Književne novine
|
| |
'
|
|
ЕСЕЈ
РОМАН
У БОСАНСКО- _
ХЕРЦЕГОВАЧКОЈ
НА БОСАНСКОХЕРЦЕГОВАЧКОЈ књижевној сцени, уз поезију, најдоминантнији је роман, Истина, та појава је слична и у српској односно хрватској савременој литератури, Но за ову литературу та је појава готово прекретничка, радикална с 06зиром да је у њој све доскора — неколико година. уназад — владала приповијетка, А данас и најпознатији приповјед“ чи настоје да постану романописци, а обратних случајева готово да и нема. Питамо се одакле та појава, тај заразни сутестивни утиџај романа, и то баш у вријеме кад се аитература, нарочито ова домаћа, текућа, све мање чита, и с друге стране, кад се у свијету, нарочито у неким западним „аитературама, роман увелико ако не потискује а оно бар трансформише у нове облике тешко спојиве с класичним поима= њем романа: анти-роман, тзв, нови франпуски роман у коме се дескрипшција ствари
намеће у најогољенијем виду, роман се Азстрџира, фабула губи примат и ауторитет, иде на споредни колосијек, роман помало постаје хибридан, нека врста дивљобрачне везе са есејом, филозофијом, итА. Све те појаве говоре да је тамо роман ако не на заласку, како одавно злогуко проричу неки 'аполотети романескне кризе и смрти, а оно свакако у пуном процесу транесформације у нешто још недогледно, недефиписано, -
Истовремено, дакле, траје у босанскохерцеговачкој литератури „пуни стваралачки успон романа, Разумије се да и овдје није у питању класични роман, роман реалистичког типа, сведен углавном на коректну радњу и на одраз друштвене ситуације, нето роман својевроне, еластичне,
екло би се, сунђерасте форме која, остаући у битном романескна, прима, упија нове састојке, дозвољава извјесне корекпије, тендира промјенама, То је роман У ходу, у сталном преокрету, у текућем престројавању, Но те промјене нису жестоке им претјеране да би сам роман као врсту доводиле у питање, Истина, са набујавањем романа, неминовно долази и до појава његова извитоперавања, до истовремене негације; ријеч је о маниризму, серајалности, романоманији и СА, Имамо, дакле, истовремено и поихозу романсијерске продукције готово по сваку цијену. Бити ро= манописац постало је врло привлачно, Написати роман у очима неких списатеља значи постати у литератури запажен, виБен, неко и нешто, Значи: издвојити се, о "то је тема за себе која би: евентуално 0'свијетљена са социолошког становишта да» " да занимљиве резултате. Нас, међутим, занима књижевни значај, карактер и вриједност новог босанскохерцеговачког романа а не појаве око њега, иза њега. Стата У овом запису неће бити чак ни овлаш ријечи о свему ономе пратећем што данаше њи, садашњи роман у Босни и Херцеговини окружује, Неће бити ријечи о клими У којој настаје, нити о његовој типологији која се подразумијева, нити о специфичностима унутар те типодогије, 2, наравно, нити о паушалној раздиоби на роман тзв, модерног пн тзв, реалистичког смјера. То су, понављамо, ствари мање-више опште, које се условно подразумијевају.
Прије свега босанскохерцетовачки роман нема нарочито богату историју, као ни сама та литература, бар она умјетничка, модерна, не рачунајући, наравно, ње не раније, старије периоде (писменост, просвјетитељство, џтицаје, дјела остварена, на. другим језицима и сА,), Тек са .СОветозаром Боровићем, једнако плодним „као приповједачем и Романописцем, овај се роман зачиње. Ријеч је, наравно, о романима „Стојан утикаша“ (1907) И „М > ћелијама“ (1919), Но ако летимиано и овлаш упоредимо та два романа. са триповједачком основом Боровићева издаштног и разливеног дјела, лако ћемо установити да је приповијетка у предности, да је умјетнички кохерентнија, па сум поменути Ћоровићеви романи, иначе слике је" дне средине и једног менталитета, У 'осно“ ви приповједачки, Та дилема пратиће „босанскохерцеговачки роман и Аоџније, готово неколико деценија, Истина, роман ће се на овом подручју јављати спорадично, као случајно, никад не преовлађујући прозном позорницом, мскључ у“ јући посљедње догађаје, Доцније се мијеша за тој приповједној основи доста тота, од" хиризма код Хамза Хуме У „Грозданином кикоту“ (1927) До социјалних речитатива код Хасана Кикића у романи+
