Književne novine

ВРХУНСКА КУЛТУРА —'

ПОГРЕШАН ТЕРМИН

Маставак са 1, стране

ма, јахању, рефлексу у ударцу, акрету, потезу. А према томе им је све више и више повећана апанажа тако да сув спортисти уједно и ситуирани грађани. Они одавно воде акцију да се њихова материјална права изједначе са материјалним правима певача народне и забавне музике, а овп сстрадни грађани јуришају на морална, па дакле и друштвена, односно материјална права материјално бедних певача озбиљне музике, односно, читава та заврзлама нас доводи до тога да се новац који је свуда показао своје зубе, искезио у спорту, да би, затим, загризао у забавну музику, а да би ова загризла музи.. ку у целини и да би се, тако, ланчано све то проширило на целу културу. Спорт, који већ има јасно изграђену терминологију У оквиру суперпрофита, баца сенку на културу која нема, нити је икада имала, јасно изграђену слику у погледу утврђивања еквивалента рада појединих стваралаца, Оно што је било јасно у једној области друштвеног занимања видимо да није јасно у другој. Но, администрација у култури, у својој пракси, спремна је да афирмише оно што је нејасно да би њена делатност била „оперативно јасна“.

Шта значи ова административна подела културе на врхунску и масовну ако не готово решено питање _ утврђивања _ еквивалента

· стваралачког рада и висине дава-

ња средстава појединим културним институцијама2 Дотирање средстава зависиће од тога коико их дотична институција, према оцени бирократије, може реалмизовати, Сва та работа одражава се на појединог ствараоца као и на појединог спортисту: он ће бити награђен према броју постигнутих голова. Пошто у стваралаштву ипак није реч о головима, нађене су неке нијансе, али оне ипак много не одступају Од система бодовања и регулисању ОАноса на том нивоу,

Ово није никакво карикирање, јер термин „врхунска култура“ стварно повлачи за собом драстичнија решења. Он чини да се у стваралаштву пре свега .деаује преко аката и финансијске моћи и укључује могућност избетавања мли игнорисања стварахаштва као – општедруштвеног фажта. Стваралачко биће се идентификује с небићем које постаје на свој начин агресивно у односу на стваралаштво. Оно „из света изузима индивидуалност или је поистовећује са ботом, па је на тај начин изузима и у тој изузетости „врхунски“ уметник пребива као бог који нема овоземаљских брига. 6

У овој недијалектичкој ситуацији такозвани врхунски стваралац постаће истовремено и АРржавни стваралац, а брита за њега ће прећи на државу, односно на одређену државотворност, најпре потврђујући његово отуђење, да би, са нестанком одређене државотворности, постао потпуно анониман, Џиљ скупова о култури не би требало да буде утврђивање лествица стваралачких могућности, да би се, према тој потпуно апстрактној творевини, одређивала средства за стваралачки рад. Отвореност стваралаштва _ према будућности _ мора — истовремено значити и отвореност народа да. прихвати своје стваралачке творевине без икаквих прописиваних ми прописаних отрада. То би мо-

У ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ: СТЕВАНА НАУМОВИВА

рао да'буде императив Конгреса културне. акције, а подела стваралаштва на врхунско и масовно је погрешна и требало би је превазићи. Треба такође да се сетимо следећих речи Марка Ристића које је он изговорио у оквиру анкете у „Борби“ једне 1962. године, а чија је актуелност евидентна: „У данашњим условима развоја светске културе, и у перспективи неоспорне универзалинзације културе, а посебно уметности и науке, с једне стране а у специфичној перспективи наше (хоћу да кажем југословенске) културне оријентације (и дезоријентације) с друге стране, требало би приступити једној подробној, културно-историјској, оопиолошкој,' филозофској и семантичној анализи многобројних дата светског и нашег културно-уметничког живота. Проучавање наше, југословенске духовно-стваралачке проблематике, богате, врло покретне, у многоме још

