Književne novine

ПОЗОРИШТЕ

У славу . глумице

„Елизабета од Енглеске“ Премијера Брукнерове драме у Југословенском драмском позоришту

ПРИЧА О ЕЛИЗАБЕТИ, чувеној енглеској краљици, живи годинама и непрекидно се снажи у гардеробама многих наших позоришних кућа: готово да нема глумице на врхунцу или залазу каријере која бар једном јавно није зажелела да остане у сећању управо по овој улози! Марији Црнобори се, на њену срећу, јединој обистинила та жеља у режији Александра Огњановића, ' Фердинанд Брукнер очигледно нема историографских амбиција, његова и. страживања и описи се задржавају на фе љ»тонончстици која је понекад, сувише де коративна и забавна, а премало истинита, тако да је слика Елизабете доста уљ рошћена, схематизирана и помало ка рикирана. Њој је подређена цела конструкција драме тако да све остале мичности делују као декоративни УК раси или неопходна објашњења и допунске илустрације. Тражити пуни смисао и изворно значење сваког призора није много захвалан посао — јер писац пре свега има на уму гледалиште и сценске ефекте. Аитерарна основа самог збивања је доста крхка, а асоцијације на данашњу ситуацију толико бледе и апстрактне да нимало не

ју.

"Александар Огњановић је сву своју пажњу концентрисао на обезбеђивање алекватног амбијента за игру Марије Прнобори. Многа решења су врло ефектна и крајње функционална, тако да прича о Еамзабети добија облик самообјашњења: Марија Јрнобори је непрекидно у покрету, кроз веома лепо и са укусом назначене ситуаџије, исказујући без устезања најразличитија спољна обличја своје природе. Она је потпуно идентификована са амбијентом и на тренутке се чини да између ње и њених поданика нема никакве разлике. Парадокси њене природе избија ју на видело тако да долази до изражаја и нешто од Елизабетине индивидуалности, „сутериорпости и слободне воље. Итра Марије Шрнобори у тим врло тешким и деликатнам транеформапијама је углавном сигурва, садржајна и све супериорнија, тако да у тренутку смирења у последњој сцени за време читања Петраркиних стихова Добија необичну благост, сету и смисао који се. неодољиво преноси на публику.

На, жалост, оваква представа не може ее градити на једном или два глумца, Поразно је тледати младе где у костимима, које не знају да носе, грубих покрета и некултивисане реченице. Отуда је низ сцена, у којима се кује завера или воде досадни разговори у парламенту о рату и привилегијама, остало сасвим безлично. Оне ремете целокупну структуру драме и збивању одузимају неопходну динамику, тако да су слободно могле и изостати. Јер, све ово како се дотаћа имало је утицај чаки на саму Елизабету која је у парламенту и извесним приватним а неутралисана у изр до те мере да изгледа и невешта и неубедљива. Гојко Шантић би тре.Бале да је Есекс — али он то није: просто де несхватљиво колико је овај млади тауман ограничен својим оскудним могућностима. Он позира маркантном пејавом на. доста неук и нешармантан начин тако да че о Есексу створио представу која нимало не импресионира. Марко Тодоровић је Био коректан али и помало безличан Сееил. Бекона је веома убедљиво представио Иван Јагодић, мада је нелогично што се толико наглашавају његове еротске настраности. Мошште — у представи се доста инсиетирало на спољним карактеристикама. личности и догађаја, Црквена лица ДАТУ скоро аветињски и непрекидно су на иви-

пи карикатуре, Превише је статиста на

том скученом простору око болесног Фиаппа, а сувише је јадна и џтроштћена сли-

"ка о Филипу и чак и тамо тле Симић че-

пева да, и поред тежње за физичким ексхибиционизмом, пробије вештачки обруч и пође усусрет правоме себи, нисмо сасвим ситурви да ли га обрвава тета и болесна. чежња за недокучивом Елизабетом или ра-

'зечазаност поразом у државним послови-

ма. За разлику од своје околине кеја до ста хладно и скеро незаинтересовано прати развој догађаја Филип сем у самртном часу трчевито изнутра бори за сваку своту жељу и намеру. Тај употарњи интензитет дао је Симићевој чнакаженој појави чудесну снагу па опраштање од живота декује воло упечатљиво и потресно, као да са њим замире и шео живет на шпанском хвору. Врло одмерене и убедљиве биле су Капиталина Ерић као Леди Ана и Хубравка Перић у лику Изабеле.

