Književne novine

ЛЕТОПИС

Михана Иљич Ром

Совјетски филм је изгубио једног од својих најзначајнијих стваралаца — режисера Михаила Иљича Рома. Робен 1901. године у Иркутску, Ром је, по демобилизацији „из Црвене армије, студирао скулитуру, а на филму је почео да ради као спенограф и тек је 1933. тодине постао режисер. Први успех постигао је филмом „Аунда" : (1934), а три године касније још | више се истиче филмом „Тринаес.| торица", у којем је приказао подвиге совјетских граничара у бор| би са одметницима, Свој особени | стил Ром је, међутим, највише показао у Филмовима о Лењину; „Лењин у Октобру" (1937) и „лЛењин 1918. године" (1939), у којима. | је са успехом дочарао лик вели. ког револуционара (кога је играо '

гтаумац Шчукин) и повезао аутентичну документарност са истинском драматичношћу. У доба одлучне борбе против фашизма и хАВАНОГ рата са водећим капитаАнстичким земљама и њиховом идеологијом, Ром је створио низ филмова на линији талашње званичне совлетске политике и идеолотије: „Привиђење", „Човек бр. 217", „Тајна мисија", „Руско питање“ и „Обични фашизам". А у његове | најзначајније _ филмове свакако спада и филм „Девет дана. Дедне тодине", у којем је насликао тежак и чак херојски рад научника у настојању да. непрекидно унапређује људска сазнања. Своја велика искуства Ром је несебично преносис на младе као професор» Свесавезног државног института за кинематогтрафију. Био је и враб активан у поофесионалном удружењу филмских рад| ника. За свој успешан рад на мноћ кРЕМ пословима у вези са ФИлМ! сском уметношћу, Ром је одлико! ван низом високих одликовања ми 1 тнест пута 12 доб"о Државну на| граду СССР-а. Поволом његове ! смети излато је офипијелно саоп. штење, коле см потписали не само | многи истакнути Филмски ралпи| пи и други уметници него пи поли| тичави, на челу са Леонидом | Брежњевом.

| Како књиту | „нолуларисати..

Заједнице културно-просветних организапија Југославије, у Љубљаим је недавно одржано саветовање „Средства масовних комуникација и књига", на којем је учес“"твовао. велики број књижевника, издавача, социолога културе и .. представника. телевизија, радијан "штампе, Џиљ саветовања био је да се утврди садашње стање и испитају могућности за бољу про снаганду књиге п књижевности. „Као. основа за дискусију послужи агди су реферати Франца _Врега, а мра Едуарда Осредечког, Милоша. Немањића, _ Ристе Трифковића, Петра Џаџића, Антуна _ Петака, „ара Милоша Бандића, Петра Ши„-рилова п Витомира. Сударског, "који су били унапред раздељени учесницима саветовања. Поред тота, реферате на самом саветовању поднели су др Вујадин Јокић и Мартин Зидаршић, а у дискусији см учествовали Томе Момировски, Миодраг. Џуверовић, Иван Потрч, Александар Апковић, Тајо Пелеш, | _ Данијел Драгојевић, Јаро Долар и Драган М. Јеремић. У дискусији је изнето мишљење да је за. бољу популаризацију књите по» требно да се донекло промени. однос издавача, а и руководилаца. средстава масовних комуниканија према популаризацији књите, као и да се приступи изградњи течриј| ског става 0 критичком приступу књизи на новим средствима масовних комуникација као што је телевизија. Један представник радија п телевизије изнео је, пак, мишљење да се на радију ми телевизији надмећу политички, куатурни и рекреативни ОВ и да је тешко наћи више могу нос“ ти за популаризацију књиге, утопој лдико више што је врховни крите ријум за све тито се на њима А земтира — интересовање публик 5 Поред тога, инсистирало _ се на научном испитивању свих ТРНАНЕ у вези са популаризашијом књи: та, а на крају је председник Одбора за књигу Ар Радомир Ивановић, прихватајући предлог да 5 упути апел свим средствима, мо совних комуникација широм ЈУ тославије, подвукао значај систе“ латског проу у зкених питања, која су на овом саветовању вишеструко осветље“ на али м остављена будућности да буду решена.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 15

