Književne novine

ИНТЕРВЈУ

Новатори плаћају неуспехом веру у своју вредност

Разговор с једним од највећих савремених италијанских песника Алфонсом Гатом — специјално за

„Књижевне новине“

У »ЏоМм М15ЗТ1«, Бузепе Равењани је дао упечатљиву слику пјесника Алфонса Гата: рашчупан, гунђави горопадник, испуњен незадовољством и побунама, накостријешен пред свим и сваким. То је његово вањско обличје. Погледамо ли дубље у човјека, иза „трмљавине", назријет ћемо „безазленост дјетета и у рукама дјетета папирнате змајеве снова".

Упознао сам Алфонса Гата на Ријеци још 1948. године. Поново сам га срео у Сарајеву, након скоро пет петољећа. Двадесет пет година, или готово толико, много је у животу човјека. Ипак, Алфонсо Гато се нимало није измијенио, бар се мени тако чини. Још увијек је она иста, наполитански разуздана скитница.

Већ за дјетињства и за прве младости, живот му је био буран и тегобан. Пошто је стигао до посљедних испита на свеучилишту, напушта студије и пролази кроз најразличитија занимања: одгојитељ, књижарски продавац, коректор, беспосличар. У Салерну, у Напуљу, у Милану. Критичар је, репортер, оснивач часописа, предавач књижевности. – Напушта Милано и одлази у Фиренцу, па опет долази у Милано, да би касније неко вријеме боравио у Болоњи и оданде се поновно преседио у Милано. Опет новинарство, па сликање и — партизански рат. Из Милана креће у Рим, а затим обилази све европске земље. И, једно за другим, настају дјела: седамнаест књига пјесама, од којих двије за дјецу, један херојско-комични роман, једна једночинка, десет збирки есеја. Никада не мирује, не зна за доколицу.

„Умјетност ми је у крви. Мој стриц, Саверио Гато, био је чуве. ни кипар у Напуљу, а многи од очевих стричева и братића били су сликари и кипари. То је наш обитељски гријех. Још као дјечас и док још нисам започео с пјесништвом, бавио сам се сликањем. Касније сам одустао и о. кушао се у поезији". „„Окушао се и — настало је оно, како каже Синисгали, „пјевање широко развијених крила" које га поставља у ред великана талијанске поезије „Новећента".

У „Новом пјесништву" опширав напис Карла Бо-а о том раздобљу ловијести талијанске књижевности, говори, да доба херметизма у Алфонсу Гату има једног Од својих најватренијих и најснажнијих представника због његове способности да „помоћу реалних и фантастичних слика изведе најневјеројатније једнаџбе" као и због изузетна богатства инвентивности. У том великом поглављу о Гату тврди се надаље како ниједан други пјесник није с толико критичке воље настојао „оправ дати властите ставове“ и с толико упорности истакнути функцију пјесника у времену.

Гато је био посвема напустио своје кистове из дјечачких дана, када га задесила језа што је човјеку доноси усамљеност. Ужасно је, за вријеме рата, поготово ноћу, бити сам. И тако, негдје између 1942. и 1943, Гато опет посиже за кистом и бојама. „Започео сам у некој хотелској соби у Милану", траду бијелих и промрзаих зима. Тамо је концем 1943. приредио изложбу и готово све слике продао. „Можда је то било због знатижеље" пјесник мисли на купце, па додаје: „Било је ипак и добрих ствари".

Касније се самоћа стишала и опет је превладала поезија. Услиједио је скок од преко двадесет година. „Након више од двије деценије, поновно сам почео“ сликати." 19632 Приближно. „На мору, заљубих се у неку жену. То ме покренуло, ... повратак младости, занос. И потреба за зарадом. Био сам заљубљен и био сам у невољи, — ухватио сам се ки-

СТРИП „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

Отада па до данас, Гато је са својим _ изложбама прокрстарио читаву Италију. Каково је то сликарствог „акварели и темпера, сликарство веома блиско свијету моје поезије. Неки критичар рече: не зна се да ли је више присутан сликар у његовим стиховима или пјесник у његовим сликама. Његова дјела јесу и желе бити сликарство а не шала".

Пејзажи, цвеће, роде.