личне, било би, мислим, изванредно поучно, Узимање у 06зир, на. један стрпљив и нестрпмив начин, историјских детерминаната нашег културно-уметничког живота, његових различитих (и мање више) националних аспеката (чију специфичност, ни њен од аучујући значај, не треба преувеличавати) његових постигнућа и његових промашаја, његових ја и његових противречности, — између „аристократизма“ оних, широкој публици можда неизбежно неприступачних савремених творевина и неизбежно баналне природе и ниске разине оних „забавних“, „доступних што широј публаици“, то јест приступачних по сваку — цену, дакле популарних творевина, — то узимање у обзир стварног стања ствари у „неспоразумима између уметника пи публике“ омогућило би да се кроз такву анализу, али тек кроз њу, дође до неког иоле вреднијег и конкретнијег, што значи дијалектичког поимања односа, како уметника-и' публике, тако и „наше“ и „туђе“ културе. Мислим да би поука такве једне анализе војевала у корист начела интеграције/“ Развој наше културе не треба, дакле, одвајати од развоја светске културе, предвиђајући, наравно, и извесне неспоразуме у датим срединама п у специфичним околностима, Ти неспоразуми били би, међутим, и већи ако би друштвена начела водила ка дезинтеграцији . културе. Она се не може интегрисати ако су неки њени појмови нејасни и погрешни. А једна од главних препрека културне интеграције јесте неравноправно _ третирање _ уметника, чак њихово морално и материјално понижење у стриктној подели културе на њен врхунски и масовни део.

Остоја Кисић

земне пољаји радија ва ква ==

ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИ

еми „Октобарски сусрет писаца“

Овогодишњи, осми међународни „Октобарски сусрет писаца“, који организују Удружење књижевни“ ка Србије и Српски ПЕН-клуб,

удржаће се од 17. до 22. октобра, .

Разговори, који ће се водити 18. и (9, октобра биће посвећени теми „Дух стварања — дух супротстав-

ања“. Првог дана у малој сали

Хома синдиката разговори ће се

водити уз симултано превођење.

излагања, а другога дана писци ће разговарати за четири округла жола у просторијама Удружења хњижевника Србије. Подтеме за

· хоје ће се другога дана учесници

разговора слободно опредељивати гласе: 1. Митологија стварања и митологија разарања у књижевно сти ХХ века; 2. Стваралаштво и језик; 3. Писање — чин наде, отпора и стварања; 4. Авангарда лепрекидна свежина света.

Од страних писаца, између ос галих, долазак су најавили: Стивн Спендер, Макс Фриш, Ив Танлон, Пјер Абрахам, Леон Робен, Алба де Чеспедес, Паул Винс, Елизавета Багрјана, Блага Димитрова, Никита Станеску, Миклош Алмаши, Костос Асимокопулос НТА. Исто тако, сусрету ће присуствовати и делегација низа источноевропских земаља, као и много југословенских писаца из свих република.

Сарајевеки

„Октобарски

дани куктуре“

У току три октобарске седмице у главном босанско-херцеговачком граду смењиваће се позоришне и филмске представе, књижевне вечери, концерти озбиљне музике, семинари и сл. Можда као ниједан други републички центар, град на Миљашки напросто живи за тај октобар, јер обично оскудева у репрезентативним културним приредбама п сличним манифестацијама.

У оквиру „Октобарских дана културе“ отворен је, у присуству бројних званица и поклоника ликовне уметности, Четврти сарајевски салон, који је и надаље остао највреднији“ културни · догабај „Октобарских дана“. На овогодишњем Салону појављује се преко тридесет већ афирмисаних босанско-херцеговачких ликовних умет ника, који су представљени са 69 експоната: _ слика, графика ин скулптура.

