Književne novine

АНКЕТА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

ШТА СЕ НОВО ДОГАЂА У ЈУГОСЛОВЕНСКИМ КЊИЖЕВНОСТИМА а

АИСПЕРЗИВНА СВЕТЛОСТ МЛАДОСТИ

ПОУЗДАНО ВИДИМ да су данас у на: ој] књижевности живо ми, рекао бих, некако нервозно присутни многобројни, ни, кад до данас тако разноврсни и — често — контроверзно постављени таленти неколиких књижевних генерација, Нема виуде једног таласа који би био кадар да У једном налету, још на старту, преплави сва интересовања, сва формална и суштинска одређења књижевних остварења, Није, на пример, данас у моди естрадна поезија, нити пак херметизам једног чврсто замандаљеног песничког језика, нити стварносно, документом и податком жи.ве стварности потврђено искуство, нити Језичка авантура још једног пасијанса надреалистичког полуаутоматског беле. жења. Али су, у исти мах, у моди, у току и естрадни експерименти који тако орно воле да се доказују на митинзима, песничким фестивалима и препуним двора нама, и херметизам напора оних песника који маре за будућност, за суштину саму, не за јефтину кореспонденцију савременика и сустанара, и стварностни, тако често торки критицизам бескрајних списалтељских репортажних кола која, спремно, такорећи на сваком кораку, ослушкују шта се то збива и шта се то решава на многобројним теренима ових наших свакојаких стварности, и полуаутоматизам оних који, у првом залету, мимо свих класичних узора, хрле у авантуру надреалистичког поступка као у ташмајданску воду. Све је у моди, и све изгледа тек малочас откривено. Уместо помодног замора и блате исирпености, који су овладали били пре неколико година нашом литературом, један нов занос им један нов утисак о актуелности наишли су да, оче видно, још: веома дуто трају на страницама наше литературе.

Нема данас једне тачке у којој би се, све у једном даху, препантади и укрштали и маново стицали сви и свакојаки наши млади таленти. Они су, одиста, тако различити, тако дивергентни, тако самостално постављени, Уместо колективног ослобађања од стега које су им, може бити, биле наметнуте споља, Од генерација које су претходиле, и које су одходиле у правцу једног друкчијег, још безмало класичног мира, данас у нашој литератури постоји колективни напор али једино у испитивању различитих не. познатих простора, управо у опсегу постојећих, издељених и, некад се чинило, одвећ раздробљених, одвећ микроартикулисаних деоница певања. и мишљења. Некад је био доминантан утисак да је све познато и све, такође, речено и изречено. Сад је, веома прегнантно па снази уверење да. се све говори као први, пут, без тог погубног, злог памћења које исторично настоји да прикаже и докаже нашу мисао, наш инстинкт, нашу тајну рођења. Некад се истрајавало на трувају који је, рано прихваћен, био и остао доминантан за схватање и разумевање једног књижевног поступка. Сад се, са разлозима, цитира Паскал: „Тодико се овој злоћи од пожуде свиђа да чини сасвим супротно од онога што се од нас очекује а да мам при том не пружа задовољство, тај новаџ за који дајемо све што се од нас жели“ Некад се инсистирало на заједмичком именнтељу генерације која, такорећи, још и није показала шта уме и камо стреми. Сад се, и У истој генерацији, далеко орније, далеко усрдније и далеко тоталније исказује пре свега та велика, тако дивергентна помисао одласка, па свакако и одласка од свог властитог про“ наласка, који траје на почетку им крају стваралачког чина. Некад... Сад...

