Književne novine
ПРОБЛЕМИ
КУЛТУРА, ПОЛИТИКА И ПРИВРЕДА
СТОЈИМО пред јединственим дотађајем: Конгресом културне акције, који ће се крајем овог месеца одржати у Крагујевцу. Схваћен као скуп који треба да покрене на културне акције, он је већ досад пропустио многобројне шансе, јер се вије припремао на бази широких консултација и договора о свему што је у вези са културом и културним стваралаштвом. Овако конципиран, Конгрес културне акције, хтели то или не хтели његови организатори, имаће, углавном, манифестациони карактер. На њему ће, нема сумње, бити прочитано много реферата са занимљивим тезама и предлозима, али се поставља питање: је ли то довољно оправдање за овај скуп им за све оне напоре и материјална средства у њега уложена2 Није тешко предвидети да ће на њему недостајати сукоби мишљења и концепција, јер код нас постоји страх од сукоба чак и естетске природе. А ако је реч о скуповима који треба да донесу плода, најгори су они на којима сваки референт излаже своју концепцију, сваки бива подједнако топло поздрављен и, на крају, све остаје икаквог практичног закључка · за акцију.
Мосталом, да би се дошло до практичних закључака, потребне су претходне анализе, које нам/и сада као и обично, недостају, а које би омогућиле документоване разговоре о одређеним темама и циљевима. Изузетак је, донекле, учинио само Сабор бибапотекара, који је саглелао ситуапију библиотеке и библиотекарства 7 Србији и истакао пробле“ ме и залатке “ овој области. Конгрес би требало да буде закључак низа претходних ску“ пова, на којима би се разговарало о свим важнијим културним проблемима мн задацима, а не почетак. Као почетак, он може бити
' само једно апстрактно 'разматра-
ње фратментарних тема и проблема, уместо да буде општи, целовити, свестрани поглед на питања културе. _ Ако је питање културе, како је Лењин с правом тврдио, једно од битних питања социјализма, то никако не значи да је оно прева СХОдНО политичко питање, одно“ сно питање које треба пре свега да решавају политичари. Поготову не, кад је у питању самоуправно друштво, у коме политичари, на основу договора са свим заинтересованим људима, треба да координирају рад разних АРУштвених делатности. Кад је речо култури, па и о судбини социјадизма (који може опстати не са“ мо као друштво високе техниза“ ције и индустријализације него, још: много пре, као друштво високог ступња културе), културни радници имају врло важне политичке задатке. Култура У социјализму не може бити, као у ранијим друштвима, додатак, над“ градња, украс друштва, нето ње това суштина, пиљ, сврха. Социјализам "као истински хумано друштво може и мора да буде истински културно друштво. Све док у једном друштву има велики број неписмених, упркос његовој великој техничкој и инду“ стријској моћи, не може се говорити о истински сопијалистичком штву. , А елштика која се не врхуни У култури јесте власт, моћ и насиље, а не акпија У циљу стварања најбољих могућих облика друштва, док. је. култура која. нема. политичку подршку, која се не претвара у акнију за стварање таквих облика друштва, неплодна им јалова. Прави каузално-тенетич ки однос је, дакле, обрнут од оно; га која се запажа У основној концепцији овог Контреса и који даје примат политици, уместо култури, упркос томе што афир; мише кмлтуру самим тим што 101 посвећује читав један (ттови) Конттес. Уосталом, 0 ак цији се не може ни говорити поводом праве културе. Акција је пре васходно термин који се може употребљавати _ поводом опиоме; њавања, отвапања домова КУлТУ. ; а библиотечких ре или увећања библиотечћ фондова, али не, и поводом кУлтурног рала, који захтева упорност. жртвовање и, пре свега, та
ко Пи да је култура циљ а не средство људског друштва, 0 њој се не може товорити ка у нечему што треба остварити У одрећеном периолу времена. а ме културе се не може мерит; одђећевим _ роком, поготову _ не
инатвел. Време културе Пс ер нетовте или чак == пен) олазне она циља да оствари непродие
за вредности. И зато товорити 7480 Кама ехтдтуте етле ма
.. панка
Наставак "7
Драган М. Јеремић _:
КИ.
НОВА ПАНОРАМА ИСТОРИЈСКОГ КРАГУЈЕВИ,
28, 29. И 30. ОКТОБРА
ДАТУМИ,
БЕОГРАД, 16. ОКТОБАР 1971.
