Književne novine

ЛЕТОПИС

доиља, шта је. уметност

ПЛО је У а на веле. "данас“. имала, 5У и но Ура Бани и : рограму емисију „врти, врти коло...“ Циљ ове емисије био је да се утврди сада: шњи положај трамофонске плоче код нас. Чули смо многобројне податке о производњи и промету плоча и мишљења оних који су у била каквој вези с њеном припремом, продајом или емитовањем, али су нас ти подаци и мишљења место доводили у недоумицу какви су ставови оних који су емисију створили и теле. визијској публици понудили. На крају је, међутим, сценариста. и водитељ емисије Војислав Марковић рекао нешто што је сваког љубитеља уметности морало непријатно да изненади. Не правећи никакве разлике између интер претатора музичког кича и истинских уметника-стваралаца, док је јездио у једном аутомобилу (а. У целој емисији готово сви учесници “су се возили, највише аутомобилом), он се значајно запитао неће ли већ сутра Тозовац (то је један од интерпретатора нашег. музичког кича) можда бити Генеић наше музике! Ово је била једна од најјаснијих, али, на жалост, им једна од најмотрешнијих мисли емисије, која је показивала како не само сценариста него и "други људи одговорни за ову е мисију не схватају или не желе да схвате шта је права уметност. У светлости те тужне чињенице се, чини се, може објаснити и због чега је сценариста и води: тељ емисије с толико мира и разумевања прихватио изјаву једне интерпретаторке наше музичког кима да је она уметница = да стота о њој новине треба да. пишу као о уметници а не о њеним брачним неспоразумима и сукобима. У емисији се, међутим, налази па један врло речит и охрабрујући податак; да је за последњих пет година проценат продатих плоча тзв. озбиљне музике порастао од џет на двадесет пет одсто. Укус наше музичке публике се, дакле, рапидно уздиже. Али не и укус фактора _ на нашој — телевизији, који се, чини се, боре да укус гледалаца остане на оним позицијама, које су неки људи У емисији, с правом, означили као последицу носталгије за некадашвим“ зсивотом на селу. да ли стогф' и ову емисију, која 16, У приличној мери, посредно била апологија тог некадашњег, рустикалног живота, треба схватити као настојање телевизије да нас врати сеоском животу и тако у напреди нашу доста слабу пољо привредну производњу2 Несналажење у погледу схватања шта је уметност а шта није, можда, зна: чи настојање да се измене ствари у области пољопривредег Али Ру брика у којој је емисија емито. вана, да подсетимо, носи наслов „Култура данас“, па би се, према томе, могло очекивати да бар у њој буду заступани интереси и стинске културе, а не шунда, ки. ча и квазикуллуре.

Северин Бијелић

ЈЕДНОМ КАДА СУ Перу Добрино“ вића упитали како студира улоге, он је помало зачуђено одговорио: „Ја не знам како студирам уле гу. Једноставно — добијем улогу, прочитам је и постанем ул га". Тај толико карактеристични одговор, који истовремено коли. ко објашњава толико им, још ви ше,; не објашњава тајанствене пу теве глумачког талента, некако нам се наметнуо сам по себи У тужном тренутку прабирања. ЊА помена на многобројне креације Северина Бијелића, недавно При минулог глумца, који је < У: метношћу наставио до наших

ких коиу славну линију вели У Ме а најеминентнији

мичара чији 1 представници били Пера А ови новић, Чича Илија Станој Ј

Димитрије Ганић и Ар.

Били су то глумци који су та

сцени, по " стварали на сцени, МИ с исатл животом

најчешће инспир Нона средине, наших људи. Зато ј Северину Бијели“

4 е речо зли Еру ХМ Тих долазе падине логе из домаћег репертоара по: себно његове креације из Ји ћеве галерије ликова. Али, мо је остварио више бриљатних уле га из ове талерије („Сумњиво о: це", „Народни посланик"), Бијели

"био типичан нушићевски тлу“

је би П Његов таленат, оплемењен савременим сензибилитетом, огле-

дао се и приликом извођења АРру:

