Književne novine
ПРОБЛЕМИ
0 нашој данашњој културној стварности
Тезе за покретање извесних разговора
о култури
БРИЖЉИВИ СТАТИСТИЧАРИ забележили су да су у Републици Србији 1949. године културну
стварност сачињавали:
— 25 професионалнах позоришта (рачунајући 2 опере и 1 балет), која су приказала 4.863 представе са 2,150.029 посетилаца;
— 1.481 аматерско позориште са 27.500 чланова која су одржала 9.957 представа а имала 2,631.924 поветиова; .
— музеја, чије је експо видело 517.938 трађана“ А
— 5 професионалних и 652 аматерска хора, који су приредили 2.278 концерата;
— 11 професионалних и 300 аматерских оркестара са 3.394 музичара који су одржали 3.316 концерата; — 992 фолклорне групе са 16.595 чланова, који су организовали 4.359 приредби;
— 3.757 јавних библиотека са 1,732.877 књига;
— 756 народних универзитета, који су. организовали 15.877 предавања са 1,878.693 посетиоца;
— 123 листа (6 дневних, 9 листова који су излазили више пута у недељи, 51 седмични, 33 петнаестодневних, 23 месечна и 10 повремених) са укупним тиражом од 2,828.661 примерком;
— 163 часописа са 1,469.828 при-
мерака; — 2 листа на словачком и чешком језику са тиражом од
16.152 примерка;
— 1 лист на русинском језику са тиражом од 2.000 примерака;
— 6 листова на шиптарском језику са тиражом од 34.129 примерака; — 6 листова на мађарском језику за тиражом од 90.817 примерака; — 2 листа на румунском језику са тиражом од 9.950 примерака;
— 1 лист на турском језику са тиражом од 9.599 примерака;
—- 16 часописа на словачком, чешком, румунском, русинском, шиптарском, мађарском им турском језику са тиражом од 39.000;
— 6 радио-станица (Београд, Београд 1, Београд П, Нови Сад, Зајечар, и Приштина) са 54 сата дневних емисија, односно са 49.040 укупних _ часова емитовања и 109.911 претплатника и
— 345 биоскопа са 101.069 седишта, у којима је приказано 105.535 представа (од којих 9.770 филмова) са 28.983.509 посетилаца.
Поред тога, у 1949. години, У Србија су произведена 32 играна и документарна филма, издато 1.905 књига и приређено 686 концерата, којама је присуствовало 250.607 посетилаца.
Међутим, у Републици данас делују:
— "70 народних универзитета, који су у прошлој години организовали 1.618 семинара ми течајева са 49.000 полазника, као и 4.027 јавних предавања са 406.000 посетилаца; — 90 радничких универзитета са 4.282 семинара и 144.000 посетилаца, као и 7.132 предавања са 379.000 посетилаца;
—- 1.074 јавне (библиотеке са 5,051.106 књига и 1,112.600_ чита-
лаца; — 79 музеја са 1,205.000 посе-
тилаца;
— 40 радио-станица са 1,083,747 претплатника;
ИЕ телевизијски центар са 817.258 телевизијских претплатника;
— 19 професионалних позоришта са 4.347 представа и 1,610.000 посетилаца; 1.655
— 8 дечјих позоришта са ~, представа и 302.000 посетилаца;
__ 66 аматерских позоришта са 1.479 представа и 437.000 посетиа биоскопа са 228.865 пред: става и 23,340.000 посетилаца;
__ 590 листова са укупним ти-
Ме 444.000 примерака; ражом од 407, тиражом Од
'—- 471 часопис са о Пира 4
— омова К ;
— 408 рдтурно-уметничких АРУ штава са 16.047 активних чланова, који су приказали 12.912 представа са 2,011.000 гледалаца итд.
