Književne novine

ИНТЕРВЈУ ·

| Четири улоге Владимира Булатовића ВИБ-а

— Владимире Булатовићу, ме ни су, понекад, духовитији неки наши лидери, него ви хумористи и сатиричари. Стога, ето, помислих како би, можда, било боље да с тобом разговарам озбиљно о разним државним пословимаг

— Ако приговараш сатиричари ма, ризик ти није велики, ако замераш другима, приговор је наиван: они желе да. све буде духовитије. Боље и смешно него како, понекад, јесте. Шта ти је, дакле, овога пута смешног

— Ава се лидера заваде око тога ко је замутио Саву, па кад се и свет узмути око тога, они смирују — сваки своје.

— Ја верујем да то они нису намерно. Можда људи не знају

да се реке замуте после киша. — Рече ми један чоек, да све то, новине, ова наша штампа...

— Радио-телевизија и остала средства информисања чији је значај у самоуправно организо-

ваном друштву све...

— Полако, Владимире Драгутинов, хоћу да се зна ко шта мисам, а ко шта измишља. Бар у овом интервјуу. Доста је било разних обећања и радовања.

— Нама се двојици лако дого-

· ворити. Пребимо на остваривање

прокламованих начела...

— Боље да наставимо гле стали,

— Добро, дакле, о штампи, Ето, на пример, незапосленост. Тај проблем је, у нашој штампи надуван, доведен до апсурда. Кажу да милион наших ради у иностранству за страна средства плаћања, како се то каже у робним кућама.

— Да, нешто је ту драматично.

— То је мени рекао један пријатељ који је обилазио наше рад нике са колом игара и песама.

— Није то коло. Ради сео приредби „Звуци родне груде". И не спрема се само та приредба. — Наравно не. Ту скоро, на телевизији, и у филмским журнамима су приказали једну кућицу на три спрата са баштом и гаражом. Ту кућицу су нашим раднипима у иностранству спремиле банке, када се ови врате са привременог рада у иностранству.

— Баш је то лепо ако је као што описује. Али, ви сатиричари претерујете, много сте оштри. А имало би шта да се каже и о карактеру и издржљивости наших земљака. Ја сам пре неки дан био у приватној посети у Гроцкој, на пример. Какве сам тамо дворце видео! Зашто не донесу слику једне такве куће него нам потурају под нос ону страЋару коју су порушили комуналци2 бин, Боже, да ли ће се нкад опаметити» смо

ВИБ пријатељ

— Кад смо већ код приватних посета, када си био у посети не ком пријатељу који има мање од 150.000 старих динара месечног Имаш ли ти таквих пријатеља 2

— Осећам куд си кренуо. У реду, немам таквих пријатеља. А, знаш ли зашто их немам2

— Мислим да знам.

— Мислиш да сам се погосподио. — Тако, отприлике, мислим.

— Е. видиш, то није цела истина. Све сам учинио да Одржим лва-три таква пријатељства.

— И, пропаде ствао2

— Неће они, пријатељу. Скупо им дође. Мене не могу позвати (тако они мисле) на чваџке, а месо купују само болеснипима.

ВИ липломат

— Рекла ми је, једног дана Јелена:

„Хајде, тата, да се играмо. Марко и ја ћемо бити твоја деца, а ти ћеш бити наш тата“.

· „јецо, побогу, па ви и јесте моја деца, а ја сам ваш отац".

„Знам, Каже Јелена, али ја мислим да се играмо озбиљно а не као сад: одеш ујутро а нас оставиш да плачемо".

— Владимире, једном давно си покушао са дипломатијом, па су нам укинули Новинарско-дипло-

матску школу. Манимо се ми спољне политике. — И ти си био у: тој школи · |

кад је укинута. Ја говорим о свом Марку. Кад је реч о Марку (Бу- | латовићу, а не Марку Антонију) | о Јелени (Булатовић, а не о Јелени Тројанској), ја имам право да

товорим и о спољној политици, | разумеш! — Добро, ако баш мораш.