ма“ Х о-рук“ (1936) и „Букв е“.. (1938) или код Звонимира Шубића .у романима и Каљу-
„Херој у папучама“ (1935) у та“ :(1937), али се сам роман као умјетност, као артистичко дјело никад не потврђује изван тог приповједног контекста, У цјелокупној структури његове композиције он има видно мјесто. Тај-и такав роман је скуп фрагмената чисто приповједачке нарави, ГР П у У доцнијој фази, ОНОЈ Андрићевих романа — хроника, „На Дрини ћуп рија“, „Травничка хроника и „Госпођица“ (објављених 1945; писаних вјероватно под окупацијом иако с“ меке теме протетнуте и дубоко уназад У Андрићеву приповијетку), та дилема раз“. двојености романа и приповијетке уз: пре“ власт приповијетке није дефинитивно ски“ нута с дневног реда, Но она је'сад добила разрјешење, У питању је својеврина сине теза приповједних елемената. уграђених У мозаик романа, Сад приповједни фрагменти не штрче свако на своју страну него се елегантно и хармонично сливају у осјећај ијелине, То је један нови квалитет на путу асвајања романа у 6Х књижгвним просторима, Једна у сваком случају бриљантна. књижевно-романсијерска мотућност, Но м
ЛИТЕРАТУРИ
Це И Ц
"новијетка, понекад насилу
~
након Андраћа, код Бранка Бопића, Ериха Жоша и других аџтора, има тих двоумица, алм и, коначно, отворених путева за Роман, Но карактеристично је да сви ти писци комбинују елементе приповиједног са елементима романсијерскот настојећи да тшто невидљивијим шавовима прикрију поријекло својих елементарних приповједних исходишта, о се у роман ишло баш тим путем: из приповијетке у роман, То је остављало трага не само у техници трагања за сопственим романсијерским изразом, који је код сваког писца бар у принципу индивидуалан, нето и у извјесној ограничености, у релативној немогућности да се у самом себи преконоћ пребрише приповједач. „Роман захтијева, изнуђује једну другачију композициону структуру од приповједачке, Онда се, као компромис, прибјегава нешто развученој, разливеној приповијеци којој се надјенуо сам од себе назив: повијест. Кратки роман, МИ слично, У ствари то је, ако боље загледате, прерушена принапухана до привида романа, Прича је у правилу кратка даха, роман, супротно, иде на дуже
ове, захтијева истрајавање, Тај сукоб
је временом, нако с оптерећујући ауторе, морао бити превладан у корист романа који је из поменутих дијалектичких супротности излазио као побједник у духу времена, Јер роман је био, и још увијек јесте, миљеник времена, Друга је ствар што У
СЦЕНА ИЗ ФИЛМА „КВАКА 22" МАЈКА НИКОЛСА
општој кризи литературе и духа и он при“ бјегава сопственој преобразби
ћавању. једној нужности, али, на жалост, и неизбјежним укусима и критеријумима актуелности, који се увијек покажу варљивим и краткорочним, Али данак се мора платити! Отуда његова часовита мутација и преобразба у час роман — есеј, час роман — докуменат, трилер, п са, Но важно је преживјети, извући се читав из кризе, па макар и са уступцима, Кулисе, рухо, и костим — уосталом, то и није тако битно, битан је ДУХ, биће, суштина, Стога, чврсто вјерујући У будућност романа понешто модернизованог и модификованог, у његову вјеродостојност и виталност, вјерујемо и У његову „насушност, .