+
ГОДИНА ХХШ
ела
И
“ КЊИЖЕВ О
4 Зрђу у
, . %
БРОЈ 401
Г а о
|
А — ГРАДА У КОМЕ БЕ СЕ ОДРЖАТИ КОНГРЕС КУЛТУРНЕ АКЦИЈЕ
Универзална димензи ја
Андрићеве прозе
У ПРВИМ послератним данима српска књижевност забележила је озарене тренутке пуног остварења моћних стваралачких снага Иве
' Андрића, једног од најзначајнијих
српских писаца ХХ века. Живећи, под окупацијом, у Београду, У до. бровољном изгнанству и изолацији, Андрић је у рату, написао и довршио нека од својих највреднијих дела: романе „На Дрини ћуприја" и „Травничка хроника". Објављени у првим поратним да“ пима, ти романи су означили не само врхунске домете у приповедачком и прозном делу Андрићевом, већ у извесном смислу и почетак плодног расцветавања. модерне српске књижевности. Неколико година после „Травничке хронике" и „На Дрини ћуприје , под зрачењем тих мудрих, епски широ ко развијених књига, кроз које провејава меланхолична слутња човекове немоћи пред незадржи“ вим токовима историје, српска
романа, како је духовито названо то послератно раздобље када је роман, коначно стекао углед и снагу који су, му, раније, недостајали, започето је, у ствари, „На Дрини ћупртлом", „Травничка хроника", пам „Госпо Биком". ;
После. Андрића који се од рас нпот приповедача развио у романсијера изузетних способности, било је лакше крчити путеве и освајати нове вилике. Снажни реалистички акценти У Андрићевом делу, историјска свест о судбини тедног напола затеченог на ветрометини ратова и несрећа, невесела и сетна философија људске самоће, несхваћености и проклетства, били су не толико путокази колико поуке другим _ писпима. Магловита и мрачна Босна, о ко1 писао с 'посталтијом, мубављу ми притајеном | мржљом, била је завича! тветових немира. М њеним противречностима, историјским, друштвеним, етничким и верским, у њеном чемеру и јаду, и болној лепоти њенога тла и њених људи, Андрић је пронашао идеални амбијент што врви богатством и множином мотива. На
том богатству је песник, вечити усамљеник, сањар и странац међу људима, могао да развије свој соп ствени немир самотника, дајући универзалном особине Босне, а Босни карактер универзалног. Израсла из једне предратне, јелноставне и дубоке, бриљантно писане приповетке („Мост на Жепи)", Андрићева визија Мехмед-пашине задужбине, саграђене на Дрини крајем ХМГ века, даје поетски надахнуту, али историјски засновану, хронику читавог једног света у коме се преплићу и стапају легенда и истина, романтична балада и реалистичка прича, психолошка анализа и социолошка студија. Компонована врло смедо и неконвенционално, као циклус међусобно везаних приповеда“ ка, са наглашеном хроничарском нотом у неусиљеном, лежарном и неутралном _ приповедању, _ „На Арини ћуприја" у свакој од неколико основних епизода развија по једну компоненту свога унутраштњег значења делујући тако м својом структуром као јединствена и хармонична творевина _диспиплиноване стваралачке имагинације. Означен с правом као роман сло јевите структуре, компонован хо. ризонталним поступком · чија је верна слика сам мост, Андрићев романсијерски првенац је, у меку руку, прототип романа-хронике. У њему, уместо јелнот или неколико атца ухваћених у акпији и ситуираних у одређеном простору, 40 минира Фактор темпоралности. Впеме, које је у роману приказано као стална и непроменљива Улеја, тотово је обтективизовано. Соблективне историје, уплетече У књигу као што су приче о Радисави, којег набијају на колац. о Фатими, с лирском пнтонапијом наводне баладе, или о Лотики. том повом травом, претхолник Европе у забачено! касаби гле смрт Алихопина симболизује пропаст и пад јелне епохе, једне философите и јелнота менталитета, — те историје полређене су времену, чути равномерни ритам даје специфичан тон Андотћевом поиповелању. Писап изразито реалистичког 0Отрелељења. настављач на убољих трпа диција српске реалистичке књи
|
жевности, помало можда исувише -
традицоналан у стилу и изразу, Иво Андрић у роману објективизује чак и своју реченицу; он се ставља привидно, у улогу неутралног казивача, летописца који с уздржаном резигнацијом и мирноћом свеопштег разумевања саопштава опоро и тешко искуство историје и живота.