Али, гледај да се бар не залећеш. — Ни долар није. данас оно што је некад био, па колико год позајмити, испадне некакав ћЋар. Причај о Француској. Сартр је рекао: „Пакао то су други", Каква је то земља у којој

је могла настати тако паклена мисао2 | — Тамо владају чудни обича- | ји: ако нешто не вађа у просвети, министар просвете не грди учитеље, већ они њега. Ако шта

ВЛАДА БУЛАТОВИЋ-ВИБ

7 не ваља у пољопривреди, не псује министар пољопривреде сељаке већ сељаци њега. Много чудна земља. У уметности се ругају себи, а у животу осталима. у

— Био си недавно у Бугарској. Па како те, збиља, дочекаше»2

— У Бугарску сам путовао преко Македоније. Дакле, зна се како су ме примили, ·

ВИБ самоуправљач

— Рекао сам ти, да нам неће успети са спољном политиком. Вратимо се ми дому своме. Неки дан сам прочитао један позив на семинар за пред седнике радничких савета. Упут за председника радничког савета на тај семинар, треба да потпише директор радне организапије.

— Директор најчешће и бира председника радничког савета, зашто та не би послао и на семинар: А ако му се у међувремену замерио, може послати његова заменика. — Шта кажеш о самоуправљању, иначе2

— Све најбоље. Нисам ја баш најнаивнији Југословен.

— Желиш ли ла напишем баш тако: Југословен" 2

— Свако добро, Југославији!

— Пре неки дан сам био на Аушановцу, тамо где је био дом кад смо студирали. Уместо оних њива с врежама тикава и кукурузовином, тамо у грозној Маринковој бари, сатрадили су велеградско насеље са лепим тртом и робним кућама. Деца скачу по вртићима. Од оне каљугте улице Стевана Првовенчаног начињен је сјајан аутопут. Такве промене виђам свуда куд путујем по земљи, разумеш ли ти тог

— Па, лепо, зашто 'вичеш2 Не пљује по том новом аутопуту онај ко жели да у оне вртиће смести што више (не смем да кажем сву) депе, а у оне куће што више људи. Не смем да кажем све људе, јер ће ми рећи да сам блесав. А опет, неко мора бити п блесав, то је. још увек, боље него да сви поблесавимо.

Владимире,

ВИБ културни радник

— Сада ја тебе нешто да питам. Ускоро ће Конгрес културне акције. Једном раније, причало се да су неки званичници против тог конгреса.

— А показало се тачно, зар не2

— Разуме се. Не само што немају вишта против. већ су све преузели на себе. Све главне ре-

да то није

ферате држаће министри и чланови ЦК.

— Шпа мислиш о слободи · стваралаштва 2

— То зависи од тота какво је стваралаштво, какав је стваралац, затим...

— Колико ја знам, све књиге које си написао су штампане.

— Договорили смо се да раз говарамо као саучесници у свему о чему будемо товорили. О ономе на Аушановцу, у Гроцкој, о Сави, о Морави, о онима у Не мачкој, некад и сад. То значи да говорим и о себи.

Спопала те самокритика, Владимире. Није ли то теби, можда, из скоља2

— Можда " јесте.

— Зар не примећујеш, Владимире, да ми сву дугу ноћ колика је, не поменусмо Савез комуниста. у

— Ко зна зашто је то добро. А можда смо и поменули Савез комуниста а изгледа да нисмо, зато што са те стране стижу гласови само кад заседа Комитет. Или кад остали прихватају њего. ве закључке.

— Па, хајде да завршимо овај

посао. Вечерао је и које овце по. |

губио. Васко Ивановић

ове

ево ово о ово о о о 66996 о +%9%%:%%%0%ФеоФеФеоее о.

кај а

Наставак са 1. стране

а софског фатализма, примитивне мудрости и мирења са животом. Наглашена субјективна компонента „Травничке хронике", која је,

- у поређењу с романом „На Дрини

ћуприја", условила нешто друкчију унутрашњу структуру, а самим тим и друкчује мисаона, стилска и композициона решења, ДИла је томе делу изузетна књижевна својства и једну универзалну, светрајућу хуманистичку поенту о торчини људског живота и човековој злохудној, безнадежној самоћи пред безданим понором неизмерних зала и искушења.

