Književne novine
: можемо рећи
· ва из породичног
ФЕСТ И КАКО ГА СТЕЋИ
Наставак са 1, што треба да буде, ФЕСТ мора постати, у свом главном – програму, огледало најбољега по својим вриједностима, а не по ономе што је сваки филм освојио на неком филмском фестивалу. Тиме ће се и углед ФЕСТ-а потврђивати у свијету.
стране
Примјерице, неразумљиво је зашто се у главном програму нашао осредњи филм Де Сикин „Врт Финција Континија" а није изванредни _ Видербергов _ филм „До Хил“, или извикани „Патон“
умјесто чудесног Раселовог _филма „Зађубљене жене", или пак
Иљенкова „Бела птица са прним белегом“ а не снажни мађарски филм „Љубав" пили рафиновани „У] ка Вања“. То што је „Рајанова кћи“ фаворизована за рачун Шлезингеровог филма „Недеља, крвава недеља" ствар је, наравно, укуса, али је стављање очајног филма „Револверашки двобој", због тосподина Датласа, у салу Дома Синдиката и у програм у важном термину, ствар недопустива за један озбиљан фестивал. У исто
вријеме, дивни филм „Џо — и то.
је Америка" приказан је у „Козари" у вријеме које не даје шансу да филм гледају они који прате главни програм.
По ономе што ФЕСТ заиста значи као мјесто окупљања свега што је добро и занимљиво у филмској продукцији ове примједбс на унутарњи распоред у репертоару можда не значе мното, Можда чак и нису важне. Али са | становишта _ конституисања. ФЕСТ-а у умјетничку манифестацију, у Фестивал фестивала који неће бити смотра фиалмова већ фактор у валоризацији и ревалоризацији свјетског фиалма одређене године, већстав у умјетничком оувиду у филмску производњу, нужно је да се без страхопоштовања према великим. свјетским фестивалима превасходно конституише, и кристалише, у репертоару однос према истинским вриједностима.
"Само тако ће београдска пубАнка нмати могућности да — се апредјељује за праве вриједности и 'да их, својим спонтаним опјењивањем, потврђује или одбацује.
Вук Крњевић
оззио
ХРАБАР, АЛИ НЕ И НОВИ СВЕТ
Наставак са 1. стране чзазов, претворило се већ да„нас у сасвим п нституцион: лаизовану појаву: тако, филмови о наркоманима све више личе на
· филмове о алкохоличарима (Шац-
бергова „Паника у граду дрога"), а филмови о хомосексуалцима. претварају се у нову врсту филможивота ·(Шлезингерова „Недеља, проклета недеља"). Другим речима, све оно што је доскора – представљало „изопаченост", „шок" и „кршење друштвених норми", претворило се сада у један нови начин _ „грћанскот живота“ п у једну нову конвенцију грађанског друштва. Под таквим условима, филмеком аутору, као и било ком Арутом појединлу, не преостаје ништа друго него да покорпо живи свој живот, и не примећују. ћи можда да заједно са својим филмовима саучествује у једном доста трагичном парадоксу: око њега је све мање баријера које може и треба да руши (јер, привидно, све му је дозвољено!), а његова слобода је, упркос томе, све ограниченија и занемарљивија (јер, сасвим је спутан тлобалним стањем цивилизације којој припада заједно са својим де лима)!
— Коначно, ако је реч о естетичким одликама нових филмова, да је заједничка одлика тотово свих нових _филм-
· ских дела, приказаних на ФЕСТ7, ·
· да се у њима готово сасвим · немарује
заметафорички фил меки говор .(елиптичност једног Антонионија, рецимо, деловала пи у оваквоме контексту сасвим неприкладно). То за собом повлачи, у драматуршком погледу, повратак „филмској причи", а то значи п литерарном садржају (драмском сукобу, дијалогу, и» трађивању меловитих карактера
|
| | ! | | | | | | |
| | ' |
'· да се баве
|
!