Сукоб двају светова, двеју оп-
речних идеја и култура, који у роману „На Дрини ћуприја" означава једну од унутрашњих тема, мада очигледно споредну У ОАНОСУ на основну, философски развијену идеју о неподударности пролазног и вечног, јаче је наглашен у „Трав ничкој хроници". Док се у роману „На Дрини ћуприја" око моста, чија је функција вишеструко симболична, одвија замршен и драматичан сплет животних односа, људских трагедија и потреса, мост, нерањив, непромењен и не променљив, одолева времену и као трајна лепота остваренот човековог сна пркоси свему што продазне људске сенке односи у тајанство ништавила и смрти, — дотле у „Тоавничкој хроници" контраст између Истока и Европе, укљештен у мрачној касаби око везировог конака у Босни, има сасвим друкчије значење. Бачени из џивилизације у један дивљи, непознати свет као случајни изгнаници, оба конзула, и аустријски и француски, одвојени су од свота тла и своје средине и захваћени немирним сазнањима. У тим се сазнањима често потврђују врло високе интелектуадине вредности Андрићеве прозе, Као што су и рана његова песничка размишљања у „ЕхХ Ропи" и „Немирима" била самопосматрачки разговори с лу-
— а
шом. тако су и многа фон Мите-
рерова и Давилова опажања изрази болних дутлевних катарзи двотипе несрећних људи којима се историја портрала и који су осуВени на самоћу у затвореном кру-. гу тамног вилајета. на капији Оријента, у Босни пуној злокобних знамења. суровости, чемера н" неког недбичног источњачког фило-
Наставак ·на 12, страни
Предраг Палавестра =
ЦЕНА 1,50 ДИНАР | У ОВОМ БРОЈУ:——
Антоније Исаковић: РЕВОЛУЦИЈА ЈЕ ОТВОРЕН ЖРТВЕНИК
Предраг · Палавестра: УНИВЕРЗАЛНА _ ДИМЕНЗИЈА АНДРИЋЕВЕ ПРОЗЕ
Слободан Борђевић: О ЕСТЕТИЧКИМ СХВАТАЊИМА МАРШАЛА _ МАКЛУА ПРОЗА Живка Чинга
ПОЕЗИЈА Љубише Јоцића, Владимира Божића, Александра Пауновића, Константина Симонова (у преводу Радована Зоговића) и Никите Станескуа (у преводу Адама Пуслојића)
Радован Самарџић: О МЕХ. МЕДУ СОКОЛОВИЋУ
Васко Ивановић: ИНТЕРВЈУ СА ВИБ-ом
Милослав Шутић: ПОЈАМ АТМОСФЕРЕ У КЊИЖЕВНОМ ДЕЛУ ј
О новим књигама Марије Чудине и Добрице Ерића пишу Чедомир Мирковић и Радојица Таутовић
БИТЕФ — ПРЕЗИР ПРЕМА ПРАВОЈ АВАНГАРДИ писмо Петра Волка
СТАВОВИ
ВРХУНСКА КУЛТУРА ПОГРЕШАН ТЕРМИН
Уочи Конгреса културне акције
РЕТКО ЈЕ за који културни ДОгађај у земљи извршена тако обимна припрема као за Конгрес културне акције у Србији. Годину дана пре одржавања Конгреса почела су обимна саветовања, одреЂени референти, место одржавања Конгреса и конгресни кандидати. Одговорност оних који ће узети учешће на овом ск према томе је већа него што је одтоворност судеоника у досадашњим скуповима сличних претензија. На основу закона кретања друштвене заједнице биће речи о понашању и последицама понашања појединих културних чинилаца, Ствараоци очекују стабилнију материјалну позицију, администрација већи прилив средстава, политичари регулисање односа између појединих друштвених слојева. Зато се морамо залагати да сваки став на тако крупним сусретима, буде јасан, а термини тачно одређени да касније не би долазилф до забуна, Лако је мењати то што је претходно било свима јасно, а тешко је променити оно чему се јасност жели замаглити појмовима који у реалности немају никакво значење. Јасност је предуслов сваке борбе, па према томе и борбе за промене у култури. А има много термина и појмова за које сматрамо ла су јасни јер се употребљавају на основу њихове веома широке употребе; они, у ствари, нису јасни иако су популарни. друге стране, појмови који били историјски јасни нису истовремено били и популарни. Ми се,пак често залажемо за појмове за које мислимо, с обзиром на њихову Популарност, да су јасни, а они то, у ствари, нису. Јер да су јасни, ми се вероватно не бисмо залагали за њих, с обзиром на њихову суштину. Колико је догми цветало управо због тих противречности које је било тешко усагласити, Али када је реч о друштвеном договору онда степен јасности и популарности термина и појмова мора бити добро усатлашен да би се у таквом договору могла успоставити атмосфера за доношење далекосежнијих закључака.
У материјалима за Конгрес културне акције јавља се термин „врхунска култура“ који је доста лопуларан, али није јасан, А када би био јасан не би био популаран, јер он намеће одређену хијерархију, која не би била у складу са идејама савремене културе. Овај термин су преузели код нас чиновници у култури из спортске терминологије, где се придев „врхунски“ приписује најбољим тркачима, пливачима, скакачима, одбојкашима, фудбалерима према њиховом уиграном доскоку, допливу, дриблинту, шуту, нокауту. вештини обртања педа-
Наставак на 2. страни
Остоја Кисић
–—