Као што у вишеградској хронипи „На Дрини ћуприја" мост представља противтежу времену, у коме се, као у магли, губеи гасе људске судбине, тако у „Травничкој хрониџи" о конзулским временима надјачава апсурдна али упорна и' светлоносна вера човекова да је његово дело осмишљена узалудност свеопшти мрак историје и бесмисленост живљења. Ту се оба Андрићева романа ДоДИтују. У предсмртном грчу, на крау романа „На Дрини ћуприпа", Алихоџа види оштећен мост. Али он умире с мишљу да ће се ипак на свету увек наћи „великих ни умних а душевних људи који Ће за божју љубав подизати трајне грађевине, да би земља била леп ша и човек на њој живео лакше и боље", јер „кад би њих нестало, то би значило да ће и божја љубав утаснути и нестати са света". У „Травничкој хроници" француски конзул Жан Давил, уморни револупионар и неостварени песник, који је прегорео страсти и почео да схвата живот из јелне не-европске перспективе, меланхолично, али с неуташеном · искром исте вере, узима, на крају, своје хартије и, покоравајући се сили живота, оправдава своје макар и мзалудно постојање: „А тај мехатички посао ттатила је, као нека спорна мелолија, неодређена али стална мисао: ла гпак негде мота ла постоји тај прави" пут који је он пелог живота узалуд тражио; да постоти и ла Ће та чопек КАТ-ТАА паћт отворити за све

дотле"

Тај трачак вере и горког оптимизма изгубљен је и готово сасвим угушен у Андрићевом кратком ро ману „Проклета авлија" (1954), којим се на известан начин довршава и затвара предратни круг приповедака о фра-Џетру. Компонована чврсто и надахнуто, са једноставном и функционалном унутрашњом структуром која делу даје карактер разуђеног новелистичког романа, „Проклета авлија", — и поред неколико главних личности и упоредних радњи, до љивом цариградском – почива на драматичној антитези узвишености и нискости чистоте и мрачнога зла, племенитости и · насиља. Носиоци тих противстављених облика људске егзистенције и сублимираног искуства људског рода јесу млади Бамил из Смирне, контемплативни аскет, сањар, страсник своје вере и свога убеђења, интелектуалан, прозрачан и крхак, као да потичес неког другог света, и Карабоз, управник затвора, сушто. отеловљење паклених и ниских натона што владају светом помоћу силе, претње, страха, ухођења, сумњичења и терора. Карађозова демонска психологија полази од уверења да на свету, који је читав једна велика тамница, нема невиних и да је свако за нешто крив, па макар и за ружну помисао у сну, или за материн грех, док та је она још носила. Сукоб тих животних ставова Андрић приказује у амбијенту с оне стране добра, у пакленој атмосфери општег подозрења, несигурности и страховања, која „Проклету авлију", пио њеном симболичном дејству и философском тумачењу зла као битне претпоставке људског постојања, сврстава у исти духовни ппостор коме припада „Пропес" Франца Кафке.

Своју причу из „Проклете авлије" Андрић прича једноставно и лако, смиреном – приповедачком фразом, пуном живих реалистич-

КВИЖЕВНЕНОВИНЕ

Уредничкв колегијум; Филир Давид, Васко Швановић, Миодраг Шаић, Драгав М. Је ремић (главне в одговорни уредник), Љу. биша Јеремић, Вук Крњевић (заменик славног уредника), Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић, Владимир В. Предић (секретар _ редакције), Владимир –Стој. шив, Бранимир Шћепановић. Техничко уметничка опрема; Драгомир Димитрије вић. Урећивачко одбор: др Димитрије Вученов, Предраг Делибашић, Енвер Вер. ћеку, др Милош Илић, Душан Матић (тредседник), др Војин Матић, Момчило Миланков, др Арашко Ређеп, Јара Рибни. кар, Душав Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал Шафер. Идејно решење графичке опреме: Боглав Кршић. Анст изла. «а сваке друге суботе. Цена 1,50 див. Годишшња претплата 30, полугодишња 15 динара, « за иностранство двоструко, Лист издаје Новинско издавачко предузеће „Књижевне новине", Београд, Француска 7. Директор: Војислав Вујовић, Телефони: 627-286 (редак. заја) и 626-020 (комерцијално одељење 8 администрација). Текући рачун 608-1-208-1. Рукописи се не враћају. Штампа: „Глас“, Београд, Влајковићева 8,

