Književne novine
ПИСМА УРЕДНИШТВУ
АНТОЛОТИЧАР (Е ОДРИЧЕ – АНТОЛОГИЈЕ
Оградно сам се већ од „Антологије најмлађе црногорске лирике" Сретена Перовила, али сам принуђен да у њеном поводу изнесем још неке чињенице, да покажем, наиме, да се Перовићеве тврдње у писму „Заблуда или обмама" („Књижевне новине" бр. 395 од 16. јула ове године) не подударају са истином, Перовић тврди да сам ја, а не да је он извршно избор из мојих песама које су објављене У његовој антологији (512!) и моје ограђивање објашњава Као подвалу. Да је Перовићева песничка вокација подложна тражењу истине у надстварном и спиритуалном, знали смо још из његове збирке „Сеансе", али датим „сеансама" ирибегава и када хоће да се сакрије од истине — то занста нисмо знали ни очекивали. Он је дубоко повређен због свега што сам казао ограђујући се од „Антологије најмлађе црногорске лирике"( а ја и даље тврдим да сам износио праве аргументе које он, узгред буди речено, избегава да образложи), па ме оптужује за моралну ненсправиост и назива човеком који је спреман све да уради из „лрактичних циљева".
Перовић тврди да сам ја „од почетка био информисан" _ какву антологију _ прави „пационалну (подвукао С. Перовић), а не регионалну". Истини ни Перовићу га во њу, он је од мене тражио пристанак да уврсли у антологију моје песме, на шта сам ја пристао. Али нетачно је да сам за цело време Перовићевог рада на антологији, „од почетка био информисан" какву антологију прави. Истина је само да ме замолио да му на. правим избор, не шири, већод пет песама, То сам одмах урадио. Нетачно је да сам, пошто сам му послао тражене песме, било шта с Перовићем разговарао о аптологиј1 сматрао сам да је то његов посао, да сам му помогао ин да треба сачекати њен излазак. МНетачна је Перовићева тврдња да ми је у Титограду и у Новом Саду, „када смо у присуству више писаца о томе разговарали" дао било какве податке о антологији, јер се о њој, нисам ни распитивао, осим — када ће изаћи.
-
Перовић користи моје пропратно писмо уз послате му песме изван контекста његовог правог значења. Да би показао како сам ја одабрао све песме, цело га цитира п тврди: „Ја сам из ширег (подвукао С. Перо. вић), Богетићевог избора издвојио пег пјесама, па ми није јасно да ли се, у овом тренутку, Богетић ограђује од мене или од самог себе; и даље: зашто је он сам одабрао пјесме које су објављене у црногорским публикацијама" Перовићу, зар се у самом мом писму јасно не каже да ти шаљем „избор. из својих песама; из поеме „Стабло завејава стопе", из књиге „Брат према брату" (цео циклус јер га сматрам једном целином) н из нових песама» Ме показује ли то да си из мог ширег избора објавио само две песме, а остале три („Успаванка". „Плодови“ = „Веља Вода"), настале и објављене пре књиге, да си сам објавио» Сасвим је јасно, у овом тренутку, да се, Сретен Перовић ограђује од самог себе, од свога избора, од своје антологије (512!).
Од песама које сам му упутио само су оне две из поеме „Стабло завејава стопе" објављене у црногорској публикацији. Књигу „Брат "према брату" из које цео један циклус није имао срећу (или несрећу) да уђе у антологију, објавио сам у „Нолиту" (то, узгред буди речено, Перовић у белешци на крају антологије и не помиње), дакле у Београду, а не у Цркој Гори. Савесни наш антологичар 10 и не зна. Остале две песме биле су новијег „датума — „Стрелац“, објављена у „Младости" ол 929. новембра прошле године, и „Певач", објављена У „Борби“ од истог датума. Ова последња је, уједно, једина од песама штампаних изван Црне Горе коју је Перовић узео за антологију. Тако сам ја, чудном игром слу-
чаја докучивог само спиритуалном духу Сре-
тена Перовића, све своје антологијске песме, осим једне — објавио у Црној Гори!