илд.): филмови у којима се експлицирају _ одређена — „стања“, какви су били у моди пре десетак тодина, у којима се „прича“ подређује једном „глобалном осећању", снимају се још само у кинематографијама с које ·касне са естетичком еволуцијом (то се, ре-
цимо, односи на два совјетска филма, виђена на ФЕСТ-у, на „Белу птицу са црним белегом"
Јурија МИљенка и на филм Кончаловског „Ујка Вања", који су типични филмови — „атмосфере"!). Филмски аутори, дакле, уместо својим унутрашњим светом, градећи „своје ауторске светове“ (што је био естетички мдеал ауторског филма, шездесетих година), почињу да се баве феноменолоцшким истраживањем света којим су окружени (а. то, сасвим природно, повлачи за собом и промене у естетичком концепту савременог филма): чак и када се бави „интимним светом" једног људског бића апсолутно изолованог од реалности, савремени филмски аутор (као Далтон Трамбо у филму „Џони је кренуо у рат") чини то на апсолутно анти-интимистички начин.
После свега, поставља се питање; да ли је ФЕСТ.72. оправдао свој мото „Храбри нови "овет 2 Јесте; али само делимично — јер, ФЕСТ нам је показао свет који јесте храбар али није м нов!
Слободан Новаковић
САВРЕМЕНИ ФИЛМ и АРУШТВЕНИ ПРОБЛЕМИ
Маставак са 1. страпе лом свету ме може те странице уништити, али зато подстиче наду да их убудуће неће више бити или да ће их бити бар знатно мање. |
У миру је покренути велику машину уништења, која треба да искорени читав један народ и зато је геноцид тесно повезан с ратом, Стога је, уз геноцид, п рат једна од главних мета савремених синеаста. „Квака 22" Мајка Николса и, још одлучније, „Џони је кренуо у рат" Далтопа Трамбоа откривају страхоте рата као ретко који ранији филмови: филм Трамбоа приказујући нам ужасне доживљаје јед; ног полулеша свесног свог постојања, за кога би и смрт била олакшање, а Николсов филм показујући колико је рат један ве лики бизнис, у коме се све продаје и купује, па пи сама људска крв, и из кога само малобројни ситни људи успевају да се из вуку.
тешко
Ако, пак, за геноцид рат пру жа идеалне околности, за појединачна убиства, чак ин сасвим дегализована, није потребан рат. Упирући прсте па најболније тачке модерног друштва, савремени. синедсти не заборављају да укажу и на могућност правног убиства. Булијано Монталдо је филму „Сако и Ванцети", рекон
. струишући аферу која је од 1920.
|
_КЕПЖЕВНЕНОВИНЕ 2
до 1927. тодине потресала јавно мнење САД-а. и, као некада Храјфусова афера, одлучно диференцирала прогресивне од регре сивних људи, указао на гнусобу једног судског злочина на један више објективистички начин, док је Бо Видерберг у: „Џо Хилу" то исто учинио с много више поезије и унутрашње устрепталости. Њима се придружује и стари Мар-
и
Пек
ИЕ,
ИС аи
СЦЕНА ИЗ ФИАМА „ЖИВЕЛА СМРТ" ФЕРНАНДА АРАБАЛА
сел Карне, који у филму „Убице по закону" тај проблем посматра као немогућност да суд осуди злочин који је полиција, у својој великој ревности или из садизма, противзаконито учинила. Његова. теза о незрелости за социјализо-. вање судства и полиције на Садашњем ступњу капиталистичке државности је експлицитнија од тезе Видерберга и Монталда али, на жалост, његов филм је много мање снажан од њихових филмова, као и од некадашњих Кајатових филмова „Правда је задовољена"“ или „Сви смо убице" са 'сличним мотивима, којима је драматуршки ближи. (ЊЕ
У непосредној тематској близини ових филмова стоје филмови које смо видели на специјалном програму _ УФилм у _ друштвеним конфронтацијама": „Живела смрт" Фернанда Арабала, документарни филм „Мучење у Бразилу" Сола Ландауа. Њ донекле, канадски
филм „Између пер-ту и пер-си".
У свима њима мање пили више показује се колико људски живот, мерен мером идеолошких противника, мало значи и колико је срам но да се људи прогоне и убијају и данас само зато што мисле друкчије од властодржаца своје земље.
Дроте п хомосексуализам су та-
"кође престали да буду филмске „табу-теме. Зтражање над _прика-
зивањем таквих проблема (које није увек на достојној уметничкој висини) сигурно ће мање допринети решавању ових проблема нето, чак површно, а понекад и при, казивање које циља на ниске регионе људске психе п открива само феноменолотију а не и психологију и ссциологију проблема. (тто је случај чак и са филмом „Недеља, проклета недеља" Џона Шлезинтера).