оред тога, у Србији је прошле со в објављњено 4.639 књига У тиражу Од 35,740.000 примерака, приређено око 500 концерата 03биљне музике, преко 5.000 разних забавних приредби, снимљено више играних и документа тих. филмова, приређено преко 00 изложби, организовано око 1.000 књижевних сусрета, одржано преко 100 тридиционалних културних
манифестација и слично, Наставак на 2, страни ;
Милош Јевтић
БЕОГРАД, 1. СЕПТЕМБАР 1972. ГОДИНА ХХЛУ БРОЈ 422 ЦЕНА 1,50 ДИНАР | у ОВОМ БРОЈУ:
“ - новина“ — учествују: ИИ. . ван Потрч, Чедо Вукос ' вић, Павле Угринов, Фи-
ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ
И ОВОГОДИШЊА ПУЛА НИЈЕ ПРОШЛА БЕЗ ПОТРЕСА — СЦЕНА ИЗ ФИЛМА БАТЕ ЧЕНГИВА „СЛИКЕ ИЗ ЖИВОТА УДАРНИКА“ КОЈИ ЈЕ ПО МИШЉЕЊУ МНОГИХ КРИТИЧАРА ЗАСЛУЖИВАО ДА УБЕ У ЗВАНИЧНУ КОНКУРЕНЦИЈУ
САВРЕМЕНЕ ТЕМЕ
БОСАНСКИ КРУГ КРЕДОМ
“ ЗЕМЉИ чији писци пишу они од тежине, гнева и тенија о деобама, сеобама, робијама, о спавачима који камено сневају, о нурудинима без сна и Фи липима са кошмаром, о јернејима, у земљи где мајке зарад свете освете зазивају млађане, мрђане, срђане, зарад не једног него зарад девет југовића, ту, на овом тлу, тде се историја никад никад није устезала, где није тапкала, скакутала, вашарисала, већ ајгировала, кубурила, ходила свој тешки, тмасти, оловни и пусти ход, неправичан, рањав, каљав, У земљи где има толико јубилеја да недостаје дана и календара: дакле у овој — право, 15, дакле сила, одмазда, поставило се У антиномску позицију, и у реалном и у семантичком смислу, У 904: носу на правду. Требало је да доБу неки други, наши, ови, дани, па да се то, у ретроспективи, сазна, преболи и зацели.
Преко свих хабзбурговаца, кара Борђевића, обреновића, латаса, ченгића, великих и малих везира, сршкића, пашића, после свих је лачића, еугена савојских, поћорека, казнених експедиција, дрангова, након паљевина, освета, после фаланги убица, лажних јунака, митова, после свих буна и немоћи, после губеца и котора, пунтара и морнара, после папежни“ ка и шизматика, правоверних и јереси, након пророка и шарлатана, после обећања и врлудања, после курија, чатрња, земуница, престола, масонских ложа, завера, невера, издаја, капитулација, после ордења и ражаловања, етзекуција, робијања, након свих шпиона, цинкароша, јуда, тастера а свега тога је било у колосалним количинама; било је силно мнотих тих и таквих пр. — остало је: овде, у трау, баш ту, после свих оних часова историје за двојкаше и одличнике, остало је ту, јесте, трко осећање и једна претешка жал, један згуснути и недоречени лелек, једно проклето снажно авај, а зове се правда. Жал за правдом. То!
Право смо имали, одувек!
Састојало се од Леке Дукађинија и Душана, ОА инкунабула, була, фермана, хатише ифа, шеријата, од Талмуда, Библије и Курана, од превишњих рескрипта, правитељствјујушчих совјета, сабора, енциклика, казнених и кривичних законика, октромраних ус тава, обзнана, закона о заштити државе, цесторедарствених прописа, кућних редова, од десет заповести божјих, Од седам заповести црквених, од чланова, ставова, одељака, параграфа и палиграпа, од кодекса, од наређења,
представки, упутстава ~“ свега
тога има, од Гркљана и Римљана па наовамо — како је волео да каже један мој стари професор историје, смејући се и сам свим цезарима, наполеонима, катилинама, неронима, оној швалерки Марији Терезији; имала је, кажу, добро дупе, каже профа, стар и одињао, бивши 6блудник, а силан, али правде није било, децо, каже, казивао је, и то, матори чилагер.