Сасвим је ирелевантно истицати да ми је бело стало да што озбиљније будем заступљен у антологији. Предложио сам антологичару, када ми се за то пружила прилика, песме које су по мом мишљењу најбоље. Узео сам песме из моје најновије стваралачке фазе, настале са књигом „Брат према брату" и после ње. Међутим, песме „Успаванка", „Плодови“ м „Веља Вода" настале су у фази пре ње, у периоду који сматрам с увежбавањем и чији сам израз потпуно напустио. Да сам те песме сматрао значајним, могао сам имати подебљу књигу објављену још пре књиге „Брат према брату". Овако, остале су расуте по листовима и часописима, па је илузорна свака тврдња да сам за свој антологијски избор послао претежан број таквих песама. Тај избор је правио Перовић, бирајући, вероватно, око што је имао под руком — из часописа „Стварање". Уколико: “пије у питању неприцремљеност, онда се непотпуност његовог избора мора тумачити као тенденциозна, сепаратистичка. Ако тврди да сам ја направио. избор песама, надам се да Перовић неће отићи дотле, "па устврди да сам му ја — послао и био-библпографску белешку о себи, Не би ме ни то
изненадило, јер је та фамозна белешка слична избору: у себи садржи све оно'што сматрам сепаратизмом. Али, да: пошто сам ја одабрао своје песме, сепаратизам је својствен мени, а не Перовићу! Погледајмо, ипак, белешкуг њен ишсан (ко: Перовић или .јаг) цитира. само
_ КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 14
публикације из Црне Горе, а не помиње; „Се временик", „Књижевност“, „Дело , „Летопис Матице српске", „Поља", „Видике“, »„Градину", „Руковет“, „Стремљења", _ „Политику", „Борбу", „Нин“, „Младост“, „Студент. По. што је у антологију уврстио само једну песму објављену изван Црне Горе, а изоставио остале, тако је и у белешци навео „Кљижевне новине", а изостао четрнаест (812!) листова и часописа, међу којима већи број врло угледних и значајних. То, свакако, није случајност. Била би случајност да се десило _ обрнуто. „Књижевне новине" (чак ни под његовом претиоставком) нису црногорске! Оне су југословенске! Поменуо их је из разлога из којег је објавио само) једну песму штампану изван Црне Горе: да направи димну завесу или да ми покаже своју „великодушност" ин „наклопост", У прилог својој тврдњи да није избегавао да помене публикације изван Црне Горе, Перовић каже да их је у белешкама о већем броју аутора наводио, па ми поставља питање чиме могу објаснити „тврдњу да сам једино у белешци о њему “изоставио н ецрногорске (подвукао С. Перовић) публикације2!" Очигледно, није му јасно да сам се оградно због онога што се у антоло гији мене, а не других, тиче Перовић даље каже; „Навео сам оне публикације _ (три из Црне Горе) у којима Богетић најчешће сарађује, Нијесам, наравно, тиме хтио да га „лопрногорчим". Да је занста хтео Да тачно наведе публикације у којима најчешће сарађујем, онда не би могао изоставити „Савременик", у коме већ пуне две године, из броја у број, објављујем књижевну критику, „Књижевност“, часопис у коме сам објавио готово целу књигу песама. Свакако би ту дошли и још неки часописи у којима сам чешће сарадник него у „Стварању“. Перовић истиче публикације чији сам књижевни рецензент. Зар читаоца антологије није неопходније нинформ!сати где један песник објављује поезију, а не критику за коју има мање амбицијаг Не само да је запоставио моју сарадњу у поменутим часописима, већ Перовић поново себи допушта да те часописе омаловажи и тиме што у свом писму „Књижевним новинама" цитира из своје белешке следеће: „Објављује (Богетић— С, П.) поезију и критику у „Стварању", „Побједи", „Књижевним новинама", „Титовом пиониру" и другим публика цијам а“ (подвукао Б.'Б.). Зар се толики број угледних листова и часописа може свести под друге публикације» Чији то треба да буде квалификатив; пили њихов или аутора који у њима сарађује» Пре бих рекао онога ко их тако квалификује.
