Književne novine
Две титие пе =
Нова
димензија гротеске
Вито Марковић: „ПУСТОШ И СМРТ“, „Просвета“, Београд, 1971.
МНОГИ ОДГОВОРИ, а у њих убрајам и неке сопствене, на пресудно значајна питања која су пред читаоца постављале досадашње збирке Вита Марковића не чине ми се ни довољно потпуним ни довољно тачним. Ни данас, после четврте његове публиковане збирке, не могу са потпуном сигурношћу да одговорим на митање: какав је смисао његове, сасвим специфичне, интервенције у песничком језику који је очевидно црпао на изворима мационалног фолклора, хумора и фантастике2 Интервенције која се састојала у неограничено слободном игрању речима, у њиховом кројењу и прекрајању зарад 02 ређеног ритма и строге метричке схеме, зарад динамике која је доминирала његовим песмама2 Последица свакако није била утисак о вербалним песниковим моћи ма, о његовој језичкој инвентивности, већ сасвим нешто друго. Последица је била једна хуморна димензија коју је његов стих том интервенцијом добијао. Ако је, међутим, она била сврха и циљ његове итре језиком, зашто је онда то морао бити баш језик који је из националне фодклорне традиције произлазио2 Јер, он се није бавио традиционалистичким темама и значењима. Њега су занимали судбински човекови проблеми, Иако сам свестан његове неубедљивости и недостатности ја друти одговор осим овога немам: Вито Марковић је, чини ми се, тражио коридор који би са националног терена водио до космополитског, настојао је да докаже да се у такозвану светску поезију улази кроз нациовална. врата, Али, ма колико то било веровање за које се морамо заложити, врло би тешко било утврдити да ли баш и за неког ван нашег језичког подручја. његове песме значе онако и онолико како и колико значе за нас!2
Како год, међутим, било да било, упркос нерешеним проблемима с којима смо
се у Марковићевим збиркама суочили, —.
а. они ће се решити, претпостављам, са. наредним његовим збиркама — једно је сасвим извесно: одабране песме у његове четири збирке без сумње могу да чине јеАну ниску којом се. његова, већ првом збир“ ком назначена, а потоњим проширивана, гротексна визија света непрестано допуњује. Кад је, тако, у првој збирци овај песник вапио: Драге моје људинг / коме да се обратим ... Добре моје људине / коме да се откријем, реч је била о присуству стравичних, фантастичних бића из мита им легенде којима је симболизовао човеку увек на, трагу силе мрака. У другој књизи његов човек је постао ненад велики, а. људине. су се претвориле у људиће који, отелотворујући националну варијанту Сизифа, отварају једна за другима небројена врата, не налазећи кључ за бескрај, не налазећи излаз из опште моралне дезинтеграције у којој свет тавори. Трећом својом збирком Марковић је у извесном смислу своју тротескну визију света нарушио: бавећи се више идејама, а мање творећи своју симболичку, фигуративним песничким језиком одређену, песничку фикцију — а задржавајући, при том, извесне елементе атмо-
" сфере и миљеа у којима су се песме „до-
тађале“ из претходних збирки — он је те идеје и њихове носиоце чинио гротескнима што му, верујем, није била намера. (Том збирком се, уосталом, и поставило питање о смислу и функционалности његовог песничког језика). Четврта и најновија Марковићева збирка — упркос веома. честом испрпљивању у језичким играријама и варирању и понављању већ формуАмсаних значења — представља нову, мисаоно продубљенију, компоненту његове
· песничке гротеске,
Која су обележја те компоненте;
У једној од песама ове збирке Марковић каже: Свесвуд свету сувишан # страм | Стојим људак неизмерно сам... 10 је, рекао бих, човекова позиција у данашњем свету, позиција којом се песник У овој збирци бави. Изгубљен у свемиру, који је сам по себи један сабласно хладан и мртаз пејзаж (Мирује мирује Страхотна љоћ / И лавеж паса | Заклан ветром Из-
а ин на ни пена вени чи
+“
ваљан емигрира = ===
ЖИВОЈИЋ ПАВАОВИЋ,
вито МАРКОВИЋ
над неба небо | Небу испод свод / Своду иза / Голема тишина) тај гротескни човек нашег времена, људина мили људић, ненад велики. пили чова, увек подједнако смешан и беспомоћан, лута и као сулуда звер у кавезу тражи своје место, свој мир, свој смисао. Ни мира ни смисла, међутим, нема јер је читава констелација свемира тако подешена да се човек осећа окружен апсурдом и беспућем (Пева туштер у ватри 7 Узинат ватри / Плаче змија У води | Узинат води Димензије немуште Картају се слепи миши / С краја на крај | Леша. небеског Димензије немуште) М сасвим је отуд разумљиво да човек, са историјским искуством које већ поседује, а са скепсом према ономе што му будућност носи, сам себи смешан и јадан, свестан своје сићушности и изгубљености у непријатељском свемиру, трауматизован и растрзан, непрестано пита:
Од човека до човека Цела. свога века. Идем друге питам; Мене ли је камо
— непрестано тражи неко своје ново место, неку оазу мира и среће:
У земљу бих Или. изван земље Живети се
16 приличи мени
Мени ми је
Ова земља тесна
Где год крочим + „Газе ме небеса 4 _2"непрестано некуд тежи, па било то и некуд ван ове наше старе земље која и сама подрхтава и поцупкује:
Шта је са земљом том Те се џилита сад Подамном подамном.