Можда би се условно могло говорити о двије , босанскохерцетовачком Ро ману, Једна је АО појаве Селимовићевот романа „Дервиш и смрт“ (1966), Аруга након њега, све до данас, Међутим, та 'црта ипак је мање-више само индикапиона али не и посве реална, Јер и прије појаве тог несумњиво значајног остварења новије босанскохерцеговачке прозе било је,
„иако, истина, појединачних остварења, али
остварења преко којих не бисмо могли овлаш, комотно и безбрижно прећи, Ријеч је, напослијетку, о самом Селимовићу, чији се роман, , ишине“ (1961): може с правом. убројити У ред пионирских захвата босанскохерцеговачког модерног романа. Исписан рукопис, зрелост опсервације, мајсторство композиције, проблематизаци“ ја садржаја и животне грађе — све је ве
“том. рукопису, уз одсуство, дабоме, једне развијене, и култивисане литерарности, уз мањак интензификације приповједања, чиме. ће. се, поред осталог, одликовати ње гова „позната дјела, романи Дервиши смрт“ и „Тврђава“ (1970), И у кратком роману — одужој монолошкој проз“ ној посми — „Магла ин мјесечина“ (1962) — може се већ наслутити, чак и ритмом и стилом приповјелања, један но-
ви преображени и тек налолазећи роман-
; сијерски поступак, Такође, у роману „Бихорши“ (1956) Бамила Сијарића, иначе расног , приповједача, осјетило се, нешто "у завичајној прози, продор једног
ново ' новог елемента, здруживање имагинације
с фактографијом, њихова литерарна стилизација која више није само буквално приповједачка него, добрим дијелом, 3аиста романсијерска, То је већ роман који вјешто окрупњава детаље у једну цјело-
виту романсијерску фреску, у романескиу слику, У том смислу романи А, Вулетића, а нарочито „дАрвосПаклених врата (на први поглед један из серије тзв, црног ана), те „Жеђ“ Н. Парежанина, „ААбум“ В, Лукића, и још нека дјела изразитије физиономије или бар фрагментарног навјештаја нечега новог, свога (поименице то су још романи 3, Топчића, С, Булајића, В. Лубарде, А, Исаковића, итаА.). Но то су ипак, рекло би се, још увијек нузгредни гласници и извидничари, знаци поред пута који учесталошћу најављују долазак града. Њихов значај је примарно у“ појединачној вриједности, али и у нај» ви једне нове колективне ситуације босанскохерцеговачког романа. У романима А. Вулетића и Н. Парежанина има извјесне дијаболичности која одаје и њихову аутор. ску снагу али и непатвореност, аутентич. ност њихова талента. б · Зора босанскохерцеговачког романа није сванула без порођајних мука и трудова, а гранична маркација успостављена је тек с појавом поменутих Селимовићевих романа, У њима и с њима је то што се спорадично јављало и остајало за многе неуочено добило вид систематичности, УМ тим романима је изразит један нови, лични тон, један ритам стила који до СелимовиБа ова литература није познавала, Изразит смисао за рефлексивност, интензивиран и култивисан начин изражавања, прикривен привидним, чак класичним маниром романескнот казивања, наглашена. субјективност, психолошка истанчаност.то је била несумњива иновација. За Андрића је историја чињеница, епски непобитна, архивски верификована, за Седимовића, међутим, само могућност, привид, повод, За Селимовића историја је само фабула, Унутра је суштина: испољавање моралних грчева бића, људске сложености, вјечнога кроз појединачно, а све у обзору људске судбине као универзалне чињенице. То је роман развијеног тока који у себи мајсторски мири грозничаву запитаност о свијету и угроженост људске јединке стетама тог свијета и наизгледну хармонију његове романсијерске технике, Једно с дру тим тако је и толико прожето да вас Селимовићево штиво не оставља нимало у
недоумици да истовремено имате = модерни и класични роман у споју, у синтези оба. елемента. Другим ријечима, то су доиста романи а не раширене приповијетке, Те ако читалац не схвати да има пред собом роман с маском историје а лицем нашег „савременика, онда није схватио не двОјност тог дјела него управо његову суштину: његову непоновљиву јединственост. Да је новији босанскохерцеговачки роман остао само на Селимовићу, а након Андрића, Ћопића, Коша, итд, вјерујем да ипак ни тада не бисмо могли говорити о случајности и појединачности, о „трефу“. Али за њим, и за њима, слиједи још читав низ дјела која, свако собом и у мјери властите снаге, свједоче да је ријеч о појави са крупним значењима и плодним посље“ дицама, Роман је набујао остајући крајње личан, крајње и изузетно индивидуалан, суштини то и није појава него збир индивидџалних појава, Тако је Дервиш Сушић са романом. „Уходе“ само дјеломице ипао трагом Андрића и Селимовића, више тематски, нашавши у том врзином кругу свој угао, свој начин исказивања, Истина, Сушић је још раније са сатиричким романом „Ја, Данило“ најавио снажне црте свог литерарног лика, свој профил, али га је згуснуо и орјечитио тек са „У ходама у којима има материјала за још неколико романа сличног типа, Па иако је то роман прављен на принципу здруживања фратмената, он дјелује пјелином, Као што у роману „На Дрини ћуприја“ вријеме које протиче оличено у мосту представља окосницу романа, тако и код Сушића уходништво јесте идеја и шав који роман Аржи на окупу. И Неџад Ибришимовић, са своја два романа „У гурсуз“ и Карабет“, привидно. прибјетавши историји, прошлости Босне, иде у раскорак са својим . значајним претходницима и тако му полази за руком да не буде ничији па ни властити епитон, У „Угурсузу“ он једну карамазовску сторију, причу о типичном породичном расколу, зачињену судбинском саутњом зла и пропадања, успјева 0Оживити, оживотворити тзв, фокнеровском варијантом монолога глухонијемог лица, слуте Музафера, који постаје тумач, проницљиви опсерватор заобилазних, заиста нечитких понорница тог уклетог свијета. другом роману међутим Ибришимовић Одступа од ранијег прокушаног поступка да би текст до краја отворио и на тај начин читаоца, као саучесника али и евентуалног актера драме, приковао за његов ход,
Драгиша Радосављевић ТРИ ПЕСМЕ ЗА СЛАВИЦУ
Противно времену и ветру и насупрот. свему откачивши се од недеље која беше гнездо | Е | сплела остављајући моју руку, потрчала као. према трему Славица се на бедеме, историчне пела
Балансирала је изнад векова и трена изазивала је трајање и будућноста зала: Јединица једног дана под њом беше пена. доле, сва у. коров и корење брезе пала
Сама истаче да јој жеља пад на дно зарије
док продире у:гпросторе иза мојег чела
да би сагледала предстојећг новотарије ·
Славица је вчуваних 17 на бедеме бодро пела.