· Питање које нас поставља, то није само слика, то није једино тренутак најновије књиге Борислава. Радовића „Описи, тесла", већ У исти мах симптоматично преважно откровење стваралаца који су, отпрве, прихватили трагалачки, оре путоказ, као своју једину судбину. То питање које нас поставља у орбиту човечности, У жижу радозналости Ма свакојаким футурима времена. које траје. То питање које, У Главуртићевој давној песми, кореспондира са МИ са смрћу, са одласком из свега што је било бивше, непријатељски окренуто спонтаности

ћ ~ «тлој. једу 1 човека, тој првобитној, јединој застави

његове крви: нага без меса,

остајемо и без костаа пате се полако Ваша Висости

Остајемо наги,

Оси

„оничар наше књижевности никада, Дао ав Пије био У већој и залаженијој мери У ситуацији да та, већ колико сутра, у сваком његовом класификаторсксм захвату, бурно м дефинитивно демантује неки ОА „стваралаца који мисле своју мисао и који, попут Данила Виторовића, недавно публикованог у Машићевом издању, не само У пет стотина примерака, него безмало у читавом бурном свом сновиђењу, имају наде, за заковрџане рукописе својих сановитих, новалисовских искустава. Читади сте већ ту вансеријску књигу Виторовићеву која се 30-

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5

ДРАШКО РЕЂЕП

ве „Антелос", али која, у исти мах настоји да прозове многобројне наше безличности, многобројне наше нафризиране, конвенционалне, трезвене, будне лаже п паралаже једног сивог и уштогљеног све. та2 Читали сте2 Биће вам, уверен сам у то, без сумње сасвим једноставно прихватити како је свако решење, како је сваки приступ тек опасно корачање по ивици смисла, али и по квици понора који, одиста паскаловски, пуцају на свим странама,. непознати нам, и ми непознати у њима, свакојаким и разнобојним. Нека од стремљења, нека од битних двоумљења наше савремене књижевности, тако је то јасно, исказују се управо тако, у апокрифним, такорећи тернлским, ни од кога особито прихваћеним издањима, у часописима који живе тек колико траје оно првобитно, подстрекачко одушевљење за њих, у неким далеким, маленим градовима из којих се не излази никамо, сем у своју властиту нетацију, у тај жестоки критицизам који је јачи од сваке вере и који надахњује те младе таленте да помоле, да покажу свој тлас, као своју једину одступницу у овом свету који не мари много за наше симболе, али ни за наше стрепње. Може бити. да акценат, онај битни, типични, један једини акценат нашег савременог књижевног тренутка, ваља потражити управо У тим печитаним, често нечитаним и априорно занемариваним и одбациваним рукописима приватних и полуприватних, али свагда одушевљених издања, намењених тек неколицини пријатеља и оних који, још, умеју да се одушеве. Ван сваке је сумње, међутим, да се то ново У нашој књижевности не исказује једним, рецимо тенерацијским, унапред утврђеним знаком, па свакако ни програмом или пак неким манифестним, декларативним стетом, То ново се исказује — пре свега у огромној дивергентности, у сабласној множини свакојаких наших младих талената који, дакако, далеко орније и чуј није говоре не сивој шуми глупости им празнорекој визији јасноће, нето ико пре њих, ико после њих.

И као у песми Борислава, Радовића, они по над својим сопственим текстом не чезну толико за поновљеном истином прних ствари, већ пре свега за обистињењем, као комплетном, сложеном, мозаичном визијом критичког, јер стваралачког духа. Није патетично, већ тачно да то ново остаје као могућност, пре свега оних који долазе и који су — немојмо се заваравати тенерацијским себичним одредбама о обећањима, — већ увелико међу нама, према нама и нашим тако често нанвно школски прокламованим програмима. Та велика, непрегледна светлост младости и њених талената, за мене је најбитнији феномен новога у нашој књижевности. Нити им још довољно добро знамо сва имена, нити их прихватамо без предрасуда, нити смо спремни да њихове емисије чујемо без остатака. Несумњиво, на нашу властиту штету.

Драшко Ређеп

Густав Крклец

Прољешни хтепипенд

Душану Радовићу

Душане, хајде да свршимо чарку. Доста је било суморних сонета. Гле, Зелен Јурај ливадама шета, а лахор с мора љуља нашу барку.