Још мало па ћу прећ На месечев крак ' И томе слично и томе слично
Мораћу кроз зрак У бескрај поћ у бескрај поћ
Свест о узалудности његових настојања, при свему, остаје; стих и томе слично и томе слично недвосмислено сугерише уверење да је реч о акцији без исхода, о пејманентној динамици без правог решења, Решење би можда постојало када би људе водило јединство некаквих моралних, ети, чких, хуманистичких и каквих све не иде ала — али, ни тог јединства нема. Остају вечна, фаустовска. питања без одтовора;
Миран сам у часу Случаја ми кобног (А тако бих клео) У стравичном сну Ја морам да знам Да л почиње шта Где престајем ја На јави на сну Пево ил плако У добру у злу Вечито тако Једном се дајем Ка питању грем Мрем ли да живим Ил живим да мрем
= али то су питања која подстичу увек активан однос према животу, која подстичу трагалаштво, која подстичу изналаже“ ње увек нових форми трајања и истрајавања, која, најзад, подстичу враћање некаквом вишем моралу који се, ако ни у чему другом, огледа у увек романтичном стању веровања. Нисмо далеко од уверења да су таква стања и такав активисти чки принцип услов нашег опстанка, услов било каквог изласка из безизлаза.
Вито Марковић, песник веома склон трагању за некаквим моралом им, у исти мах, трагању за смислом сопственог, песничког, опредељења у његовом окриљу, неке консеквенце несумњиво извлачи, неке трајне мудрости несумњиво саопштава:
Време има Исправна крмила Но крманц. Јесу неисправни На времену
И јесу и нису Оно што су
А могли би бити С умирања Велики. су они Који собом Носе очишћење
9се
Свега оног
Што се зове мраком Свељудскијех Напаћених душа.
Ко се тера живети животом Великога народнота мужа Мора бити на свој народ налик Као дете на свог родног. оца
Мора живућ по земљи се пружат Сназгом својом јад са себе стресат
Та су решења, бојим се, исувише једноставна и, рекао бих, наивна да би била права, а у сваком случају савршено су неадекватна снази гротеске и апсурда које је овај песник претходно тако упечатљиво дочарао.
Судећи по песмама које сам коментарисао читалац би, може бити, могао доћи до уверења да песник овом збирком више формулише извесна стања него што их ДАочарава. И то би уверење без сумње било тачно, бар -кад је реч о песмама — а у овој збирци их има заиста изванредних на које се позивам. Смисао књиге „Пустош и смрт“ за мене је управо у томе: својим одабраним песмама она дограђује оно што је у претходним збиркама, исто тако одабраним песмама, већ изграђено. У једном целовито и добро направљеном избору из досадашњег његовог писања то би било сасвим евидентно. Реч је, да поновим, о једној изванредно сазданој, слојевитој и песнички поуздано формулисаној тротескној визији света у коме живимо, А по њој је Вито Марковић јединствен пе-
„осник и у својој генерацији и знатно виле
изван ње,
Реализам. алегорија и – етика
Живојин Павловић: „КАИН И АВЕЉ“, Матица српска, Нови Сад, 1971.
И КАО ФИЛМСКИ КРИТИЧАР и као писан, јин Павловић је познат као стваралац изразито реалистичко-критичке оријентације. Сва његова литерарна дела, објављена пре „Каина и Авеља" имају јасан и прегледан план збивања, изражавају одређену идеју и поруку и обухватају строго омеђен простор живота. У новом роману он иде корак даље и гради с великим амбицијама сложену уметничку граВевину у којој је реалистички слој причања сама подлога за формирање дубљих и далекосежнијих значења, Назвавши у под» наслову свој роман алегоријом, Павловић. је сам назначио правац у коме треба тражити њетов смисао, И сам библијски наслов указује на филозофске импликације романа које треба схватити не апстрактно, имајући у виду искључиво старозаветну легенду, већ на плану самог текста, густо тканог од животне свакидашњице, Никада Живојин Павловић није у толикој мери учинио своју поруку више смисленом и убедљивом као сада, У „Каину и Авељу". То је роман опор, снажан, тежак, који држи пажњу читаоца од почетка до краја, провоцирајући та својим нејасностима, двосмисленостима он литерарпим и филмским реминисценцијама симболично уклопљеним у главне токове приче. Да би се у потпуности и појединостима разумео треба се на њ више пута враћати. Спајање два плана реалистичког м алегорично-фантастичнот — аутор врши веома спретно успевајући при том да избегне свако упрошћавање и пренаглашену тенденциозност.