Друштвена проблематика савре меног филма испуњава не само распон од чистог документарца, као што је „Болница" Фредерика Вајзмена (такође приказан у серији „Конфронтације"), до критичкореалистичког _ „До-де-ска-дена" Акире Куросаве, него исто тако и теотрафски распон од САД преко Европе до Јапана. За жаљење је, међутим, што сопијалистичке земље, које треба још смелије да се ухвате укоштац са свим нерешеним проблемима савременог света, не показују довољно интересовања за друштвене проблеме, од којих, наравно, ни оне пису пмуне. Савремена совјетска кинематографија представила се екранизацијом једног класичног драмског дела (Чеховљевог „Ујка Вање") н једним историјско фолклор
— датован
с СД
= = |
>
с при неке
КАРИКАТУРА МИОДРАГА СТОЈАНОВИЋА
|
|
|
ним филмом о Бесарабији и ње ним људима. Невероватно је да у њој нема бољих и више антажованих филмова. од оних које је при-
казала. Утисак да су филмски , ствараоци социјалистичких зема»
ма незаинтересовани за друштвене проблеме, донекле, исправљају мађарски филм „Љубав“ Кароља Мака и „Црвено класје" Живојина Павловића, И један и други тичу се, међутим, једног времена које се сматра већ превазиђеном прошлошћу, и, уз то, снимљени су на основу књижевних дела, која су пробила лед ћутања о „незгодним" темама: приповетке Тибора Дерија и романа Ивана Потрча, од којих прва говори о страхотама политичких погрома за време „култа личности" у Мађарској, а | боци о грубостима присилне колективизације у Југославији.
Па ипак, мако са извесним закашњењем — много мањим не то што је закашњење с којим се указује на праву истину о истреб"љењу Индијанаца — ови филмови указују на истинољубивост и режисера социјалистичких земаља. који, судећи по заинтересованости.
за социјалну проблематику У филмовима на ФЕСТ-у 72, 3» остају за капиталистичким си
неастима. Ма колико то изгледало парадоксално, много више комунистички су били неки филмови из капиталистичких него из сопијалистичких земаља. Ако би „Џо" Џона Џ. Ејвилдсена, показујући једнодимензионалност човека у капиталистичком друштву, био он фабрички радник као Мо Карен или осредњи капиталист као Бил
Комптон, био на линији а | чара. „нове левице" Херберта Марербертов. кузеа, чини се да је Вид
филм „Џо Хил" без сумње марксистички и комунистички, То је филм који би синдикални покрети и радничке партије широм света могле да приказују својим члановима ради уздизања њихове политичке свести. У социјализму се, међутим, рачуна са априорно високим степеном свести радника, која се не мора још п филмом обучавати и увећавати.
Мако је прогресивна заинтересованост за друштвене проблеме била врло честа појава, на ФЕСТ-у 72 ипак није било само филмова с прогресивним идејама. Џозеф Лози је видео прогресивну тендеп „пију свог „Љубавног гласника" у томе што се у њему приказује бескрајна _ досада _ материјално добро обезбеђене средње горње класе, што и није сасвим неоправ дано мишљење, али нема сумње да филм „Патон: жудња за славом" Франклина Џ. Шефнера није прогресиван, будући да се у њему, кроз уста прослављеног америчког команданта из другог свелског рата, велича и војна организапија, зато но од појединаца,
"која (за поменутог танерала) „представљају, само. томилу това, на", ствара јединствену ' убојну снагу, н рат као феномен којиол
сваког човека тражи и пзвлачи максимум пницијативе п енертги-
је. Онај коме. поменути генерал импонује, може, у својој наивности, још и поверовати у милитаристички стедо који се имплицип-
но или експлицитно у филму излаже. Општи утисак који је свако
могао понети са ФЕСТ-а 72 јесте да је филм ушао у фазу своје свестране друштвене – заинтересованости и да су његове превасходне теме, у које забада своје кри: тичке стреле, теноцид, мржња меБу људима и народима, рат, насиље, сиромаштво, политички погрсми, судска убиства. ФЕСТ 72 је несумњиво постигао много више афирмације него ФЕСТ 71 и стога што је овога пута привукао низ светски _ истакнутих _ режисера, сценариста и глумаца, али његова првенствена вредност лежи свака.“
ко у томе што нам је'боље него -
мједан други фестивал у свету, показао да савремени филм не сме више да буде забава и разбибрига, већ зрела и истинска антажсвана уметност.
