Književne novine
ПРОБЛЕМИ
КУЛТУРА, ПОЛИТИКА _ НЕ ПРИВРЕДА
Наставак са 1. стране
ни логички оправдано. О њој тако могу да говоре само они који културу настоје да потчине одрећеном друштвено-политичком концепту и учине је средством једнот друштвеног система. Такав концепт културе одговара адиминистративном, етатистичком, несамоуправном социјализму, у коме се мисли да' се све може планирати и предвидети, па чак п стваралаштво. Али пошто се никада не може укалкулисати им улога талента, од кога првенствено зависи културно _ стваралаштво, оно се и не може поуздано предвиђати.
Могу се предвићђати само по слови и задаци око културе, али не и у култури, односно послови м задаци чијим ће испуњењем бити створене повољне околно сти за културно стваралаштво, а не само стваралаштво. Може се предвиђати увећање писмености, побољшање система образовања, јачање библиотечке мреже, снажење издавачке делатности иТА,, али се не може постављати као задатак стварање значајних ро мана, симфонија, филмова ита, већ се само могу остварити повољне околности за њихово ства-
е. Те околности су, у основи, материјалне природе, а баш ту ни почињу тешкоће око разговора о кудтури, јер наша економска „ситуација је таква ода нам, на жалост, не може обезбедити чак ни неопходна материјална сред; ства за културно стваралаштво.
Извесне тешкоће у вези са културним стваралаштвом, међу тим, произлазе већ и из одсуства самог концепта културе. Недостаје нам теорија (социјалистичке) културе. За коју културу се залажемо2 Има више типова културе који се данас у свету остварују, чак и у социјалистичком „свету". Мостоји, на пример, источнотеврадски тип сопијалистичке КУ“ туре, а постоји им кинески тип културе. Ако _ водимо _ рачуна о специфичностима самоуправнот друштва, морамо затоварати и остваривати трећи тип културе. Али п то усвајање никако не сме да значи одсуство културних концепција, којих има и у капиталистичком „свету“. Сетимо се само Малрог и њетових културних акција. Али док је Малро У сједињавао културног ствараоца и политичара у лику једног, често и нападаног „диктатора“ културе, у самоуправном друштву се све мора заснивати на договору културних стваралаца и политичара, а не на њиховом идентитету. У било чијој личности.
„Политичари, који су изградили концепт самоуправног друштва, нису успели да овај концепт при“ мене са истим успехом у области културе као у области друштвено“ економске организације. Самоуправљање у култури је — по от уетем мишљењу — на врло ни ском — ступњу. Културом не управљају културни _ ствараоци нето раднинви и службеници који се баве културном проблематиком, они који учествују у њеном паанирању или њеном финалном произвођењу а не они који је стварају нлм јој ударају темеље. Издавачким кућама, на пример, управљају они који су У њима запослени, а не писци. Ту ситуацију нужно је морао да „одрази и Конгрес културне акпије: он је, како се већ сада види, више конгрес ових који УпР ан културним _ институцијама , не они који културу А И Ра
У таквој ситуацији знатно ом помогао стални, искрени дијалог културних стваралаца и По а чара. Али, на жалост, до то; ДИ] лота ретко долази и јавна је о да је између великог броја У турних стваралаца и полити пао створен јаз који је тешко пр 5 стити. Културни ствараоци “ незадовољни културном ситува јом, а политичари, исувише им зети политичким И економским проблемима, не стижу да Про боља решења за. постојеће теш Ку ће у култури. У овом НЕ ла тај дијалог, можала, кјАнтрНи ствараоци. неко, Ма политичари, захтева, 550 лов за Нева извесне по уступке култури. затворена а
„нституције, об својим малим,
извесне културне Ј "задовољавају
се
у потреб
ограниченим акцијама, уверени Да. је то највише што се у овом часу пак учинити и задовољни да роу тим својим „резерва: тима" моћни и независни. А због непостојања дијалота између кул“ турних стваралаца и политичара Долази до поларизације која веома штети и култури и политици: антагонизми се | ју и по линији отпора аругој страни им, МмОжЖАВ, чак ината.