„Настају у даху", каже Гато. И додаје: „Иако има у њима неке својеврсне наивности, те слике не спадају у наивно сликарство. Прошле су кроз филтар чућења".

мртве при-

Чуђење. Ријеч која пристаје и уз Гатову поезију, што нам, након дуги низ година протеклих од објављивања прве његове књиге, „Оток"" (1932), враћа поетичност ријечи, лирику која је у Италији, за најмрачнијих њених дана у овом стољећу, значила „очување најчишћих израза и облика инвенције". Када данас, с овог временског растојања, проматраш своје дјело, обраћам се Гату, каково би о њему могао дати мишљење2

„Мада је у Италији призната и натрађивана, мислим да моја поезија није још заузела мјесто које јој припада. Не толико због програмирања вриједности, већ због. датирања, јер, У Италији је моја поезија као прва, након фрагментарног и крњег причања ранијег пјесништва, развила _ димензије пјевања које полази изнутра, оно ткање што за својим значењем чине звуци, паузе а и риме, ону осмишљену конструктивност повезије коју смо помало били изгубили. Пошао сам од сржи унгаретијевске поезије, из које сам, уосталом, и израстао, и настојао проговорити на нов начин, дати класицизам без неокласицизма. То што та моја поезија налази одјеке код читалаца које многа друга поезија нема (бит ће због уложе» на жара или јер су то стихови који се памте, или је то што представљам одређену личност, или јер се у тој поезији осјећа порука упућена очајницима) има своје одређено значење. С ону страну помодарства и смјена 7енерација, моја поезија је у добитку с временом. Јер, поезија и није поезија ако не садржи тел њу за казивањем онима што долазе мослије нас, жазивањем путем осјећаја из којих је настала."

Какав Алфонсо Гато даје опћенит суд о своме дјелуг

„ „Мишљења сам да. талијански пјесник, који ствара унутар једне од највећих пјесничких традиција у свијету, језиком који се у својим почецима најснажније изразио с Дантеом, Петрарком и другима, да тај пјесник који ту живи и дјелује мора и располагати сазнањем, свијешћу о томе ато је суштина поезије или, рекао бих, злато поезије. Према томе, треба бити и свијестан скромности својих резултата у односу на ту и такову традицију.. Али, У томе и јесте суштина: он треба бити свијестан да кроз властиту чедност и сиознају траница, оно зрнце поезије што та својим дјелом постиже, да то зрнце по своме саставу и каквоћи треба бити једнако саставу и каквоћи велике поезије. Материја његова пјесништва, другим ријечима, треба бити хомотена, сродна с великим пјесништвом". |

Намеће се још једно питање: што је за Гата поезија»

„Све ово што сам рекао садржи смисао који се може причинити амбициозним. Чини: ми: се, ипах, да сам крајњом и очајничком вјером, што је одувијек имам у повзију, завриједио поштовање, јер

АЛФОНСО ГАТО

сам поезији прилагодио сав свој живот, све оно што јесам и као политичар љевице, као хисторичар или, боље, као човјек који је по. кушао одговорити на мнота питања што нам их данас поставља хисторија. у

Оптуживан сам често због усамљености; а заправо, ја и још неки писци мог опредјељења, баш. смо ми најчешће напуштали своју кулу од слоноваче у потрази за другима, у жељи да другима помогнемо, да им помогнемо и поезијом, не тиме да том поезијом ма било то и по своме слободном избору — тпоникнемо пред политичким _ заповиједима _ тренутка, већ тиме да чак и своје властите осјећаје мијењамо и да их ослобађамо новим надањима, искуствима и ишчекивањима. за које смо се и сами борили. И да бол човјекову, његов очај због увреда и тежњу за искупљењем вратимо оном прастаром, универзалном мјесту бола, које одувијек припада великој поезији. 360 тога и најнепосредније моје пјесме из доба Отпора, данас су живе као када сам их написао, пред готово тридесет година. Оне могу 2080рити свим невиним жртвама ка: снијих ратова, неправди, побуна.

То је неутасивост оне „почасти плача" коју је Фосколо одао свим палим жертвама у борби за домовину, за слободу, за избављење других људи."