Крај пете деценије, овог века. Пре тринаест или четрнаест година. Загребачка јесен, сива као и другде. Барок, сецесија, богомољке Горњег града. Упаљене свеће, влажан мирис јесени, Језуитски трг и попови што скрушено ходају уз зидове. Доле: Долац, нерв града, надохват „Дубровника" рашчишћен простор за оно што ће се касније назвати загребачки небодер. Тиражне новине већ пишу о бару на шеснаестом спрату, 0 разлистаној фигури Бакића; мени Шегвић и Бакић дају ексклузиван интервју, али не о бару. Исповедају се, Шегвић сам у кабинету кува кафу, ја брзо пијем и дам се нуткати, хоћу што дуже да разговарам с овим паметним људима, имају широке визуре и страственици су. Причају о граду који ће тек настати, о оном преко Саве, тде се већ населио Велесајам. Причају, уз реч, о казалишту, о Хаенка, ХНК; али не о старој згради, 0 питомини једног од најлешпих тргова, спомињу једино Бојана и Миру.
О Бојану и Мири Ступици.
Не знам да ли се неко осећајно хроничарско перо Загреба оштри да напише о тој лудој сезони реч-две, вероватно неко то чини, шта знам, може да се деси било шта, али моје сећање на ту лудницу Од града, тада, неће избледети. Загреб је, тада, одиста готово полудео, апартман на четвртом спрату хотела „Дубровник" био је опседнут, Бојану и Мири се удварала цела голема варош. Председник града им је нудио да упру прстом у неку вилу на Тушканцу, 0 плати није било речи, новине су као највећу интригу доносиле вести о томе да ли ће ово двоје да се после сезоне, у којој су управо гостовали у Загребу, врати у Београд, или неће, репортери су се утркивали за сваком ситницом, овај садашњи стар-систем, ова идолатрија, ове колорисане насловне стране са неком певаљком или пев цем, све је то једно велико и исфорсирано ништа према ... према оном- одистинском интересу, неподељеном, какав је, тих месеци, владао испод Сљемена.
Чак ни глумци им нису завидели. Попио сам једно послеподне чашицу-две неког дивног кавадарског вина, код Емила Кутијара, у Маринковићевој, мој домаћин се сав растопио — и сам фигура — причајући о оно двоје. Ја сам хтео интервју с њим, он ми је причао о Бојану и Мири. Био сам кажњен једног дана од директора што нисам за цело пре подне могао да добијем телефонску везу с њима, а како да је добијем кад је телефон био стално блокиран, а шеф рецепције неумољиви лисац, којег нису могли да преваре ни најсвежији новинарски трикови. Утешио сам се тиме што сам у друштву био „популаран", јер сам имао сталну карту за седми ред, партер, лево,
па. сам и сам морао да бежим од.
телефона, толико сам пријатеља, одједном, имао.
Бојан је поставио на сцену „Кавкаски круг кредом", ето правог и јединог разлога свеколике узбуне и јурњаве. Експресивно, бојановски, наравно да је Мира играла главну улогу. И, наравно, да је Емил Кутијаро играо мудрог Аздака, ја мислим да га мудријег ни Брехт није замислио.
Две жене, краљица-мајка и слушкиња, отимале су се о једно дете. Краљица, одистинска мајка, поверила је, у бежанији пред непријатељском војском, сина слушкињи, војна је дуго трајала, а Мира, јер је она била. та слушкиња, за волела је дете. Препатила је много с њим, скривала га је, хранила, убојити копљаници, које је предводио Јозо Лауренчић, хтели су управо дете да убију, јер је оно, мушко, било носилац краљевске дозе. Слушкиња га је заволела, тепала му је, грдила га је, патили су заједно, и тако стварали љубав. Мајка, која је у том тренутку била регенткиња, била је у сигурном егзилу, а кад се сурови рат завршио, кад су насилници престола побеђени, мајка је затражила дете натраг. И као дете, али више као симбол власти, која ће остати у њеним рукама док малиша порасте.
