Književne novine
1 у
1-–
,
ТРАНЗИСТОРСКИ ; УСПАВЉИВАЧ
"Наставак са 1. стране
Као један вид културне еманципа-' ције „провинције", те радио-стани це у пракси представљају оне каверне овог народа, које тако нео. дољиво упућују на Мешине речи, које једва да је ко озбиљно схва"тио и примио: „Наше ће заостајање на културном плану бити убитачније но на техничком!"
__ Нема разлога да и даље експлогтишем ову жалосну тему, поготову што ми није ни на крај памети да говорим о шунду. Утолико пре, што је шунд, рецимо у литератури, донекле и наметнут. Шунд одржава н нека наша озбиљнија издавачка предузећа! А нарочито зато што су све ове радио-станице финансиране — читај; дотиране! — из општинских фондова за културу!!!
Ја не знам колико је ових радиостаница, знам да их има доста, и знам да ће их бити све више. Према томе, знам да ће њихов утицај бити свеобухватнији! И зато видим — да се одвајамо! У народу! А то је оно што је најтрагичпије за један народ!, јер не можемо да се споразумевамо у битном У — дАуховном!, пошто се дух већине допста — успављује! Не признајем апсурд по коме је битно да смо на друштвеном плану јединственог и пробуђеног духа, а за остало има још времена. Мада, изгледа, да тај апсурд добија, истина неслужбено! право грађанства. Напослетку, симптоматично је то што се тако често, и врло лако, и још брже, медији који су оснивани као узданица културе претварају у њену негацију! Очигледно је, стога, да за ову проблематику није битно само да ли је реч о тим патуљастим радио-станицама (мада то није никако за потцењивање!), или о репертоару биоскопа (јао, тек тај репертоар у унутрашњости!), мили о нашој филмској продукцији (која је толико опседнута златом и сребром иностраних фестивала) или о телевизији (која никако да се снађе на овом тлу) илио говорној некултури, чак и на Радио-телевизији Београд, него је, у ствари, реч о непостојању једног свеобухватног националног програма културне еманципације! Хоће ли то једном постати проблем целот друштва,. или ће нам сваки талас некултуре долазити до граа,.. то већ није академско питање за нашу средину!
На крају, свестан сам да ме, са пар добро срочених (ипак) општих места, може сваки конференцијаш ућуткати, али кад би бар ућут као и све оно што успављује и заглупљује дух ОВОГ народа!
Слободан Турлаков
ЗА ЈЕДНУ ДРУКЧИЈУ КИНЕМАТОГРАФИЈУ
Наставак са 1. стране гостепени пред голим политичким
животом једног филмског дела.
У прво време, ова теорија је по. зитивно дејствовала и „нови југо. словенски филм" се, све до 1967. године, прогресивно развијао ина естетичком плану (тачније: ослобађао се свих деривата естетициз ма из својих првих остварења), јер се поменута друштвена критика одвијала превасходно на нивоу („поражене") личности, на нивоу доиста хуманистичког сагледавања условности људске егзистенције У оквиру постојеће друштвене струк туре. Очито је, судећи према даљем кретању наше филмске ситуације, да је ова критика друштвене свеукупности кроз -егзистенцијалну индивидуалност одбачена ре лативно врло брзо у корист помног трагања, не за разлозима који однос човека и друштва чине онаквим какав он јесте, него, управо
· супротно, за елементима који би
га једноставно потврђивали као вечни политички фатум. Друштве на ангажованост се претворила у праву политичку манију. Ширењу тог процеса нису, како принципијелни противници југо-филма истичу у свом крунском аргументу, придоносиле бројне награде на белосветским – фестивалима, већ, напротив, осетљивост политичких структура на сваку критику њихове раније годинама неприкосновене и унапред авангардно вери фиковане праксе. Принцип је јел ноставан: што га више притискаш. оно више скаче. У том меЂусобном притискању развио се један готово садо-мазохистички однос између ове две стране У коме су уметничка истина, на једном, и политичка мудрост, на другом полу, одбачене у корист бескрајног а бесмисленог натезања икритичког конопца". Заузети тим послом аутори (радећи, у ствари, носао оних „других") сами су убрзавали окончање унутрашњег развитка својих стваралачких циклуса, а критика, не видевши никакву другу могућност за своју акцију, активио је помагала тај пронес не усућујући се да, зарад „политичке опасности"; „нови јутословенски филм" постави у његове реалне естетичке координате, да га анализира на плану што би
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 2
био теоретски релевантнији Од глобалног глорификовања свега са етикетом „новог“ или „модерног“. Не само да је тако критика ишла на руку окоштавању ауторских профила, већ је успостављала и је дан канонизирани систем често произвољних вредности.