затвору,

ведених у везу у тесном и загуш-

УНИВЕРЗАЛНА ДИМЕНЗИЈА АНДРИЋЕВЕ ПРОЗЕ

ких описа и слика, фразом бременитом дубоким значењем и смислом. Причу, заправо, индиректно приповеда фра-Петар и она се, као сећање које бледи, гаси њего вом смрћу, Слика фра-Петрове свеже хумке, на крају романа, у снежном сивилу мирног и сумрачног манастирског гробља, има натлашен чулни карактер и симбоАично дејство: да је људске несреће и јада било увек и да иза све. га, као једина извесност, остаје смрт, која све изједначује у бес мисленом ништавилу. На крају свега остаје пустош и празнина; нема „ни људских зала, ни нала и отпора који их увек прате. Ничега нема. Само снег и проста чињеница ла се умире и одлази под земљу". Универзалност Андрићевот света добила је тако ,. Проклетом авлијом“ непосреднији израз и трајну вредност. Димензије његове прозе су проширене а етгзистенџијална људска ситуација је освет љена у вишој пројеклији свеопште контемплапије живота.

У роману „Госпођица", објављеном истовремено с романима-хроникама „На Дрини ћуприја“ и „Травничка хроника" (1945), Андрић је применио друкчији посту пак, условљен делимично и друкчијим тематским избором. Као и у бројним приповеткама, нарочито послератним, објављеним у књигама „Нове приповетке" (1948) и „Лица" (1960) Андрић у „ГоспоБипи" напушта историјску платформу и свој роман започиње тамо где се, почетком првог светског рата, прекида вишеградска хроника „На Дрини ћуприја". Тим де лом Андрић улази у комплексну проблематику модернога времена, у коме ма како мајсторски често била остварена, његова проза губи нешто од своје сугестивности и егзотичне дражи древног предања и легенде. Димензија вечности, постигнута у причама из Босне и турскога вакта снажном симбиозом поетског симболизма и философске алегорије, осиромашена је одсуством оне специфичне ароме и патине прошлости и историје која Андрићевом делу обезбеђује непоновљиву лепоту изузетности, Роман личности, с јаким социјалним акцентима и моралистичким импликацијама, „Госпобица" је написана у маниру класичних реали стичких романа. без смелијих и већих узлета стваралачке иматинације, какви се могу наћи у поједи ним Андрићевим _ приповеткама („Јелена, жена које нема“, „Лето вање на југу"). Џентралном лику усамљене лихварке, чији је сав живот био испуњен страшћу за новцем, подређена је читава стилска и мисаона конструкција романа. Она је заснована на хармонији и усклабености основних фактора, психолошког и социјалног, у чијем контрастирању Андрић расветљава морално-психолошке корене једног разорног зла грађанског друштва. Не без квалитета, нарочито у портретисању и психолошком развијању лика главне јунакиње, — која је, као већина Анрићевих личности, притиснута бол ним доживљајем самоће и изолованости ол света „Тоспоћита" је роман без шире унутрашње разтранатости, дат у једној димензији с доста оскудним поетским зрачењем. Мада у већини приповедака мајсторски транспонује и на магистралан начин оживљава све односе и идеје, што их уплиће у своја дела као видове комплексне људске стварности, Андрићу се понекад дешава да, нарочито у посдератним приповеткама, прибегне једноставнијем, упрошћеном поступку. Тај поступак, истина, омо гтућује да се пластично и рељефно поставе и остваре реалистичке сли ке из живота, али писцу не пружа довољно могућности да тим сликама ди унутрашње значење. Неприкладан за специфични Андрићев приповедачки метод, који је његовим најбољим приповеткама дао посебну лепоту дубоког и философски мирног животног искуства, духовну ширису легенде и смисао мита о вечној и неутешној самоћи човековој у страсном, исконском трагању за срећом — тај поступак је местимично осиромашио богатство Андрићевог реализма, чија је врлина не у преношењу и одсликавању, већ у поетској сублимацији и мисаоној транспозицији животних ис тина. „Нове приповетке" а донекле и „Лица", оштећене су уступцима вулгарном реализму, који је појединим приповеткама одузео специфичну тежину, сводећи их каткад и на анегдоту без унутраш ње снаге.