Тешкоће које се данас јављају код нас на пољу културе последица су и дискрепанције између напионалне кул и културе у оквиру убличких _ граница. Култура се природно развија у оквиру једног народа, а не у ок: виру једне р лаике. — Нема културе СР Србије него српске културе, као и културе других на рода и народности који живе у границама ове републике а чине јединство с друтим националним културама. Српски народ је, пак, раздвојен и живи у више република · и стога се о српској култуРри не може говорити у појмовима којп чине њене – природне оквире, већ у појмовима којима се означавају њени државнотравни, вештачки оквири, који раз двајају оно што је исто или слично а спајају оно што је различито. Нема сумње да би идентификација националности и културних оквира мноте задатке културнот стваралаштва учинила лакшим нето у постојећој ситуа: цији, али живимо у околностима. које то онемогућују. У њима се интегришу културе разних нација (Босна и Херцеговина, Војводи-
· на), а дезинтетрише култура ис
тог народа. |
Често се, штавише, сваки поку тпај за националном ХУлТУрном интеграпијом сматра напионализмом, · истраживање _ традиције традишионализмом, а историјска мспитивања историшизмом, То је, пак, свакако став који смета
успештим културним напорима,
да се савремено културно стваралаштво историјски фундира. Не може се рећи да у овим напори ма нема ни трунке традиционализма, историцизма и напионализ ма, али то су дечје болести почетних истраживања. које ће се сигурно „преболети“ чим се схвати да традиција и историја представљају основу за будућност, а национална култура за универзалну културу. .
У дезинтеграционе снаге свакако спада и наша већ традиционална подвојеност у кланове и групе и неспособност да се уједи нимо кад је реч о стварно значајним _ националним – задацима. Сви или готово сви мисле да са малим бројем истомишљеника. могу да реше све културне проблеме. Више толеранције, праве свести о својим релативно малим снагама и. огромним културним. пословима и истинске сарадње не би нам било наодмет ни сигурно би нам помогло да убудуће остваримо мното веће културне подвиге него досад. .
Одувек су велики број култур" них послова обављали појединци, па културна акпија и у социјализ му, у основи, мора да буде плод појединих, изузетно даровитих и изузетно радиних стваралаца. Али у њему друштво треба да обезбеди друштвена средства да би рад појединца био што ефикаснији. Док су у капитализму (у начелу) творци културе појединци уз потпуно лични улог и ризик, ау етатистичком социјализму култу. ра добија знатна средства на располагање уз сталну идеолошку контролу, у самоуправном _АРУ штву друштвена улагања треба. да остану а идеолошка контрола да изостане.
Наша иситњена привреда, ме Бутим, чак и кад је спремна да помогне културне акције, ставља културне ствараоце пред „врло велике тешкоће, нарочито кад је
о замашнијим 1 _скупљим културним потхватима. Републичка заједница културе, која са успехом финансира најзначајније културне акције, не може, међутим, да испуни све културне потребе и задовољи све стваралачке тежње. А ако се све више будемо
ослобађали политичког дељења средстава добијених Од аи
рада за културне делатности
што се обећава), неће ли предност
'имати уметници који ће,
ра на величину СВОТ стваралачког потенцијала, бити кадри да у но вим условима скупе средства по требна за. остварење својих
нова Будући, пак, ла он ти, по пра , бизнисмеви, Му с
талентовани уметници то), не указује ли се опасност
од тога да ће убудуће највише
ти менаџестимулисани бити веш ри, способни да убеде РУЕраО Не це појединих комуна и предузећа у“ да уложе среде за у ; Ћ остварење њихових пројеката: Економске тешкоће довеле: су кол Нас, исто тако, до лабилних
и неситурних критеријума за оцењивање