Четврти салон је отворио академски сликар Афан Рамић, новоизабрани председник Савеза ликовних _ уметника _ Југославије, Знатно раније заседао је стручни жири састављен од еминентних историчара уметности, АПКОВНИХ. критичара п уметника, који је одаучио да се награде Четвртог сарајевског салона доделе Мехмеду Заимовићу; 'Бекиру · Мисирлићу, Алији Кучукалићу, Есаду Муфтићу, Бошку Кућанском, Фрањи Лижару и Хуску Балићу. Жири је такође одлучио да се додели и неколико откупних награда.

Б.)

У АЛЕЈИ ВЕЛИКАНА

им

БОРБОС СЕФЕРИС

Ћорђос Сеферис

У својој седамдесет првој години ро је највећи грчки песник бос Сеферис. Рођен у Омирни

|, | | | | | | |

(1901) као син универзитетског |

професора међународног права им академика либералних погледа, студирао је право у Па , тле је почео и да се интересује за књижевност (особито су га привлачили Маларме и Валери). Са 26 година ушао је у дипломатску службу им текући дипломатску каријеру објавио је низ збирки песама, од којих је већ прва „Врт„от“ скренула пажњу тадашњег доајена грчке књижевности Костиса Паламаса, затим „Кладенац", па „Митологију“, као н низ есеја и превода (посебно Т. С. Елиота). Године 1941, напушта Грчку испред окупатора и са владом најпре одлази на Крит, а потом у Каиро, да би 1945. године постао шеф каби. нета архиепископа-ретента Дамаскиноса. "Објавивши другу п трећу књигу свог дневника и збирку песама „Арозд“, Сеферис

постаје амбасадор у Лондону (1957—1962), бива проглашен за

почасног доктора универзитета у

' Кембриџу (1960) и добија Нобе-

лову награду (1963), У говору Одржаном у Стокхолму приликом примања Нобелове награде рекао је: „Кад је на путу за Тебу Едип срео Сфингу, која му је поставила загонетку, његов одтовор је био „човек“. Ова једноставна реч унтштила је чудовиште. Имамо још много чудовишта да уништимо им зато мислимо на Едипов одговор“. Након пуковничког пуча у Грчкој, Сеферис се повукао у унутрашњу емиграцију, а две године касније (1969) и јавно је обзнанио свој опозипиони став према режиму. Од тада до смрти он ће објавити само једну једину песму — „Мачке светог Николе“ — у колективној протестној збир= пи песама 18-орнце песника. Реч је о мачкама које су се у средњем веку бориле против инвазије отровних змија на Кипру и није тешко открити савремену симболику песме. Садашњи режим је ипак понудио државну сахрану великог песника, али је његова породица ту понуду одбила. Претпоставља се да је Сеферис иза себе оставио многа необјављена дела, међу којима се налази и један роман, написан тридесетих тодина, Библнотекаретво на | прекретници

У Београду је 6. октобра одржан при Сабор библиотекара СР Срије, значајан не само као припрема за предстојећи _ Конгрес културне акције већ и као напор да ова делатност од изузетне важности у превазилажењу неписмености и заосталости му уздизању општег нивоа културе, изађе из кризе. :

Скуп од неколико стотина бибамотекара, културних и јавних радника поздравили су Драгутин Тешић, _ председник П

росветножултурног већа Скупштине Срби.

је и Велибор Глигорић председник Српске академије наука и уметности, који је истакао да су проблеми библиотекарства проблеми целог друштва и његовог укупног развоја,

Жижа радног дела Сабора била су два документа: Пројекција развоја библиотекарства у СР Србији од 1971, до 1980. тодине и

| | | | | | | | | | |

правног члана,"

С ЛЕТОПИС ЛЕТО

Програм развоја. библиотекарства од 1971. до 1975. године.

Светислав __Бурић, председник Заједнице матичних библиотека СР Србије и авник Народне библиотеке у Пеогреду; је рекао да су они плод двогодишњег рада не само библиотечких стручљака већ и најшире — јавности Републике.