Представа „Елизабете од Енглеске" носи ма себи печат великог али увек недовољно продуктивног труда. Огњановић има маште, страсти и интересовања за. овакве спектакле и учинио је много да он добије одтоварајуће спенске оквире. Све је ту на олтоварајуђем месту; па ипак, тешко се отети џутиску да је то пригодна представа, у част једне глумице. Редитељ је са својом концепцијом у друтом плану и њему ле најважније да ли ће поједини, призори

"бити сценски ефектни. У томе је заиста

имао успеха, па није ни чудо што смо у свему добили представу у стилу доброг предратног театра, Она ништа не разрешава, њу не раздиру сумње, не богати нас новим сазнањима ни о писцу нио времену његовог интересовања и све се своди на сценске ефекте м глумачке егзибиције, У основи — реч јео једном вештом али анахроничном односу према смислу теа-

" тарске илузије — конформизму у оној о-

пасној форми која у овој кући све више спутава субјективну, слободну п у свему креативну акцију.

"Петар Волк

СЖАДАРАИЈА ДАНАС — А КУЛИСЕ ЖИВЕ САМО ДОК ТРАЈЕ ПРЕДСТАВА

АРХИТЕКТУРА

Стари градски амбијенти и њихова обнова

Поводом Скадарлије и будућих реконструкција

ДАНАШЊИ архитектонски тренутак Беопимр показује да већина новосатраћених

јеката не успоставља никакав однос са. архитектуром у њеном пуном одрећењу. Стога је често немогућно осетити их или о њима говорити са позиција естетских расуђивања. С друге стране, намеће се присуство претенциозно ствараних и обнављаних амбијената који на неки начин остварују део намере својих стваралаца: привлаче пажњу и интересовање, изази-

вајући истовремено некаква емоционал-

на стања својих посетилаца. Реч је о мадим градским целинама што долазе ПОД заштиту из лажног романтичарског заноса, који без критеријума одређује поље интервенције, а посебно о Скаларлији.

Архитектонски оквир је неизбежан саставни део човекове средине, па је сасвим. разумљиво што се непрекидно постављају одређени, директни или посредни односи према њему. У животу данашњег Београда, Скадарлија је, већ неколико година, поново присутна. То је ново време и нови облик њеног постојања, који имају амбицију да реконструишу. стару боемску атмосферу некадашњег састазалишта _ београдских уметника. Јасно је да архитектонски квалитети Скадарлије. нису доводили људе У њене оквире, Пре би се могло рећи да је потодност локације и расположење које је било више у ваздуху нето на тлу, дало потпуно оправдање за присутност њених поклоника. А ако се узме У обзир чињеница да је ова мала архитектура у својој средини, природно, имала већу шансу за прихватање од страних еклектичких архитектонских мотива с краја прошлог и почетка овог века, утолико је више разумљиво што је овај амбијент боље одговарао духу тог времена и његових људи.

Сада се, међутим, може поставити питање: одакле настојање да се у сасвим различитом времену и новим вредностима определи за физичку реконструкцију нематеријалних квалитета и како је неуспела реконструкција добила одговарајући значај2

Феномен Скадарлије у овим поставкама ипак остаје сложен. Постоји став који је за образлатање; да припада домену псеудоархитектупе. Из више разлога. круте стране, стоји, као потврда успеле креашије, бројност посетилаца.

Како у нашој архитектонској традицији и стварпости постоји веома мали број правих креативних остварења, питање је и како створити критеријуме за препену. Уколико не постоји урођени осеБај за вреачости, довољно је позвати се на старо и прецизно Витрувијево објашњење архитектуре као Нуттназ, ме каз еЕ чепизфазв, и открити да је естетика архитектуру тумачила интегрално кроз све три компоненте. Осневни захтев естетике у“ односу на архитектуру јесте да иза видљивог, првог плана мора да постоји „појављујућа позадина“"») Ово би биле неке од основних поставки које треба да определе за реконструкцију,

Сасвим је разумљиво да модерна и сазремена заштита амбијената треба да 0безбеди нове животне функције, које су све више одређене социјалним условима. Поред обезбећивања нових доживљајних квадитета, нужно је доћи им до економске оправданости новостворених средина. Емоционалне побуде ван домена културно-естетских и историјских квалитета определиле су за реконструкџију Скадар лије. Тако су реновирани архитектонски

детаљи старих зграда, које не могу бити

предмет заштите, џ новим околностима изгубили свој изворни смисао. 5

Да ли је недостатак добрих микроурбанистичких целина у Београду, довео до тота да овај, мало боље ортанизован

простор. постане место за провод и саста.