културе на рачун кича, шунда и квази-кул . Посебна тешкоћа у борби за праву културу лежи у чињеници да је најјачи извор мгунда у средствима масовне комуникације: у штампи, на телевизији и радију. Афирмација лажних вредности, жртвовање праве културе забавној „култури“, стварање идола међу онима који представљају идеал малограђанског ни чак примитивног укуса итд. свакодневна је појава на телевизији, у великом делу штампе и на радију, а против ње се тотово нико не бори и, можда, не сме да бори, с обзиром да се напад на шунд који се овим путем проповеда може сматрати нападом на ауторитете који стоје иза масовне комуникације. Мосталом, много је лакше се против „чистог штунда него ; овот замаскираног, који се даје између танких „обланди" истинских културних вредности. Један од најважнијих култур-
'них задатака свакако је стварање
истинских културних а, а те потребе, на жалост, не стварају баш они који путем масовних комуникација то могу и треба да чине са највише успеха. Они, напротив, исувише утађају лошем и примитивном укусу, који читаво друштво вуче уназад, у најгору традицију, у мисаоне, идеолошке п друштвене рецидиве, који се морају уништити ако стварно желимо да створимо истински хумано и културно друштво. У томе лежи највећа
ост (у крајњој инстанцији чак и политичка) на коју треба указивати, али то указивање, углавном, изостаје, а опасност се жири не наилазећи на адекватну критику.
Настојање да се појмом „ма совне културе“ оправдају појаве жича, шунда ин квазикултуре исувише је провидно и неоправдано да би се могло озбиљно тре тирати у разматрањима о култу. ри, али се оно ипак упорно одржава. Масовна култура никако не може бити „култура“ коју намеће некултурна или недовол» но културна маса, већ (права) култура која се може масовно презентирати, односно захваљујући природи својих – медијума може масовно пружати и усвајати. У суштини, нема никакве разлике између културе за елиту и културе за масе: и једнум другу стварају само „изабрани“, али п једна и друга се ствара за све људе који стварно теже култури. Мтабање примитивном укусу се често и отворено оправдава економским разлозима: оправдано је све што се исплати и доноси про фит. А док год наша привреда не буде тако снажна да даје за кул туру онолико колико је потребно, читав наш друштвени систем ће умногоме заостајати за нашим тежњама п потребама, док Ће, с друге стране, привреда заостајати због ниског културног | стутња наших произвођача. То је, на жалост, _ сттешјц5 _ УО5И5 из кога се не може изићи друкчије него помоћу много већих материјалних жртава за културу од оних које су до сада чињене. Ако су наша издавачка и филмска предузећа нерентабилна, она се морају материјално стимулисати све док не постану рентабилна, 902носно док једнота дана не буде толико купаца књига и толико гледалаца наших филмова да њихови произвођачи могу чак м зарађивати. Материјална улагања, наравно, увек прелстављају известан ризик, али (без тог ризика немогуће је рачунати на било какав успех у култури. Треба, дакле, да жртвујемо. знатна мате-
· ријална средства, ла верујемо 7
стваралачке и радне потенцијале наших културних стваралаца тм да чекамо резултате.
С тим у вези поставља се питање: кога ће Контрес обавезивати на акцију и у. којој мери, поготову ако за остварење планова, као и досад, не буде довољно средстава2 И какве санкције ће, евентуално, погодити оне који убу дуће не буду радили по интенција ма Конгреса У самоуправном друштву без договора нема ни обавеза, а — како се чини — до товора између разних културних радника и између њих и политичара на Контресу. отлавном, међе бити.
Најзад, шта се може учинити да се увећа етички момент у на шој култури, који је неопходан да би се, што је могуће више, умањило корозивно дејство по стојећих монопола и кланова Како приволети људе на истински заједнички рад на најважнијим културним пословима и културном уздизању _ народа До етичкот преображаја обично долази У преломним моментима историје, а сада. смо управо у мирном току стицања индивидуалних материјалних добара, који баш подстиче зачауривање у мале групе, способне да себи створе изузетно потодне околности за културни Рад, а истовремено врло непогодне за оне који су остали изван њих.