Уколико буде сматрао потребним да и даље доказује моје „заблуде" и „обмане“ у корист своје „моралности“ било би од Сретена Перовића далеко колегијалније, _ далеко ис креније и далеко поштеније да ми образложи: 1. зашто је изоставио да помене бар један број публикација које излазе — у Србији, 2. зашто је изоставио антологију „Новије српско песништво" Милана Комненића" 3. зашто је антологију временски омеђио од 1960. до 1970. године, а у њу унео један број имена која су се јавила много раније, 4. зашто није узео и песме Матије Бепковића, Милана Комненића, Алека Вукадиновића, Рајка Сјеклоће, Светозара Балтића, Драгомира Брајковића, песника који су се афирмисалн у Београду, а
далеко су. значајнији од већине песника 43 | злог
је застулио у антологији, 5. зашто ју ан
тиђу "назвао '„Антологија најмлађе црногорске лирике" када она то није, 6. зашто је неким песницима скраћивао песме (не мисли, ваљда, да тек после његових исправки добијају антологијску вредностр! Ја мислим обрнуто!) мн 7. какве ја то „практичне циљеве" оствару-
јем тиме што сам принуђен да се од њега огра-
ђујем>
На крају и један податак који показује да нисам једини који сматра да Перовићева антологичарска „услуга“ доноси само штету, а не корист. Пре мене, још док је радно на антологији, знајући да Перовић не може ништа урадити мимо круга својих уских, регноталних гледања, у „Политици“ _ (датума се тачно не сећам) оградила се од било каквог његовог антологичарског _ посла већа група писаца из Црне Горе: Јеврем Брковић, Драгутип. Вујановић, Момир М. Војводић, Милорад Вујисић, Ранко Јововић, Петар Ћетковић, Светозар Пилетић, Бошко Пушоњић и Миодраг Трипковић. Више него половина песника из Црне Горе!
Па ко је у заблуди, ко обмањује> Без сумње — Сретен Перовић! У заблуди је ако верује да његове обмане није могуће проверити; Довољно је само узети у руке његову антологију, па поред онога што сам изнео, видети ко говори истину.
Бошко Богетић
о ФОРМИРАЊУ КЊИЖЕВНОГ УКУСА МЛАДИХ
У БРОЈУ 395 „Књижевних новина" покренуто је једно важно питање, које по свом значају заслужује да му се поклони много више пажње него што му се сада поклања, а то је фор. мирање књижевног укуса. Друг Чедомир Мирковић се сасвим оправдано критички осврнуо на ово питање, указујући на застарелост наставног програма у средњим школама, у којима је заступљен врло мали број писаца из млађе генерације, Овде треба посебно нагласити да је књижевност уметнички предмет и да јој зато треба дати више места у средњој школи, нарочито новијој књижевности, јер она има изузетно велики васпитни значај. Већа заступљеност писаца из младе послератне генерације би свакако деловала да се код ученика развије појачано интересовање за књижевност као грану уметности, Тачно је то ла треба ученици да познају књижевност прошлости, јер то спада у домен њихове културе, али ће треба губити из вида чињеницу ла се у упознавању књижевности прошлости претерује, јер се од ученика захтева да прочита скоро сва дела од појединих писаца. То им одузима много времена и толико их апсорбује да немају времена за праћење савремене књижев. вости, која је управо за њих много ближа и пштересантнија,
Маставни програм књижевности за средње школе је оптерећен историцизмом, јер се по њему уче и многе безначајне чињенице, а савременим књижевним темама се поклања врло мала пажња. Када би било обратно, свакако би било и много боље, јер би знања ученика о књижевности била знатно осавремењена, а то би утицало да са живим интересовањем прате савремена струјања у књижевности. “Јасно је, да према садашњем „наставном фераму кЊњижевиости за средње зикоде како „конципиран и конструисан у настави књи"девности мора да влада дидактички материјализвам, јер ученици у. оквиру тога предмета уче много. и неважног, што делује само негативно, јер снижава квалитет њиховог књижевног образовања. Даље, докле год траје такво стање, односно док се наставним програмом књижевности ученици исувише оптерећују, а наставнику везују руке да искључиво води рачуна да пређе програм који иде на руку развијању више конзервативних него савремених схватања о књижевности, не може се учинити много на формирању књижевног укуса ученика, јер оптерећеност и застарелост програма онемогућује да наставник у обради књижевних дела примењује савремене п актизне методе. Из овога се јасно види да застарели садржаји условљавају и примену застарелих метода у настави књижевности, које не доприносе да се код ученика успостави активан однос према књижевности. Знање о књи жевности се усваја на пасиван начин, а то делује на ученике дестимулативно, то јест да читају само оно што морају да читају, а нен оно што желе и хоће да читају. Зато је неопходно потребно дубље реформисати наставни програм књижевности у средњим школама, јер би савремени садржаји који би се предвидели у наставном програму књижевности неодложно захтевали да се примењују и савремене
методе рада у настави, а то би са своје стране допринело да се настава књижевности, која
СА ОВОГОДИШЊЕ ПУМЕ — СЦЕНА ИЗ ФИЛМА „НА КЛАНЦУ" ВБОЈКА ДУЛЕТИЧА- (10: ДЕЛУ
ИВАМА ЦАНКАРА)
| - | '
по своме карактеру репродуктивна,
је сада претвори у продуктивну и стваралачку.
