Književne novine

„вамо · бачени

ФИЛМ

Ох. Макавејев !

Мистерија око филма „УМЕ или мистерије организма“

ГЛАВА ДУШАНА МАКАВЕЈЕВА „ШТА ТИ ВРЕДИ ДА ЧУВАШ ТЛАВУ

АКО ЊОМЕ НЕ СМЕШ ДА МИСЛИШ"

(СЛОБОДАН НОВАКОВИЋ) 1.

ОД БОРДАНА БРУНА, до Душана Макавејева, уметници не престају да се играју ватром — другим речима, спремни су да због својих идеја оду на ломачу или да због својих идеја пошаљу на ломачу неког другог. Ако је Бордано Бруно био добар представник оне прве групе, Душан Макавејев је свакако изврстан представник ове друге групе.

За разлику од Коперника који је умео да прећути своју истину (да би га са: временици оставили на миру) и за раз лику од Галилеја који је одлучио да се одрекне своје истине (да би спасао своју главу), Бордано Бруно је слободно ширио своје идеје: говорио је на све стране о ономе што је било забрањено. Епилог је познат: мада се као научник није могао поредити ни са Коперником ни са Галилејем, Бруно их је надмашио као мученик — Бруно је једини завршио на ломачи као њихов истомишљеник!

Бордано Бруно је изгорео на ватри коју су запалили Коперник и Галилеј, а коју је он ширио свуда око себе. Душан Макавејев, опет, само денекле подсећа на

Бордана Бруна: и он се бори за неке сво.

је илеје п ватрено их шири око себе (три том је час истомишљеник Драгољуба Алек сића, а час је истомишљеник Вилхелма Рајха), и он се својим делима обара на различите „табуе“ и „каноне“ (од само. управљања до фашизма, од Хитлера до Стаљина!), и он радо говори о свему ономе што је „забрањено“ (било да је реч о политици, било да је реч о сексу!) — али, за разлику од Бордана Бруна, Макавејев је онај који својим делима такође пали ватру, а сви ми заједно, гледајући ње“ тове шармантне и луцкасте филмовс, би; на понеку. његову ломачу, док он стоји по страни, посматра“ шта се то дешава са нама, гледа нас зачуђено како горимо и, повремено, мученички и са

дубоким саосећањем расног. хуманисте довикује нам: „Људи, ја сам одтоворан за све!... Ако некога треба спалити, спа-

лите мене!“ (наравно, овај пожртвовани вапај уметника, који би желео да подели судбину Бордана Бруна, не чује се од пуп“ кетања ватре коју је својим делом запа“ лио и од успаничених крикова и темпераментних дискусија свих оних које је, својим делом, послао на ломачу)... Ох, Макавејев!

Нова ломача Душана Макавејева зове: се „Мистерија организма“ и на њој, тренутно, горе: разна самоуправљачка тела која одлучују о судбини овог филма, по. антички форуми који одлучују о натој заједничкој судбини, Света Удовички (заједно са „Неоплантом“), Милутин Чолић (заједно са цензуром), борачке организапије, усамљени појединци и читава маса „јавних, културних и друштвених радни. ка“ који су филм видели на знаменитом „новосадском договору“ (у суботу, петог јуна ове године) — укратко речено: већ данима горе на тихој ватри сви они који су омогућили да се сними овај филм Душа на Макавејева, као и сви они којима је Душан Макавејев омотућио да овај филм виде (а сам Макавејев стоји по страни, спреман да свакоме укаже прву помоћ и ла пружи допунска објашњења свима без разлике: обашка Русима, обашка Американцима, обашка политичарима, обашка критичарима, обашка вечерњој штампи!).

Ох, Макавејев! 6

| 3:

У овоме „пожару страсти“ (естетичких и политичких, подједнако!), пред свакога од нас поставља се чисто морадни проблем: ако је Бордано Бруно пристао ла п физички сагори због једне обје“ тивне истине (у коју је бескрајно веровао), треба ли сада било ко'од нас, макар и психички, да сагорева због неких веома субјективних истина Аштапа Макавејева2 (При том, код Вордана Бруна била је реч о судбини човечанства, за коју се уметник доследно жртвовао; док је, код Душана Макавејева, реч о суд бини једне естетске структуре и Једног ауторског концепта филма, за које је “метник спреман да доследно жртвује све нас!)...

