци су и са преласком на тржишна мерила у издавачкој делатности, пи сали како су знали и умели, Аржећи се својих естетских назора, док су њихови рукописи, про штампања, добијали одговарајућу естетичку _ верификацију. Таква пропуспица била је једино покриће с којим је издавач на, тржиште износио хњижевно дело као књижевну робу, мако претходно ничим није утврдио да је то заиста роба. Тек кад су се латерп наго. милали до апсурда видело се да књижевност није роба, или бар то није у свакој прилици, мада књига има све особине робе, Требало је, дакле, мното раније испитати пртроду тржишта, јер бисмо Ра није открили'и сву дубину јаза између естетских вредности које

е свесли н му се нуде и естетск а, тра-

куповне моћи тог тржишт 1 јаз жећи начин како да се '< смањи.

И

5 . Е

Одбацујући соцреалистичку ~ ти У му о друштвеној функције КЕ жевности, самоуправно _АРУМИУ

. ме Е је имплицитно Пор, ма па 3 2 чна ства 6 УБА књижевност лич! Е такве

слобода појединца услов књижевности. Али, пи

ни у пракси није стигло Ра: зи како таква лична ствар, пос ЈЕ је друштвена ствар У робнонов чаним друштвеним односима, и бачен је, да тако кажем, јеле Е утилитаристички облик 701 Е т с варања појединачног У опл Пн би био замењен Аругим, Нин мање утилитаристичким Саанаа а Нема сумње, намере су биле А о ре, али како каже песник, теже ћи бољем ми често покваримо 4а бро. Ниједно друштво, па а Са моуправно, не може се одрећи 5 тилитаристичких пиљева, али 7 же тежити да превазиђе свој не избежни утилитаризам, поред осталог и тиме што ће посредовати између Лепсте и друштвене плот рошње, или ла будем одређенији, између књижевног дела и куппа,

односно читаоца.

о да изра-

95.

Мислим да. сам, говорећи о разлозима из којих је писац лошао у тежак друштвени положај, био јасан ~ томе да не говорим толико о кризи у књижевности, колико о кризи око књижевности. Ако писац, наравно и својом кривицом, типе за непостојеће тржиште (знамо зашто је такво), а његово дело м поред тога поседује приз нату књижевну. вредност, дакле и друштвену вредност, онда је за мене изван сваке сумње да ДРУштвена _ заједница, самоуправна, сопијалистичка _ заједница, мора наћи начин не само како ће сачувати те вредности као народно културно благо, него пода у свом интересу мора учинити све да се тим благом користи што већи број њених трађана. УМ псто време, она ће на најбољи начин поправити материјалне услове књижевног стваралаштва.

Ако томе додам да друштвена заједница (ко ће то да чини У њено име, ствар је логовора) треба да сг појави па тржишту књите као колективни купац књиге онда се да лако закључити да ње ну посредничку улогу не схватам у“ административном смислу, иако ће у прво време, док ствари не добију своју самоуправну садржину и облик, можда морати да прибегне и административним мерама. Али, ако то обећава добре и корисне резултате, боље је некад и прекршити принцип, него у име принципа седети скрштених руку п при том уживати у лепим али неостварљивим идејама. Књижевности више користи једна куп. љена или прочитана књига пего хиљаде изјава платонске политике о томе како ту књижевност треба помоћи или заштитити.

9.

На овакву Аруштвену посред“ ничку млоту упућује и измењени однос у поседовању по доживљају уметничког дела. Још у прошлом веку те две ствари биле су у те сној вези. Међутим, у наше доба радикално се одваја уметнички доживљај од поседовања уметничког дела. И то не само због тога што је мало таквих поседника који моту купити толико вредних дела колико их уметници могу створити, него п због тога што је све шири круг људи који се окрећу ка уметности, а највише због тога што више ретко ко може поседовати вредно уметничко дело а да га при том не покаже п другима. Јер, да парафразирам Опен. хајмерову мисао, као и кућа Мудрости, тако је данас и кућа Лепоте отворена, по то отворена за свакога. А отворена је, поред осталог, и зато тито се неко, ко поседује и моћ и богатство, брине о томе.