Изненада, сви смо се нашлн у затвореном кругу: напредак постојеће тенденције исказао се као готово немогућ, али је постојећа тенденција у том часу већ била У таквој монополистичкој позицији да је могла да спречи сваки продор новог (новог у односу на њу). Највећа невоља овог тренутка ју“ гословенског филма јесте, према томе, немогућност новог, у међу“ времену _ дозрелог — стваралачког сензибилитета да се конкретно изрази из простог разлога што по много чему противречи до сада водећој (а од сада, изгледа, владајућој) струји наше модерне кинематографије, која то све мање модерна — јесте. Наравно, невоља никад не долази сама: булући спречен да се нормално развија изнутра, да се регенерише, модерни југословенски филм није устању ни да се више ефикасно одупире ренесанси оне кинематографије као чија алтернатива је на-
стао; у овом часу, југословенски филм, искључујући неколицину врхунских остварења, јесте
поново на провинцијском нивоу
од пре десетак година.
Све у свему: посао који нас очекује јесте поновна битка за једну другачију кинематографију. Друтачију управо по томе што се ви ше неће разврставати по „фронтовима" (овде ми — тамо „они"), већ, напросто, бити сачињена ол онолико индивидуалних креативних система кблико објективно естетистички може да егзистира: не „нови југословенски филм", не „други талас" или „трећи талас", нето — филм Душана Макавејева. Желимира Жилника, Бате Ченгића, Јована Јовановића, Живојива Павловића, Лазара Стојановића, Карпа Аћимовића Године, Тома Готовца, Бранка Иванде. Овај циљ, који би сада био веома близу да је југословенска кинематографија наставила путем што је започет делима „Двоје“ А. Петровића и „Плес на киши" Б. Хлалника (потпуно различита, овл два филма су, из разлога напред 06јашњених, насилно изједначена претварањем _ њихових периферних сродности у битне елементе њихових структура), сала нам се указује тек као магловити идеал: филм Карпа Аћимовића Године, личности која је по свему (а нарочито по дишевном здрављу) супериорна појава у нашој кинематографији, биће могућ само онда када његово право на естетичку легитимност буде аутоматски осигтурано и, рецимо, филму Лазара Стојановића, али без обавезе да први филм буде сагласан другом, и обратно, а оба сагласна, на пример, филму Александра Петровића. До такве ситуације води мост критичке ревалоризације свих досадашњих етапа развоја југословенског филма. Свакако: то не значи да критика сада треба да напада ауторе које је до јуче бранила, а да почне са глорификацијом аутора које до сада пије примећивала. Једноставно, критика се мора изборити за своје изгубљено достојанство, и уместо досадашњег олуганског односа пре ма једној или другој страни у „филмској револуцији" узети слободу која јој припада по природи њеног устројства, слободу да своју естетичку оцену уздигне изнад свих Адмевних потреба, па чак и онда када су збивања дана налик на питање живота и смрти.
Богдан Тирнанић
2
КУЛТУРА | "И НОВИ БЕОГРАД
Наставак са 1. стране Е
сем што је Мародно позориште рекламирало своју сцену у Земуну. Затим, поред добро решеног градског саобраћаја, тако што се за тили час може брзо доћи до Теразија, насеља Шумице и Карабурма, до Дунава и Саве и у нај забаченији крај Београда, дотле су пространи озелењени скверови између блокова зграда (иако намењени претежно деци) и као де чија игралишта и као једини украс између многих неоплемењених „хладних“ фасада толико запуштени, јер се не одржавају, и својим изгледом просто наружују естетски изглед Новог Београда.
Што се тиче обликовања ентеријера ту немамо ништа лепо да кажемо, На пример,у ресторану „Фонтана“ на зидовима нема умепничких слика и других украсних апликација, осветљење је примитивно решено, нема пријатног звука музике (које овде уопште по ресторанима и нема), на столовима нема ни једне вазне са цвећем ни других утоститељских ритуала, М таквим просторијама свакако да је сем гурманлука све анемично и-празно, али су цене као ну најугледнијим ресторанима насред Теразија (па чак им веће, као што је то у ресторану хотела „Нови Београд").