ОМ „организацији Одбора за књиту

чавања многих | САО |

НИКОЛАЈ АЛЕКСЕЈЕВИЧ ЊЕКРАСОВ (до. НЕДАВНА НЕПОЗНАТИ ПОРТРЕТ ПИСМА)

150 година од рођења НАА. Њекрасова

Пре тачно сто педесет година, 10. децембра. родио се један од највећих руских _ песника, Николај Алексејевич Њекрасов. То је, разуме се, једна од највећих свечапости у руској литератури па се тим поводом, између осталога, пишу многи текстови, с циљем да се старије генерације подсете а но ве упознају са значењем и значајем стваралаштва овога класика, кога је Достојевски стављао од мах иза Пушкина и Љермонтова а Мајаковски сматрао да су његова. дела у историји ослободилачких кретања у Русији „значајнија нето сва остала литература".

Нупоредива снага утицаја „на умове и душу“, према редакцијском тексту књижевног листа „Литературнаја газета" (број 48, Од 24. новембра ове године), објашњава се савршеним складом измеЂу „новаторске“ садржине и исто тако новаторске и перфектне уметничке форме.

А та уметничка форма, према.

· речима А. Жорвтиса (у истом бро.

ту овога листа), залнвљујуће је једноставна и јасна. Објашњавајући речи Корњеја · Ивановича Чуковскога, по коме „само Њекрасов има тај глас који хвата,за душу", он тврди да је „ :

н речи, синтаксе и ритма, смисла и звука, хармоничност која одређује тај глас, друкчији од десетине друх ог амоће. снажних,' јар' ких, асних". ИХ Пут до драматичне живот. сли-

ке визуелне конкретности ћ „ле.

чатљивих детаља из свакидашње стварности, према другом аутору, Ве. Тројицком, водио је преко антипромантичарске ироније, која се јавила у песмама написаним после збирке „Маштања и звуци". Тај пот је даље водио песника дубљем изразу стварности до социјалне, анализе и до стварања типичних

ликова. „у којима су потпуно мо ду- |

боко изражена његова одређења. богата животна искуства и његов однос према проклетим питањима његовог времена".

Пресудан утицај на формирање Њекрасова, каже даље у свом тек“ сту овај аутор, имала је револуционарно-демократска естетика с њеним патосом социјалног проте ста пи непатвореним хуманизмом. Као и вођи револуционарне демократије, Њекрасов даје примат животу над уметношћу. Он је доминантном карактеристиком сво: та стваралаштва сматрао реалистичност, која је одушевљавала и самог Бјељинског. Неоспоран је, сматра Вес. Тројицки, и историзам

уметничког уопштавања у поезији

Неколаја. Алексејевича.

Поступан је али и природан и целовит развојни пут уметничких облика, којима се користио овај велики руски песник. Две основне форме уметничког одражавања. у његовоме песништву, чији су корени у песниковом _младалачком романтизму су исповест јунака и

исповест песника, Ове су форме ·

у даљем песничком развоју Њекрасова постале основа _ његовог ораторског лиризма да би касније, кад је дошао у фазу епске представљала „многогласни народу ни хор", „исповест читавог напаће.. ног народа", „И У тој исповести је, каже даље Вс. Тројицки, сва страст, сав бол, сва. љубав геннјалког песника, који је посветио лиру своме народу м који је заувек остао у његовом сећању“. Садржина свих тих исповести, ма какве оне биле, најчешће је туга због неостварених идеала, или презир пи мржња због неправде у свету. Дам, свеједно, узвишени и светли идеал присутан је у посзији Њекрасора. Тај идеал, везан најпре с представом о високо мореаној п, при том, стваралачкој и трагичној судбини, „кад је народ: ин живот као моћна река ушао у поезију Њекрасова", слио се с наидеалом добре стваралачке силе и рада у име човековог постојања. (С. Ђ)

Рава ствар, у органској кармоничнасти мисли.