,

гих деда наспих писаца и чини се да је најлепше и највише дошао до изражаја приликом прославе стогодишњице Народног позорипта у Београду, када је у Путниковој режији Глишићеве ,„Подвале" играо Живана. Колика је многостраност његова комичарског та» лента била, колико је његов веАики дар дозвољавао удаљавања. од традиционалног начина тумачења управо се видело на тој улози и, још више, на улогама из савременог репертоара. Тако ње това креација Инкиостра у комедији Александра Поповића „Сабља димискија" иде у ред оних остварења, која је мало назвати незаборавним., Талентом расног комичара оживео је он тај лик и, рекли бисмо, саживео се са њим, тако да је од једне сатиричне фигуре дискретним средствима успео да начини — симпатичан дик!

У томе и јесте магија Бијели. ћеве уметности: глумећи непосредно и ненаметљиво он је вајао фигуре које су плениле животно. шћу и зато је тешко говорити о начину како је користио глумачка изражајна средства: када би он ступио на позорницу тТоОТтово увек би до нас допрли дамари живота, зутентичног, непатвореног. У уметничкој авантури Северина Бијелића тешко је разлучити живот од позорнице: глумио је исто онолико непосредно какав је био и у животу а то мо гу само велики таленти.

Сама природа његовог талента није Бијелића ограничила на уски комичарски фах. Он се са под: једнаким успехом огледао и у оз биљнијем драмском репертоару, постижући запажене резултате. Посебно су му одговарале улоге хуманих, озарених добротом људи, које је он умео да оживи врло убедљиво и са толико топлине и непосредности, да је увек у ње тову случају било могућно товорити о апсолутној идентификацији.са ликом, што је било условљено природом његова талента и ретком хуманошћу уопште. Недавно је на сцени Народног позори“ шта играо оца у Шилеровој драми „Сплетка пи љубав" и нећемо погрешити ако кажемо како је управо он у тој представи пости. гао максимум уверљивости, при,

ближавајући савременом гледао“ цу свет ове романтичарске драме

СЕВЕРИН БИЈЕЛИЋ У ЈЕДНОЈ ОД СВО.

ЈИХ ПОСЛЕДЊИХ УЛОГА — КАО ОТАМ

У ШИЛЕРОВОМ КОМАДУ „СПАЕТКА И ЉУБАВ“

на најнепосреднији и зато најпогоднији начин...

Некадашњи спортист, Бијелић је био предодређен за улоге спор. тиста у многим комадима, или пак за улоте које су подразумевале одређене физичке предиспозиције глумца. И у том фаху остварио је запажене резултате („Милионарка", „Аутобуска станица, „Ка фана у луци“), Немогућно је овде набројати сва значајна његова позоришна _ остварења: Бијелић је увек припадао реду најискоришћенијих глумаца Народног позоришта, реду уметника који „носе репертоар", глумећи из дана у дан. Такође, немогућно је набројати и низ његових запажених улога на филму и у многим телевизијским сторијама, које су му само повећавале популарност. Те. шка болест прекинула га је у пуном уметничком замаху. И прерано нас опоменула, заправо кагнала да увидимо колико је тај та лентовани уметник, племенити и скромни човек радио и створио.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 11 Рашко В. Јовановић

Рецитал поезије

у Дуосровнику овога лета

РЕЦИТАЛ „Пет сувремених пјесника', који је у оквиру овогодишњих Дубровачких летњих игара извела Нада Суботић, првакиња Драмског казалишта „Гаве да", представљао је једну малу светковину поезије. Стихсвима петорице савремених хрватских песника Добрише Цесарића, Драгутина Тадијановића, Јура Каштелана, Весне Парун и Луке Паљетка, Нада Суботић је пришла са, МРИИ МИ поверењем у ма. гичну моћ њихових речи, У оквиру једног поноћног програма, уз присуство одабране публике, У тврђави Бокар, дакле, у једном амбијенту за који се све пре мо. же рећи него да је раскошан, Нада Суботић је говорила стихове савремених хрватских песника осветљена само светлошћу рефлектора, што ће рећи без икаквих сарадника и посредника. Са места са кота су у прошлости гр“ мели топови старе Републике чу ла се жива песничка реч. Тај контраст пружао је могућности за асоцијације најразличитије врсте. Почев од тога да тај чин по стане неписано правило, да песници свуда потисну топове, па до тога да је од свих моћи овога света моћ поезије можда најма ње уочљива, али зато и најма ње пролазна,