Као последице оваквог стања није ни чудо што се обично каже да на Новом Београду већ после девет часова увече престаје сваки живот и настане нека чудна загонетна тишина. О коме се стекла у извесном смислу фама 0 „граду спавања". Тако бива и у оне праз
ничне „нерадне" дане — суботом
и недељом. И уместо одржавања променадних, камерних и других забавних концерата и рецитала у те дане, нас пре подне забављају по двориштима мали циганчићи свирачи. Мада би се овакви концерти могли одржавати с времена на време као што се то већ годинама чини по парковима и пригодним местима у Београду. О слушању озбиљне музике такође нема ни говора, јер нема ни једне притодне дворане за гостовања, Тако да је овај „луксуз" приступачнији нашим градовима
"по унутрашњости него становни-
пима Новог Београда којима би требало другим речима _ овакве приредбе нудити и наметати.
На ова питања нека нам одговоре' планери и архитекти. Није ли аналогно уз изградњу прилично луксузних станова којих овде има доста требало одвојити м неки липар за ове објекте о којима је било овде речи, који су нам потрб)ни као хлеб насушни, Или да их подсетимо ~ на старе римљанске градитеље, који су најпре. градили путеве и водовод па онда традове. Свакако да пам такви водоводи који доводе културу нису изграђени, па жалост. И сад се питамо: како ће се то моћи пост-фестум надокнадити када су већ просторн, бар у најужем пентру Новог Београда већ прилично загушени мпогобпојним солитерима који у пајчешћем случају личе један на другог, па су их чак популарно назвади: „Три сестре“, „Четири шибице", „Три конзерве" и другим палимцима,
Можда све ово указује да се упитамо: не понашамо ам се можда нехумано и сувише чиновнички-службено према овом делу Беотрада када је у питању његов даљи развој културно-забавног и друштвеног живота2 Јер садашњи утиспи баш указују на то.
Љубомир Дамјановић
,
_ Михаља Мајтењија
ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТ
Јубилеј
Михаља Мајтењија
Поводом седамдесетог рођенда-
на истакнутог мађарског писца Михаља Мајтењија, _ новосадско издавачко предузеће „Форум 00" јавило је, у избору и са предтовором Нандора Мајора, књигу његових изабраних _ проза Под насловом „На фијакеру ; пада“. Тим поводом у „Форуму“ је, У присуству великог броја културних и јавних радника Војводине, одржана свечаност. На свечаности је говорио Карољ Ач, прелседник _ Друштва _ књижевника Војводине, нагласивши значај и место Михаља Мајтењија у <=
»,
временој књижевности, Мађара у
Потом је говорио Рећеп, истичући блисприповедања и Вељка
Југославији, ар Драшко
кост реалистичког р Пс-
МИХАЉ МАЈТЕЊИ
тровића, као и вредност Мајтењијевих књига „Врело тле", „Грабанцијаш" и „Женидба Јошке Биге", преведених пре више година на српскохрватски језик, На свечаности је говорио п др Геза Јухас, главни уредник издавачког одељења „Форума".
Михаљ Мајтењи је рођен 1901. године у Зрењанину. Дуго годн-
"на је радио као професионални
новинар, као уредник многобројних публикација, између осталих и мађарског књижевног часописа „Хид". Превођен и објављиван на српскохрватском језику, он је мноте своје приповетке објавио у „Политици", „Борби", „Књижевним новинама", „Летопису Матици српске". Носилац је низа награда, између осталих награде Владе НР Србије 1950. године, као м награде „Хид" и Октобарске награде града _ Новог Сада, Објавио је на мађарском језику петнаестак књига романа, приповедака, чланака, а на недавно завршеном конкурсу за драму на мађарском језику освојио је прву награду.