Сматрам да је Бордано Бруно, својевремено, направио. ту грешку што је овај свет, па п самога себе у томе свету, схватио превише озбиљно (као да само он од лучује "о томе да ли је Земља округла или неђћ — а, истовремено, сматрам да сви ми данас прилично трешимо што „Мисте. рије организма“ схватамо превише озбилно (као да је то филм који одлучује о сулљ бини света!), као што је погрешио и сам Макавејев кал је сувише озбиљно схватио учење Вилхелма Рајха (уместо да је у ње. му вилео духовног сабрата _ Аратољуба Алексића, јер Рајх то несумњиво и јесте, с том разликом што се Алексић бавио

„вештинама тела“, а Рајх се бави „вештинама духа“!). Макавејев који се, чита| вог свог живота, бавио оспоравањем сва| ког „теоријског тумачења живота“ (сећате | ли се како су, у филму „Љубавни случај“, | били смешни сексолог др Александар Костић и криминолог др Живојин Алексић,

и злочину, док су се пред гледаоцима ве. ома практично волели п убијали Ах| мет и Изабела2), сада се и сам приклонио | заводљивим и атрактивним теоријским | поставкама Вилхелма Рајха (чије интелектуалне атракције, иначе, веома полсећају на сјајне акробатске атракције нашег нанадмашног Драгољуба!). Мака

вејев је, и овога пута, открио праву личност, личност која сасвим одговара његовом _ естрадно-циркуском _ схватању

живота: јер, док је Алексић искакао из гвозденог кавеза разнесеног _ линамитом | (тоњен сопственом енергијом!), Рајх се за. тварао у металне сандуке (очекујући да се | у њему, такође, ослободи нека енертија!). · Макова камера, нимало случајно, пролази кроз собе Рајховот музеја на исти начин на који пролази и кроз собе Алексићевог стана (реч је о идентичном дугом „фарту"“, којим се, па помало мистернозан начин, | открива јелан стопроцентно _ „кичерски“

амбијент: само, док код Алексића имамо ! на зиду слику човека који се зубима АР| жи за авион, код Рајха имамо на зиду | слику људских руку вапијући пружених према небу. На жалост, Макавејев који се увек бриљантно поигравао туђим тео. ријама, сувише се у „Мистеријама орта-

| низма“ везао за Рајхову „оргонску теб| рију“... | Зашто2

Па, Рајх и Макавејсв су, несумњиво,

| веома блиски (као што су, на свој начин, били веома блмски Алексић и Макавејев, док су снимали „Невиност без заштите"):

Макавејев је, трагајући за човеком ос 10 | бођеним од стега било које теори| је (и фашизма, и сексологије, пи стаљи-

низма, и криминологије, п марксизма!), мо

рао кад-тад доћи до човека који, негирају-

ћи сваку „идеологију“ која му се споља | улива у главу, ослобађа некакву енер | гију у самоме себи (а то су, по Рајху, оних пеколико хиљада ортазама, којима У своме животу слободно располаже сваки појединац и којима, кроз сопствену пра | кесу, може свој живот да учини бољим, ослобађајући оно највиталније у самоме себи!).

Човек који је изгубио Бога, покушава | у „Мистеријама организма“ да Бота нађе негде у самоме себи (као што су се, у „Љубавном случају“, рушили стари руски храмови, пред креветом на коме су се во. дели Ахмет и Изабела). | Макавејев је, тако, своје сопствене 1деје дотерао до краја: дакле, „откривајући“ нам Вилхелма Рајха, Макавејев Је, коначно, открио самога себе (али ЈЕ, истовремено, и сам почео да „теоријски тумачи живот“).

· Ох, Макавејев!

| На крају, поставља се исконско пита. ње: где је гранина између „истине“ и „дотме“2 3