Драган М. Јерем ић.
за.
| библиотеке „Вук Караџић"
ЛЕТОПИС за
Домановићеви сусрети |
Традиционални Домановићеви сусрети у Крагујевцу постају све значајнија културна манифестација. Љубитељи књижевности који су се стекли 4. фебруара ове. го дине у сали читаонице Народне
у Кра. гујевцу, доживели су праву свечаност, О великом сатиричару говорио је академик др Војислав Ђурић, који је истакао да је Домановић живео у пајмрачнијем периоду историје Србије, „постао следбеник идеја Светозара Марковића, заузео критички став према. тамним страницама у животу људи п, желећи да допринесе светлијим, био најоштрије перо српске књижевности. Свечаност су употпунили чланови Театра „Јоаким Вујић" из Крагујевца Љиљана Го. ведаровић, Буда Јеремић и Никола. Јурин, који су интерпретирали изабране странине Вође". „Данте",..„Страдије" и других Домановићевих дела.
Просветне и културне институције из Крагујевца имају у плану да. идуће године, у којој пада. сто тодишњица рођења великот писца, припреме. прославу која ће бити слична Вуковом сабору. ПредвиБено је да се изгради споменик књижевнику, оснује спомен-музеј, изгради бина за приредбе, са. које би зрачила бритка реч савремених сатиричара и других књижевних посленика. Исто тако, у пала. ну је да се оснује „Фонд Радоја Хомановића", из којег би били награђивани даровити ствараоци на пољу књижевне критике; хумора и сатире.
Драган Биорап
Награда „Културе“ Владнелаву Татаркјевичу
Угледти пољски недељни лист „Култура“, који оваке. тодине (40. дељује своје награде, одлучио, је да их=за „1971. · годину. добију Кшиштоф Зануса, за изврсни филм „Иза зида" (који смо не давно могли видети на нашој телевизији) и професор Владислав Татаркјевич за књигу својих са-
браних филозофских _ расправа „Дут у филозофију" (Птова-:бо Погон). Пишући _ недавно . 0
овој књизи з њеном аутору познати пољски публициста и кланни уредник „Културе" Јануш Вин“ хелми. написао је за стваралаџтво Татаркјевича: „То је велико поглавље наше филозофије и налег филозофског живота". Да бн се схватила тачност ових речи треба се подселити на неколико чањеница у вези са овим нстакнутим научником и његовом лелатношћу Рођен 1886. године у Варшави, ђак Варшавског, Џиришког, Па. риског, _ Берлинског п Марбуршиког универзитета Татаркјевич је већ 1915. постао шеф катедре за фалозофију на Варшавском упиверзитету. Касније је предавао па универзитетима у Вилну, Познању, и опет у Варшави, био је ду: то година уредник угледног „Фило зофског прегледа" (1923—1948) и „Естетаке" (1950—1963), а у пољској филозофији је присутан већ преко шездесет година. Његова научна интересовања кретала су се у области естетике, историје филозофије но лсторије уметности
(нарочито _ архитектуре и вајар ства) по стике. Из његове школе изашао је неколико поколења
пољских есстетичара и филозофа.
Међу најзначајнија и пајпозитија Татаркјевичева дела спадају „Историја филозофије" (у трпи то ма, до сада изашло шест пзлањад. из које су између осталих учи филозофију и св: историчајт књижевности у Пољској за те ледњих четрдесетак година, и јот недовршена „Истораја остегике", чија су прва два томо објављена 1960, а трећи 1967, дело које ши. рином обухваћеног материјала у по свом методолошком поступку прелази границе свих до сада не писаних дела из ове областл. Сем ових дела пажњу заслужују “о његове књите „О срећи" (прво иза. 1947, пето 1970), „О пољској уметности ХУП и ХУПТ века" '1966) ла низ других.
Само неколико недеља ире до дељивања награде „Културе“, ода јући признање пре свега његовим радовима из области естетике, Српска академија наука и умет ности изабрала је професора Таташкјевиаћа | за. свог пностраног "члана. (Ст — тт) ; И
|