обух: ватности и дуоина, његова поезија

ТРИБИНА

Наша језичка. норма данас

Наставак са + стране

Мерила посебне хрватске норме

Напуштајући раније начело да „на појаве нашег књижевног језика и правописа треба гледати са хрватскосрпског аспекта а не само са српског или хрватског" (Љ. Јонке, 1965), хрватски лингвисти прешли су на национални критеријум вредновања и нормирања језичких средстава, нстини за вољу — нимало не скривајући тај критеријум, Позивајући се на. својеврсни мандат и право да „за свој народ слободно нормирају књижевни језик без уплетања српских лингвиста", изричито утврђујући да за одређивање шта је у изражајном систему који називају „хрватски књижевни језик“ (одустајући од лингвистички адекватнијег термина варјанта) правилно н допуштено а шта није нема никаква значаја српска језичка ситуација и културна пракса, они су разрадили национални језичку норму под именом „Хрватски правопис", који „обухваћа хрватску правописну проблематику на хрватској правописној и језичкој традицији и пракси, са рјечником који „обухваћа хрватско рјечничко блато". И још рјечитије: „Одрицање од Новосадскога. договора осигура. ва и омогућава да. се поновно окре немо изворима хрватског језика и да свој језик зовемо његовим правим, тисућугодишњим називом хрватски језик, свјесни да је само националним језиком мотуће ширити језичну културу и да се само преко националног језика могу привести опћој култури и друштвеној свијести најшири народни слојеви,.. Хрватски нам језик опет постаје, и остаје, и симбол и једно од тлавних обиљежја наше нацмоналне опстојности, Изјава Матице хрватске и остале изјаве уклапају се, дакле, у повијесни контекст хрватске народне самобитности; по њима је наш садашњи тренутак међаш не повијесној прекретници хрватске језичне политике": Треба истаћи да ово нису цитати са културне периферије, него од најутицајнијих нормативних

"култури; истина, израђени правопис није (у овом тренутку“) правно потврђен и предат јавности (товори се ио некој његовој ревизији), али изложена оријентација већ подуто живи, интензивно прожимајући хрватску _ филологију и културну праксу,

неколико посебну појаву представља излазак „Језичног савјетника с граматиком“, који је израдила група аутора у Институту за језик ЈАЗУ, а издала Матица. хрватска, јер из њега, мада се не показују екавски ликови, није искључена лексика која се сматра оданком српске културе: поред тога, уз обиље корисних подДатака, тамо можемо наћи нир, да је назочан мање обично нето присутан, да је чимбеник лоша кованица и сл. Али не треба упасти у илузије. С јелне стране, одмах је „Хрватски тједник" објавио ограде длинтвиста, уз објашњење да је приручник писан поодавно, У овој књизи, с друге стране, има не само чистунске строгости, него и фактичких _ уступака – националном вредновању _ језичких појава: за непотребне, сувишне или ниспргвилне се проглашавају _ ријечи

мада, надмен, истичу се нормативни _ недостаци ријечи аљкав, боранија, обиплијар, бодрити, гнушати се, годишње, _ покрајинско је бућ, грабуље, халапљив, утврђује се као боље афирмирати нето афирмисати, топлице него бања, плахта него чаршав, дефензива него де фанзива, биланца него биданс, чавао него ексер, но"томет него фудбал, ухићивати него хапсити, ситурност него безбједност — и још доста сличних судова, ·

Зато ће за данашње преокупације хрватских језичких нормативаца и програмера бити карактеристичније нпр, оно што је недавно објавио „Језик“ (,часопис за културу хрватског књижевног језика"): „Добро би било да се Аутопут братства и јединства промијени у Аутоцеста браљђ ства ми јединства на цијелој дужини кроз Хрватску,,. Не ради се о претјераном чистунству, о језикословном цјепидлачењу, у питању је одбацивање једног наноса који се није слегнуо на нашем тау, већ лебди " па мути бистре токове",

У чему је стварно питање језика Срба у Хрватској |

Ваљда нико чије изненазен што сре из свега тога наметнуло п пи

о

нуфдаанак предат у новембру.