Још једно питање: што је поезија2 „За мене, поезија је све што се ријечима не да исказати а ипак се ријечима казује; То је када неизрециво буде изговорено. Између тих двају екстрема сва је бит поезије и живота: од крајње искрености до врхунске фикције."

Разговор водио Бакомо Скоти

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ

Уређивачки одбор: др Петар Волк, Васко Ивановић, Миодраг Шлић, др Драган М. Јеремић (главни и одговорни уредник), Љубиша Јеремић, Вук Крњевић (заменик главног уредника), Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић, Владимир В. Предић, (секретар редакције), Владимир Стојшин, Бранимир Шћепановић. Техничко-уметничка опрема: Драгомир Димитријевић.

Књижевни савет: др Димитрије Вученов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, др Милош Илић, Душан Матић, др Војин Матић, Момчило Миланков, др Драшко Рећеп, Јара Рибникар, Душан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко МЏумхур, Пал Шафер. Идејно решење графичке опреме: Богдан Кршић,

Аист излази сваке друге суботе, Цена 1,50 дин. Годишња претплата 30, полугодишња 15 динара, а за иностранство двоструко. Лист издаје Новинско-издавачко предузеће „Књижевне новине“, Београд, Француска 7. Директор Војислав Вујовић. Телефони: 627-286 (редакција) и 626-020 (комерцијално одељење и администрација). Текући рачун: 608-1-208-1. Рукописи се не враћају, Штампа: „Глас“, Београд, Влајковићева 8,

НАПОМЕНЕ С ПРЕДУМИШЉАЈЕМ (7)

ЖИРИ ЗА ЛАКИРОВКЕ

'

НИЈЕ НИ НАЈМАЊЕ чудно што је овогодишњи жири Пулског фес“ тивала доносио недосљедне и не“ стручне одлуке кад се има у виду какав је био његов састав. О људи који стручно могу да доносе одлуке о вриједностима ФИАМ“ ских, умјетничких остварења У жирију су била само два филмска ствараоца. Та се нестручност није огледала само у селектирању филмова, у првом дијелу рада ЖИ“ рија када су из конкуренције из бачена три занимљива филма са савременом тематиком: „Слике из живота ударника" Бате Чентића, „Бреме" Вука Бабића и „Жива истина" Томислава Радића, већ и у награђивању одабраних дјела када је такођер заобиђено Ајело са савременом тематиком: „Тра. тови црне девојке" Здравка Рандића, ·

Одлука и не би била, бар привидно, тако непримјерена да није остала у сјећању изјава предсјед: ника жирија дра Стипе Шувара, објављена у „Вечерњим новостима" непосредно послије извршене селекције филмова, У КОЈОЈ се предсједник жирија жали на ре" пертсарску усмјереност наше продукције, замјерајући Јој управо одсуство тематског бављења савременим животом. Те, и сличне, противурјечности пратиле су консеквентно рад жирија.

Наравно, тек када буде објављен записник жирирања биће могућно потпуно рашчланити све коријене нестручности и опортунизма појединаца у жирију, или пак њихову досљедност у одбрани принципа који су ваљани са есте тичког или неког другог, ванестетачког становишта, али се сада може говорити само о ономе о чему је јавност непосредно обавијештена. Из саопштења жирија о наградама видљиво је да је низ одлука донесен већином гласова, што, свакако, свједочи о размимоилажењима о опцјенама појединих дјела и креација. Исто тако је дако уочљиво да је жири и сам схватио грешку у оцјени филма „Жива истина", па је, мијењајући пропозиције, наградио златном ареном главну глумицу тога филма, Божидарку Фрајт, нако је филм у претходној селекцији оставио изван званичне конкуренције. Тај је гест, бар по мом ми шљењу, свакако вриједан похвале, јер свједочи о спремности жирија да бар дјелимично исправи једну од својих великих, нестручних омашки.

Очигледно, у жирију су се копља ломила прије свега око ванестетских проблема, око проблема који у просуђивању умјетнине увијек доводе до мање важних, да не кажем небитних проблема. Мосталом, и жири је био управо тако и састављен да је естетичко могућно надгласавањем и прегласавањем замијенити душебрижн"ччким. Таква превентива се показала ефикасном у рушењу естетичких критеријума али се исто тако показала штетном ако су У питању. интереси филмског стваралаштва. У једној слабој филмској години жири је избацио из селекције три филма за која се слободно може рећи да спадају У врх овогодишње продукције.