Ако је „догма“ све оно што спутава чо. века, а ако је „истина“ све оно што та ослобађа — може ли тада, под одређеним околностима, и било која „истина“ да се претвори у „догму“ Вероватно да може онога часа кад почне да утрожава мечији лични интегритет, ничију личну слободу (човеку је сасвим свеједно, кад се. нађе на | ломачи, да ам та је тамо послала нека | „истина“ или нека „догма“, Да ли је нешто слично почело да се догађа п са фил| мом „Мистерије организма“, који истина има амбиција да демистификује свет У коме живимо, а упркос томе овај филм свуда око себе сеје обиље разноврсних мистификапија — па, уместо да нас ослобађа својим антидотматским проседеом, он својим директним дејством почиње да ограничава слободу оних који та „тлелају (притом, дабоме, не мислим да је било ко изложен само оним притисцима који постоје изван филма, већ ла смо сви из ложени и притисцима који постоје у са | моме филму, а п једни и друти притисци | су „идеолошке природе), Е | Они који се, попут Галилеја, одрекну сваке истине коју носи овај филм, нису учинили много за себе, као ни они који, попут Коперника, одлуче ла о њему ћуте (јер, шта ти вреди да чуваш своју главу, ако њоме не смеш да мислиш) — дакле, не преостаје нам ништа друго него да се, попут Бордана Бруна, печемо ма тихој ватри коју нам је, свима заједно, потпалио Макавејев (питајући се, интимно: вреди ли толико торети за њега2).

Ох, Макавејев!

· Слободан Новаковић

који су тебријски говорили о љубави

| |

ПОЗОРИШТЕ

Трајне _ театарске заблуде

Поводом овогодишњих југословенских позоришних игара

ПОЗОРЈЕ је бидо ту, поред осталот, и зато да нас непрекидно храбри у уверењу да национална драма бива снажнија им да се гради атрактиван, модеран и веома значајан театарски. израз. Тај занос, међутим, нема више страсти, пресахла је и наша упорност да свуда око себе ширимо обе мане тако да је све теже прекривати пра» ву истину 0 овом позоришном тренутку,

Југословенске позоришне игре опстоја“ вају на нашој театарској осредњости, Сви сс са тиме миримо.па из конформизма, рецидиве разних авангардних праваца из минулих деценија, занатску коректност па чак и изразиту провинцијалност. прогла“ ттавамо за квалитет. Отуд не треба да изменади што смо -самт себи. постали Узор; и мера свих ствари.. Не. мотцењујући ни мало таленат и умеће редитеља какви су Дино Радивојевић, Јован Путник, Геортије Паро. Мирослав Беловић, Бора Гриторовић или. Љубомир Драшкић пред. ставе њихових ансамбала пе излазе из круга виђеног и доживљеног: глумци АОста импровизирају, од сваког стила знамо по нешто, а најдража нам је персифлажа, спољни етзибиционизам непрецизно – психологизирање и домаћи хибриди изведени из експресионистичких и надреалистичких основа. Оно што посебно запрепашћује то је низак професионални ниво многих пред става као целина, а посебно самог тлумачког израза. Наша сценска уметност се, заправо, не развија! Непрекидно се вртимо у кругу, час са више а час са мање сре. ће — тако да и нема поузданих знакова да се систематски ослобађамо баласта превазиђених и усахлих форми и да у структурама које нам се нуде јача кохезиона снага потенцијалних вредности "истински савременог театра. Тешко је наћи два ан-

самбла којима су циљеви ако не идентич- ~

ни а онда бар приближно слични! Због тога многи верују да ознаке за квалитет ваља тражити у строгом индивидуализму и субјективизму редитеља, глумаца или трупа, Ничег заједничког нема у игри и деловању па је готово немогуће са сигурношћу рећи шта је то што. тако често спомињемо као национални позоришни израз. Како повезати све те индивидуалне напоре, ставове и поступке2 Зар нисмо дошли у ситуацију да сваки глумац или редитељ проглашава све оно што управо он чини за синоним модерног2 Зар на Позорју нисмо гледали и сасвим младе тлу. мпе који играју као да су у прошлом веку и редитеље који упорно доказују да за њих време не постоји! Све је могуће и све је дозвољено! Несрећа је што немамо сопствене теоретске мисли и што подуинтелектудаци имају исувише утицаја на све оно што се догађа око водећих сцена, Нико није против индивидуалности, стваралаца, њиховог персоналитета и права да

се разликују од осталих али је неопходно да поред свих тих ознака ' њихова оства:

б ке у

садрже и елементе који ће их чинити о ке ати у Овом простору и добу. Извор тог за, елничког је управо у ТИ. позоришног деловања! Без

ђ е тотово немогуће данас у мору про. | По ТОМ и антиестетичких тенденција објективизирати индивидуалну експресију, ево“ је можда занимљивије од неких

Хрутих представа, али како та поредити са Аогом моје породице у светској рево.