Откриј још коју чаролију свијета, безболни чемер или ведру варку,

и нека јаглац из твог гаја цвјета

и у мом малом, заторском шумарку.

Крчимо стари пут и нову стазу, узалуд тражећ дјетињства оазу,

јер за нас само један закон важи: Пиј, пјевај, сањај, скитај се и тражи.

А што се тиче срока или риме: нит: зиме за ме, нити за те —- зиме!

(Алејкум селам, стари побратиме!)

СРПСКА ЛИТЕРАТУРА И „НОВА ТЕКСТУАЛНОСТ“

ПОЗИЦИЈА савремене српске литерату. ре углавном је повољна. Успостављен је континуитет са најранијим изворима, односно са оном спиритуалном линијом која је највише допринела раној реторичкој и интелектуалној оперативности нашег језика. Нове процене остварења са ширим књижевним значајем шз тог времена дају нашој литератури не само значајну исто. ријску димензију, већ указују на традици. ју метафизичког мишљења какву имају само богате литературе.

С друге стране, џдео модерних литерарних тековина у новим токовима и остварењима наше литературе сведочи да су плодови њеног живог духа у нивоу модерне свести и интелекта, Слобода актуелизовања и испитивања (различитих идеја и схватања такође је знатна. Много је значајнија, међутим, унутарња слобода, она кој ствараоци сами себи дају, остварују влас. теттим духом, Та слобода је битна залога, креације, Њено присуство опажамо у 90стварењима која су се последњих година наметала својом времношћу.

Значајна је и разноликост литерарних планова, Захваљујући њој омогућено је тпоредно егзистирање дела са различитим, па и супротстављеним хабишусима, без чега, је инспиративно—креативна атмосфера. за настанак значајне литературе незамисмива. ;

Будући да су лексички процеси један од најпоузданијих показатеља онога што се унутар литературе догађа, ваља нам да се замржимо ш на њима. — Можемо констатовати да је интелектуално— изражајна. оперативност нашег језика у сталном порасту, те да бележи највишу тачку свог досадашњег развоја. Њено увећавање 'условљено је потребама модерне свести и сазнања света које су један шири, незауставива процес. Он се такође опледа у развоју терминологија, у преношењу речи из посебних, па и стручних говора у општи говори језик. Језик литературе захваћен

! је и лексичким процесом светских димензм.

~

ја који има за последицу „сеобе“ и „одомаћивање" речи из једних језика у другим језицима. Насупрот овом процеоу, којилсе ој, вија по општим законитостима језика, процес актуализације старих, заборављених пл архаичних, речи одвија се првенствено

' из естетичких потреба, Ту је реч о извес-

ној свесној и промишљеној селекцији, о надахњавању (на старим изворима, чиме се не остварује само жељена атмосфера мнутар извесног дела, већ се таквим лексичким амалтамима може постићи рефлекто. вање појава из језика као целине у језику којим је остварено одређено дедо. Рефлекси ове врсте имају естетичку функпију а воде и извесном учвршћивању м мкјрутњавању/ зараза, чиме језик добија, У потпуноста а дело у густини значења и целовитости порука, Захваљујући овим. процесима _ увећавају се могућности из бора унутар језика, нараста тегова креативна. моћ.