„На овај начин — истакао је Бурић — читава акција у изради Докумената. о развоју библиотечке делатности имала је карактер консултовања најшире јавности, и када је реч о главним правиима, прихваћена је од свих фактора и на свим нивоима . 7 •

„Разуме се да предлатани ове Пројекције не гаје илузије да. су и сва конкретна решења најбоља, и једино могућа. Напротив, паше су можда и веће него што је исказано у пројекцији десетогодишњет развоја, али ако се оствари и ово што се прелмлаже то ће, уверени _ смо, радикално променити положај књите у библиотекарству Србије и практично нас увести у велику породи-

европске културе као равноДесетогодишња пројекција развоја амбициозно је загризла У сва трула места која су библиотечку делатност довела „до ситуације кризе, ситуације врло спорог напредовања а честом врло озбиљног _ стагнирања". Проблеми књижевних фондова, ортанизације библиотечке _ делатности, сметње у стварању интеграционот система, цена библиотечког рада ~ па све до „техничких“ ствари, на који начин све ове мере и закључке доносити, и што је још важније, како их спроводити. · ХМ ове „техничке“ мере у најм смислу спада и Програм библиотекарства у следећих пет година, који је заједно са Тројекцијом усвојен на Сабору.

Врло конкретно, Програм тра. жи: већи број пројеката за изградњу библиотечких зграда, пораст библнотечког простора (јер шта рећи на чињеницу која се на Сабору често чула: 18 општина у Србији нема библиотеке, а исто тако ни 80 одсто насеља), модерније образовање _ библиотечких радника и снгурна средства.

Као неопходни услови да се ова два корака, дуга пет и десет година, остваре су да се до 1973, заврши зграда Народне биолиотеке у Београду, неке библиотечке али им документационе ин ннформативне службе Републике, а да после тога средства улагана У њу не „пресуше“ већ да се користе за модернизацију библивтекарства. Иначе, ако. би темпо пораста фонда књига остао као у 1970, години, библиотекарство не би баш много узнапредовало. Тек за шест година би сваки становник Србије имао једну „своју" књигу у библиотеци, односно, тек за 27 година би се однос књига „становник успоставно у размерп два према један, што је УНЕСКО-в стандард за европске земље, Да сви ови захтеви нису „меховски" ни хировити, а ми „нисмо Аруштво преобиља ла бнесмо у том случају могли да их нспуњавамо" — истако је управник Народне библиотеке. Светислав Бураћ; „И код политичких фактора и у широј јавности преовладало је схватање да је знање ОАЛУЧУјући фактор у развоју пропзводвих снага. Ако је то тако, а тако је, ни ако је писана реч незаменљив извор информисања, а она то јесте, онда је и друштвена вредност књиге утврђена, Пројекат о библиотекарству је базиран · на овом схватању јер је очигледно да су перманентно образовање н наука, којих нема без институпија о којима је реч, неопходан фактар за убрзанији привредни развој Србије." г

Врло често се на овом скупу, одржаном у великој сали Коларчевот народног универзитета, чуло да је Сабор пао у прави час.

„У овом налету осредњости и кича који се окомио на истинске вредности културе — прецизно је објаснио академик Глигорић књиге и инструменти који јој сауже су зид који том налету може одолети, Зато Сабор бибАмотекара долази у прави

Сабор је закључио рад одау-

кама да се Пројекат и Програм,

усвоје н упуте Конгресу културне акције као став библиотечких радника СР Србије. Тиме ће биолиотекарство бити врло присутно и врло спремно када сеу Крагујевцу буде говорило о значају ове делатности у укупном развоју Републике. Иако документи никад нису били решења изгледа даће овој делатности њихово оства рење омогућити да изађе из зачаранот круга, Али неће — не можемо а да не приметимо — ако буду спровођени као сам Сабор јер до његовог краја у сали није остала ни једна трећина делегата а радно председништво је у. јеАном моменту | имало само пет чланова, од 13, колико је на посу рада. скупа било изабрано,

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 2

час."

| |