У савременој наставни се све више истиче захтев да треба што више развијати креатив-
ност ученика. Настава књижевности, ако се правилно организује, пружа врло штроке и велике могућности -за развијање креативно-
сти ученика, У садашњим условима, наставни програм је по своме обиму исувише гломазан, а због задржавања на ситницама и не. интересантан и досадан, те спутава инцијатнву н креативност и код наставника и ученика да се више сазна н дубље уђе у садржаје књиигевности, Ако се има у виду да је задатак наставе књижевности, поред осталог, да код ученика развије интересовање и љубав за читање и проучавање књижевних дела, смисао за уживање у лепом изражавању и трагање за што лепшим изразом, онда то намеће и потребу да се ученицима што пре пружи могућност да се у настави књижевности улознају са делима која им омогућавају да се упознају нио боље са књижевним изражавањем и пизањем у савременом духу. Садашњи наставни програм књижевности за средње школе налази се у потпуном раскораку са овим захтевом и задатком, јер је у њему занста дато мало места савременој књижевности, књижевности која крчи нове путеве у књижевном стварању. Изучавање књижевности у средњој школи треба да омогући ученицима да се упознају дубље са савременим животом да би се за исти што боље припремили, То им упознавање највише омогућује савремена и модерна књижевност, а често се дешава да о тој књижевности врло мало или нимало не знају да кажу. То је у великој диспропорцији са савременим захтевима у настави и са захтевом да ученик у школи треба да стекне савремено образовање. Према томе, књижевно образовање које се сада стиче у средњој школи је застарело и зато и сувише једнострано, па зато не може јаче да активира и мотивише ученике за читање и проучавање књижевних дела која припадају савременој књижевности.
Време у коме живимо захтева да се ученици у школи оспособе за што рацноналније изражавање. То се постиже вежбањем у сажетом, концизном и прецизном
жајне, естетско-идејне и језичке анализе треба вршити што више на савременим књижевним делима, јер ће то омогућити да ученнин дубље и боље схвате потребу за савременијим изражавањем.
Из досадашњег се излагања јасно види да је садашњи програм наставе књижевности У средњим школама оптерећен многим слабостима, које се вишеструко штетно одражавају на развој ученика, на његово образовање п васпитање и да је зато неопходно потребно нзвршити радикалну реформу наставних салр“ жаја у наставном програму књижевности, јер се само бољим садржајима и методама ученици могу боље васпитавати ин образовати У духу времена ни потреба друштва у коме живимо. Слободан Теодосић професор-педагог Титово Ужице, Душана Вишића 32
ТЕХНИЧКА ОМАШКА
Поштовани друже Јеремићу,
. У књизи „Југословенски савремениши — ко је ко у Југославији“ поткрала се грешка којом је номинална јединица о џењеном професору Београдског универзитета дру Бладану Недићу омашком остала нештампана, Као сарадник наведене публикације на обради био-би блиографских података за Филолошки, Фило-
зофски и Факултет политичких наука у Беог-_
раду, осећам непријатност што се то логодило, јер сам номинални листић о проф, Недићу ја урадио. Стога Вас молим, да нико не би схватно да је у питању било каква дискрими“ нација, да објавите текст тог листића који 'дајем у неизмењеном облику:
НЕДИЋ др Владан (10УП 1920. Кутлог), ванредни професор народне.књижевности на групи за југословенску књижевност им грпскохрватски језик Филолошког факултета у Бе ограду. Дипломирао на Филозофском факул. тету у Београду 1946. асистент на истом фа: култету од 1955, доцент од 1959, а ванредни професор од 1969, г. Докторску тезу „кивот Си ме Милутиновића са освртом на његова књижевна дела" одбранио 1958. на Филозофском факултету у Београду. Штампао је у засебним издањима; „Филип Вишњић“ (1961), „Сима Милутиновић Сарајлија" (1962). Приредно
је „Антологију југословенске народне лир!:
7» . „ке" (1962), писац је низа предговора и комен-
тара, студија и чланака из историје југословенских књижевности, . (до)
Познавајући професора Недића као ретко њеног стручњака, педагога ни врло скромног 'овека, убеђен сам да он не би поставио пи тање о свом неприсуству у „Југословенским савременицима", али ће га поставити друг“, Као што сам га и сам одмах поставно чим сам уочио ову нехотичну неправду _ према њему,
Хвала на уступљеном простору. Драгутин Огњановић
изражавању. Савремени израз сеј најбоље неђује п развија, у савременим књижевним делима. Зато садр-