остручњака у хрватској | језичкој ·

безљудан, бруталан, гро-

тање језичког положаја српског.

народа у СР Хрватској, При томе, међутим, треба разликовати основна питања од споредних, пототово од вјештачких, Није, наиме, пресудно да ли се и колико разликује _ нормална изражајна навика Срба у Хрватској (и, можда, не само Срба) од лика језика какав се већ досад уобличио под насловом „хрватски књижевни језик", тј, је ли одн, колико је нови и не сасвим нови протрам (уз неке објективне чиниоце, зависне нпр. од дијалекатске базе пи спонтаног културног интереса) већ довео. до удаљавања, јер разлике свакако нису толике да би својом количином онемотућиле принцип заједничког језика и заједничке норме (оне нису такве ни на нашој језичкој територији у шјелини). Исто тако, авчило би на неозбиљност пи. тата се ми домишљати да ли Србима у СРХ конвенира што након дугогодишње језичке заједнице народа коме припадају и њихових хрватских суграђана језик Хрвата и њихова језичка култура (у коју су и Срби уграђивали неки допринос) полази посебним пационалним путом; измтино је и питање колико су спојиви истовремена. систематска. акција за национало одвајање хрватског језика и сугестије Србима да се не изузимају из њега, Не би била мање вјештачка ни. оваква питања: желе ли Срби у СР Хрватској да се језички одвоје од својих сународника и уопште судионика досадашње језичке заједнице изван Републике, желе ли да се постојеће изражајне разлике продубљују, прет" варају у језичку границу умјесто да се временом премошћују и

ублажују; желе ли они да се и

њиховој дјеци усађује свијест да не ваља рећи воз, мај, свако, хаос, варвари, Византија, да им се као узори изражавања. не предочавају и Шантић, Андрић, Селимовић, Лалић, Ћопић, Раичковић и други; желе ли да првена оловка _ језичког редактора претвара и њихов рад мо културни прилог (у. условима – потпуно неразвијене властите издавачке дјелатности) у пиструмент језичког отуђивања њихове културне сбедине од Жултуре њихових сународника изван Републике, отуБивања _ каквог су поштеђене и вишеструко малобројније етничке јединице (нор, Италијани у Хрватској, Словаци у Војводини и др.). — Ако пак не желе, није тешко идентификовати ни шта би било њихово право у језичкој култури и пракси, Ваљда се само по себи разумије: не само њихово: да кажемо сасвим одређено; им право, нпр, Хрвата у Војводини (и уопште у Србији), одатле и аутоматска обавеза сваког уредаништва часописа да у одговарајућој сразмери подијели с њи-

"ма друштвену дотацију језичкој

култури ако би затворило врата њиховим ауторима или тражило од њих да се ложе језичког израза својственог већинској националности, одатле м све друге обавезе нужне да право не остане декларативно, Рекао бих исто тако да филолог који држи нпр. до професионалве стике неће оспорити право Хрзатау Ср Србијн да се у језичким проблемима с којима. се срећу обрате за стручну по моћ хрватским језичким стручњашима им установама, н да им ни сам неће ускратити такву помоћ ако је може пружити,

М питању је, дакас, животна збиља у којој су се нашли Срби у Хрватској при наглом прелазу хрватске културе ма норму и про-

ЦРТЕЖ Ф. М. достотавског — из ПИШЧЕВЕ БЕЛЕЖНИЊЕ ИЗ 1864 — 1865. ГОДИНЕ ;

трам који искључују оно што се идентификује као а ОдАИка српске културе: како ће ретуаисати своја права у таквој ситуацији и каква ће стварна јемства имати за њих; какви ће механизми _ оситурати та права у сложеним правилима језичког са-

аћаја иза. „међаша на повијесној прекретници хрватске језичне политике".