Налазимо се, дакле, у времену
) тешком за кудтуру и стога није лако поверовати да та један Конгрес може битно изме
· нити. Благо онима који у то могу
да поверују. Волели бисмо кад бисмо и ми били међу њима.
_ Драган М. Јеремић
културног стварала. шштва и до фронталног слабљења. ·
99.099... Фоо Фе ово Фоо Фоо оф оф о о
ПАЂАО ПИКАСО
Ликасова изложба у Лувру даа 25. октобра ове године
министар за КУЛТУРУ Марсел Дијамел изјавио је да овом саикаРу, једном од највећих у наше доба, француска влада припрема почаст какву досад ниједан сликар није добио за живота. Многе слике које припадају државним музејима биће заједно изложене у Лувру, у оном делу које се зове „Трибина“ и у којем су досад излагана само најзначајнија дела француске ликовне | уметности. Изложбу, која ће трајати недељу дана, отвориће лично председник републике Жорж Помпиду 21. октобра. У току те недеље у свим музејима у којима су изложена Пикасова дела улаз ће бити бесплатан, како би што више људи лично увеличало ову официјелну почаст и претворило је у општенародну. Књиге Десанке Макенмовић на руском
и француском
Стваралаштво наше _ популарне песникиње Десанке Максимовић сваким даном добија нова приз "нања и нове потврде. Пошто је на нашем језичком подручју одав но призната и прихваћена, њена поезија стиче нове поклонике и поштоваоце и у другим средина ма, са друкчијим естетичким критеријумима и књижевним ставозима. Ту чињеницу, између осталога, потврђују п две књиге превода њене поезије, које су се недавно појавиле: једну од њих, под јел ноставним насловом „Песме“, у редакцији О. Кутасова, издао је московски издавач „Художественаја литература“, а аругу, „Изабране песме“, париски издавач Жан Грасен. Свако од ових издања има, разуме се, своје врлине и своје мане, о чему ће изучаваоци дела Десанке Максимовић, кад за то дође време, рећи своју реч. Али се одмах може рећи да су ова два издања, у одређеном смислу, комплементарна, да се међусобно допуњују. _ Совјетско издање представља, углавном, пре сек кроз идејну страну ствара. лаштва наше песникиње, пресек на коме се изузетно јасно опртавају патриотске и социјалне ноте њене поезије из периода између два рата, другог светског рата и периода после збирке „Заробљеник снова“. „Период између два рата учинио је Десанку Максимовић, каже писац прелговора В. Аг њов, песником грађанином, рат против фашизма подигао је њену поезију на ниво философске по гзије... Почев ол збирке „Заробљеник снова“, не губећи свој дубоки лиризам, поезија Десанке Максимовић добија зрелу уопште ност мисли, која долази до свог врхунца у књизи „Тражим помиховање“. | Грасеново _ издање _ упоредних превода, међутим, већ самом сво. јом природом и наменом, показује намеру издавача да истакне чисто поетске и језичке _ квалитете "штива о којем је реч. Тако је на лаве стране света истовремено на: шта песникиња ложивела два раз лтанта признања која. зајелна узета трелетављају прилично ком плетну слику њене изузетне ства“ ралачке личности, С. Б.
и: | | |
|
|
" његоа
Требињеке вечери поезије
ОВОГОДИШЊЕ и већ традиционалне „Требињске вечери поезије“, које поред сарајевских Дана поезије и мостарских
вих вечери спадају у најзначајније поетске манифестације у
сни и Херцеговини, одржаће се 23, 24 и 25. октобра.
Према програму који је Одбор за организацију „Вечери“ усвојио на последњој својој седници, прве вечери о љубавној поезији гово риће проф. др Мидхат Бегић, а затим ће глумци Зоран Ристановић, Етела Пардо, Суада Капић ин Светлана Кнежевић говорити љубавне стихове херцеговачких пе сника Јована Дучића, Хамзе Хума, Алексе Шантића, А. Б. Шимића и недавно преминулог песника Мака Диздара. Избор љубавне поезије ових песника извршиће књижевници Чедо Кисић и Ањ Белко Вулетић.