Разлиставаху се светиљке, солитери беху
стабла.
у ливаду прелазаше асфалтиран тресет
жуборила електрична струја сржју телефонског кабла
Славица се за мном јуришаво. љубила до 10
Незатрпан шахт лични је пријатељ : шумском пању диско-клуб ледина музике и дуванског. . ; дима. Комадала ме славујаста, али крвав и ја њу Месец заврнуо ногавице да та ужарена не дохвати плима
Зелени аутобуси: подавијају гуме и журе-ма прело
распамећен зид француске амбасаде. кад
р 7 драшкања настану навала.
јавна товорница бива заказивањ“
саста! тко врело
љубајеве 30".10
Славица је својих 17 на . ; ага. ја
Седамнаестица као да је постала у земљу после 10 тата бесни на убојној војно; нози а часови капљу са казаљки, уместо да
' ву дремљу
због. тога се Славица, испало је, у таксију вози
Завирују у ретровизор малозраванске јануарске звезде
грање кестенова. пожурује фијатове коске снате
цитарету палим јој док клипови ван ' стублина тезог
и налазим њене шаке, узбуркане ко виљите
Десети сат чељусне коске клаика. кос степеништа ггда Ауто у Омладинскиг бригада зајамујотт уУхтли ја треперим, стпепим и ћутим без реда Славима. се, упакована у панику, У таксилу грли
за његову логику, Тиме је избјегао клише и обновио једну већ прилично старомодиу, расходовану тему,
Историјска тематика, која, истина, све више привлачи босанскохерцеговачке писце, постаје, међутим, и замка за њихове романе, Плашити се да буквални утицај Селимовићев не буде штетан, Наиме, ићи само спољним трагом, а не схватити његову двострукост, двојност, занста је чиста заблуда, То значи Директно ићи у пуки историзам, Другим ријечима, у понављање, опетовање, подражавање и — неоригиналност! Уситњавање! Но има и охрабрујућих знакова да долази „засићење том једнотоном мотивском оријентацијом, Само је-још Сијарић у „Конаку“ набасао. на сличну проблематику, али, срећом, на свој, сијарићевски начин, избјегавши најдиректније: вулгарне утицаје, А У
Више аутора обраћа се реалности, истражују је, њушкају, пипкају, На трагу су јој, У томе је свјежнна тих дјела, Тематска промјена, али и умјетничкасвјежина, Ови аутори не узимају , прошлост као алиби, они јој смјело прилазе < лица и наличја, с чистим намјерама да. је насликају у видокругу властитих, прилаза, Бар толико, С намјером критичке. анализе стања, У средишту је појава моралних иштчашшења појелинаца (у роману „Ј аков: Ненада Радановића), алп и густа, погтска евокација. дјетињства која не, преза од сложенијих уруњања у трауматични сви» јет нашег доба, у свијет села, пораћа, града („Заводишта“ В. Максимовић). Наравно, ова два дједа су само индикациона, не и једина. 1
Све у свему, новији босанскохерцеговачки роман, обухватајући га чак само овако пауша но, са појелиначним истргну= тим примјгоима у пуном,је стадију тратања и обновљста. Карактеристично -је да млади аутори не идући поступно као, некад, од приче: ка -роману, сад одмах и.с успјехом лебитују као романописци, (случај. Љ, Јандрића са романом Прах н пепео“. и 3, Остојића са „Маслљачком“), ; #:
Роман је чврсто ступио на сцену: босанскохерцеговачке литературе И зато живио роман! , ка
Ристо Трифковић. | ( у
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 5