% ји“2 Какве сличности има између „арваве" и „Освајача“ Где се налази

"Генерал и његов лакрдијаш" у односу на “о ·

"Све ове представе наводе на исти, за. КА ак: сувише много труда а премало НИ резултата, Зашто Узроке би, по нашем мишљењу, требало тражити у саз нању да извор позоришта сваки поједи: нац тражи искључиво У свом личном по

тенцијалу и затвореној субјективности.

' Код нас се стално измишља позориште као да оно не постоји. Присутно је стално неповерење према оном што је већ вери-

| фиковано, чак и као изразито модерно,

тако да вредности Код нас нису подстицај развоју већ, напротив, брана индивидуализму м мепрекидни разлог за конфан| кте, Ово се односи м на домаћу драмску | литературу тако да између оног што нуде

, текстови, што је потребно овој средини и

' театру уопште, и оног што гледамо на по

зорницама нема никакве узрочне везе, У

основи, текстови су само повод, формални

разлог или просто изговор за необавезне егзибиције које оптерећују та крхка ткива,

У виђеним драмама нема никаквих инди.

кација за ово шаренило стилова. Пред.

ставе и речи су непрекидно у контрадикцији. Хинтово дело „Освајач“ виђено је

у две сасвим опречне верзије и свака је

имала · претензија да буде она права! Ма.

тошев текст „Мало па ништа“ тумачен је, исто тако, на начин који може неком да буде веома допадљив али који сасвим мало асоцира на оно.битно што је толико ка рактеристично за овог изузетног писца,

Слично је прошла и Нушићева „Ожалош-

ћена. породица“. А тек шта да кажемо за.

Ибрашимовићевог „Угурсуза“2 Можда је

„Краљево“ — најближе Крлежи, а. „Улога.

моје породице У светској револуцији“ осићуг Да ли је, међутим, „Тврђава“ свет Меше Селимовића или лична пројек-

пија Јована Путникаг – ЊЕ" Када бисмо о писцима будилисамо на

основу представа испало би да они имају доста театарских амбиција! Анализа неких од ових текстови убеђује, напротив, да њихови аутори теже пре свега литерарној афирмацији. У њиховом ткиву нема довољ но материје која би им одређивала ону неопходну конкретну егзистенцијалност у живој драмској летиратури. Укратко, Позорје нам није открило драму коју могу да прихвате без резерве сва права 1озоришта, Наша драмска литература у овом часу није. довољно . агресивна; желела би да „буде слободна, „необавезна према живот:

ној реалности; потпуно у сфери: интимног " субјективизма или опет у домену тезе и илустрације, тако да делује махом локалао, беживотно и на периферији стварних антерарних и позоришних интересовања. Редитељи су заиста смелији него писци н више су склони авантуризму и ризику него што се од ових других може и оче. кивати, Није ли у. време отворених форми и потребе за непрекидним разоткри: вањем суштине свега личног и општег, обрачунавања са догматизмима свих врста помало бесмислено трошити енергију да се само објасне неки факти, појаве или аичности даље прошлостиг Димензија будућности. као критеријум којим се служи“ мо у анализи садашњости је, сасвим запо“ стављена и зато смо далеко ближи кон. формизму него истинској побуни, На ова„квој литератури, јер једно или два дела не чине репертоар, па ма како била занимљива, тешко је градити прави театарски израз а самим тим и наш национални. Ни је ли тренутак да се отворено каже да те“ атру оваква литература није неопходна» То је једна од наших заблуда и конвенција па није чудо што се изводе поједина дела тек зато да бисмо се одужили дома: ћој литератури и дошли на Позорје! Цела ова игра је више ствар друштвеног пре стижа нето стваралачког програма. Зар је онда чудно што Позорје ове сезоне није указало на значајније уметничке врел: ности . ·

ма. непиља естара Напао лаве

| Фестивалској позорници потребан је про трам обнове. Потребна је снага да се из | %итнемо изнад парцијалних интереса по

јединих позоришних кућа, тренутне ситу“ | ације и. политике задовољавања минимал. вим2 Позорје би требало да постане, ду" | Ховни. центар који ће знати да — одвоји | ефемерно од трајног, ново од старог, У метност од суротата пи учини. онај разт жални заокрет који ће нашу драмску лите-

| Ратуру и театар извести у свет истинске . уметности. .

Оно што обеспокојава јесте чињеница

484 се ови наивни и готово апсурани 38%

теви постављају, из сезоне у сезону већ | Пуних петнаест година!

Петар Волк

КЊИНЕНЕНОВИНЕ 5