Укратко речено, основно питање није лингвистичко: какав је језик Срба у Хрватској, него друштвено: колико ће им реално бити омогућено да свој језик њетују ц развијају онако како желе, у оном степену отворености и узајамности са језичком културом ванрепубличких истојезичних средина који одговара њи ховим жељама. Лингвистика може пружити _ стручну услугу У разматрању и прецизирању тога питања, алп га не може ријешити. Даљи рад на језичкој култури и његове основе

Несумњиви бродолом настојања. да се рад на нашој језичкој култури изводи у обједињавању 'ионако инокосних стручних снага из све четири истојезичне републике и у рационалној подјели посла — само је увећао ни учинио важ“нијим _ задатке који стоје пред, филолошким установама и радницима у СР Србији, У таквим приликама посебно је важно не подлећи пометњи, не изгубити мјерила и перспективу, Рекло би се да би у најбољем складу са интересима и вуковским _ традицијама наше културе била углавном оваква начела:

— Ништа се није догодило што би нас нагнало да ревидирамо основе нашег књижевног језика, мјерила његовог његовања, Нико, ваљда, и не помишља да елементе нашег књижевног израза подвргне националном преслишавању, да ставља на својеврстан индекс ријечи за чије је мјесто у језику био битан утицај "хрватске језичке културе (којих није мало!), или да из слојева историјске прашине извлачи фосиле којима би се обогатила национална хералдика, — Посебно: ваљда ниједан филолог не мисли да сад треба да се вратимо на предновосадска. правописна _ правила, на писање ликова „историски", — „армиски“, „отсећи", _ „претседаик' по сл, просто зато што је већ створена друкчија изражајна навика, а језичка норма се не мијења као кошуља или сезонска хаљина, и на мало којем пољу би се непостојаност и олако експерименти-

сање тако скупо платили као у |

језичкој култури.

— Ширина и толерантност наше језичке норме не значи произвољност. Утемељсн изразито демократичном вуковском реформом, ослоњен на широку основу новоштокавских ми њима сродних говора, на дубоке коријене што“ кавске говорне ризнице, отворен према лексичком Оогаћењу из разних извора, у стогодишњем бујном расту дорађиван, богаћен, претваран у језички пнструмент савремене _ цивилизације — наш стандарни језик никад није схватан статично, круто, али је он мстовремено развијан и као одређен изражајни систем, Тај се систем мора чувати од подривања и искривљиваља; његова мјерила морају по својој говорној и народ, ној основи остати јасно штокавска по заснивати се па трајној традицији језичке културе и уходаној културној пракси, па ће формално пили неформално изван њих остати дневни експерименти или организоване прераде језичког израза на некој друкчијој основи, — С друге стране, радници у 0области језичке културе морају без колебања признавати као нео. туђиво грађанско право н опреАјељење за друкчији. израз или друкчије основе рада на језичкој култури у појелиним срединама, Црвена оловка језичког редактора и наставника треба да остане просветитељско оруђе, а не средство националне политике.

Линтвистички радници у Србији знају, наравно, да је изван њихове власти и надлежности да доносе одлуке о регулисању Арулитвених језичких питања и у властитој републици а камоли другдаје, Они се, међутим, не могу (чак немају на то право) мирити са ограничењима у погледу стручне тематике којом се баве, Само се у потпуном поремећају појмова може порицати њихово право да се интересују у којој ће се мјери и којој тиирини очувати наша. језичка заједница, право да се У својој стручној области супротстављају ономе што сматрају нетативним, нпр, уочљивим настојањима да се све центрифугалне силе у нашој језичкој култури усредоточе на скавско-ијекавску границу. Обавеза немијешања не

важи за стручну пооблематику, И _

пољски језички стручњаци, нпр., „уплитали" су се у нашу дијалектологију, и наши у питања балтичких језика (на жалост мало); налајмо се да ће се наука и убудуће уплитати у свако — питање тдје може помоћи рашчишћавању појмова ми утврђивању истине,

Митар Петикан