јање Можда томе детриноси добре смишљена реклама, која, као по такту препизнет метронема, треко различитих или

одређених средстава масовног информи.

ита

17 Термин преузет из „ететике" Николаја. Хартмана.

· добро размотрити унапред, . дарлија не би постала добар пример; И-

сања, ствара климу за прихватање. Или, изражено постојање слојевитости укуса, омогућује да просечност, која има најбројније присталице, фаворизује осредњост која је заснована на позицијама псеудоестетике. Тиме су обухваћени сви они ставови који искључују естетско уживање и из специјалних разлога нуде већи субјективни доживљај, што даје сасвим нове квалитете код односа естетски објекат — посматрач. А' ти разлези су различити. Николај Хартман их своди на:

— одушевљење за садржај,

— везивање за површан, јефтин ефекат,

— дирљивост и сентименталност,

— унутрашње, концентрације,

— стављање уметности у службу. практичне сврхе.

На овим релацијама могу бити аргументи против "Скадарлије.— било да се ради о пројектантима, било о публици која је“прихвата, , · "Оаџшевљење за: садржај у литератури се може: манифестовати “интересовањем за фабулу. У архитектури и на овом примеру, у питању је такође садржај који привлачи и који се односи на амбијент који обећава забаву. Добар повод за пројектанта, а им за кориснике. Реконструктер и пројектант формално се може похвалити успехом — привукао је добар број људи у ове оквире. Али, претенциозност и амбиције су се, после прве површте провере, повећали па је тајмали простор, значајан само по амбијенталним вред: ностима (а не и по потребним условима. за заштиту), у процесу даље и тек наговештене реконструкције, пројектован за надградњу без система и мере, кроз слабо одређен садржај и непрерачунат број. На тај начин су створене нове квалитатив. не вредности које ова средина, чак ни физички не може да поднесе.

Квалитет површнег ефекта у потпуности је одређен тиме што су, за разлику од времена када је ова мала, архитектура стабилно стајала у односу на своје околности, сада створене шупље кулисе, сурогат онога што је некада непретенциозно значило или сада требало да буде, Добија се утисак поигравања традицијом и лажног кинђурења, Створен је манир који претендује на дирљивост и сентименталност, као симболе новоромантичарскот духа који даје амбијент површно _допадљив, сентименталан и пун патоса. Процес реконструкције одређене одтоварајућим критеријумима, захтева. да се смисао тражи не само у изворима него и у надтрадњи према времену када се додаје,

нутрашње концентрације су далеко и објективно неконтролисано асопијативне и последица су уживања у сопственом осећају пријатности уместо у објекту који треба да ствара. доживљај. Стога оне, у овом случају, могу бити ван естетских категорија, Стављање уметности у. селужбу практичне сврхе јесте само позитивни претходни услов — конфликт између, ле. пет и практичног развешава архитект. Овде то није био ваучај.

Ово би уједно (били аргументи са скромном намером да наговесте место Које Скадарлији и еличним амбијентима треба дати. Чини се да код следећих реконструкција, а оне су на прагу (Косанчићев венац, на пример), проблематику треба Зашто Ска-

пак, с обзиром на бројност људи који су

· јој наклењени, корисно би било, пре до„ нешења икаквог закључка за или против

ње, сагледати и социјалну структуру ње: · них сталних посетилаца, Мислим да би се · тада видело да ли је то право место за

сусретање. Људи се истински састају тамо где се нешто догађа, Или тамо где се стварно нешто у њима дешава. На Ска-

„ дарлији очитледно може бити добро ме-

Ву људима, али из споменутих разлота и недостатка могућности за друкчије опре-

· дељење. Када би било већег и бољег из: бора,

не би и сама чесма била довољна препрека да се не пробе даље.