Избор из стваралаштва савремених хрватских песника Нада Суботић је обавила по својим сопственим афинитетима и интерпретирала та у складу са интимним доживљајем и субјективним поимањем њихове песничке речи, Тумачење стихова ових песника. носило је до те мере печат ње не личности да је то у поноћним тренуцима дубровачких детњих вечери доиста био њен Тадијано ваћ, њен Цесарић, њена Весна Парун, Каштелан или Паљетак. Говорећи њихове стихове, и све сна да све то има њен лични из раз, Нада Суботић је не тако ретко своју личност потискивала У други план да би песма и песничка реч добили оно 'што им припада: своју праву вредност и пу. но значење. Поред тога, значи, што је то био један релативно висок ниво интерпретације, утолико квалитетнији уколико је био мање атрактиван, била је то м својеврсна служба поезији у о ном лепом смислу те речи какав -“ је давала Исидора Секулић.

амерни начин интерпретације који је одабрала Нада Суботић био је најприкладнији и да публици открије песничке вредности текстова и да прикаже богатство средстава којима један _ добар глумац располаже за интерпретацију поезије, Атрактивност њеног тумачења била је у неатрактивности. Разлике у песничким свето. вима приказаних песника Нада Суботић је откривала веома суп тилним изражајним средствима и, уједно, помагала слушаоцима да их сами наслуте, обелодањујућа више нијансе него контрасте.

Овај успешни допринос Дубровачким летњим играма може послужити као охрабрење организа торима авог фестивала и бити подстицај да поезија у наредним програмима Летњих игара добије ош више места. Рецитал Наде уботић представља несумњив успех, али за град Бора Држића, Шишка _ Менчетића, – Стјепана Борћића, Ивана Гундулића, Јуни ја Палмотића и толиких других мајстора песничке речи све до Ива Војновића, мало је одржавање само једног оваквог рецитала.

Владимир В. Предић

Требињеке вечери поезије

На првој седници новоизабраног савета „Требињских вечери пос> зије“, на којој је усвојен статут „Вечери“, изабран је организациони одбор од седам чланова, који сачињавају: Ар Џевад Фазлиновић, проф, Никола Чучковић, Рамиз Зубчевић, проф. Михајло Тица, Ранко Андрић, Љубо Рудан и Иван Будимир. Савет је на овој седници именовао и жири за награду „Требињских вечери поезије“, која се сваке године додељује аутору најбоље прве збирке песама, бликоване између две „Вечери“. Чланови жирија су Лука Павловић, Анђелко Вулетић, Сеад Фетахагић, Тодор Дутина и Цицо Арнаутовић, За председника Програмске комисије изабран је Чедо. Кисић, главни уредник ревије „Одјек“. Одлучено је да се ово. тодишње „Требињске вечери поезије“ одрже 27, 28. и 29. октобра.

М. Бараковић

ХУМОР И САТИРА

(татистичар

КАРИКАТУРА МИОДРАГА СТОЈАНОВИЋА

и укрућени гледалац

СЕДИМ ПРЕ НЕКО вече у позо> ришту, посматрам представу,

Глумци течно изговарају текст, ни један не замуцкује, завеса се као што треба диже и спушта, гледаоци пљескају и смеју се вицевима; све, ама баш све, изгледа у најбољем реду, али ја опет осећам да у ваздуху има нешто неприродно. ,

М чим ми је прорадило шесто чуло, почнем да се осврћем лево и десно. Ускоро ми је све било јасно.

Са десне стране, неколико места удаљен од мене, седи неки укрућени тип,

Ту смо, МИСЛИМ се.

А он — не само што је укру: ћен, него уопште не реагује на представу, Као да је слеп, глуви нем, шта аи.

Покварио ми је расположење чим сам га боље осмотрио.

И мада сам га више пута про дорно прострелио погледом, он ништа.

Приђем му за време паузе уочи последњег чина.

— Слушајте, какав је то начин! — кажем строго.

— Молим> Шта се десило зачуди се он, 5

— Јопг питате! Није вам јасног!