Непосредно послије завршетка фестивала Александар Петровић је у загребачком „Вјеснику“, расправљајући управо о тим проблемима, изјавио слиједеће: „Рекао сам да су фестивали својеврсне лутрије. Код пулског највише неспоразума настаје зато што се често мијешају естетски и политички мотиви. Као по неком правилу, више је збрке око других, него око првих. У таквим околностима страда филм, а и сама манифестација. Зато би за афирмацију Пуле и домаћег филма било нужно да у првом плану буду хуманизам филма и његова умјетничка вриједност".

Међутим, управо око „политичких мотива" прозборио је у анкети „Подитике" отворено, и занимљиво, један од оних чланова жи-

ија у Пули, који припада мањи.

ни филмских стручњака међу овогодишњим судијама, филмски редитељ Крсто Шканата. Говорећи о проблему _„драматике овдашње садашњице", Шканата је упозорио да се у Пули могла стећи слика о „идиличном миру, о сањарењу о дивној садашњости и будућнос ти“, Ако имамо у виду омашке селекције коју је извршио жири логично је претпоставити да се Шканата супротстављао одлукама жирија али је остао у мањини. Наиме, филм „Бреме" исказује конфликтпу _ социјално-психолошку ситуацију на нашем селу у Војводини, Ченгићев филм говори о проблему друштвене ситуације рудара некад и данас у нашем друштву, а филм Томислава Ра. дића о разноврсним социјалним проблемима у граду. Наиме, уз филм „Трагови црне девојке", у којему се најмање идилично говори о велегредском предграђу, ова три филма бар покушавају Да товоре о нашим свакодневним проблемима.

Ако се, с правом, може рећи да је жири својим одлукама умањио и унизио допранос ових филмова нашем савременом филмском трагању, и погрешном селекцијом и ненаграђивањем, онда је Шканатино мишљење јеш занимљивије када је ријеч о филмовима које је жири наградио. Јер ако није у питању фамозни републички кључ, шта је онда навело жири да награди филмове о којима вр ло разложно говори Шканатин одговор на анкету сматрајући да ти филмсви оличавају „поновно подлетање лакировке у приказивању прошлости, пре свега наше ратне историје — НОР-а"> Ево шта каже Шканата: „Домаћих издајника је, одједном, све мање. У свом развоју, од 1945. наш ратни филм постепено елимивише појаву издајника и колаборациониста да би у овогодишњем пулском кандидату — „Македонски део пакла" Ватрослава Мимице, та „непријатна појава" била сведена на једног јединог шпијуна! Цео народ. мушко, женско, старо, младо, деца — сви су бескомпромисно на страни НОБ-а. Ето, тако је и лепо и идилично било тамо шњим борцима — по „уметничком открићу" овога филма, У филму „Валтер брани Сарајево" партизани се боре против Нема. ца и само неколицине домаћих издајника. Усташа нигде ни Од корова. А знамо — бар према ис торијским сведочанствима — ла је Сарајего било под влашћу ус ташке НДХ. Ако се овако наста ви (у својеврсном „међурепубличком такмичењу") доћи ћемо уско. ро до филмова који ће нам открити да домаћих издајника није, у ствари, ни било".

Када се има на уму да је сце нарио филма „ Македонски део пакла" награђен Златном, а режија филма „Валтер брани Сараје во" Сребрном ареном, намеће се недвосмислено утисак о оштрој разлици у тумачењу тзв, „политичких мотива".

Наравно, свако жирирање јесте друштвено одговоран посао. Али та друштвена одговорност мора бити условљена степеном критичке свијести а не жељом за опортунизмом. Криштичка свијест овога часа не би требало да се огледа у томе да дестимулише сваки по кушај тумачења актуалних друштвених проблема на филмском платну а да стимулише један нови тип лактмровке, ,

У овом свјетлу и изјава дра Шувара, послије извршеног селекционирања, о одсуству проблема. тике нашег савременог живота у овогодишњој продукцији играног филма, јесте и нетачна и неол мерена.

Вук Крњевић

Црта Душан Аудвит | ]