Слушкиња, гле, изјављује да је дете њено, одистинско, бори се за њега, иако сви знају да припада краљици-мајци; и публика, наравно. Слушкиња се тотално идентификовала са мајком, осећа тако, мајчински, и тешки и не виђени спор треба да реши мудри судија Аздак, синоним народног судије.
Наставак на 10. страни
Тихомир Лешић
3
тоспођице
НОВА И СТАРА ПРОЗА —
анкета „Књижевних
лип Давид, Светозар Влајковић и Славко Лебедински Василије Калезић: ДОБРИЦА БОСИЋ И дОСТОЈЕВСКИ Слободан Новаковић: ДВА ОСНОВНА ТОКА: САВРЕ_ МЕНЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ КИНЕМАТОГРАФИЈЕ
ПОЕЗИЈА: Мира Алечковић, Раде Томић, Тодор Терзић и Стојан Вујичић
ПРОЗА: Елвира Рајковић
Рашко Јовановић: МАГИЈА ГАУМЕ СЕВЕРИНА БИЈЕЛИБА РАЗГОВОР СА АЛФОНСОМ ГАТОМ — специјално за „Књижевне _ новине“ водио Бакомо Скоти
0 новим књигама Славка Јаневског и Љубомира Симовића пишу Радојица
Таутовић и Павле Зорић
ЗА И ПРОТИВ
Авоструки
Мир-Јам или закон 0 шунду
ПРВОГ ЈУЛА текуће године ступио је на снагу пропис, већ давно прозван „законом о шунду“, којим се поједине творевине из сфера медија, а будући да нису од друштвеног значаја, више не ослобађају високе стопе пореза у промету на мало. Овим прописом, од кога је изузето двадесет и пет новинских издања са територије СР Србије, обухваћено је низ публикација, едиција и листова чији садржај, по мишљењу „законодавца“, не задовољава основне критеријуме за делатност од Културног значаја. Сами критеријуми нису у поменутом пропису назначени. Прва парадоксалност овог прописа огледа се, пре света, у дискриминацији коју он врши: под његову јурисдикцију за сада потпада готово искључиво шунд понуђен тржишту у виду штампане ствари, док се шунд другачијег облика ставља у повлашћени положај. Јер, нема сумње да радиопрограми на територији ове републике напросто врве од сваколиког музичког и говорног шунда, а да је, исто тако, велики проценат телевизијске продукције с ону страну било какве духовне вредности. До којих све нелогичности оваква позиција доводи најбоље говори чињеница да су као шунд окарактерисана сва новинска издања — „ТВ новости“, „Ра: дио ТВ ревија“, „Студио“ — што се специјализовано баве информисањем о телевизији, а да се садржај њихових информација, телевизија дакле, сврстава у списак значајних друштвених делатности. Нема сумње да, како је то већ речено у једном коментару, ови листови о телевизији и збивањима око ње често пишу на сензационалистички начин, али тако о другим областима живота пишу и листови са списка „повлашћених“ — „Вечерње новости“, „Експрес“ — што наводи на глупав, али (парадокса ли!) логичан закључак да је већ само писање о телевизији шунд која — телевизија — тај шунд ни случајно није. Исто тако: као шунд су декларисани сви листови са „сексуалном тематиком“, али се зато као друштвено корисни сматрају модни листови, иако је потпуно јасно да су и у делатности тих публикација сексуални мотиви примарни.
Природно је да оваква механика буде неосетљива на разлике које се јављају од случаја до случаја, и из дана у дан, па је дејствујући закон о шунду ништа друго до средство вештачког парцелисања културе на два глобална дела од којих је један априорно увек значајна друштвена делатност а други вечно штетан. Да би било јасније шта све ово значи довољно је позвати у помоћ пример родоначелнице нашег (ма. Наставак на 10. страни
Богдан Тирнанић