Без обзира да ли датирани временом рата ИМАМ пак оних далеких мирђнодопских дана, када је његов јунак Јошка Бига, у цик зоре, пребрајао пристигла кола
У АЛЕЈИ ВЕЛИКАНА
замерити репне емитера и ен
Ае
ет катете станара аи се 7
|
опис ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС
натоварена житом, прозни редови Михаља Мајтењија опомињу не само на постојање јобађских села, Пачира и Моравице, на партерне видике некадашњих редакција паланачких листова, не само на дане када је племићки предикат „од Дантелега лепршао као диван лептир дугиних боја", не само на улицу Туртењева. 13 којој је становао један његов јунак, нето и на тај измишљено неизмишљен _ Дунавар — (пандан Раванграду Вељка _ Петровића), Рокушко тробље, Лојзеа, рођака немирне крви, и најзад на „раљничарску оморину без педља хлздовине која пе скрива пи једну животну тајну; можла једино пол земљом, у кртичњацима, у дубини масне црнице, у парству прва". Па као што је Мајтењи својевремено написао како Вељка Петровића _ „са правом сматра својим писпем и Мађар у Војводини", тако се може рећи да је аутор „Врелог тла", „Трабанцилдаша" и Женилбе Јошке Бите" један од репрезентативних тисапа и хроничара читавог војвоЊћанског поднебља. У
Штокхаузен у бојни
Претпродаја карата је била слаба. „Погрешна реклама", рекли су поп-људи, сматрајући да би после тродневне кампање само својим присталицама из Тринич Вилиџа могли напунити Филхармоник Хол у Линколновом центру. Али се по. четак кониерта одтодио очевидно због навале на благајну. Тако по. чиње у листу „Те!“ Петер Бокелман своју репензију о извођењу мамутске композиције „Химне" Карлхајнџа Штокхаузена, у обра. ди с оркестром.
„Химне" су — каже Бокелман ~ једна врста музичког колажа" Штокхаузен је дао снимити 137 националних химни, исецкао је музику, отуђио фрагменте кроз е лектронску манипулацију пи затим компоновао _ чисто електронски произведеним звуцима, Овај 06. лик праизведбе „Химни" је трећи, после чисте композиције на тон ској траци, каква се налази по на трамофонској плочи, им једне вер. зије са солистима који реагују на ту тонску“ траку. Штокхаузен је заправо за оркестар приредио само другу половину другог регио. на п цели трећи од укупно четири региона, |
Солисти скоро непримећено Ар. адзе на позорницу, осветљење У сали се полако гтари, затим се из мрака, одоздо обасјан, појављује огромни там-там, као неки ру Аолфеаитајновски-памјатник. _ Пуб. лика пе неголује због тог мистичног шоуа. Неколико слуталапџа напуштају салу после лесетак ми. мута, а на цитат из песме Хорста Весела једва да се јавља реакција.
Оркестар то лтригенткомпозитор се појављују у фраковима. Штокхаузен 'успева без муке да синхронизује звуке тонске траке и оркестра. „Химне" ' изненадно звуче као да се свирају у боји, а поједине компоненте се сад мното
јаспије истичу у односу па друге..
Ток тонске траке је у партитути прибележен само у контурама. На њене звуке и шумове музичари реагују пли ипливидуално понављаљем, имитапијом пли транспозипијом појединих звукова, група мат птумова, или и у затворен“м формапијама: ради појачања Ам Амференцпирања појединих партикула из химни или као гтрундирање звукова тонске траке, Сви ле. лови партитуре су строто утврће. ни, музичари имају ограничену слободу само у уобличавању спон« таних реакпија на претходне до тађаје.
Бокелман истиче да Штокхаузен у латаним пасажима лрутог региона постиже места лебисиовске лепоте. Многострукост повезивања појединих химни у колажу тре ћет региона тек сад постаје са свим јасна. Публика је одушевље на, а и музичари су понесени, ма. да је на почетку владала управо Аелена атмосфера. .
Ма крају приказа Бокелман питира Штокхаузена, који је рекао да „Химне" треба да буду „ново дело ка интетрапији свих раса. ре. Аитија и напија", говорећи: „Шта може композитор да учини виле ОА стварања музичких светова, ко. ји не одражавају људски свет јел ноставно какав је данас, него пр“ жају визије, подстреке за боље светове, у којима пројекти у пар ству звука, фрагменти, „објећ Ттопуе5" постају међусобно ком. патибилни ти срашћују, да би пос титли божанствену мисту је нот уједињеног света2... Ја разу мем бескрајну спорост у дораста ЊУ Од подсвесног ло свесног „92 ског бића... Али бих хтео ла 67 Аем уверен у то да је моја му зика с овим развојем директно повезана... Нека свако за 8 одлучи да ли. такође, тражи 16 Амнство химни, које су музички симболи разних напија, да ли се слаже с маднапионалним, универзалним концептима и да ли мо, же помоћи њиховом остварењу.
(А, Б. П)