Употреба жаргона, лијалектизама и. Дру“ пих специфичности, преузетих из _ говора. који се доскора нису оматрали достојвим стваралачке већ првенствено научне паж ње, указује на то да нова креативност разбија класичне литерарне чајуре. Освајајући непознато, литература се богати соковима говора са посебним олмликама м неправилностима. које образују властите ситеме, Најзад, употреба различитих примеса аргоа, непресушнот врела померених значења и јаких колорита, управо је знак да се нова литература у ОВОМ похоау 'обрачлнава са оваковроним табупма, почев од тематских, па до језичких и 900ликовних, насталих унутар ње саме. Ово разбијање конвенција, и истовремено, окре тање централним питањима духа и времена показује да се наша литература, захваћена једним светским литерарним процесом, упутила ка измени своје позиције принципа, Констатације попут ове звуче

Испитивања и схватања литературе У све већој мери почивају на тексту, као и нови литерарни концепти, те сену нашој литератури може говорити о РаБању нове текстуалности, схваћене истовремено као један стваралачки и један теоријски концепт, Ово свођење, само у извесном радном и 'артистичком смислу, де [асто је смело отварање матера-

туре, покренуто азн утра, против властитих

конвенција и против свих конвенција које оу се стекле око литерафуре и око духа. Нова текстуалност је залога интимне револуције литерарне писмености, Писање, схваћено кроз текст, доживљава унуутајрњу радикализацију. Бивају превазиђене традиционалне омеђености родова, њихових начеда и начина остваривања, Литература

постаје пријемчива за најразличитија саанања и нокуства — постаје динамичнија. у самоуобличавању и раликалнија у уобличавању властитах истина, Преображајност литературе, нарочито те у настајању, о ко. јој је овде реч, јесте једна од њених иманенција. Поменути преображаји ублажују пранице између страктно креативног и стриктно аналитичког нивоа исказивања, Аналитичка својства и критичка позиција, како је већ речено, постају општа литерарна потреба, Улога критичара и аналитика, сходно томе, стиче другачији значај од досауашњег. Литерарно искуство се не може стећи побожним читањем постојеће литературе. То исто важи за аналнмтику која се узда иокључаво у своју критичку позицију, али која је лишена креативних моћи. Нова аналитика не само да учествује у доградњи књижевних остварења и процеса већ је, својом бити и исходишним резултатима, неотућиви део процеса настајања савремене литературе. Та аналити. ка равноправно учествује у поменутој радакализацеији _ литературе и литерарне свести,

Ово мало разматрање неких аспеката. савремене литературе, њених процеса и прилика у којима она настаје, указује на актавизам њеног духа и одређује њену

СРБА ИГЊАТОВИЋ

битну позицију у оклопу савремене тумета ности, њених медија и значења те уметнос» ти уопште, Знатан број дела, насталих Поз оледњих тодина, која имају различите е0, тетичко—артистичке ефекте и резултате, ами унутар којих се опажа недовољна свест о овим крупним захтевима савре« мене литературе, реализовала су се кад дела по страни, Она учествују у обра« зовању општег нивоа. литерарне ти, али остају изван битних процеса о ко„ јима смо говоршли, те је њихов ефекат и изван тренутних процена — знатно мањи но што је то олучај са делима већма истраживачки пастројеним која учествују У формирању нове текстуалности, Код ових

Више пута се констатовало да је српска литература патила од извесних заос. тајања за светским духовним процесима и исто тако често су побијане такве констатације. Јер, ми омо такође умели да орећно и веома брзо надокнађујемо заостајања, онако како је то нама одговарало, у складу са ташом духовном клмамом и стваралачким потребама, Непотпуност те врсте указује се, дакле, као нешто плодонос.но. Отуда се о потпуности у литератури може говорити само меоловно и у оквири. ма извесних специјализованих разматрања. Бивајући непотпуна у подстинајном смислу, наша литература је одувек имала климу која је пре погодовала појави стваралаца са обухватним визијама, а много мање укрупњавању и одржавању једног општег вавоа, Андрићево дело представља унутар наше литературе замену за читаву етапу коју, иначе, нисмо имали а која се може поредити, рецимо, са етапом од Балзака до Флобера у француској књижевности, Но, напоредо са Андрићем стоји и један Црњански, фигура аутентично наша ни непоновљива, један од највећих писаца арпског језика. уопште, израстао по властитој дија-

(Наставак на 8. страни)

Срба Игњатовић