— Ни тр

— Па, ви заиста претерујете! Најпре се овако понашате, а он да се још правите да не разумете! То је, ипак, мало сувише!

— Али, хоћете ли ми најзад рећи у чему је ствар! — сад се и он узбуђује. Повисио глас,

— Како: у чему2 Због чега сте ви, уопште, дошли у позориште2

— Да видим представу, ако немате ништа против! | |

— На да немам. То је баш позитивно. Треба да је ви. дите! Само — гледате ли је ви, доиста»

— Него!

— Лепо, лепо. А Да ли вам се

допада: — Тја, онако! — „Онако" — Е, то ме је баш збеснело, — Није вас срамота! лумци се труде, видите како итрају, а ви „онако"! Ко сте ви, молим вас лепо, да кажете; „Она: ко!"» И зар мислите да је сав народ овде што толико пљеска АуА2 — Ја нисам ништа рекао. — Дабоме да нисте, И немате шта да кажете. Само да знате —не може то тако! И ви морате да пљескате као остали, него шта! — Али зашто да пљескам кад ми се комад не свиђа; и глумци су шмиранти, декор је кичерски.. — Слушајте, па ви сте обичан манијак! Да, да, манијак! Забога, зар мислите да се свим гледаоцнма представа допада2! Ни говора: Знам то добро! Неколицини се збиља свиђа па зато пљескају, а други, поред њих, просто неће да стрче, мезгодно им, па и они лу пају дланом о длан као да је оно што виде и чују не знам колико духовито! Схвататег Само ви не што изводите!... Хајдете, будите добри, запљескајте мало и ви, није то ништа, неће вам умрети мајка! Хоћете лиг М = Хоћу, под условом ла

ми оф

"јасинте због чега вам је то пог

ребно!

— Знате, ја сам статистичар, Скренута ми је пажња да ова представа треба да се допадне

гледаоцима сто посто, И сад, ако ви не пљескате — проценат се смањује, је л таког Па би се могло десити да ме због неуспе“ ха опозову и другог поставе на моје место, А ја не знам ни један други посао сем статистике, или како се то већ зсве, Зато вас мо. лим да будете човек и да ми по могнете! Пљескајте!

— М реду! Обећавам да ћу пљескати! — рече он и чак се мало насмеши.

Није ме преварио. За време последњег чина он се највише сме“ јао и аплаудирао у читавом на: шем реду.

Извештај сам започео следећим речима: Гледаоци стопро“ центно поздравили тпљеском комад, писца и извођаче. Одушевљено." И сам сам био веома задовољан. Први пут за оводико година откако радим посао статистичара нисам ништа измислио.

Војислав Станојчић

ИСТО ТО, САМО МАЛО ЛЕВО

Конкуре

НЕ ЗНАМ ТАЧНО када, али си. турно: много давно, пре или по. сле ко зна колико година, две песме, истовремено, али потпуно независно једна од друге, распишу конкурсе за упражњено радно место песника.

Једна песма је певала о љуба“ ви, цвећу, пролећу и дрвећу, а света тога је увек било у изобиљу, па је ова песма — како се то оби: чно каже — доста добро стајала, Тако се догоди да, као ни на једном конкурсу пре (а и после) тога, у радни. однос буду примљени сви они који су се били пријавили на конкурс.

Цвеће, дрвеће = љубави су вековима ницали, расли и венули, а пролећа су увек изнова долазила, доводила нове песнике и окупља“ ла их око ове песме.

Тако би и тако оста!

Друга песма је све расположи“ ве стихове посветила проблему слободе, власти, разним неправилностима и неправилним разлика“ ма чега је, као и У првом случају, увек било на претек, па се тако и на овај конкурс пријави велики број заинтересованих. Међутим, како је конкурентска кућа оне прве песме свима овде пријављеним нудила далеко боље услове рада (краће радно време, лакши посао, мању одговорност итд.), ве ћина је одустала од понуђеног за: нимања и пришла првој песми.

Мањина је одлучила да се више не бави поезијом.

Наравно, конкурс је остао ц даље отворен. Радно место песни ка ове друге песме је и дан данас углавном упражњено ...

Душко М. Петровић