Друге вечери говориће своје стихове познати песници из свих крајева наше земље, а треће вече је резервисано за наступ поета најмлађе генерације. И ове, као и прошле године биће додељена награда „Требињских вечери поезије“ за најбољу прву стихова штампану између ове две манифестације. Додајмо на крају, ову вредну награду прошле године добио је сарајевски песник и критичар Марко Вешовић за књигу песама „Недеља".
Требиње, Дучићев родни трва већ сада живи у знаку поезије,
Мехо Бараковић
Драма о Зринском
и Франкопзпу
Од драмских представа које су даване у оквиру ХУП Спаитског љета (15. УГ — 15. ТХ) посебну пажњу заслужује изведба драме сувременог хрватског књижевника Ивана Раоса „Навик он живи ки згине поштено". Комад је написан пригодом обљетнице погибљи Петра Зринског и Франа Крсте Франкопана. Премијеру је драма имала недавно у Озљу, старом зринском граду, а још није изведена у Загребу. Тако су Сплићани међу првима имали прилике видјети пзведбу једне солидне драме у изврсној изведби загребачког Хрватског народног казалишта. Текст дјела објелодањен је “у броју 4 загребачког часописа „Коло“.
Иван је Раос у свом „љетопису тјескобе у пет слика" приказао крај живота трагичних личности хрватске повјести: кнеза и бана Петра Зринског и кнеза и пјесни ка Ф. К. Франкопана. Они који
желе свако лјело пошто-пото сврстати у неку групу, врсту или сл. наћи ће “ Раосовој задњој
драми највише елемената повијесне драме. Па ипак то није повијесна драма набита фактима, ли цима, кронологијом и сл. у што се неријетко изроде дјела те вр сте. Раос је олабрао неке кључне моменте из живота хрватских велпкана, хтијући' у трагедији Петра Зринског и Ф. К. Франкопана нагласити опо што је карактеристично за повијест, тешку повијест, једног малог народа. Клонећи се великих и празних ријечи, Раос је тражио ситуације које су обојене лапетошћу, али је и ту знао наћи мјеру. Тако је приказао само један дио суђења, суд ске лакрдије, Зринском п Франкопану. И с осјећајем за мјеру и стварност израђена је четврта слика: визија у тамници, У“ којој Зрински и др. суде пепријатељима и душманима свог народа.
„Редатељ Петар Шарчевић с поштовањем пи разумјевањем приступио је Раосову тексту, који је захвалан материјал за релатеља и глумце. У амбијенту сплитског Каштелета (у којему је трајао своје дане пјесник п родољуб Ј. Кавањин, обучен у народно. се. љачко рухо. разочаран у љубави,
људима. у свијету) релитељева мизанспена дјеловала је уравнотежено, лишена п призвука спек-
такла по спектакуларности.
Међу глумцима за неколико ко паља били су бољи од осталих Златко Шрнковић и Вања Драх. Хохера је Црнковић приказао као човјека без савјести који слуша и извршава нарећења точношћу механизма. Сцена суђења (Ш и ТУ слика) дала је неслућене мо гућности и Цонковићу п Драху ла искажу своје глумачке способности, свеју савршеност у прес бразби, “ умјетничкој трансфор“ мапији) Драх је и гласом и кретњама олавао лицемјера који живи ол неискрености по лукавиттине, а мо Ол понизности кал је у питању кожа (обрана у“ ТУ сли ци). Остале су улоге тумачили: Т. Лонза. Н. Ротић и др, Спепограф је био А. Аџтустинчић,
Шимун Јуриитић
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ. «1
пр апатита реци ла рвавауаеуистњи циља ирелевантан ецитетстапатциоавитасна дадиља кади подаре пирата раним иња ината романи ери мада опата