У послератном раздобљу Андрић је објавио и део своје есејистичке прозе, у којој посебно место заузимају „Записи о Гоји" (1961), нарочито „Разговор са Гојом", у коме је писац на посредан начин изаожио нека основна начела своје поетике, Написан још пре рата, у часу преиспитивања властитог уну

Ма

трашњег бића, у једном. од трену. така кад мисао пригуши реч и када уметник почиње да спознаје самог себе, смисао свог деловања и праву природу свог стваралачког настојања, тај есеј је јединствено остварење у српској књижевности. Осећајући да мора саопштити сазнања до којих је дошао трагајући за магичном формулом своје уметности и свеукупног, замр шеног сплета односа између живота и смрти, јаве и сна, стварности и уметности, уметника и његовог дела, Иво Андрић је у „Разговору са Гојом" проговорио на начин како се у нас никада раније није писало ни говорило о естетичким темама. Он је ту формулисао неколико основних начела на којима је саградио своје приповедачко дело ми која су од самог почетка била у средишту његових стваралачких преокупација. Сама околност да му је телан велики уметник, какав је Гоја, послужио жао медијум, омогућила је Авдрићу да свакој мисли. свакој поставпи, да уверљивост и тежину стеченог и у живој ватри стварања провереног искуства.

Познавалац Андрићеве прозе може “ многим тезама, развијеним у „Разговору са Гојом", препоз нати ставове с којима се сусретао у _Андрићевим — делима; само су другде ти ставови УувИјени у фабулу и скривени под

мноштвом привидно недвосмислених симбола иза којих стоји пажљиво разрађен систем идеја, прикладних за различита философска, етичка, естетичка, структурална, историјска или социолошка испитивања. „Разговор са Гојом" је, зато, у извесном смислу приручник за оријентацију у изукрштаними испреплитаним смисловима једне прозе која своје садржине крије дубоко у себи, испод смирене уз држане и отмене спољне једноставности. – Излажући — основне принципе своје поетике, Андрић је применио један специфичан креативни есејистичко-приповедачки поступак, дајући му облик шкрто и ненаметљиво развијене приче. Писан разговетном, гипком, избрушеном и једноставном андрићевском фразом, „Разговор са Гојом" се местимично приближава стилској беспрекорности којом су написана Андрићева најпоетичнија, рана дела „Ех Ропто“ и „Немири". Саопштавајући начела своје уметности Андрић упућује на то да је у самом његсвом делу Одговор на свако питање што га оно поставља и да је то дело, само по себи, као једна целовита стварност која живи сопственим животом, одтонетка за све што се у њему скрива: „Све наше идеје носе чудан и трагичан карактер пред. мета који су спасени из бродолома. Оне носе на себи и знаке за. борављенот друтог света из кота смо некад кренули, _ катастрофе која нас 1е овде довела и сталне. узалудне тежње да се новом све. ту прилагтоле. Јер, оне с“ у непре. станој борби са тим новим, њима у суштини поотивним светом "у ком су се обреле. иу исто зпеме у сталном пђеобоажплвању ми при латођавању томе свету. Отил је свака велика и племенита мисло странап и патник"..

Та висока интелектуална спозна ја стваралачког м људског искус. тва утврдила је и мисаони пиво послератне српске прозе која се у свом развитку све више приближава универзалном духу и светрајућој човечанској истини Андри: ћевот дела.

Предраг Палавестра

| | | | | |

ен