Ристо Тошовић

у ПОСЛЕДЊЕ ВРЕМЕ ЧИТАоци СЕ СВЕ ВИШЕ ОБРАБАЈУ РЕДАКЦИЈИ ЗА ПОЈЕДИНЕ БРОЈЕВЕ НАШЕГ ЛИСТА. НА ЖАЛОСТ, НЕ МОЖЕмо ДА УДОВОЉИМО њИХОБИМ _ ЗАХТЕВИМА, ЛЕР СЕ Лист ШТАМПА ПРЕМА У НАПРЕД УТВРБЕНОМ ТИРАжуУ који СЕ ЦЕО РАСПРО: ДА. ЗАТО МОЛИМО ЗАИНТЕРЕСОВАНЕ ДА СЕ БЛАГОВРЕМЕНО ПРЕТПЛАТЕ МА НАШ ЛИСТ КАКО БИ ГА, ПО пи. жОЈ ЦЕНИ, РЕДОВНО ДОБИЈАЛИ. ТОДИШЊА | ПРЕТПЛАТА Из. носи 30, ПОАУГОДИЈИЊА 15 нових ДИНАРА, А УПЛАЋУ-. ЈЕ СЕ НА | ЖИРО—РАЧУН НИП „КЊИЖЕВНЕ НОВИМЕ". БЕОГРАД, __ФРАНЏУСКА — 7, БРОЈ 608—-1—208—1, С ПАЗ НАКОМ „ЗА ЛИСТ".

у теорији,

Е: ; АЛЕКСАНДАР БЛОК

0 Блоку као не. снику револуције

Николај Асејев је 1919. године, у време кад је радио у лалекоисточ ној периодичној штампн, објавио у часопису „Далекоисточни преглед" број 71, од маја те године, чланак „О последњим стиховима Алексан

дра Блока". Тај је чланак, уз ко“,

ментар А. Њикитина, пре кратког времена (у броју за прво тромесечје ове године), пренео лењинградски _ часопис за књижевност „Рускаја литература". МИ из тек ста и из коментара јасно се види да Асејев није ни схватио ни при хватио '· финале Блокове поеме „Дванаесторица" у првом сусрету с њом, иако је и о њој и о њеном аулору имао, у целини, афирма: тивно мишљење. Видећи у њој елементе „богоискатељства", „виђења" ни „знамења над | изгинулим војскама из 'ратних' прича", сматрао је „Аванаесторицу“, према наводима _ Њикитина, „спорном, стилизованом пи мистичном ствари". Тек много година касније, Асејев је схватио п признао да је лик Христа у поеми, који је, како знамо, изазивао многе полемике, најадекватније решење.

„Превид" Асејева се, међутим, може објашњавати ако не и прав дати не само овим „покајањем" нето и општим духовним стањем совјетског друштва у оном. тренутку. Непосредно после Револуције и њене победе настао је тамо један апокалиптични мук свих стваралаца, па пи књижевних, „Го лика су се пера, каже Асејев у тексту о коме је реч, сломила бра нећи 'описивање обичног живота, "реалности. и других јасних појмова... а реалност — _ реалност је узела облик па се и претворила у такву фантастику, да су се у првом покушају да је наскликају, сва она пера која су се уљ леснивила описујући животе ар хијереја и поручника, са зарђалом шкрипом поломила". Проблем, јасно, није био само у томе. Куприн, Корољенко, А. Толстој, Валериј Брјусов, Баљмонт, Северјањин, за које се Асејев у том тексту распитује, нису се били ни „охладили", ни исцрпли, да нису имали шта да кажу.

Али било како било, такво стање нити је могло да траје, нити је трајало дуго. Ту гробну тиши ну прекинуо је песник изричито интимистичких преокупација, ко. ји је, уз то, потицао и припадао класи која је управо била уклоњена са друштвене позорнице. То је било Александар _Алексанарович Блок, Асејев се с доста иро. пије, барем по овом тексту суде. ћи, односи према једном „од Фе тових наследника", „песнику стра сти нежне", А. Блоку, наводећи као карактеристике његовог ства ралаштва „лептириће, цветиће и томе слично", али је јасно да У чињеници да су се његове поеме „Дванаесторица" и „Скити" поја виле баш у таквом једном тренут ку, види податак који сведочи о духовној и уметничкој величини Блоковој. Он истиче философску основу поеме — „Аванаесторица", једноставност њене фабуле, ликов ну импресивност и фантастику 1", истовремено, њену реалистичност. Поред већ споменуте напред 32 мерке, Асејев налази да је „рт там неких описних места успорен" и да је „расплинут опис поЈединих епизода".

Из његовог текста произлази та кође да су „Скити" далеко значајније уметничко остварење не го „Аванаесторица". „Већ из ин: ведених одломака, каже он поред осталога, јасно се види колико је по садржају значајно ово дело. које представља синтезу свих по: јединачних токова велике епопеје човечанства. Али, поред садржи“ не, или тачније, пнеразлучиво 07 ње, пажњу скреће аутентичан, ватрени, неизвештачени патос, који потчињава и заокупља читаочево интересовање, који сведочи о не обичном стваралачком узлету нал тривијалном и баналном скрибоманијом". Такве оцене, кал је У питању Блокова поема „Скити", и данас су прихватљиве. Али се тешко може прихватити тврђење да. је она значајније и уметничку потпуније дело од „Дванаесто рице“. (С, Б)' -