_ арх. Татјана Јовановић |

СЛИКАРСТВО

Вилдљиве и невидљиве димензије дела

Јанез Берник: Слике Адриана Мараж: Графике (Галерија Дома ЈНА, Београд)

АКО ЈЕ РАНИЈЕ тражио у структури , дице материје и у површини су даре светлости и таме, браздајући чуХ ним знацимасловима податно лице плат на, Јанез Берник је данас отворио дело димензијом неухватљивог односа са прос тором и временом, прихватајући (и граде ћи) нову поетику и нову визију света. То ново у Ђеришковом делу задржало је и пак неке битне карактеристике оне ни: е спремности ликовног језика да сажме видове истине који додирују са мо биће смисла постојања. Није то више симбол, али ни синтеза вишеслојних стру ктура У континуитету стваралачке свес“ ти, то је сада отворено дело које више назначује него што дефинише себе као израз и себе као стање света у пројекцњ фи духа, али дело које се ослобађа као к ки тренутак реакције на „нека све

наглашенија питања која опседају човека .

на овој све оштријој граници садашњег и будућег. Прошлост више није елеменат суђења ни тачка ослонца у конструкцији НОВИХ а човекове осећајности, Де ле егзистира као део света али и као свет за себе, актуелно управо по мери све је присутности У духовном контексту пре ображаја културе им свести као ним вредностима духа времена.

Велики формати, широких површина. час сликаних час прсканих бојом, лине арно назначеног простора који се пројек' тује у дубину свога свеобухватања, са не колико основних атрибута који се ритми чки понављају (јабука, фотеља), а све У знаку помало бизарне, оштре, лирске фун кције елемента који сада звони чистом сонорно, реским звуком скоро чисте боје, сам себи довољан а ипак увучен у итру и као субјекат и као објекат, Као немирна небо у пролеће трепере ова платна по ко јима итрају предмети и бројке и беле ли није, преполућена јабука и пијана фоте. ља, у кавезу који је и стваран и нества: ран, као на сцени која са три линије до бија "илузију простора у духу им времену. Берник још увек гради слику постуг ком скоро. класичним, суперпозипијом 06 лика и бојених вредности, па чак. и онда када у језивом белом квадрату црта црни лик Салвадора Далија са мувама.и јабу. ком на грудима, он поставља једноставно питање о судбини слике и слемања као питање расудне-моћи сликара, И када на испруженом телу нестварнот пса утиску. је бројчаник телефона и када на зеленој осенченој површини исписује реч „траве“, Берник не оставља сумње о томе колика гје његова приврженост потреби „да слика „буде активна свим својим структурама и свим својим димензијама, више невидљи. вим нето видљивим.

ж..

Акватинте у боји Адриане Мараж имају тематски привид свакодневних ства ри чија је ликовна компонента обојена јаким осећањем хармоније и неком магичнем светлошћу сећања на тајне облике. узете из света подсвести и детињства: Али у овим графикама као да се сукобљава носталтија са иронијом, мир са немиром, јер су предмети, обухваћени имагинацијом, затворени у своје статичке облике

као саучесници људске пролазности и не

ког одбојнот сведочења о својој сувише ности. Због тога је и сам израз на. овим графикама срачунат на улоту контраста: боје и облика, линије и површине. И тај други привид — реалистичког, понекад чак веристичког прихватања објеката носи у себи негацију потребе да се путем виђенот изразе голе чињенице постојања. Хтели ми то ишли не, ове графике, рађене технички 6 корно, делују подједнако снагом своје ликовне убедљивости као и симболиком облика у које се увлаче зна чења њихове временске прихватљивости Свесна специфичности графичке технике. њене репродуктибилности и мултиплика: ције, Маржова ипак графику ради као у никат, са свим атрибутима доброг компо"новања и просторне кохеренције Компонујући своје листове у комбинацији затворених облика, обојених са дватри ос новна тона и бојем патине,- она покаткад зналачки убаци контраст као апликаџију дика = новинског исечка, фрагмента главе, у ритмичкој целини са физиономијом дела. Тако је њена графика добила улогу двоструког значаја: аутономног представника и носиоца своје властите суштине, али и улогу. ангажованог дела у немирима нашег времена, | |

Срето Бошњак

аи а МАН Неће

дај ДР

5 пе

Дај П [17 ЗА Га

2 | НЗ

ава ти таи

пе ата за ит