Елеменат фантастичног и алегоричног уплиће се у реалистички вођену фабулу на најприроднији начин. Ми пратимо несрећну судбину Слободана Антића, графичког радника у једној штампарији, као што се прати и посматра. свака истинска трагедија: са саучешћем, разумевањем и болом. Али сву реалистичку иљузију о литерарном збивању као „истинитом“ разбија питичева тежња да пелокиптом аивењу у вези са личношћу главног јунака да преносни смисао, Тако се читалац осећа у улози некога ко је све.
београдској ·
|
"веде до потпу
стан чињеница, док гледа. догаВаје и лица на спени савремености, да је животно традиво стилизовано, прилатођено захтеви ма једне алегоричне конструкиије. Разарање традиционалне неродостојности радње писац је остварио преко двојника Слободана Антића, кога је увео у фабулу као активне биће. Овај двојник је пегативна пројекција Антићевих жеља и снова, разорни, паклени принцип живота, Антићев пронични пратилац, сепка која се изне дрила из њега да би та на крају, осамостаљена, убила.
У тренутку када почиње радња, Антић слаже рукопис _ социолошке _ расправе „Два морала „чији аутор доказује тезу да је социјализам могућан само ако доупе слободе човека као појединца и да је смисао хуманог сопијализма у томе да спречи испољавање п афирмацију сила деструкције н конформизма. Антић усваја на свој начим ставове из ове расправе. Али стварност се око њега разликује од теоријских размишљања; директор Мрђан, с којим је заједно ратовао против Немаца, живи у изобиљу, Типичним животом _ представника — новог средњег слоја. Као сваки скоројевић, оп не само што жели ла увећа богатство и власт, мего хоће и да их покаже својој околини. На раскошном пријему приређеном у башти Мрђанове виле у част двадесетогодишњице предузећа, Антић ће из теворити много оторчених речи на рачун нове елите која се ствара по предузећима од имућних и моћних људи, Постићи ће, међутим, само то да и даље остане тамо где је и био: у запећку.
У том туђем свету постоји ипак једно биће које Антић воли: то је директорова. кћи, Марина, студенткиња, представница. младе генерације која хоће да ужива у плодовима. потрошачке сре. Вољена жена се, дакле и овде јавља са библијским ореолом искушавања, позива на грех. Да би доспео до ње и у заједници са вољеном постигао срећу, Слободан Антић је“ једном тренутку спреман за све. Тада се појављује тајанствени двојник и нуди му погодбу: он ће Слободана довести до Марине, ако му овај обезбеди посао у штампарији, И док несрећни радник све ниже пада, двојник ће освојити Маринино српе и постати утицајна личност у предузећу. На крају ће домамити Антића у близину виле, у дубокој ноћи, где ће га милиција. ухапсити као сумњиву особу. Приликом спровођења, он искаче из кола и гине.
Овако сажето и упрошћено _ испричан садржај само може ма наговести, а не никако и да објасни или чак наброји све важније друштвене и моралне проблеме које садржи изврсви Џавловићев роман, Аутор указује, у жељи да својој повести о Слободану Антићу да и метафизичку димензију, на нека од уметничких дела која ће на почетку самог страдања стајати као симболични наговештај јунакове тратедије. Антић неће схватити опомену и гледаће немачки неми филм „Прашки студент" као дело које се њега не тиче. А, у ствари, прича о студенту Балдуину који склапа уговор са Баволом продатући му свој лик из огледала, своје друго ја, У замену за гомилу новаца, говори у роман-
тичној форми и о Антићевој судбини.
Слободан Антић је и Авељ кога је ње тов двојник, његов брат Каин, отерао у смот. мисао његове алеторичне приче био би, у основи, у томе да прагматизам односи победу над моралном и духовном постојаношћу и независношћу, Али не треба ипак заборавити да је пропадање једног усамљеног човека у овом роману испричано са толико много истинске снате и полета да су све наше симпатије на његовој страни. Ликовање његових мнотобројних непријатеља лишено је сваког моралног оправдања и зато је оно у су штини ништавно и бездушно,
Кал би „Каин и Авељ“ био искључиво реалистички роман, онда бисмо могли с правом замерити аутору што је лик главне дичности градио _ неадекватним средствима, Не ретко, Антићева размишљања н начин изражавања чине се неприродним с м на његовг интелектуалне капацитете. Ова примедба о недовољ ној уверљивости главног јунака може се ставити само ако сметнемо с ума чињени“ ну да је Павловићев реалистички роман „и алегорична стилизација (која управо захтева одступање од — веродостојности приказивања). Да би своју критику извесних друштвених појава 'учинио дубљом и трајнијом, писац је осетио да, прибегне методу који подразумева условност и конструкцију.
„Каин и Авељ" је роман изузетне вредмости који, између осталог, недвосмислено показује да се о нашем савременом АдрУштву може писати језиком праве литературе, лалеко од свих ситнореалистичких и пубанпистичких шаблона.
Павле Зорић
пи њље
љиљана ер дата раке тера тренима.